Tag: Miloš Živković

I U SANU JA TO SANJAM

E, deko, sad ćemo da te snimamo malo

Čekaj bre, pusti me…

Ovde sa nama je Milan Živković zvani Deda Mile, koji je veliki čovek i radnik i… pozdraviće vas

Koga?

Pričaj nešto

Ništa…

Pozdravljaš buduće generacije

Po… pozdravljam buduću de… kako beše?

Generacije

Generaciju, da budu dobri dobri, napredni, poslušni, domaćini i sve

E, pa dobro, deko, sad ćeš da jedeš papriku, a?

Jeste, sada.. ku… peko sam pa… ne peko sam, nego ispržio sam papriku i da jedem

E pa lepo… nego šta si pričao malopre da si ti imao jednom iskustvo… sa, sa smrću kad si bio mali?

Jeste… Ne mali, imao sam jedanest godina

Mh…

Onda smo bili u selo, pravili smo plevnju, kad smo pravili plevnju…

A šta je to plevnja?

Za krave gde ležu, stoka. To je kuća za stoke… I onda majka kaže pusti ga bre nek se okúpa kaže tamo. A ja ne da se kupam nego odem u centralu i da hvatam ribe i struja me ubije

A kako te udarila struja?

Pa… o… bio sam u vodu, to je smrtonósno bilo

A šta… palo je nešto odozgo, na… neka žica u vodu?

Ne žica, mi smo ribe pecali

Aha, kako?

Pa, sa motkom, a motka se slomila, i u moju vodu gde da vadim ribe i ja sam bio tu

Aha…

I bio sam onesvéšćen dvaesčetiri sata…

Auuuuu…

I posle su me dotérali u kuću u podrum i sa peskom su me zakópali i zalivali s vodu i ujutru sam se ra…rasvestio

Mh, mh, mh… čekaj, ali nije mi jasno. Ti si bio pored vode, imao si štap kojim si pecao?

Ne pecao, nego sa strujom smo tukli ribe

Ae, e pa to kaži. A kako se tuku ribe sa strujom?

Kako se… to se veže jedan suvi… jedna suva motka od četiri pet metra veže se, i onda se naprávi izazov (?) za… za da udarci da ima, žica se uvije napred, i pusti se samo i riba ne umi´re, samo se ošamúti

Aha, aha, aha, aha…

Ona sad posle sata jedan, mi pregrádimo i one prežive ove male, mi uzmemo velike

Da, da, da, da, da, da, da…

Ali ja nisam doživeo da ih donósim, nego sam… da se u smrt… i tako do sad…

Znači jedan dan si bio

Uveče me je udárilo, sutra u jedanest sati sam se rasvestio

Au… a je l’ se sećaš nečeg između što je bilo?

Pa nema ništa, ja ništa nisam znao

Ništa, znači?

Pa, ne znam, ja sam to sanjao tad, ili mislio… a… išao sam gore u centralu i bio jedan sa jedne strane, drugi sa druge strane i ja sam morao biciklu da provézem, u san sam to sanjao

Aha…

I ovako, pre… a dole vuda… a voda vrije. I u sanu ja to sanjam i ja sam došo kaže pusti ga, vidiš da je to dete naivno, póšteno i on mi da ruku, kao bujági da me izvuče iz onó, a ono iskóči, struju da isključuju (???)

Kako je izgledao taj što ti… pomogo?

Moj drugari, ribár isto

Aha, aha, aha…

Zvao se Svetómir i Pavle… ali mi smo bili veliki drugovi i prijatelji

Dadadadadada dobro… znači ti si njih sanjao da su oni na dve strane, ta dvojica?

Neeee! Sa bradom čovek me čekao sa jedne i s druge strane.

Aha!

Kaže dole vri, ako prođe dobro, ako ne, gurni ga kaže

Ahahahaha… a čekaj, a je l’ nosio odelo ili neku haljinu. Šta je nosio?

Ko?

Taj čovek u snu?

