Na Bogojavljanje voda je bila ledena, ali smo Rubi i ja smogli hrabrost da zagazimo do kolena.
Tetovirani muškarci drhtali su razgolićeni.
Časni krst je, kao po običaju, zapeo o trulo drvo koje je izranjalo iz vode, prekriveno najlonskim kesama.
Pop je zatražio vlažnu maramicu da obriše ruke.
Rubi je na ramenu držao VHS kameru.
„Ovo je bolje od mrtvaka!”
Sutradan je naglo otoplilo.
Poštar se napio. Čitavo prepodne je mezio pod ikonom Svetog Jovana. Kasnije je gmizao raspasan oko kuće. Rubi je snimao i kikotao se.
Ubrzo su procvetale kajsije.
Eksperti za fenomene odlučno su rekli: iznenada.
Stariji ljudi, potreseni i nesnađeni naglim promenama, naslućivali su veliku nedaću.
***
#filmskaprojekcija
Isus je sišao s krsta i rekao ljudima da se nose u tri pizde materine, jer mora iznova da popravlja stvar. Angažman oko kampanje Ajmo opet – lepše i bolje, pobeda, amin, idemo, bre!, teško mu je pao. Ponajviše zbog pogoršanja odnosa s ocem. Novonastali problemi su doveli do hipertenzije i zatvora. Pod pritiskom mu je proradio čir na želucu. Svakodnevno je morao da se samoisceljuje. Ali to je bilo uzaludno. Rekurzivna regeneracija je veština koju mora tek da savlada. A opšte je poznato, makar u krugovima koji prate i tumače njegov rad i delo, da je odavno prestao da uči, jer je uspeo da se ubedi kako mu više ništa od novih znanja neće trebati u životu, kao ni u postojanju posle smrti – matematički gledano osamdeset procenata je verovatnoća da će vaskrsnuti, pa se tu negde u balansu između živog i neživog sveta uglavio za stalno, pronašavši svoju komfor zonu. Zarad lečenja, priklonio se najpre zapadnoj medicini i beta blokatorima, uz uzimanje ranitidina po potrebi. Nakon što se pompa oko intezivnog napora da se ostvari zadati cilj zahuhtala, lekovi su prestali da deluju, pa je božji sin spas potražio u narodnoj medicini.
***
#filmskaklapa
Rastavljamo stari bicikl.
„Šta radiš večeras? Hoćeš da gledamo Amarkord?”
Od delova planiramo da sklopimo nosač kamere za scene vožnje. Rubi je osmislio nacrt.
„Viđam se s Mirom.”
Spušta točak na zemlju.
„Jel’ ponekad osetiš uzbuđenje?”
Trljam oprezno vlažnu šibicu. Našao sam pred prodavnicom pola cigarete.
„Misliš, ko će prvi da vozi?”
Pušenje je naša tajna.
„Mislim na film… imamo dovoljno materijala.”
Sakupljamo pikavce. Pred odlazak kući opustošimo leje mladog luka u naselju.
„O čemu?”
Snima me dok pušim.
„O tebi.”
Snima me dok žvaćem perca.
„O cirkusu.”
Snima me pred Mirinom kapijom.
„Ne gledaj u kameru.”
Nikada nisam sumnjao u Rubija.
„Ti si uplakani klovn.”
Ima fenomenalne ideje.
„Jel’ dobro ovako?”
Ja moram da se uzdam u rad.
Ti nisi kao on, govori mi Mira kad god zalutam. Rubiju je dovoljna njegova genijalnost. Ti si previše dobar.
***
#filmskaprojekcija
O povratku Isusa među ljude izvestile su jedne lokalne novine. Naslovi su bili tipa: Zadah ovdašnjih seljana zatrovan je mržnjom. Ili, kao na primer: Čestitost poglavara obojena pohlepom. U trećem članku, iste novine, autor je bio poprilično direktan: Magarac jaše, a domaćin skapava. Sva pažnja ostalih medija bila je razrađeno usmerena na navike, obroke i promišljanja ličnosti koje se ne stide. Posedovanjem takvog kvaliteta kao što je besramlje, pojedinci predstavljaju uzore i idole mlađim naraštajima, podjednako, kao i dokonim penzionerima. Tu tvrdnju iznelo je nekoliko obrazovanih alkoholičara ispred STR Mirela, u centru naselja.
Odrazapinjanje se najpre dogodilo u jednom zaseoku na tromeđi. Odatle se fenomen odricanja i odbacivanja uspostavljene veronauke s pratećim elementima, poput gripa ili neke smrtonosnije pošasti proširio zapadnim svetom. Isusi su silazili s krstova, izlazili iz ikona i oživljavali iz kamena po svim hrišćanskim zemljama. Armija božjih sinova krenula je k Jerusalimu. Međutim, usled nedostatka volje za saradnjom od strane Izraelskih vlasti, konačna destinacija svetog putovanja svakog božjeg sina morala je da bude promenjena. Za tačku susreta svih Isusa, i procesa svete integracije, pri kom od mnoštva nastaje jedan i jedini Isus kakvog poznajemo i pamtimo, odabrana je zgrada seoskog doma u Bogovini, podno Rtnja. Razmatrajući nivoe energetske konstalacije, to je drugo mesto u svetu po čistoti fluksa slogova praiskonske božje reči.
***
#filmskaklapa
Trener je rekao da svako od nas mora da izađe iz zone udobnosti. U školi su naprasno počeli da ponavljaju tu mantru.
„Ima da pobacam turšiju i odem usvet!”, vrišti domaćica s prozora kuće, pred česmom gde se okupljamo. Manija za izlaskom iz komfora je zahvatila komšiluk. Gradom lunjaju slobodni mislioci. Kako to?Šta se onda desi?Ja sam već triput! Ali, ali… isključivo su odabrani znali kako da izlazak pravilno izvedu.
Rubi povezuje kameru s teveom i pritiska dugme za motanje kasete.
„Zanima me šta misliš o ovom što sam juče montirao?”
Dvadeset minuta gledam mantil koji visi na čiviluku. U pozadini čujem neku raspravu. Onda seks. Nazdravljanje. Pucanj. Pa muk.
„Moraš da izađeš iz te zone… prijatnosti… ono… znaš.”
