Tag: Nataša Milić

’’Napravio si ovo da mene zezaš, a?’’
Zoki odmahuje glavom, a ja blenem u naslovnu stranu ‘’Resavskog pismonoše’’, najčitanijih novina u našem malom gradu.
’’Kad bih ja umeo da smislim sve to!’’
Istina. Zoki jedva da je osnovnu školu završio, ne krasi ga blistavi um. Sin je neznanog i, biće, u odlučnom času pijanog junaka. Nadaren za čišćenje tavana i memljivih podruma, nenadmašan u pronalaženju i prodaji stare hartije. Našem gazdi, Miki Raspućinu, odan je rob, a meni ne manje odan drug. Novina što mi je gura pod nos malo se razlikuje od bilo kog broja štampanog poslednjih godina. Naslovnicom dominira fotografija zamandaljene fabrike koju, navodno, kupuje neki peti stranac, a tu su i lokalne i razne belosvetske vesti, sve taze kao da ih dostavlja pismonoša.
Nikad nisam zaista čitao ‘’Pismonošu’’. Redovno ga kupujem isključivo zarad zadovoljstva da ga na kiosku preuzmem iz Violetine ruke. I sad samo listam i na svakoj strani proveravam ono onespokojavajuće u gornjem levom uglu. Sutrašnji datum! Jutro je i ja znam da tako šta ne biva ni u Beogradu, gde se noću prodaju novine za naredni dan.
’’Pogrešno su napisali datum, pa šta?’’
’’Neće biti. Vidi čitulje. Ili oglase. Pišu o Kotliću na Moravi, a to će tek da se održi. Pobediće neki Svetolik iz Kušiljeva, a ne Pera Debeli kao prošle i pretprošle godine.’’
Gužvam novine, žute kao da nisu iz budućnosti, već sa nečijeg prljavog tavana, pomenem u sebi Zokijevu nadaleko znanu majku, a naglas ga upozorim da će mu presesti sva sprdačina na moj račun, samo ako je pomislio da se sa mnom sprda. Tad primetim da je na poslednjoj strani nešto zapisano. Protrnem jer sam poznao rukopis i taj broj!
Kako da ne poznam kad sam u četiri godine gimnazije svaki pismeni zadatak od nje prepisao! A broj sam mesečno jedared okretao iz govornice u Pošti… i ćutao kao zaliven.
’’Gle, Vikicin broj!’’, javi se Zoki.
On zna broj, naravno. Violeta mu je sestra po materi. I njen otac je neznani junak. Sumnja se na čuvenog kockara iz Palanke, što uopšte ne zvuči neverovatno kad znate kako Viki razbija matiš. Prava je šteta što nije mogla da studira štogod. Nije tupa kao Zoki niti rođeni gubitnik kao ja. Siroče sam, uopšte ne poznajem roditelje, a sudeći po mestu na kom su me ostavili, verovatno nema ničega što bi vredelo da o njima znam.
’’Odakle ti ovo?’’, pitam Zokija.
’’Ne puštaš da kažem najvažnije. Ovo su samo jedne novine, a tamo ih ima na tone!’’
’’Gde?!’’
’’Na spratu iznad ‘’New Yorka’’. Mika hoće da proširi kafanu, pa mi je tražio da gore počistim. Znaš da je to bila kuća predratnog kulaka? Gore već decenijama niko ne zalazi. Mislio sam da ću juriti pacove i golubove, a ono… Dođi da vidiš!’’
Zoki me kao besan goni do ‘’New Yorka’’, Raspućinovog kafića, restorana i striptiz-bara. Ili, ako se ne lažemo, smrdljivog ćumeza bez ventilacije, u kom se toče viski i šampanjac, a na pišanje ide u čučavac ili iza zgrade.
Gazda nam je u najmračnijem raspoloženju. Sinoć mu je neki mlad majmun pokvario striptiz tako što je probao da glavnu zvezdu makne sa podijuma. Dohvatio je devojče za kukove i podigao u vis, a kako je ona bila sva nauljena, iskliznula mu je iz šaka, pala i iščašila rame.
’’Neće raditi bar sto dana, sto strela ga ubilo dabogda!’’
Raspućin je ojađen, psuje i tuguje, ali ga ne napušta poslovni duh.
’’Je li, Zorane, što mi ne pošalješ Vikicu? Svakako zatvaraju onu njenu trafiku. De, ne mršti se! Nisam mislio da se svlači, ona to ionako ne bi umela. Nije to za svaku. Za početak neka je za šankom, a posle kako hoće. Treba mi novo lice.’’
’’Nisam čuo da ukidaju trafiku’’, veli Zoki i polazi na sprat.
Posrćem za njim kao pijan, zamagljenog pogleda, nesposoban da probavim vest.
’’Daj mi njen broj!’’, viče Raspućin, ali Zoki se pravi da ne čuje.