Pa običan čovek bio, samo bradu veliku nosio

Dadada… dobro… dadada…

I onda su me oni na leđa odveli u selo i zakópali do bunár i vodu i pesak, i tako su me spasili

E pa bravo deko… i vratio si se u žive

Vratio sam se u ževo (?) … evo i dan-danas živim

I ne plašiš se smrti

Ne plašim se ništa

E pa dobro

Mogu sad da idem da legnem nek me ubíju, ne žalim se, jer sam jedan život preživeo i dosta mi je

***

MILOŠ ŽIVKOVIĆ rođen je u Beogradu 1989. godine. Diplomirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tokom studija sa kolegama osnovao književno društvo „Orfisti”. Od januara 2017. godina zaposlen na Institutu za književnost i umetnost u Beogradu gde i danas radi kao istraživač-saradnik. Piše prozu. Deo je tima jutjub kanala Bookvalisti.

Ne može da jede, ne može da se okupa, ne može da piša, ne može da podigne ruku i savije je u laktu, ne može da se iskašlje i oslobodi šlajma, ne može da napuni pluća, ne može da raščeše dekubitus, umiruću zver između tkiva i postelje zbog koje ga prevrću svakih sat/dva/četiri/petnaestčetiri, ne može da uzme ćebe da se zagreje, bez bola da savije prste i drži čašu u ruci, da obriše mast i stvrdnutu grozu iz oka, da se okupa, zamrznut u međustanju, pokušaju da do kraja opusti ili skupi kapke, ne uspeva da zadrži misli, cure kroz poroznu glavu kao jabuke iz isluženog cegera, sećanja bapnu na um, trunje sa tavanice, nije siguran čija su, koje ljude povezuju, ne može da počeše prste na nozi, da se protegne, da promeni položaj ležanja, da dozove desni bok što svrbi zapletenom žicom, isprazni nos, da se se se se isere, da se zavali kako treba, da se zahvali sestrama mumlanjem i upiranjem kratkih osušenokrompirastih prstiju, nikako da se presvuče, ni da vikne, otvori јogurt, prinese tanjirplaninu i pojede njen sadržaj, vrati tanjirbrdo na gvozdena kolica, ne može da udari, gvozdenih leđa ne može da dohvati telefon i drži ga dovoljno dugo da mu ne ispadne, ne može da udahne punim plućima, ne može da se umije, obrije i opere zube, ne može da mu se digne, ne može da vari mlečne proizvode, a stižu bar dva puta dnevno, ne može da prebroji konce, ušili su ga kao lutka, ne može da se protegne i prošeta, ne može da vidi ko se sa njim igra, limenih usta, ne može da guta bez bolova, ne može da nosi glavu u kojoj bol pliva u talogu svesti, ne može da se uspravi i izbaci debeli ustajali, torbasti mehur iz stomaka, ne može da pusti krv iz nabubrelih vena što su se nastanile u zmije po nogama, već samo iz pluća u njima se, masna i teška, stvrdnjava kao u kalupu, ne može prstima da poveže svetlake raznovrsnih uspomena/misli/ prostorija što mu se ukazuju, ne može da umre, ne može da se nasmeje celom linijom usta već samo jednim ćoškom, poslednjim slovom izbrisanog grafita, ne može da piše koliko ni piša, niti da se seti da li je išta napisao, ne može da piša, ne može da piša, ne može da piša, ne može da čita i to mu teško pada, povremeno razaznaje krupna latinična slova na lekovima i bolničkoj aparaturi, pomišlja o upustvu za letenje, ne može da prepozna posetioce ako ih je uopšte bilo, samo senke sa šeširima i senke bez šeširima, curi mokraća, malo krv, niz kateter, jedini prozivod, superiorna u odnosu na neformirana govna niz lopaticu, što se zajedno sa danima, stvrnjavaju u gromuljice, nikada svareni i namerno progutani novčići.

