Bio sam mlad kada sam prvi put čuo tu misao. Gimnazija. Profesorka filozofije govorila je o Balzaku i njegovoj dilemi. Veliki pisac se pitao da li bi (a da to niko nikada ne sazna) čovek bio spreman da sopstvenim mislima prouzrokuje smrt nekog starog, bolesnog i nikom potrebnog Mandarina ako bi zahvaljujući tom činu postao neizmerno bogat. Dakle, samo misao koja rađa posledicu za koju niko nikada neće saznati, a zauzvrat bogatstvo koje ceo život čini ugodnim i ispunjenim zadovoljstvom.
Kasnije sam dugo razmišljao o tome. Kratka reminiscentna epizoda u Selimovićevom Ostrvu ponovo je u meni pokrenula krug preispitivanja. Pokušavao sam da sebi što realnije predstavim oba pomenuta događaja. Na jednoj strani trenutak kada ulazim u privatni mlaznjak, koji me vozi ka omiljenom letnjikovcu na sardinijskoj steni, sa koje gledam najduži zalazak sunca i uživam u kohibi, a s druge strane poslednje udahe dugobradog starca na ulasku u pekinški metro dok provejava prvi sneg. Trenutke u kojima zbog moje misli ispušta dušu.
Većina mojih prijatelja, bez mnogo razmišljanja, lakonski je davala očekivani odgovor. Za razliku od njih, ja sam bio uzdržan. Za mene je prebrzo izrečena misao predstavljala odraz nepoštovanja prema Balzakovoj dilemi (on ju je, doduše, pripisivao Rusou), ali i prema sebi. Iako sam od početka osećao da, uprkos blagodetima takvog izbora, ne bih bio kadar nositi starca na duši, želeo sam da to osećanje sazri. Smatrao sam da ću tek tada uspeti da sagledam da li se u mojim mislima krije larva ili pak raskošni leptir. Trudio sam se da opipam starčevu ruku koja me poslednjim damarima steže, ali i jedro jahte kojom bih plovio Sredozemljem, da čujem njegove poslednje reči, ali i šum talasa koji zapljuskuje malo privatno ostrvo, na kojem odrastaju moja deca, da u nozdrvama zateknem miris mokraće u kojoj Mandarin napušta ovaj svet, ali i vetar pun lavande koji se širi s ljubičastih provansalskih polja dok izvijam glavu u kabrioletu boje smaragda. Posebnu pažnju u ovim razmišljanjima posvetio sam momentu tajnovitosti, vraćajući se iznova i iznova na misao o tome da niko nikada ne bi saznao za moju odluku. Ove ekskurzije dovodile su me pred vrata jedne druge misli – one o nepostojanju greha (ono što je nemoguće saznati zapravo ne postoji), ali sam, ipak, brzo napuštao takav kurs.
Čak i kada sam, uz punu osvešćenost, rešio Balzakovu dilemu, shvatajući da je i neotkriven greh cena koju ne bih mogao da podnesem, priča o umirućem Mandarinu čuči u meni sve do danas. Poput nikad izvađenog projektila, koji je s vremenom srastao sa tkivom žrtve, postala je nerazdvojni deo moje unutrašnjosti.
Javljala se u različitim oblicima kada god bih svesno ili nesvesno preispitivao određene izbore i odluke koje sam tim povodima donosio. Povremeno mi je pomagala, povremeno mi je život činila gorčim i teže prohodnim, ali me je uvek terala na jednu vrstu moralne pokore.
Ovih dana setio sam se ponovo priče o Mandarinu u dva sasvim različita slučaja, koji na prvi pogled nemaju mnogo dodirnih tačaka ni s pričom, ali ni međusobno.
Prvi je Milgramov eksperiment. Pretpostavljam da si čula za njega. Ako nisi, pojasniću ti. Reč je o ispitivanju tokom kojeg su dobrovoljci, uvereni da je sve stvarno, pristajali da kažnjavaju ispitanike koji ne bi pokazali zadovoljavajući uspeh u memorisanju uparenih reči. Ovo kažnjavanje podrazumevalo je usmeravanje sve snažnijih strujnih udara u telo žrtava, pri čemu su učesnici u eksperimentu bili ubeđeni u to da su ovi strujni šokovi stvarni, iako to, iz razumljivih razloga, nije bio slučaj. Rezultat Milgramovog eksperimenta sve do danas nije prestao da zbunjuje psihologe, sociologe i antropologe, ali i obične smrtnike. Većina učesnika eksperimenta nastavljala je da kažnjava ispitanike čak i onda kada je snaga struje, puštena kroz elektrode u telo žrtava, kako su verovali, dosegla i nekoliko stotina volti. Bili su spremni, dakle, i da ih ubiju. Za razliku od većine, mene rezultati Milgramovog eksperimenta nikada nisu zbunjivali. Poslušnost autoritetu i konformizam su nešto sa čim sam se već susreo u priči o smrti starog Mandarina, ali i nebrojeno puta kasnije, tokom sudijske karijere. Zapravo, veći deo mog profesionalnog života svodio se na rad s ljudima spremnim da u telo žrtava sjure na stotine volti struje, i to isključivo na osnovu uverenja da su i takvi postupci pokriveni zakonom.