Nije podigao pogled samo je promrmljao.
„Marš u pičku materinu.”
Ustajem. Otresam nogu.
„Pa to je bitno… svi danas koji to umeju izlaze…”
Isključuje kameru.
„Kakva budalaština… za taj komfor sam se baš namučio.”
Više mu to nikada nisam pomenuo. Ne izlazim iz solidarnosti. Blejali smo pored česme i pušili iz zajedničke pakle. Prestali smo da se krijemo.
***
#filmskaprojekcija
Sjedinjeni Isus od razjedinjenih predstava raspeća, zakupio je mobilni internet modem kod jednog od vodećih operatera, uprkos upozorenjima da je na odabranoj teritoriji pružaocima usluge signal slab. Privučen povoljnom ponudom, nestrpljivo i naprasno doneo je odluku da je krajnje vreme da otvori fejsbuk, instagram i tik tok nalog kako bi proširio svoje delovanje i prionuo na posao. Prvi korak je širenje svesti oko potrebe za biblizacijom tehnologije i obratno– osavremenjavanje biblijskih priča.
Aktivnost na društvenim mrežama odigravala se poprilično sporo. Prve nedelje broj fejsbuk prijatelja i instagram pratilaca profila Isus Hristos Nazarećanin se popeo na dvanaest i dugo se ništa nije menjalo. Isus je svakodnevno uređivao profilne slike – modernija stilska prezentacija serafima, pa fotografije riba dok se praćakaju i onda serija fotografija na temu krst, krstić, krstača. Jedan od prvih postova trebalo je da predstavlja jasno usmeren stimulus ka široj populaciji. Za metriku uspeha odabrana je količina pozitivnih, povratnih reakcija.
I ne uliva se novo vino u stare mešine. Inače se mešine poderu, vino prolije, a mešine propadnu. Nego, novo se vino uliva u nove mešine, pa se oboje sačuva.
Post je dobio tri lajka.
Ko nije sa mnom, protiv mene je. I ko sa mnom ne sabire, rasipa.
U komentaru je neko napisao pratim.
***
#filmskaklapa
Ja pušim Lucky Strike, a Rubi Camel.
„Nisi mi rekao da odlaziš?”
„Pa, razmišljam o tome već neko vreme.”
„Snimaš?”
„Snimao sam neke scene s Mirom.”
„Kako je ona?”
„Dobro je. Ima tog frajera koji je ljubomoran, pa sam morao da obrišem snimke.”
„Ne dolaziš kod česmice?”
„Imam previše obaveza.”
Protutnjao je šleper. Završili smo cigaretu i svako je otišao na svoju stranu.
***
#filmskaprojekcija
Isus je ostao bez para. Značajnu količinu novca dao je u humanitarne svrhe, za obnovu seoske ambulante. Zlatne pehare unovčio je jeftino. Stigla mu je opomena da će isključiti internet. Kako zaraditi onlajn? Guglao je sve o digitalnom marketingu: ko, kako, za koga i koliko mora da izmišlja; povećanju broja pratilaca: kako da efektno propovedate; metodama i tehnikama da skrenete pažnju na vaš sadržaj i postanete vidljiviji: ustoličiti se u srcima i napravama ljudi. Kako se kuju virtuelni zlatnici? Šta je rudnik bez rudara? Isus je inteligentan i brzo sagledava stvari.
Kule duhovnosti zidaju se u carstvu nebeskom.
Napisao je u 8:00.
Kule prolaznosti zidaju se u carstvu zemaljskom.
Napisao je u podne.
Šta je čovek u informacionom carstvu?
Napisao je posle ručka.
Gde je tu mesto za božjeg sina?
Napisao je pred počinak.
Traži definiciju reči influenser. Razume da je to zapravo digitalni propovednik.
Više ili manje, u našim virtuelnim odnosima, stvari su poprilično razrađene. Postoje jasna upustva. Pretplatiš se i saznaš kako da se oženiš. Isus je preko noći stekao na stotine hiljada sledbenika. Zbog potrebe da ga čuju, privremeno se pretvara da je neko drugi. Uglavnom postuje ženska dupeta, magične dijete i brdo keša s dojavama za klađenje. Isus je morao da otvori račun u banci ali, zanesen uspehom, zaboravio je da plati račune. Kao da ga je neko prokleo, u istom trenutku ostao je bez svih blagodeti savremenog života. Frustriran, udarao je o sto i mučenički pritiskao prekidače. Sijalice. Sijalice. Balon vode pretvorio je u vino i seo na trem da iskulira. Seoski ljubitelji mudrih misli osetili su slast i pohitali da pozdrave novog komšiju. Isus je te večeri prodao oko dvesta litara vina. Eksperti bi rekli da je rođen pod srećnom zvezdom. Platio je račune za šest meseci unapred.
Nadahnut još jednim uspehom, otvroio je browser i uzdahnuo. Koja beše šifra? Sve lažne profile je pročistio, postavio svoje fotografije i napisao:
Zaista, zaista, vam kažem: ko god čini greh, rob je greha.
***
#filmskaklapa
Nisam mogao da nateram nekog da gledamo Felinija.
Kupio sam masku i široke pantalone.
Prešao sam na Camel jer sam primetio da manje kašljem.
***
#filmskaprojekcija
Isus je lakoveran.
Isusu pristižu preteće poruke.
Šta ti misliš ko si ti?
Kakav istripovan tip… ovo ide na BLOK!!
ŠIRITE LJUDI neka svi znaju kakvih bolesnika ima
KAKO OVODASADA JE NORMALNO NIMALONI JE
Užas kakvih sve ludaka ima ovde.
Treba te JAVNO SPALITI!!! SOTONO…
Imao sam vere u to što radiš, ali si isti kao I drugi.
Preterujete ljudi! Kome se ne sviđa ne mora.
Blok!
Qblok!
Blok
Isus je izbezumljen mržnjom tugovao.
Ostao je sam.
Voleo bih da imam moć da promenim stvari.
Bio je poslednji Isusov post.