Uvek postoji samo vreme i ništa drugo nije potrebno. Prostor ga prati lenjo poput mačke što, isuviše gladna, sledi miris suve hrane. Ljudi su lutkice koje pijano vreme stavlja na kurac nad zakrpljenom foteljom u noćnim, pijanim predstavljama komedije del arte u staračkom domu. Sanja drveće bez krošnje i reke sa dubokim uvirima, bombardovane zgrade sa po jednim spratom i u njima decu sa krilcima umesto ušiju. Vidi učitelja samo da bi ga pomešao sa gazdom prodavnice u kojoj je krao pa vraćao žvake u prvom/drugom razredu. Vidi pege na babinoj ruci. Profesorka likovnog duge plave kose mu se sviđala u osnovnoj, drugar sa kojim je igrao nekada igrice na Soniju stoji kraj prozora pa se utapa u njega, ljudi se menjaju, manje bitni ljudi guraju one više bitne, traže i razmenjuju komade svetla i senki, glasovi lunjaju oko njega nepokretnog, povremeno im se pridruže telesne forme, opšta kakofonija, soba košnica pod krečenjem, zuji, gori i briše se.

Jedne večeri video je nju sa očima punim višanja. Nije se sećao kako se zove i to ga je steglo, preseklo disanje, imitiralo šlog. Otac, sa duksericom sa trojicom sportista, a jedan je mogao biti skijaš, spustio je ruku da zatvori oči sada već starijem sinu, bio je to zajednički uspeh. Smirio je kapke, a onda se prebrzo, ponižavajuće brzo, trgao i shvatio da je namerno zadržavao vazduh i da se pretvara pred samim sobom po navici. Sestra menja površinu ukiseljenu mokraćom, ne zna se da li je kiselija ili slanija tu ili tamo gde je pokvašena bledom, kapilarnom krv i upornim, prezrelim baždenjem govana, zavojima koje dere sa njega, sa zmije umotane u mehaničkoj nadi da će postati nova forma, riba, ptica ili biljka. Kako ga je okrenula da izvuče jastuk, nadao se novoj posteljini ali to nije izvesno, zagledao se u sivi zid pun rupa, mekan, izglačan upornim zurenjem, zid sa nevidljivim prekriženim crtama koji znače dane, kao u grofu Montekristu, negde u sivilu je upala kašika za kopanje bega, zid sa dugačkom izbledelom plavom trakom po sredini koja razdvaja sivo od sivog, sama gubeći svoj kvalitet osim u očima optimiste, a on to već dugo nije bio – pobednički kadar večnog, nemog filma. Nije bilo ni belih, ni crnih slova da kažu da nije

КRАЈ

uporno okleva, sprema kakvu poslednju grozomornu šalu, iznenađenje će mu život istisnuti iz grudi izjednaput poput mehura iz već dobro ispumpanog balona. Nadao se, više nije verovao, da će otac tada biti tu i da će mu se obratiti, makar kao halucinacija, najlepši zrak sunca koji u stvari nije zrak sunca nego nešto što ne umemo ni da imenujemo ni da razumemo, a što nam svetlost već milenijumima donosi, nadao se da će mu se otac obratiti posle toliko godina i da ćemo tada, konačno, opet, razgovarati, nas dvojica, тата

***

MILOŠ ŽIVKOVIĆ rođen je u Beogradu 1989. godine. Diplomirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tokom studija sa kolegama osnovao književno društvo „Orfisti”. Od januara 2017. godina zaposlen na Institutu za književnost i umetnost u Beogradu kao istraživač-pripravnik. Piše prozu. Deo je tima jutjub kanala Bookvalisti.

