Tag: Miloš Zubac

JEFIMIJA

Ima u lešniku tvojih zenica bliske,
tople ikonografije u koju bi se
svaki hudi monah besmrtno zaljubio.
Ali ima i čaranja pre Hrista,
duboko polegnutog u pamćenje kolena.
Poput boginje koja upravlja
elementima prirode,
pokrećeš molekule
moje telesnosti
svojom vanljudskom lepotom.

Tako te vidim. A nevremeno biće
koje stanuje u tvom telu,
po meri neke seljenske šale,
ništa o toj raskoši ne zna.
Krasota nesvesna sebe,
najvrednija je
i najbolnija onome koji ume da posmatra.

Znam da obnoć odlaziš krišom u svoj
tajni manastir. Da ležeš na kameni krevet,
pretvaraš se u snežnost i
zaštitnom belinom pokrivaš snove
dece koja su ti dodeljena na čuvanje.
Znam da se posle vraćaš
u svoju biografiju,
neposredno pred svitanje. I da niko u
tvojoj kući
ne sluti gde si to bila.
Moja naklonost prema tebi nije od ovoga
sveta, jer te nisam u njemu
prvi put zavoleo.
Ali te u ovom svetu uvek prepoznajem.
Kao što poznajem tvoju
zavetnu potrebu da dušu jednog
malog naroda
koji odavno ne zna ni kuda ni kako,
zatajenu poput čardaka
na dnu mora,
svojim novim prinošenjima probudiš.

***

TELEFONSKI BROJ

U mom nedavnom snu, otac ima
jedan broj
na koji može da pozove Miroslava
Antića.
On se odaziva na poziv u predratnom
Mostaru, u hotelu „Ruža” kroz koji
promiče mali potok.
Iako je i u tom snu odavno mrtav,
Antić se na ovaj broj uvek javlja.
Otac ga ponekad zove i priča s njim.
Miroslav bi stalno nekud da krene,
a moj stari mu uz osmeh govori –
sedi tu, gde ćeš tako pijan.
Kažem ocu: ostavi mi taj broj, kada
umreš da mogu ponekad pozvati
Antića. Da ne bude usamljen.
Stari blago odgovara – hoću.

***

SLABLJENJE

Zatvaraš se u neku od zamišljenih
utočišnih odaja
svoje pretpostavljene suštine
svog strpljivo dizanog hrama
sumnjajući sada i u odaju
i u objektivnost rama za njen prostor
i u sebe koji se zatvara
i u svoje prvo lice singulara
i saobražavaš toj sumnji
sasvim opipljiv kvalitet oproštajnog
bola koji nervima još primaš
u nepoverenju za kakvo je kadar
samo čovek
hronično odat poverenju
uznemiren zato što u odaji nema
upravo nikoga
ko bi mogao da nasloni glavu i
podeli s kamenom zamor
na jednake časti
kao što se deli hleb
pa se teško prepuštaš i pomireno
čekaš
dok se odaja preobražava u trbuh
a ceo svet za koji si mislio da ga
poznaješ
postaje končić jedne iskrzane
uspomene

***

EKLIPSE

Ispred nas je pomračeni mesec,
iza nas zatamnjeno sunce.
Filter pod nebom menja
dnevnu svetlost
tako da posmatraš svoje
telo iznutra.
Primirićemo se.
Izmirićemo se.
Odbolovati što je naše.
Vidoviti su uvek poboljevali
između dve eklipse.
Potom ćemo se preobraziti.

***

POVRATNICI

Onaj sam kojeg ne zanima da
ćutanjem stekne
bilo kakvo preimućstvo, niti snagu
nad tobom.
Želim samo da te ponovo upoznam
kao meni rođenu.
Ako prisloniš dlan na bubanj u
mojim prsima,
osetićeš da je to tvoj maternji ritam.
Ako spustim uho na damar u
tvojim grudima,
biće jednako.

Sastaviti mnoge krajeve i početke,
u jednom klupku života,
veština je onih koji odano vole.
Zagristi bez računa u gorko jezgro
divljine u drugome.
Pitomina se sama otkrije
kada uzajamno prihvatimo
širenje neukroćene vegetacije duše.

Onaj sam kojeg nećeš videti u
drugoj doslednosti osim u
istrajnom vraćanju tebi i radosnom
prepoznavanju svake tople vidre u
bujici tvoje najdublje prirode.

Naša su tela popis prilagođenih priča
koje smo
pripovedali javno i onih željenih, koje
smo bezglasno izgovarali u
molitvenom tajanstvu srca.
Naša su tela sabir doživljenog,
dostupnog i nedohvatnog, a ništa
naše zaista nije osim mogućnosti
da opet načinimo
zajedničke ureze u zlatnom
linoleumu postojanja.

Ti i ja smo povratnici u ljubav. Negde
posred karlice univerzuma nalazi se
mesto s kojeg još nerođena sunca
sanjaju naše nepočinjene greške.

Potrošiće se večnost ovog leta.
Potrošiće se i prilike za moja
upoznavanja s tobom.
Ali voljenja kao zamajci koji
neprekidno pokreću
mlade svetove, ostaće i onda kada ni
tvoja ni moja snaga ne budu više u
službi održavanja ove stvarnosti koju
cela čovečanstva drže za jedinu.

_______________________________________________________________________

MILOŠ ZUBAC rođen je 10. februara 1976. godine u Novom Sadu. Književnik je i muzičar. Magistralno pesnik i esejista, a pobočno – prozaist. S godinama sve više nastupa kao kantautor i scenski pripovedač. Sebe vidi kao Pesnika s muzikom.
Esejističke priloge i poeziju objavljivao u književnoj periodici: Krovovi (Sremski Karlovci), Rukovet (Subotica), Luča (Subotica), Stanje stvari (Novi Sad), Letopis Matice srpske (Novi Sad), Akt (Valjevo), Bosanska vila (Sarajevo).
Objavio zbirke poezije: „Vilindar” (Bistrica, Novi Sad, 2001), „Poezika” (Stylos, Novi Sad, 2003), „Flor Y Canto” (Beogradska knjiga, Beograd, 2008), „Sigurnost vatre” (Kulturni centar Novog Sada, 2013), „Kralj na kiši” (Rabic Art, Sarajevo, 2017). S Danilom Vuksanovićem objavio knjigu „Duali” (Futura, Petrovaradin, 2007).
Objavio dokumentarnu muzičku hroniku „Rezervna kultura” (Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad, 2016).
Objavio književne studije: „Molitve Desanke Maksimović” (Srpska knjiga, Ruma, 2008; izmenjena i dopunjena verzija magistarskog rada); „Poetika Duška Trifunovića” (Besjeda, Banja Luka, 2013; doktorska disertacija).
Priredio knjige: Duško Trifunović „Teška industrija”, Rabic Art, Sarajevo, 2019; Pero Zubac „Mostarske kiše i neka druga zemlja”, Rabic Art, Sarajevo, 2020.
Po njegovoj zbirci pesama POEZIKA danas se zove internacionalni muzički festival u Novom Sadu i Kotoru.
Od početka stoleća predvodi muzičku družinu Prkos Drumski.
Poezija i proza prevođene su mu na engleski, francuski, nemački i slovački jezik.
Prvi je dobitnik nagrade „Strune od svetla”, za poseban doprinos afirmaciji pesničke reči u bluz i rok muzici.