Možda i nije toliko glup. Pre dve godine mu rekoh da ima lepu sestru, a on će ti njoj u lice (i to preda mnom): ’’Ej, Vikice,  Laki bi te jebo!’’ Nije slagao, ali ja od sramote dugo nisam smeo da je pogledam.
Na spratu za trenutak zaboravih svoj jad. Zinuo sam i ukopao se pred prizorom koji me je dočekao. Ko bi rekao da je prostor iznad ‘’New Yorka’’ toliki! Spolja se čini da su tu dva stana, najviše tri, a sad mi liči na niz kutija sa višestrukim dnom. I svaka je, od poda do plafona, ispunjena novinama. Domaće i strane, dnevne, nedeljene ili mesečne, isustrovane, svakave! Složene su u uredne gomile među kojima je ostavljena prtina. Čovek bi ovde mogao nestati kao u lavirintu.
’’Nema fabrike kartona koja će ti ovo otkupiti!’’, kažem Zokiju, a on se kezi kao blesav.
’’Pa ovo i nije stara hartija! Obrati pažnju, sve su iz budućnosti! Ima ih možda do kraja sveta. Nisam mislio da će uvek biti novina.’’
Tražim ‘’Vrele gume’’ ili bilo kakav časopis o kolima. Da li će uvek biti automobila? Mada, kad bolje razmislim, treba naći nešto od čega se živi. Zgoditke na lutriji, na primer. Igraću na malo, neću privlačiti pažnju. Ionako za novine znamo samo Zoki i ja. A on, mazgov, brine za opšte dobro:
’’Vidi, ovde su sve na ćirilici! Da neće Rusi osvojiti svet?’’
‘’Ma, jok! Naši će. Srbi vanzemaljskog porekla, oni što su osvajali druge planete dok smo mi, narod najstariji, zasnivali život na ovoj!’’
Gleda u mene bez treptaja, kao da se pita govorim li, ipak, nešto ozbiljno. Pucnem prstima kraj njegovog levog oka:  ’’Probudi se, uspavana lepotice! Rusa je mnogo na svetu, pa mora biti gomila njihovih novina. Zato su ti u onoj sobi sve kineski ili već nečiji znaci, ko zna šta? Pust ti to, nego misli šta je nama činiti!’’
’’Da obavestimo vladu?’’
’’Jebala te vlada! Zorane, brate moj rođeni, tebi i meni se sreća dosad nije ni u šali osmehnula, a ovo je prilika!’’
Pričam mu o lutrijama i bankama u koje ćemo sklanjati pare od klađenja, a sve mi se misli vraćaju na sutrašnji primerak ‘’Resavskog pismonoše’’ i na Violetin broj. Kome ga je pisala? Zašto? Zar će ona, tako pametna i fina, raditi za Miku Raspućina? Kakva majka, takva ćerka. Tako će o njoj govoriti. Njen brat i ja ćemo se kockati i sve će biti onako kako nam je u kolevci dosuđeno. Klađenje, prevare, šarena laža iz budućnosti, prodavanje magle. A i ta magla pripada Raspućinu. Strogo gledano, on je vlasnik zgrade, pa je ovo suludo otkriće, baš kao i naša budućnost, njegova imovina. Zokiju i meni bi više valjalo da ovde stvarno leži stara hartija.
Palim cigaretu i nekoliko sekundi puštam da mi palidrvce izgara među prstima, a onda ga spustim do dna novinske gomile koju nisam stigao ni da pogledam. Bolje je tako. Čekam da hartija prihvati i da se prostorija ispuni dimom, a onda se povlačim i vučem Zokija ka vratima.
’’Šta je to? Šta ste napravili?’’, urla Raspućin.
Zove vatrogasce, čupa kose i ne čuje kako mi Zoki šapuće:
’’Upropastio si nas! Uništio si nam budućnost!’’
’’Ne budali. Kako bih ja mogao menjati bilo čiju budućnost?’’
’’Spalio si novine. Sve uništio! Znaš li da to možda znači kraj sveta?!’’
Smejem se od srca.
’’A možda samo neće biti onako kako je zapisano!’’ 

***

NATAŠA MILIĆ piše pesme, kratke i nešto duže priče, uglavnom iz oblasti fantastike, a objavljivala je u istrakonskim i refestikonskim zbirkama kratkih priča, časopisima ”UBIQ”, ”Marsonic”, ”Emitor”, ”ZNAK SAGITE”, kruševačkom časopisu ”Putevi kulture”, zatim u zbirkama ”Paralelni svetovi” kluba ”Reč i glas”, zbirci priča o Zviždu i Homolju ”Čuvari zlatnog runa”, zborniku ”Crte i reze”, koji izdaje ”Resavska biblioteka” iz Svilajnca, tematskim zbirkama priča Gorana Skrobonje, zbirci Festivala fantastične književnosti iz Pazina i u elektronskim časopisima.
Godine 2018. osvojila je prvu nagradu na konkursu banjalučke Specijalne biblioteke za kratku priču.
Živi i radi u Beogradu.