TAKSI

1. Pogled muvlji, zalepljen na prozor zdesna, sve bi dao za vertikalu, za igličasti, ptičiji zum, široku i slobodnu paletu boja. Taksi nadograđen roletnama, prinudna kuća sa divljim tepihom, nasukani čamac. Leđa mi nešto čas grebe, čas bode, nikako da se namestim, možda sam se ušinuo. Kola tuđa i prostrana, kvadrature mladenačkog stana, na zadnjem sedištu mama, brat i ja. Majka pod crnim velom, pod vlašću nametnutog, na glavu natučenog prevelikog sivog šešira, brat i ja u kariranim teget odelcima koja smo nosili na svadbama, sada preuskim, sa četiri rukava za odrasle, dva kraća i dva mnogo duža, u njima je nešto zaglavljeno, guram ruku u rupu, okruglo je i pecka. Između nas i vozača lopovska vrata, sa plafona kaplje u gustim nanosima tamna sluz jakog, slatkog mirisa, nalik pokvarenom kukuruzu. Slutim da ćemo svu štetu vozilu morati da platimo. Kola putuju brzinom voza, kroz prozor pozorišni mrak, tišina pred predvidjivi plač. Ne vidim vozačevo mesto, naslućujem dugokos profil i poželim da to bude slendermen, babaroga, bauk, da se okrene, da me napadne, iskasapi, gušim se od mirisa, nemogućnosti da se pokrenem, trajanja puta. Pored mame, nekada pod njenom rukom, nekada ispred nje, na podu ili gvozdenom pijedestalu – crvenocrna kutija. Omalana mašću, ivice zrnaste, rđavih kuhinjskih ringli, poluotvorena limena Krašova kutija za bombone iz koje se pomaljaju komadi izlomljenih i do pola sagorelih kostiju, donji deo pliva u mutnoj vodici. Dunem u prst sa garavim, vlažnim noktom uperen prema meni, ne boli, ruka mi pobeli.

2. Usne ti se krive, pa stegnu, spadaju ti pantalone, podižeš ih i vezuješ učkur što brže, da te ne vide. Nosiš krem jaknu sa tamnim vrpcama, sa jedne strane mnogo dužim nego sa druge. Lapće motor, taksista (koji će me kasnije zaustavljati na ulici da bi me pozdravio i govorio mi da sam se usvinjio) i ti debatujete o mudrosti Nemačke i Francuske, sa radija dopire zvuk ruske pesme tы nesi menя reka, a peva se na engleskom, tražiš da malo udare na neki rok fazon, uvek si više boleo brže stvari i podražavao rukama žustro kako se svira gitara. Uživao si kada bi Zlatko došao i zasvirao neku YU rock stvar. Stavljaš mi do znanja pesnicom preko sedišta da je muzika dobra i ja potvrdim fist bump tako što se nagnem i ignorišem ukočena leđa. Uhvatio ti se čičak na pantalone, penje se i podlazi pod odeću dok pokušavaš da ga skineš. Raspoženje titra u prekidima, između vas dvojice, kao i uvek kad razgovaraš, razapet svetli most. Vozač gubi kormilo, nema ni glavu ni glas, istiskujemo ga potrebom za međusobnom prisutnošću. Улица светог Саве мајсторе, tamo gde na kamenom zidu visi okamena kapljica kolektivne krvi je cilj, ali ipak šibamo prema Rakovici duguljastim, kozijim putem kroz vijugavu, apstraktnu šumu, čija stabla podsećaju na slova sa ilustracija rok albuma 60-tih godina. Plašim se da si se zbunio, ali neću da kažem pred čovekom.

Tišina, sa desne strane tvog sedišta visi dugačka prozirna bela cevčica iz koje škrto kaplje svetlost, koliko će te boleti ako je izvučem? Lišće bagremova pada, put je zatrpan, skoreli sneg i poledica te ljute, vičeš i jekom puštaš bradu. U ruci držiš na ivici osmuđen list za koji znam da je poslednja pesma Momčila Nastasijevića. Šta vidiš kroz prozor? Krunisani kralj papira na podu, noge svici, u ruci kesa sa papirima, debela i crvena, sazreva u samoniklu biljku, u nerazgranatu, gustu, krošnju u simbiozi sa tvojim stomakom, čašice bele skulpture, papirnata glava, hartijasto sedište, tvrdi hijeroglifi, izdžikljali izveštaji lekara, računi, sudski i opštinski dokumenti u gepeku, papira se i kod mene pozadi, u beleškama tvojih reči, dopunskih lekarskih izveštaja, možda o tuđim bolestima – od papira izgubili smo bar još toliko, istu količinu, bar još poneko brdo. U meni prilog toliko dobija crvene rogove, noga vibrira, bez telefona. Gledaš me: obrijan, potpuno obrijan kakav si retko bio – uvek si ostavljao delić žućkastog brka na licu. Jezik visi, mali, vezan gumicom i izbeljen, zubi izrađeni, rezani nekom mašinom, kockasti i štrkljavi, kao da je vilica odvaljena pa opet ugurana, lice se otapa, jedva prikačeno kao novogodišnja maska, okupljeno pukom snagom volje i omčom cvastaste kravate. Posmatraš me, vojnički podsečene kose, od plastelina, oči se lutkasto same sklapaju, podižeš ih nervozno, zenice lutaju, napipavaš facu u užasu, u mom pogledu vidiš…