***
#filmskaklapa
Posao magacionera u skladištu opreme za štamparije je dobar jer imam vremena da vežbam žongliranje. U pauzama gledam Rubijeve kratke filmove na youtube-u. Ostavio sam cigarete. Treća godina kako ne pušim. Imam novi hobi. Radost pronalazim kao animator na dečjim rođendanima. Kad izletim na scenu kao klovn, deca se uznemire. Stojim ukočen dok ne počnu da se smeju. Potom je mnogo lakše.
U početku sam dobijao pisma od Rubija. Onda smo prešli na imejlove. Rekao je: jebe mi se, ovo je bezveze. Opet sam dobijao pisma. Napisao je izvini. Slao mi je uglavnom scenarija i ideje. Negde na rubu papira jednom je napisao: Jel’ još uvek pušiš? Nakon dve godine počeo sam da dobijam prazne koverte. Čuo sam da je završio ekonomiju kao najbolji u klasi, ali da nikada nije radio u struci. Nastavio je da snima. Posle tri filma o religiji Cirkus 1, Cirkus 2 i Cirkus Maximus, zaintrigirala ga je tema nepravda. Pokrenuo je projekat 100 naroda. Želi da dokumentuje životne priče žrtava svetske nepravde. To je moj Rubi. Napisao sam mu da su srušili česmu. Poslao mi je snimak na USB-u.
***
#filmskaprojekcija
„Ne gledaj u kameru.”
„Oko tebe je cirkus.”
„Ti si uplakani klovn.”
_____________________________________________
MILJAN MILANOVIĆ rođen je 1982. godine u Zaječaru. Sanja Grčku. Igra uz rembetiko. Jedri. Pije crveno vino. Rakijski majstor male porodične destilerije. Objavio je zbirke priča Bending (Književna omladina Srbije, 2010), Produžetak vrste (Partizanska knjiga, 2019) i Divlje rastinje (Partizanska knjiga, 2022). Jedan od osnivača književne grupe Kratež.
Iz ne nekog posebnog razloga, hoću reći, taj dan za nas dvoje nema neko značenje; kupila je karte za krajnje sumanutu predstvu o kojoj su mediji brujali poslednjih dana. Gledaoci upravljaju glumcima. Tehnološki jako zahtevno. Ne želim da nekog kontrolišem. Uzurpiranje odluka i okupacija slobodne volje je demonska stvar. Jezivo. Možda odaberem nekog sporednog lika. Da li uopšte ima dovoljno aktera za sve? Kog će ona odabrati? Morao sam da pretumbam Google kalendar. Vodim računa da budem efikasan. Dani su dragoceni.
Premijera Onako je kako jeste: Zemlja se okreće. Ušli smo među prvima. Dodala mi je bundicu da je pažljivo položim na praznu stolicu s moje leve strane. Uplela je naše prste i priljubila se uz mene, zauzimajući ceo naslon za ruku. To me nervira. Iščekujemo početak predstave. Neudobno mi je. Kad bolje razmislim, retki su trenuci kada sam nežan. To kako se ophodim k njenoj bundi je izuzetak.
*
„Aleluja, aleluja!”, sveštenici bi povikali da nisu zaspali za stolom zbog previše rakije. Bez neke preterane galame, skoro nečujno, ulazim povijene glave i naručujem dve loze. Ovde me gospodin Hari neće pronaći. Proganjao me celog prepodneva i primorao da potražim utočište u nekoj od gradskih kafana, a ja sluđen i prestravljen uvek završim gde smrdi na duvan i kuvane iznutrice. Tu se lako utopim u ambijent. Pod stolom mogu da umrem bez i jedne reči o svom životu. O tome ko sam, sve se već zna. Prepoznaju me po mirisu trulog mesa. Ja sam odgajivač najvećeg cveta na svetu. Svako od gostiju mogao bi da održi govor nad mojim uvelim telom i dostojanstveno me isprati u zaborav. Kafana se nalazi u podrumu hotela gde odsedam. Već nekoliko godina.
Čovek stenje, nalakćen na šank, u crnom odelu, sa zelenim, abnormalno dugim cilindrom na glavi, prekrštenih nogu kao da je na čajanki kod Elizabete, ili na partiji bridža kod Džona Bula. Stenje dok razmazuje šminku i guši simpatiju, koja mu se najpre javi kao prijatan osećaj u stomaku, a potom mu preko grudi zaposedne vrat i preraste u jezu, prema ljudima koji prilaze i pozdravljaju ga.
„Brate, imaš li nekih informacija?”, s leđa me je presekao šapat koji izranja iz duge isposničke brade. Patuljak u pantalonama boje pustinje Mojave, s prenatrpanim tajnim džepovima i majici koja se presijava poput metalnih tanjira i šolja razbacanih po stolovima, s natpisom ušivenim debelim plišanim slovima odmah iznad stomaka, amor vincit omnia, gleda me pravo u oči i nekontrolisano trepće.
„Kakvih informacija?”, pitam.
„Brate, nove informacije. Potrebne su mi nove informacije.”
Pokušavam da se prisetim nečeg što sam možda upamtio listajući jutros novine.
Život jači od radijacije.
Dinar se još uvek dobro drži.
Hiljade hektara gradova, sela i šuma označeni su kao previše opasni po ljude.
Stambeni krediti i dalje preskupi.
Lekarska komora, lekari, greška u lečenju pacijenata i kiflice sa sirom za zadušnice.
*
Ništa se ne dešava.
Sve doživljavam veoma lično.
*
„Brate, moram da prikupim nove informacije. Neće da mi bude bolje dok to ne uradim”, kaže vrteći glavom.
„Pa, ne znam, recimo, Dobručinski nastupa večeras u…”, pokušavam da mu pomognem. Izbacih to iz sebe kao tvrdo i naporno govno, ali on me prekide.
„O da, Dobručinski, on je sjajan izvođač, brate. Neverovatan. Sijaće poput najsjajnije zvezde. On i njegova violina”, kaže čudnim, promuklim šapatom.
„Zar Dobručinski ne svira čelo, i to suvo, bez strasti?”
„Brate, nisi u pravu. Trebalo bi da se bolje informišeš, a i svi kažu kako je jedinstven, ono… do jaja.”
„Zabole me. Njegovo muziciranje je sranje.”
