MORSKI DNEVNIK
I
Ujutro odlaziš na obalu
Sunce unatraške trči za tobom
Obilaziš grad kao starog bolesnika
Tvoja slepa vera u čoveka
može da započne nove religije
Ja ležim u krevetu
i verujem u tvoju kopiju mene
Čekam da se vratiš punih ruku
plavetnila i živog mesa
naše nove ljubavi
Iščašeni i tuđi osećamo se svojim
tu gde naši životi staju u dve šake
Ti lako odustaješ od sebe
a ja od sveta
ipak ovde
na ovom ostrvu
mi smo veći od života
Okruženi pijanim Englezima
stojimo kao svetionik čistote i ljubavi
Istrajni kao voda
Zemljotrese dočekujemo u zagrljaju
Nepokolebivi
Mi smo ratna mornarica bez smera
i nema te zemlje koju ne možemo pokoriti
Ugašenih telefona
vreme merimo po potopljenim brodovima
nesigurni jesmo li ikad postojali
Samo se još ribari
orijentišu prema našoj svetlosti
Ljubimo se i pretačemo
u podzemne vode koje ispunjavaju ovo more
II
Prokletog mu trozupca
viknuo sam pre no što su talasi
sažvakali moje moje telo
Priroda te unizi bolje od bilo koje istine
Bez panike pomislih
Za ovo sam spreman
Šampion u jedenju i pijenju sebe
imaće svoj magnum opus
Popiću more!
Zazidan u dubine ja osetih spokoj
Videh crno-beli svet
i voljene mojih voljenih
sa stotinama prstiju koji upiru u mene
Iz ponora isijava kruna od bisera i zuba
i beli plašt providan kao neiskrenost
I ja pružih ruke grešne
dadoh vrat jeretički
spreman da se predam
Al oni prsti
one šake ambisa
digoše me ka nebu
i ja počeh majci prirodi izlaziti na nos
Dok sam izranjao pomislih
Da su me ovi talasi bacili na kakvu stenu ili kamen
glava bi mi se rasula u paramparčad
I sve nenapisane pesme
svi stihovi od kojih bežim
bili bi rasuti po plavoj hartiji
Tamo bi deo po deo mene
pojele male ribe
pa njih veće a njih još veće
a one mrvice stihova
one trunčice reči
raznele bi morske struje
da na dnu caruju večno
Tako sam izgubio priliku
da moja poezija dosegne dubine
koje nikada neće moći
Prokletog mu trozupca
III
Po povratku sa letovanja
proveravamo cene kuća
na grčkim ostrvima
Imamo li dovoljno novca bar za vrata?
Krov ćemo od dlanova praviti
Zidove od kože
prozore od očiju naivnih
Kako će biti lepo
Temelje butinama zameniti
Jezik umesto zvona okačiti
pa da mogu da nas vuku do mile volje
Ruke za krevet postaviti
da miluju umorne glave
Vilice za balkone
da se nagutamo pogleda
Zube za ogradu da nas štiti
od gladi i dosade
od šefova krvožednih
od zahteva i prohteva
Na kraju celu kuću okrečiti u boju laži
i zaključati se unutra
ključnim kostima
da nam sujetne komšije zavide
na lepom životu
Prsti stvarnosti tiho grebu
po našim vratima bez brave
Nesvesni života
oboje smo u proteklih deset dana
ostali bez jednog člana šire porodice
***
BERGFILM
Kroz izlog
na ekranu novog televizora od šezdeset inča
slika planine
Odjedno me kao groznica
obuzima instinkt da otrčim u prirodu
Da se popnem na palaninu
Dosegnem dno neba
Pronađem odakle izviru gromovi
ukradem plamen znanja
Da se izgubim
i umrem pred sam vrh
ostavljajući sebe u amanet planini
Pa da od mog tela
neki sutrašnji gledalac
kuje legende i pita se
Jesam li sam bio
neustrašiv junak britkog jezika i čvrste ruke
koji zarad opklade odlazi u nepoznato
Ili
jednoveknovni ljubavnik koji se peo na krkače smrti
zbog nemoći da svim ženama pruži ljubav
Ili
možda prosto ubica
sa grižom savesti
Ali!
Ali šta ako ja
kao vešt gimnastičar
preskočim tu planinu
Pa se vratim mudriji
sa manjim čelom
Šta ako odgrizem glavu medvedu
pa se vratim prosvećen
Šta ako se vratim sa smislom za život
Nije to film za mene
Nekako je previše je napeto
Predvidivo
U klancima lobanje
odzvanja jedan vrisak
Ekran se gasi
Moj pogled se survava niz ravnicu
***
ŽENA
Komšinici
Neprestano i svakog dana
Bol se pretače iz jedne posude u drugu
Daju joj ime i jednu misao
da nikad neće biti dovoljna
muškarcima koji obrću globus
Bićima kojih bez nje nema
Iz dna svoje urobe podarila mu je dve devojčice
Dve posude bola
Učila ih je da hodaju
kako da skidaju skalp tim istim bogovima
ali pretakanje se nastavilo
Jednu je zbog nelagode i stida smrt pojela
Druga je na sneg odbačena
Sve zbog nezadovoljstva lažnih bogova
i jedne nasleđene patnje
Majka kao majka
prihvatila je odgovornost
Uverena da je bol iz nje potekla u njih
Zakopala je jednu ćerku u crnu zemlju duše
Zagrejala drugu smrznutim rukama
Sama
Žena bez ljubavi je bela zastava
Zaključana vrata bez broja i imena
Retko je smrt pravedna
ali je često surova kao muškarac
Kada je pala u krevet
narušila je mir svom mužu
Ali njega to nije mnogo pogađalo
Slabo šta je on slušao
Sve do njene poslednje reči
Na samrtnoj postelji krkljajući izdigla se
i smogla snage da mu u lice izusti jednu reč
Pičko
________________________________________
MILOŠ MARKOV, rođen 1993. godine u Subotici, diplomirao je na Odseku za komparativnu književnost sa teorijom književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Njegov rukopis “O strahu strah” objavila je Matica srpska 2020. godine u Ediciji Prva knjiga. Zastupljen je u brojnim časopisima i zbornicima, kako onlajn tako i štampanim a pesme su mu prevođene na engleski jezik. Trenutno sprema drugu pesničku zbirku i radi kao narativac i dizajner video igara. Usled posla i životnih okolnosti, često je na relaciji Subotica-Novi Sad-Beograd.
čovjek-časopis 