Tag: Mirko Kekić

SAMI U SMETOVIMA

lopataj, kroz sneg
on cvrči, mumla i svetluca, lep
kao bebe kao zvezde
lopataj smrznutim prstima
sve je zaglušujuće i gluvo
u ovom miru ulica
zapušenih snegom
kraj prozora i dvorišta na kojima
zaustavljaš pogled godinama, koja ćute
dok još jedno lepo veče pada
kako pada konj u trku

ti znaš da uvek možeš zastati
kad je suviše teško
ali takođe znaš da je i tada isto:
hladno a mora se lopatati
zastaneš li samo ćeš završiti
zatrpan snegom koji lep
svetluca kao zvezde ravnodušan
lopataj, Kekiću
kroz njega njega njega
dok te ne pregazi tih topot večeri
riđih zelenkastih sivih

tad stavi ruku u poslednji
vojnički pozdrav ulicama
i rumenim i promrzlim
koji lopataju s tobom
sami u smetovima

***

EMINA USKRŠNJA PESMA II

deda kolje petla našeg crvenog
od krvi, do malopre belog

deda, što belog, što, deda, belog,
i prošli put si belog, deda
plačem dok ne kaže
dobro, pile dedino

nakon pola sata, sat
deda kolje petla našeg crvenog
što se crven i rodio

***

DA, POŠAO SAM

stiže leto
kazaljke, između naših reči, trome su taman dovoljno
sve plavo što sam i imao reći čula je poneka bivša
i samo su zore bolne i rumene
to tek devojčice, od lipa snene
ne znaju zašto ih mami
kiša.

da
pošao sam da te jebem
prošao ulicom tiho, mesečarski
– ko sasvim dirljivi ubica u suton
šumele su krošnje pokisle
i predvečerje mrko – ko ton
raštimanog kontrabasa

išao sam, nasmešen
a jedan od dečaka što prose
smucajući se po modrim senkama ulice
pogledao me je značajno – kao neko stran, neko moj
namignuo sam mu, u stilu
da, pošao sam da je jebem
to je slutnja koju si s mlekom pokupio
i čekaš neki april da se setiš
ono što su radili u tvojoj sobi
a ti stajao, na prvom snegu
i vežbao da gledaš surovo
i maštao da pobegneš u neki grad
i da ti se nešto desi

da, pošao sam – duše sažete
a gle: jedan predak, od nomadskih proleća drukčije rumen
i rutav, u mojoj krvi zaigrao je resko!
jedan predak, koji je još Nemanjiće psovao zbog nameta
paganski dirljiv, prepun klisura i sela
baš ništa, malograđanska sreća – ni žarka ni bela
al’ mi se uglovi usana odavno nisu tako željni neba
za pticama otimali

pošao sam da… da
džepova punih saveta starijih dečaka iz predgrađa
u grudima: mesec, okrnjen
poliven s nešto manje od litre najjeftinijeg vina
jučerašnje ljubavi prerušene u nagli bes i blagost
očevi kamiondžijski štosevi i, za sina
najbližim glasom prošaptane bajke

i možda je to baš baš tužno… možda sasvim majski plavo
ne puštaj samo balade iz vremena naših majki
ne čekaj me na prozoru kao moja, kao mala
možda mi dođe žao što ne otkinuh onih par lala
ispred komšijske zgrade
možda mi dođe da ti, iz sveg srca, pričam
kako, tamo kod mene, puna zvezda protiče reka
kako su ti u očima pruge, a koža tako belo meka
i pitam te za omiljenu knjigu, za boju…
al, bojim se, biće lako, ružno
ništa naročito tužno
ne baš sasvim sasvim plavo

noć
je pala. zvezde se pale
po barama od katrana. jata. krovovi
kroz krošnje pokisle mesec se valja, plovi
vidiš, možda je i to nekakva renesansa
– to što sam došao da
demontiram srednji vek u nama
aranžiram Sumrak idola
Hrist gine među zagušljivim voštanicama
nema tu: ili ili lama savahtani!
rumen i rutav, onaj predak uspinje se da ga rani
olistalom granom
gluposti!
kakva predstava za neke naivne nas
zvonim
otvaraš
al’ suviše je, suviše kasno
makovi kraj pruge u tvojim očima tako topli
tako slični…
nikako neću moći lako iskočiti iz voza
da, suviše lepo… suviše plavo
i sve ide niz tu reku

_________________________________________

MIRKO KEKIĆ rođen je 1996. godine u Požarevcu. Objavio je knjigu poezije Bugi-vugi predgrađa u ediciji Prvenac (2020, SKC Kragujevac), kao jedan od pobednika konkursa. Poezija mu je objavljivana na blogovima i portalima (Čovjek-časopis i astronaut.ba), u književnoj periodici Agon, (Enklava (časopis)), Danas (u književnom dodatku dnevnog lista), Braničevo, Vesna, Suština poetike i Književni elementi (prevedena na makedonski jezik), i u okviru zbornika Zbornik književnog kluba Mala ptica (2015, Književni klub Mala ptica) i Sunčana strana ulice (2022, PPM Enklava)

Sa Mašom Tomanović vodio jutjub podkast Autoput i noć.

Godine 2024. odbranio je master rad na temu Slikarstvo Milene Pavlović Barilli u periodu od 1931. do 1939. godine, povodom čega je kurirao izložbu Susretanje u Galeriji M. P. Barilli u Požarevcu.