„Brate, Dobručinski, Lapov Lenoj Lapov, Morheg Rajuma Rabedi, Babala Babala Babala Baba, i Đ su ti najveći muzičari današnjice. To mora da znaš.”
Pauza. Naručujem još dve loze. Osvrnem se. Desno k vratima. Tu zadržim pogled.
„I, brate? Imaš li neke nove informacije?”
Gledam kako se kvaka migolji u rukama ljudi koji prolaze. Pokušavam nečeg da se setim.
„Brate, ti si jadan! Pa kako misliš da opstaneš bez informacija? Informacije su nam neophodne!”
„Ja…”
„Aj brate, da probamo ovako. Koji je danas dan?”
„To znam sigurno. Danas je ponedeljak, dvadeset i sedmi novembar i sada je tačno…”
„Brate, danas je dan uzdržavanja od kupovine. To je odgovor koji tražimo.”
„Nisam znao da tako nešto postoji?”
„Brate, pa ti ništa ne znaš. Još uvek nisi otkrio to beskrajno blago informacija. Evo, za dva dana biće dan borbe protiv trgovine krznom, mogo bi da nam se pridružiš u mirnom protestu na centralnom trgu.”
„Doći ću ako uspem da pobegnem od Harija.”
„Kako se zove, dok vi mirno protestujete krznene životinje neprestano krvare!”, progovorio je čovek s cilindrom.
„U pravu si. Ti bi protesti trebalo da budu žestoki. Zapalimo grad i prevrnimo automobile, izgazimo sve bunde i zatvorimo ljude koji to nose. Uništimo sve kožne sakoe. Uništimo u stvari sve sakoe. Sakoi su loši. Oni stežu”, iznervirano vičem dok lupam pesnicama o šank.
„Brate, remećenjem javnog reda i mira ugrozili bismo sigurnost ljudi na skupu”, kaže patuljak i nervozno trlja svoju bradu.
„Vaša mirna šetnja je beskorisna jednoj činčili dok ona vrišti stegnuta snažnim rukama pre nego joj slome vrat i raspore je!”
„Brate, ti tako jadno informisan, u ovo doba informacija, sasvim si nebitna ličnost, što znači, da ne možeš više od onoga što ja činim i što sam oduvek činio. Uostalom, nije to tvoja stvar, brate. I stvarno ne znam što koj kurac traćim vreme ovde s tobom. Moram da prikupim nove informacije. Au revoir!”, odlazi k stolu u uglu.
„Jebeni patuljci. Previše ih je. Zagospodariće svetom!”
Navrćem lozu.
Dinar je danas oslabio.
Mladiću pucali u obe noge.
Milion evra od prostitucije ulagao u nekretnine.
Šamar i obraz pristali na pregovore.
Poslanici, nakon sedam dana nepsovanja, ipak pristali na veće plate.
*
Vibrira mi telefon u džepu. Nadam se da ne primećuje. Otvorila je usta kao foka kojoj nude ljuskara kapitalca. Ne zeva toliko ni dok je ližem.
Mislim da sam u glavnoj ulozi.
Dvoje koji kasne kikoću se u poslednjem redu.
*
Čovek s laktom uglavljenim u ulegnuće na šanku nasmejan posmatra, trljajući slobodnom rukom žuti cilindar po obodu.
„Daj mi još jednu”, obraćam se barmenu koji nepomično stoji.
„Šta je tako smešno?” upućujem pitanje, dok odmeravam dužinu cilindra.
„Kako se zove , pa ljudi”, kaže.
„A šta si ti?”
„Kako se zove, ja sam filadendron. Zaokupljen sam fotosintezom.”
U početak našeg razgovora, poput odronule sante leda koja upada u mirno more, uskoči razigrani devojčurak u lepršavoj haljinici, kikicama od retke riđe kose, ukosnicama, šarenim šnalama i plastičnim prstenom s glavom žabe. Ona ima trideset i šest godina. I to znaju svi osim nje. Ima srce veliko poput autobusa. Tu svi možemo da stanemo. Sve nas voli. Baš sve ljude na svetu.
„Joooj, pa gde ste mi vi dečaci? Tako sam srećna što vas vidim.”
Seje ljubav uzgajanu u plasteniku kroz osmeh koji joj deformiše lice i od nje čini jezivu nakazu. Četiri puta smo se dosad venčali i razveli. Među nama vlada netrpeljivost. Oduvek sam voleo drugu. Jednu plavu devojku, koja nije imala oči i volela ljubavnu poeziju. Čitao sam joj svakoga dana dok bi plutala u kadi. Nije imala ruke da me zagrli. Mirisala je na kajsije. Volela je da se kupa. Trljao sam joj leđa. Od sapunice su me pekle oči. Trljao sam joj grudi i dupe. Nije imala noge. Volela je duge šetnje. Svakoga jutra trčao bih do pekare po vruće pecivo. Volela je da se opeče po jeziku, ali ga nije imala. Nije imala ni zube. Žvakao sam umesto nje to jebeno testo. Pun mi ga je kurac. Ali, voleo sam tu plavu devojku. Znala je da me usreći. Znala je da se nametne. A onda je poludela. I ja sam potrčao za njom.
„Jao, dečaci moji, moram da vam ispričam šta mi se danas desilo…”
„Šta ti se danas desilo?”, pitam ironično.
„Ono, ustala sam oko devet i trideset i trebalo je da čitav dan provedem u sređivanju sobe, kad odjednom zove me telefonom moja drugarica i kaže kako nipošto ne smem da čistim, jer…”
„Opet isto sranje, pa preteruješ!”, vičem.
„Kako? Molim?!”
„Pa zar ti misliš da ti verujemo?”
„Joj, ali zašto tako govoriš?”
„Sada je devet i trideset.
„Ne, ne, ne! Hoćeš reći da ja lažem?”
„Lažeš mala.”
Kroz stisnute zube cedi mi se pljuvačka.
„Joj, ti želiš da me povrediš!”
„Da, ja želim da patiš, da poližeš tu tvoju hibridnu ljubav i ostaviš nas na miru. Ponavljaš iste dosadne priče svakoga dana. Ti nemaš drugaricu.”
„Ma… ti si lud!”, kaže plačljivo.
„Svi smo pomalo ludi.”
„I, i, i…zao si!”