Slično se dogodilo i kada sam pre dvadeset godina, tokom boravka u Krakovu, u pauzi konferencije s kolegama posetio memorijalni centar logora Aušvic. Zastrašujući prizori spavaonica, u kojima još titraju duše udavljenih u gasnim komorama, gomila ženske kose, spremane za radnička odela i mornarsku užad, i dimnjaci krematorijuma većinu prisutnih ostavilo je u dilemi: Ko su ljudi spremni na ovakve stvari? Kako je sve to moguće?
Na momente sam se osećao neprijatno. Činilo mi se da u čitavoj grupi jedino ja nisam imao slične nedoumice. Bio sam zatečen jasnom spoznajom da su ljudi kadri da ubace kantice ciklona B u ventilacione otvore logorskih kupaonica, da ledenom vodom iz šmrkova polivaju ukočena gola tela isterana na sneg i da eksperimentima in vivo proveravaju otpornost ljudske lobanje na pritisak stege zapravo isti ti sa kojima u tim trenucima obilazim porušene barake Birkenaua. Među kolegama, s kojima sam do pre nekoliko trenutaka delio salu razmenjujući misli o nezavisnom pravosuđu, video sam ulickane replike Ajhmana, Mengelea i Geringa. Bili su to potpuno isti šrafovi režima, koji je u jednom istorijskom trenutku samo podigao lestvicu poslušnosti, zahtevajući od sopstvenih patricija da pripadnost i vernost pokažu jasnijom vrstom odlučnosti.
Kasnije, kada sam o svemu razmišljao, shvatio sam da ponovo uzrok razlike između mog razumevanja i njihovog površnog zgražavanja treba tražiti u činjenici da tokom sopstvenog odrastanja nisu posvetili dovoljno pažnje problemu Mandarinove smrti. Drugim rečima, verujem da su, u potrebi da što pre manifestuju odanost građanskom moralu, samo bili površni. Da nisu momentalno zaokružili odgovor, da su pomirisali jedra i dotakli starčevu ruku, verovatno bi se i sami spremnije zagledali u oči Frica ili Gertrude u trenutku dok popisuju pristigle i dodeljuju im brojeve, i videli bi u njima sebe. Da su tako postupili, verovatno bi lakše razumeli zašto je većina mojih tadašnjih saputnika, samo nekoliko godina kasnije, kada je proglašeno vanredno stanje, na mig države, bez obrazloženja i dokaza, masovno zatvarala okrivljene, spremno saučestvujući u ordalijama u osnovi istog tipa. Da je jedino što ih razlikuje višak sreće, koji je proistekao iz toga što njihovi gospodari, za razliku od onih u osvjenćimskoj ravnici, još nisu skupili hrabrost za konačno rešenje.
Danas sam još uvereniji nego što sam tada bio da su i Ajša i Gabriel žrtve istog ovog principa.
____________________________________________________________________________
MIODRAG MAJIĆ (Beograd, 1969) sudija je Apelacionog suda u Beogradu. Doktorirao je krivično pravo specijalizujući se za međunarodno-krivičnopravnu oblast. Samostalno i u koautorstvu objavio je deset monografija i više od trideset članaka iz oblasti krivičnog i međunarodnog krivičnog prava, i učestvovao je u izradi najznačajnijih zakona u ovim oblastima. Dobitnik je nagrade Vitez poziva (2016), priznanja Balkan heroes (2018), nagrade Verica Barać (2019) i nagrade Doprinos godine Evropi (2019). Već desetak godina redovno objavljuje tekstove na svom blogu (www.misamajic.com), u kojima otvoreno govori o korupciji, nepotizmu i političkim pritiscima u pravosuđu. Tokom 2019. godine objavio je roman Deca zla i zbirku priča U ime naroda. Ostrvo pelikana je njegov drugi roman. Živi u Beogradu sa suprugom i troje dece.
fotografija autora: Dalibor Danilović
čovjek-časopis 