Ispuštaš zvuk, šta čuješ, kojim čulom osećaš? Gubiš ruke u rukavima odela, mršavost te secka, gledam te sa osećajem prelaska sunđerom preko limene površine. Pokušavaš da završiš šalu taksisti, u kretanju je sigurnost, u muzici sa radija, u prežvakavanim razgovorima i temama koje se ponavljaju da bi uvezale vreme¿ u primopredaji novca, u zakazivanju pregleda, u ritmu vožnje i smeni boja semafora, u skitnicama koji brišu prozore, u 90 minuta fudbalskih utakmica i produžecima, u pitanjima koja potvrđuju da nastavka mora biti, u crticama dijaloga, večno prežvakavanim pričama i stavovima, rezovima daha, koraka, pokreta ruku, krvi, znoju i mokraći koje rasipamo da bismo se i dalje vozili toplo i zajedno.

KЛИК

Dugmići kraj prozora se umnožili, ko zna čemu služe, šta li otvaraju, sitni sekutići, dugmad harmonike, pažnja neizlegnutog organizma, tražim ručku da se rukujem sa tim što raste, nastaje iz našeg vremena, do malopre u rukavima, sada na vratima, želim da ga nahranim. Mutan si.

-Не могу да му пресадим главу- reče taksista tuđim, belim glasom iz kojeg pesak škripi.

Prljavocrnih dukserica i trenerki, kratkih i rasparenih čarapa kojima vire konci. U desnom džepu kora od narandže, u levom se topi sladoled rumenko. Taksista pobegao. Umesto puta ispeglan mrak, voziš sad, a branili su ti tolike godine, razmišljaš da li se prvo okreće ključ ili stiska kvačilo. Kažiprstom pritiskaš naočare na čelo, odatle uvek počinješ.

________________________________________________________________________

MILOŠ ŽIVKOVIĆ rođen je u Beogradu 1989. godine. Diplomirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tokom studija sa kolegama osnovao književno društvo „Orfisti”. Od januara 2017. godina zaposlen na Institutu za književnost i umetnost kao istraživač-pripravnik. Piše prozu. Deo je tima jutjub kanala Bookvalisti.