Okrenula se k čoveku čija ruka i lakat i dalje stoje na istom mestu.
„Šta, sad ćeš da plačeš? Ma slobodno malena, misliš mene je lako voleti!? Evo ti moje gorke ljubavi srculence prehranjeno, pa sisaj!”
„Ne, ne. Vi me barem dobro poznajete i razumete, ja svima želim dobro i ne vidim razlog zašto me ovaj dečak maltretira? Ali, uprkos svemu, ja ga čak i takvog volim!”, kaže čoveku s cilindrom.
„Kako se zove, sve što zahteva angažovanje udova izvan je domena mojih moći”, odgovorio je.
„Tako je! Ponovi to još jednom gospodine filadendrone s žutim šeširom”, vičem i udaram se po glavi.
„Kako se zove, nije ovo šešir, već cilindar”, rekao je mirno.
Svako može da pobesni od nekoliko loza na prazan stomak. Stežem ivicu šanka. Napet sam. Imam želju da prevrnem sve stolove i nešto polomim. Barmen stoji. Ne pomera se. Ne diše.
Dinar se totalno srozao.
Epidemija nasilja na ulicama glavnog grada.
Nerad se isplati ukoliko imate šta da privatizujete.
Policija postala savetodavno telo, nema više pritvora, konsultacije na licu mesta.
Ministarstvo za organizovani kriminal proširiće svoju nadležnost.
*
Proveravam još koliko vremena imamo. Ova predstava predugo traje.
Iz mene izranjaju potisnute osujećenosti.
*
Možda sam napet jer znam da me Hari proganja. On me uvek pronalazi. Ponekada bismo se žestoko sukobili i valjali po podu. Lukav je Hari. Ja bih vrištao od besa i nemoći. Pokušao bih da se odbranim. On bi me omamio i obukao mi novi sako. Onda bih se probudio u svojoj sobi i dugo razmišljao da li sam zaista toliko loš čovek. Na oštrom, metalnom delu kreveta, za koji niko sem mene ne zna, prerezao bih tesne rukave i spustio se nazad u kafanu. Tu popijem nekoliko loza, pročitam novine i budem srećan jer se ništa ne menja. Odvikavanja su beznačajna.
„Malena, pa gde ćeš? Dođi, zagrli me. Pokaži da ti je stalo. Pomiluj me, ja nisam tako loš čovek. Vrati se, molim te! Nisam želeo da te oteram!”
Lupam glavu sve jače. Padam na kolena, pa naglo ustajem.
„Ti mene voliš, vrati se, ja nisam loš.”
„Voli me zar ne?”, okrećem se k čoveku s cilindrom. On se stropošta sa stolice i prestaje da stenje. Guram ga jako. Beli cilindar odleće k ulaznim vratima pravo Hariju pod noge. Sledio sam se. Tražim pogledom patuljka, prilazim mu usplahireno i grlim ga. On je pognuo glavu prestravljen Harijevom pojavom.
„Daću ti brdo informacija, ako mi pomogneš! Reci da nisam loš čovek.”
Bacam se preko stola i počinjem da zapomažem.
„Ja zaista nisam loš čovek!”
Hari me podiže. Prodrma. Izgovara to što uvek kaže.
„Smiri se, čoveče! To sam ja. Suzdrži se zbog dece.”
*
Nema aplauza. Glumci se ne poklanjaju. Zavesa je ostala nepomična. Pitam se: Ko je bio ko?
Nakon predstave, na izlasku iz sale, susrećem suprugu s nekim otmenim tipom kome je ruku gurnula u džep mantila.
Žena i ja stojimo ukopani. Iznenađeni.
Njih dvoje se osvrću da nisu nešto zaboravili.
***
MILJAN MILANOVIĆ rođen je 1982. godine u Zaječaru. Fasciniran istraživanjima u oblasti veštačke inteligencije i kreativnošću mašina. Više se ne bavi muzikom. Jedri i spravlja destilate vrhunskog kvaliteta. Objavio je zbirke priča „Bending” (2010.) i „Produžetak vrste” (2019.). Priče su mu objavljivane po časopisima i zbornicima (ARS, Dometi, Povelja, Trash) i uvršćene u uži izbor književnih nagrada u regionu (Europe Short Story, Lapis Histriae, Zvona i Nari, Andra Gavrilović, Miodrag Borisavljević).
Proveo si dobar deo svog života razmišljajući o načinu na koji bi mogao da se obogatiš.
Tvoja pobeda predstavlja nečiji poraz.
*
Monolog. To što radiš je beznačajno. U početku. Ali može da bude i jako unosno. Na kraju. Između je samoća. Bestežinsko stanje. Besmisleni poslovi. Osvrćeš se. Riješ po sećanjima. Podstičeš hemijske procese u telu. Vrhunac motorike se svodi na vibriranje prstiju. Nemaš s kim da budeš nostalgičan. Ponekad ti se raduje. Hoćeš da odlepiš i hodaš po plafonu. Skakao bi satima od sreće. To jedino ima smisla. Dok se opet ne umoriš. Poželiš da spavaš. Um oživljava demone. Orgije nakon svetkovine izmiču kontroli. Promena plana. Nemaš dovoljno snage da odbaciš početni nacrt. To je betonski blok vezan lancem za tvoj gležanj. Sukob neotelotvorenih zamisli na beskrajnoj poljani. Ich. Umiruješ se sedativom i odabiraš novu tačku gledišta. Er. Autor kroti pripovedača. Radiš najusamljeniji posao na svetu. Nisi ga ti odabrao. To ti je u genima. Nasledna disfunkcija. Reč po reč. Slagalica nije potpuna. Malo je verovatno da će ikada biti. Pokušavaš da prokljuviš šta nedostaje.
Demistifikovaću ti stvari – pisanje je kao velika nužda.
I uvek ti je mnogo lakše posle toga.