Živi i radi u rodnom gradu, kao kustos Galerije Milene Pavlović Barilli.

PISANJE JE SLIČNO BOKSOVANJU, KAŽU

navlačiš brus na te dve grudve
dok govoriš možda bih mogla da ih uvećam
ili ipak bolje uzmem vespu za iste pare
zatim digneš roletne i pustiš treperenje
podneva u stan; gledam te i mislim
koliko bi bilo šteta da ne uzmeš tu vespu

kroz koji minut, guraš se u pun autobus
za fakultet i mašem ti pospan, a
već uveče treperim kao podne

dok idem ka tebi,

i drugovi mi uveliko govore
smiri se, šta ti je,

ali svake noći je derbi

na pokislom stadionu

među tvojim nogama
i vozimo krevet od zida do zida

kao skeledžija čamac od obale do obale,

dok ga ne zaustavi patrola jutra da uradi presek stanja;
a kad sam ti jedno jutro išao iz apoteke
s pilulom za dan posle
nema stvari koja mi nije uzvratila pogled,
kao bare što uzvraćaju, i svet je, ko zna zašto,
postajao krvav i hranljiv kao sveža džigerica

svi ti trepeti

zbog jedne usputne žurke koja se produžila
u tvom stanu,

i koju smo nas dvoje vodili dalje kroz vikende

nalik kokošijem životu koji se završi
pa nastavi da trči okolo. to nam je leto –
trčanje pre nego što završimo u zemički

ovog veka koji preti da nas sažvaće s nogu

jureći na prvi prevoz

u trenucima kada zaćutiš
kao autoput kad na tren utone u tišinu,
ili pak nižući cigarete staneš nizati bivše momke pa
buduće gradove pa lepe momke pa lepe gradove,
stihove iz čitanke i zvučnika, udaje koje ne želiš

kao ni decu i očeve savete
od izbora namaza do beletristike

tad pomislim da smo prelepo napukli
porcelanski klinci, dve grudve

primiču se jedna drugoj,

vidim kako te, možda, topi isparavanje autoputa
kako me topi to isparavanje,
dok iz mene žure crna pokolenja, što i ne bi –

sve prolazi, pa i ja svaki put

pomislim da je nešto sunce

samo zato što brzo trči u noć

a na tom boltovskom, rent-a-suncu, u meni niču biljke

i ne znam ih imenovati ovim četvrtastim gradskim jezikom.
namirisala si to i već ti postajem zanimljiv koliko i polje!

dok, nem, a bez dela, ili nekog tela

mlad, i ništa bolji od prigradskog gradilišta,

na čijem bi mestu mogao biti hotel pun balkona,

osećam da nemam
šta da obećam sem rada, kažem sebi: da, radiću,

jebaću te dok me ne zavoliš!

pred jedan meč
rekao je protivniku

Majk Tajson

ne znam šta je posle bilo s njima
ali bio je to dobar meč
divno proleće

***

PITAO SI ZAŠTO SVIMA GOVORIŠ DA SAM MRTAV
VIDIŠ ŽIV SAM I ZDRAV I TEK NAS ČEKAJU DOBRI DANI

NISAM ZNAO ZAŠTO TO GOVORIM

kada sam se probudio otišao sam do groblja
čempresi su nicali svuda

cepali zgrade i ulice

kao kada si umro

***

ĆEVAPI

preskaču zid da se umažu od trešanja
gađaju uličnu sijalicu

pa u mraku
vežbaju da puše

tereni uličice i uobrazilje
njima ceo svet, i obrnuto

svi imaju male resice na uvetu
kao jaganjce kad pastiri obeleže
da ih poznaju
plus oguljene laktove i musave majice
i pod njima jedno jezero puno kreketa

i kad se razbije komšiji Činču

prozor loptom: šta me briga…
kad se pesniči: ćeš odma’!
kad se kradu sokovi: brže beži!
a kad se mala dugokosa stvorenja
što dižu nos

vraćaju s rančevima kroz ulicu:

svi muk,

pa pljunu u stranu:
glupače jedne, šta ti ispale oči, ćevapu?

kažu jedan drugom da se isklibere

zatim, polako kući na večeru

a daj bože da su palačinke pa da ih mažu

crvenim džemom utisaka poblesavelih

autobus im vraća očeve s posla

noć je, što se kaže
a nema ko se ne iskrade
sa džepovima punim kamenčića
da baca titre na njemu najvažniji prozor
pa se spušta u kolicima iz marketa
niz svaku dostojnu raskrsnicu
dok se ne probudi

***

POPODNEVNA

vetar je celog dana duvao
u komšijisku kuću s roze fasadom
do večeri je razbacao
njenu boju po celom nebu

sve je crveno kad umire
lišće u jesen nebo uveče
a mi još zeleni
slušaj

svuda okolo zuje kosilice
i mirišljavo gine trava

_______________________________________________________________________

MIRKO KEKIĆ (1996, Požarevac) do sada je objavljivao u listovima: Agon, Danas, Braničevo i Suština poetike. Jedan od pobednika ovogodišnjeg konkursa Prvenac za neobjavljenu zbirku pesama sa zbirkom „Bugi-vugi predgrađa“, koji organizuje SKC Kragujevac. Pohađao radionicu kreativnog pisanja Zvonka Karanovića pri DKSG-u. Apsolvent Istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu.