Već je prošlo puno vremena otkako po cijeli dan samo ležim i igram se sa štipalicama. Jutros mi mama ne daje ruku za dignit se iz kreveta. “Sad možeš sama”, kaže. Dolazi tata i ljubi me u čelo, a mama mi donosi novu haljinu. Prekrasna je iako mi se čini nekako poznata. Tata stoji iza mame i govori mi “Danas bi mogli ti i ja malo prošetati. Šta ti kažeš mama, možemo li?” Mama klima glavom, kaže, “sveti je Duje, ajte vi dvoje baraba, ispadajte, samo mi smetate po kući”, a ja vrisnem od sreće. Gledam tatu: “Jel samo ti i ja?”. Namiguje mi: “Samo ti i ja. Neka muškarčine ostanu kući čuvat mamu kad se vrate iz škole.” Okrećem se na krevetu i spuštam noge na pod. Polako se ustajem, još mi malo trnu, ali nije strašno.
Izlazimo iz kuće, mama stoji naslonjena na našu zelenu ogradu i maše krpom. Dovikuje: “Vratite se za ručak, nemojte da se kokoš ohladi!”
Kad nas mama više ne vidi tata čučne a ja mu skočim na leđa. “Điha!,” vičem i tako idemo prema gradu. Cesta je prašnjava i sunce fino grije, ali nije mi vruće. Kad se tata umori sjednemo na zidić, on me škaklje travom po nosu, a ja se smijem. Kraj nas prolazi kočija i konj puše kroz nos i klima nam glavom gore-dole. “Poštovanje!” kaže tata i skida šešir.
Uskoro dolazimo do kuća puno većih od naše i kraj nas prolazi još ljudi. “Vidiš tamo dole onu crvenu kuću.” pokazuje mi tata skroz ispruženom rukom. “Tamo je slastičarna, a u njoj ima nešto fino šta se zove cukar de orzo, ali moramo se prvo malo sredit, jel tako?”. Ja samo klimam i gledam ga. Ne mogu uopće zamislit šta je to. Tata me spušta sa leđa, poravnava mi haljinu, uzme me za ruku i ulazi na velika staklena vrata. “Živili meštre”, pozdravlja a ja gledam uvis iznad vrata prema zvončiću koji se javio kad smo ušli. “Koja čast”, kaže barba sa bijelim brkovima i pruža tati ruku.
Tata sjeda u veliku stolicu, a barba se okreće meni. “Ja sam barba Mate, a kako se ti zoveš?”
“Ja se zovem Brižit”, kažem mu ja.
“Najstariji joj je brat ima krizmu prošle nedilje pa je bija u kino i od toga dana samo priča o nekoj glumici. Napunija joj je glavu”, kaže tata i mali mjehurić mu odaskoči od usta dok ga barba Mate maže pjenom od sapuna.
“Oćemo i tebe sredit?” pita barba i uzima veliku kuglu pjene i stavlja mi je na nos. Ja se malo namrštim, pa skočim sa velike stolice i stanem kraj tate. Gledam po prostoriji, na zidovima su ogromna ogledala, slike igrača i jedne gospođe u crnom okviru. “Je li ovo neka glumica?” pitam, a tata me povlači za ruku.
Vrata zazvone, utrči dječak u bijeloj košulji i stane ispred stolice. Gleda mene, pa tatu, pa se okrene leđima i kaže “Barba Mate, barba Mate, pitala je teta Franka oćete li joj doć napravit frizuru, zakasniće na procesiju!” Udahne. “Barba Mate, barba Mate, pitala je teta Franka…!”
“Zorane stani, smiri se, kolap će te strefit. Reci teti Franki da ću doć za minut, čim sredim ovu glumicu i njezinog papu.” Dječak se naglo okrene i opet me pogleda, pogleda barba Matu i izjuri kroz vrata. Tata je namazan bijelom pjenom pa izgleda kao kokoš kume Marije, a Meštar uzima jednu strašnu britvu i brije ga. Da sam ja tata umrla bi od straha.
“Tata, kad ćemo kupit onaj tvoj bronzo?”
“Nije bronzo šempjo, nego de orzo. Pričekaj, brzo ću bit gotov.”
“Hoćemo li na Gablea”, pita Meštar, a tata odgovara “Kad je bal, nek je maskenbal.” Ništa ih ne razumijem. Kad je gotovo, tata skida šugaman sa lica i smješi se sebi u ogledalu. Kako čudno izgleda.
“Tata, ja ću bit glumica kad narastem.”
“Već jesi”, kaže barba meštar i razbrčka mi kosu. Tata mi daje ruku. “Ajmo Smiljo. Pozdravi barba Matu”. Na ulici je sve više ljudi obučenih u misnu robu, a preko puta trojica viču jedni na druge. “To se zove rera”, kaže tata i, prije nego sam ga išta pitala, ulazimo u slastičarnicu. “Deset deka, šjor Svirčić”, naručuje tata i dodaje mi mali škartoc. Iznutra nešto predivno miriše. Tata kaže: “Dosta je bilo šetanja za prvi put, jel tako? Bit će još fêšta. Osim toga, počeli su se skupljat oblaci, ne bi bilo dobro da još i pokisnemo.” Opet me uzima na krkeča, a ja stavljam u usta jednu kocku žutu kao sunce.
Kad dođemo kući, mama pegla tatinu uniformu. Digne glavu i pita: “Jeste dobro, vas dvoje?”
__________________________________________________________________________________
MLADEN VUKŠIĆ naučio je pisati slova sa četiri godine i ta ga vještina do danas nije napustila. Rođen je iste godine kao i Sgt.Pepper. Kao mali dječak, dok još nije znao za Beatlese, najviše je volio mamu, tatu, bracu i kolače. Kad se pokaže potreba za njegovom biografijom, rado spomene ugled koji je uživao u drugoj klupi srednje škole kad je kolegici dozvoljavao da on njega prepisuje zadaću iz engleskog.
čovjek-časopis 