Priče započinješ istim slovom. Odaješ nekome počast. Izražavaš se rafalnom paljbom. Rečenice su kratke. Opojne pilule. Precizne. Kao ritam bubnjeva Burundu plemena. Odmerene. Bez suvišnih epiteta. Stasita – nakinđurena, pijana buržoazija u lavirintima zimskih noći, traži svoj izgubljen krzneni komfor ivicama sumraka. Nudiš joj falafel i pomoć. Prelazi preko tebe kao da si otirač. Zaboravljena senka na trotoaru. Borite se s mučninom. Po manifestu eksploatacije, odgovarajući društveni položaj te spodobe zahteva dovoljno prostora za teturanje. Moraš da uslišiš stare zakone. To je proces integracije u normalizovano stanje nejednakosti, stvoreno kroz kulturnu ideologiju – ambijent stvaran hiljadama godina s jednom velikom idejom, zamaskiranom obiljem malih, efemernih; poput flastera.
*
Trend urliče. Dok se pevalo o ugodnom životu, nama su krvarile vene. Iz gradova su proterani obrazovani i svesni, iz sela sposobni. Aveti palacaju jezikom, dišu za vratom, stenju, slinave i prate kud god kreneš. Predvidiv si. Tvoja slobodna volja je instruirana. Okrećeš leđa lažnim autoritetima. Ubeđen si da je to jedini put. Raduješ se cvetanju trešnje u betoniranom parku. Trend ti steže ruku.
„Oko ponoći krećemo.”
„Ovde ostavljam ništa.”
„Ništa je dovoljno.”
„Bojim se.”
Bojiš se da tvoje ideje ne skončaju s tobom.
„Nije tamo kao ovde. I život i smrt imaju vrednost.”
„Prestaću da brinem.”
„Prestani da brineš.”
Trend pokreće odbrojavanje.
„Drhtiš?”
„Ne osećam se baš najbolje.”
Trend opipava po mraku.
„Jesi li čuo? Prigušena eksplozija?”
„Pričinjava ti se. Odmaraj.”
*
Osećaš se prihvaćenim. Pišeš na jeziku uslišenih. Psuješ na maternjem. Bez ulepšavanja. Literalno nadarene devojčice koriste previše prideva. I dalje ti se bljuje od toga. Još jedna jesen u preoranom socijalizmu. VII2. Mučni pismeni sastav. Škola vas je učila nepotrebnim stvarima. Budite poslušni. Tada te pisanje nije interesovalo. Na to si gledao kao na slinu. Sa ostalim dečacima pišao si s krova ambulante. To je razljutilo sve poslušne ljude. Otac te nije tukao. Za njega je građanska neposlušnost bila osnov demokratizacije društva. Stavim na kurac sve vas bezgrešne. I nikada se nije pokajao. Ali su ga zato prebili na smrt. Talenat si nasledio od njega. Istrajnost i posvećenost od majke. Nosiš ime strane sveta. Rođen si pre oslobađanja misli. Kad su svi bili opijeni nadom. Moderna vremena su uprostila razumevanje. Da bi se lakše snašli, razvrstali, prostorna orijentacija je svedena na pravac gore-dole. I uglavnom si tu gde si. Čekaš svoju šansu koju ti niko ne garantuje.
„Jesi li siguran da je bezbedno?”
„To uopšte nije bitno.”
*
Zakasnio si. Opismenjavanjem, susrećeš se s činjenicom: najbolje knjige su već napisane – nekoliko puta. Tražiš drugu paradigmu za razumevanje tvoje uloge. Uzalud voliš da potkivaš konje… Neka bude čisto i prosto. To vole pokretači održivosti i odupiranju promenama. Cene uložen trud da se ne desi ništa. Tvoj prijatelj te ohrabruje.
„Klimaš glavom, jel’ to znači…?”
„Ukočio mi se vrat.”
Stalo mu je do vašeg poslovnog odnosa. Brzo si savladao gramatiku. Umeš da se dovijaš. Smišljaš reklame za nekvalitetne masažere. Odlučan je da uspete. Njegova upornost i tvoje nadahnuće. Uzalud volim da potkivam konje kad ih više niko ne jaše. Citiraš praktičnu knjigu za uspešne pojedince. Govoriš bez akcenta. Čisto i pravilno. Misliš da mu treba verovati. Oslovljavaš ga sa Trend. Poznajete se čitav život. Skrećeš mu pažnju na činjenice. Citiraš poglavara vaše male istrebljene zajednice. Bilo je dosta prilika da te zajebe, ali nije. Obojica ste na korak da ne budete više nevidljivi.
„Nije baš kao što su pričali.”
„Misliš, nema njihovih žena koje čekaju na nas? Naviknute na nerad. Nezasite. Promukle.”
„Nema ni pristojne šljake.”
„Kruže glasine da ima još bolje, ako nastavimo dalje.”
„Kakve su to poluistine?”
„Proverene.”
Trend traži da se stalno menjaš. Onako kako protumači da je dobro. Ima ograničen fond reči, ali čuje svašta. Trenutno održava javni toalet za uslišene. To je prolazna faza. Ne preispituj savete. Ubeđuješ sebe: usudi se da misliš. Budi razuman. Ograniči svoja očekivanja.Umetnost ne donosi velike promene. Dobra reklama menja navike. Uverljivo obraćanje ciljnoj grupi, pružiće Trendu neprekidni kanal komunikacije. S Bogom. S kosmičkom silom. Koga god da pozove i zahvali. Preživeli ste oluju na malom splavu, probijajući se kroz talase koji su nosili utopljene. Postepeno. U odmerenim dozama odaje ti svoje sramne tajne. Konj radije provodi dan jureći za kobilama, kako mu volja, umesto da vuče zaprežna kola.
Trend ti veruje. Ispoveda se uz mate čaj.
„ .”
„”
„ .”
„”
*
Svet iz kog dolaziš, blatnjav i korumpiran, zna da ispriča priču. Svet koji upoznaješ, nastanjen kastriranim muškarcima, umoran od ostvarenih želja, želi tvoju patnju. To ga raduje. Pomera iz mesta i tera da diskutuje o čoveku koji je preživeo obračune, nemaštinu i nemoć da iskali bes. Jasan ti je rasplet. Epohalna dela su sahranjena u skupocenim mermernim sanducima. Produkt tvog rada se konzumira kao mleko vino pred spavanje. Pišeš za nekog kome su potrebna sitna zadovoljstva, da nadomesti apatiju stvarnog života unutar regulisanih odnosa. Prodaješ iskustva. Neuobičajena svakodnevna proživljavanja. Ovde negde, započinje dalji razvoj tvog bića. Ne vraćamo se na iste teme. To smo popili. Protraći život jureći nagrade. Najbliža tačka uspehu gde neko tvog porekla može da se nađe. Jel’ bi bežao da si ti nečije odlikovanje? Trend tupka prstom o masivni mesingani sto. Očekuje priznanje.