POZOVITE Д SLUŽBU

Nisam mogao dugo da te nađem, ni u dnevnoj sobi, ni u Gradskoj bolnici na hematologiji, ni u igralištu kod Mrše, ni na Medaku, ispred Super Vera, u prodavnici zdrave hrane, kod frizerke, kod Koste, ispred Tabora, Olimpa, ni u Kupatilu, na svim mestima koja su sadržala tačke i boje bledih uspomena spremne da se u njima iscrta tvoje loptastovaljkasto telo. Nosorog sam, ukršten sa slonom da bi bolje mogao da tuguje, biće što voli i mrzi to arhinaricanje koje traje sekundu, a oseća se posle čitavog dana. Ridanje u snu sastavljeno je od radne akcije usta, grudi, ruku, crvenila grla, napora žica, slabopečenih očiju, ždrela, temena glave, rasprave, molbe za pomoć, odrona u grudima, tkanine jastuka, povijenog repa, sigurnosnog omotača kreveta, na tri polovine rastavljenog jezika, noćnih strija i rezova po koži, odrona u nutrini, ispečena pa raskucana, izmrvljena i smrznuta, gusto koncentrisana stvar. Dolazim do šatronepoznate, debele prilike koja se smeje, čim shvatim da sam to ja počinje udvojena kukanjava, ja Ja u niskim, debeljak iz sna u višim jecajevima. U novčiću sa dve glave, u kocki leda zarobljen osećam i posmatram to osećanje, prozor probijen u meni tamo gde ga nikada nije bilo, prozor što gleda na dvorište u kojem se deca tuku po ćoškovima do krvi. Govorim – lepi moj tatice.
Navire lucidnost, sa njom uvek letenje, ispresecano, jadljivo puzanje figurice u Monopolu, od mesta do mesta, koja prazna polja overava jedno po jedno u vazduhu pre nego što se negde jednom zaista zadrži da plati ili se skući. Bedna vertikalnost i imitacija leta ptica vredna sitkom laugh tracka. U praznom nebu usred otpatkastih šuma u okolini Beograda želim da te pozovem, hoću da bude jedan sat popodne. Uzimam mobilni, ruka kratka i bela, telefon iz GTA V. Završi mi ideju za priču – mladić se vraća u selo da pozove devojku na sastanak, čim je napunila osamnaest godina; mladić se vraća u selo da pozove devojku na sastanak, čim je napunila osamnaest godina; mladić se vraća u selo da pozove devojku na sastanak, čim je napunila osamnaest godina. Odlagao sam da te pitam o kraju i detaljima, početak razgovora je postajao refren, magijski sam verovao da odmicanjem produžavam naše vreme. Okrećem broj 06tatatatatata i tri tona, deca nepostojećeg broja mi ulaze u susret. Katkad i malo zvonjave, delić rifa iz Hotel California, pesme prizivanja i izazivanja demona. Pojavi se i stari znak izostanka slike sa malih ekrana preda mnom, krug sa prugama svih mogućih boja, uzdužnih i poprečnih, verski znak prvih milenijalaca, izrepak, ledeni breg koji danas lako pobeđujemo hiljadama ekrana na javi, forom koja često zariba u snu.

– Pozvani korisnik trenutno nije dostupan. Molimo pokušajte kasnije. –

– Pozvani korisnik trenutno nije dostupan. Molimo pokušajte kasnije. –

Probijam inadžijski granicu, nastavljam dalje i dublje, započinjem dvoboj.

– Ali želim da pozovem svog oca, on je mrtav. –

– Ako je, i treba da bude –

Kako taj glas Дemonovati, a ne biti sasvim Д pred njim? Iščupan i raznesen дmnski mirnom čistoćom, frekvencijom šmirglom odsviranom na дebeloj žici za gitaru, frekvencijom monske дemoničnosti, probijen дeburgijom, glasom rogova na okupu, glasom ispeglanih crnih zastava i skorelog mraka, u isprskanom srcu, дubokoj, дobroj staroj iskopanoj Д rupetini sa balvanima podupiračima, zaćutim pred snagom дema i дugi, дuboki vokali probijaju teme vašarskim meračima snage, Д se ne da monski prepričati, iskusi se дeugroženom kožom istetoviranom sitnim tačkicama iznutra, Д se čuva u kanalićima uha, u do vrha napunjenim rupicama za strah u pršljenovima za koje дoktori ne znaju čemu služe, takvi glasovi napune ДmNski Nitro, ubrizgani u srž koja bljesne i sasvim se ugasi – tajni, noćni, crni vatromet. Budim se okupan znojem, a to više ništa ne znači, toliko su svi ljudi na svetu istom tom vodom okupani.

______________________________________________________________________

MILOŠ ŽIVKOVIĆ rođen je u Beogradu 1989. godine. Diplomirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tokom studija sa kolegama osnovao književno društvo „Orfisti”. Od januara 2017. godina zaposlen na Institutu za književnost i umetnost kao istraživač-pripravnik. Piše prozu. Deo je tima jutjub kanala Bookvalisti.