„Imaš sreće. Deset procenata je tvoje.”
Trend kaže da je jedina validna potvrda koliko si dobar u nečemu – zarada. Sve ostalo je bezvredno. Hvalospevi pružaju kraktotrajnu, lažnu predstavu uspeha. Novac ti daje za pravo da uvek budeš upravu.
„Da je barem pola-pola…”
*
Budućnost koja proističe iz jedne nedonešene odluke vidiš ovako:
Knjiga I: Mitovi o uzgajanju kaučuka
U pauzama poslova za Trenda pisao si o vašem odrastanju na selu. O magarcu kog si krišom uzjahao, a on je pomahnitalo jurnuo, preko niske kamene ograde, nadražen mirisom. I nisi mogao da ga zaustaviš. Ispustio si štap i cipelu. Držao si se čvrsto, žmureći. Bila je tu i jedna rupa, kroz koju su samo bezgrešni mogli da se provuku. Ljudska priroda je nedoslednost. Pisao si i o majci. O nekim ljudima koji su prokockali tvoju mladost. O usahlom izvoru nafte i bunaru pod drvetom, zatrpanim smokvama.
Knjiga II: Korov
Odbijena šest puta.
Knjiga III: Podvizi nas sitnih
Prisetio si se svih očevih fotografija i priča koje je ushićeno ponavljao uvek kada bi otvorili limenu kutiju od čajnih kolača, u koju su se ugnezdili suveniri sa njegovih skitanja. Putovanja si iskoristio kao osnovni motiv za pripovedanje. Obmanjivati je zabavno. Istina je u tečnom agregatnom stanju. Nisi lagao. Uglavnom si izmislio sećanja. Verovali su ti. Bezuslovno. Za početak dvojica. Ispostavilo se dvojica bitnih faktora za to što tvoje slabašno telo predstavlja. Nikada nisu doveli u pitanje kredibilitet i poznavanje gradskih trgova s početka dvadest prvog veka. Donosiš dobru zaradu i bonus poene. Tako im je bolje. Mogli bi da steknete zavidan društveni ugled kada bi tvoj utopijski narativ držao konzumente zadovoljnim makar još dva izdanja.
Knjiga IV: Elementarne nepogode
Zna se odakle dolaziš. Ne možeš ti da pišeš o ukidanju države i problemima rada. Možeš da prodaš razrađenu anarhističku ideju buntovnicima na glasu i ostariš u miru. Inače odbijena, kao štetna i opasna.
Knjiga II: Sisari
Pišeš drugu knjigu po peti put, ali ne uspevaš da se otrgneš savetima da je bolje pisati Knjigu V.
Više ne znaš da li vrediš.
Ne težiš.
Ne naginješ.
Trend te teši želeći da izbegneš nervni slom:
Što više vina i sa lakoćom ćeš podneti sve svoje promašaje.
*
Iz usamljenosti vičeš:
„Donesi mi neku drogu.”
Iz prostorije za odlaganje čuješ zujanje brojača.
Ljudi su definisani prastarim svetskim poretkom. Iste navike i stremljenja. Praznina vapi za karakterom. Slovo, broj, simbol. Ispuniti prostor. Dok pišeš čini ti se da je rupa uvek na istom mestu. Ne vezuj se za sranja. Najumnija beleška iz marta prošle godine. Prošla je godina. U aprilu si dobio ispomoć da se snađeš. Greškom si sate proveo analizirajući pumpicu za mlaženje. Mislio si da je uređaj za potkrepljenje svesti. Nešto što dobije neko jer je poseban. Ego zaudara na trulu paštetu. Veruješ da si prepoznat. Radiš. Ne obraćaš pažnju. Miris plesni ti ne smeta, kao ni sopstveni prdež. Ljudi obožavaju sranja. Majska beleška. Ljudima treba pružati sranja. Trend razmišljaš da istetovira na bicepsu.
Nikada te neće prihvatiti kao sebi ravnog. Razvijen je biznis i troše se bogatstva na tvoju integraciju. Celokupna halabuka omogućava ti da imaš prostora. Dodatni kubni metri nemaju pravu svrhu. Stvaraju privid da nema pritiska. Inače moraš da iskoreniš neke loše navike ili ćeš propasti. Zaklinješ se. Data reč ima posebnu vrednost.
Preko noći se sve menja. Stvari se odigravaju brzo pa ne pokušavaš da ispratiš, već samo glumiš da si iznenađen.
„Podvizi nas sitnih” su proglašeni za najbolju knjigu u negovornom području. Tebi kao autoru pristizale su ponude za oralno zadovoljavanje od strane obaveštenih ljudskih bića. Na trenutak si doveo u pitanje orijentaciju. U opticaju su bile i neke plišane igračke oblika bubamare i jedna aždaja. Pristao si na dve ponude koje su ti delovale posebno zanimljive. Obe su te naterale da prekršiš osnovno pravilo kolektiva o količini otpada.
„Pomalo ti zavidim.”
Trend loše doživljava tvoj uspeh. Šalje ti nejasne, samokritične poruke. Šteta što idioti ne prate umetničko stvaralaštvo, prenerazili bi se kad bi spoznali koliko su neoriginalni i bezlični, jer je oduvek bilo ponajviše idiota, kako ovde tako i kod kuće.
Odlaziš visoko.
Postaješ uslišen.
*
Građansko društvo se ogleda u saživotu socioekonomskih klasa. Više nisi duh. Sada si stvaran. Radiš na sebi. Živiš bez ikakve filozofije i razvijaš instinkt za posedovanjem. Gutaš slatkiše misleći da je blagodet prošvercovana pravo iz raja. Gde prestaje stihija romantičarskog konzumerizma? – odjekuje tvojim praznim srcem. Poseduješ teritoriju i propratna pomagala, a nisi vlasnik svoje sudbine. Video si jednom jednu filipinsku pičkicu. Očima deteta kog je rodila i predala ustrojstvu. Ima crn, hipnotišući mladež na desnoj stidnoj usni. Zavisi odakle gledaš. Obrasla je sitnim rastinjem. Uzbuđuje te do ludila. A ludilo je lek. Bacio bi se kroz prozor. U tebi tinja čežnja. Umoran si od suzdržavanja. Postaješ imun na fenomen kolektivnog tripovanja. Ka uspehu se odnosiš kao prema preležanim boginjama. Susrećete se dok odlažete razvrstano smeće. Merite kilograme. Jednom je želela da baci nešto više. Prebacio si u svoju korpu sve konzerve. Prošaptala je izvini. Kada je odlazila, pred redom skenera, rekla je nešto glasnije hvala. Proći će i to. Ako možeš da dočekaš kraj posrnuća. Jednog jutra će zaista svanuti. Nestaće zadah polarne noći. I biće toplo. Rešenje je u samokontroli. Provera doprinosa zagađivanju postaće nepotrebna. Razmišljaš o tome. Kako je nekada bilo. Toga se ne sećaš. Da li je život bez kontrole uopšte moguć? Strahovi su odgajani. Smišljeni. Usmereni. Nadobudni bi rekli da postoji šema.
Trend više ne komunicira.
Ne postoji.
Dovodiš u pitanje mogućnost da je plod tvoje mašte.
*
Ne pružaš Trendu ruku. Talasi su halapljivi. Ljubiš ga u čelo i odmačinješ. Suviše ste daleko od sigurne obale. Predosećaš ili samouverno znaš ishod vaše potrage. Prezireš pohlepni svet koji te kroz njegove oči umiljato gleda. Doziva te – jedinstvenim matičnim brojem građana. Ignorišeš ga i okrećeš se ka deliću plavog neba. Oblaci se u daljini polako razilaze.
MILJAN MILANOVIĆ rođen je 1982. godine u Zaječaru. Fasciniran istraživanjima u oblasti veštačke inteligencije i kreativnošću mašina. Više se ne bavi muzikom. Jedri i spravlja destilate vrhunskog kvaliteta. Objavio je zbirke priča „Bending” (2010.) i „Produžetak vrste” (2019.). Priče su mu objavljivane po časopisima i zbornicima (ARS, Dometi, Povelja, Trash) i uvršćene u uži izbor književnih nagrada u regionu (Europe Short Story, Lapis Histriae, Zvona i Nari, Andra Gavrilović, Miodrag Borisavljević).
Sedimo za stolom u oronulom predgrađu koje ponovo oživljava. Stara skladišta od cigli postaju nova urbanistička zona. To se zove gentrifikacija. Rekao je Vomp. Nedaleko od luke niču male zelene oaze nakrcane tehnološkim novotarijama. Svedoci smo preobražaja Hakam oblasti. Raj za generacije osvešćenih. To smo mi. Sedimo svi zajedno. Mamu i njeni prijatelji. Nosimo majice s obeležjima lokalnog fudbalskog tima, u bojama koje predstavljaju slobodu i borbu za bolji život, vladavinu ljudskih prava i otpor neoliberalnom kapitalizmu. Gušimo se od smeha. Ispijamo dobra vina starog i novog sveta. Grickamo švajcarske sireve, italijanski pršut i španske masline. Neko je doneo dimljenog lososa i zeleniš s dresingom od mirođije i nečeg belog, kremastog. Lepi mi se za brkove kao pivska pena. Mamuini prijatelji su levičari. Uglavnom doktorandi humanističkih nauka, poneki profesor ili docent. Vomp je filozof. On previše razmišlja. Na ivici je da odustane od studija. Nisu mu bitni ispiti. Bitna mu je suština. Uglavnom, ostao je bez para.
„Čovek bez ideje je usahlo drvo na vetru“, ponavljao bi istu misao uvek kad je sit i zadovoljan.
Moje ime je Zui. Ja sam dete farmera. Morao sam da pobegnem od slame i balege. Sada radim svakakve poslove. Uglavnom teške. Najviše volim da poziram umetnicima. Nag. Mamu kaže da sam građen kao Apolon. Kako god, pristojno plaćaju.
Mamu je preglasna. Od vina postaje razmetljiva. Razgovaramo o ugnjetavanju običnog čoveka i hordama jadnih izbeglica. Pominjemo zidove, bodljikavu žicu, blato i elektro šokove. Prepričavamo scene iz metroa. Kritikujemo državu i sistem. Mas je pomenuo azil za pse. Vomp grize svoje prste.
„Sada je trenutak. Moramo da stanemo na put ovoj tiraniji“, Guhaam lupa pesnicom o sto. Puding od vanile podrhtava. Guhaam obožava kada je u centru pažnje. Mamu je navučena na njegove baljezgarije. Sluša uspaljeno srčane govore pune empatije prema nesnađenom pojedincu i bespravnom poretku. Ponekad pomislim da svršava od toga. Dok se jebemo, tera me da ponavljam revolucionarne pokliče. Uglavnom, Guhaam nema muda. Dobro je situiran i povaljuje ribe glumeći romantizovanog predvodnika.
„Jeste li videli laž?“
Što smo pijaniji, dijalozi postaju sve komplikovaniji. Koriste se strane, neizgovorljive reči, fraze na latinskom, termini iz marksizma. Već godinu dana rešavamo civilizacijske probleme u ovom istom stanu. Uz trpezu i alkohol. Moderna revolucija može da se sprovede kada bismo svi kolektivno izbegli da platimo porez. Razrađivali smo Masove hipoteze. Zamislite da političari primaju platu isključivo od donacije zadovoljnih građana. Sada kaže da to nije prava stvar. Prava stvar je bomba. Dinamit. Kalašnjikov. Nema pregovora. Došao je trenutak malo i mi da tlačimo. Guhaam ga smiruje i savetuje da ne brza. Mamu ustaje i kaže da ne može više ovako. Želi da se što pre uključi u akciju. Ona je pronašla način. Barem dok se ne stvore uslovi za nešto više. Sveobuhvatnije.
„Društvo, ja za tri dana odlazim u Indiju.“
Napravila je teatralnu pauzu. Pogledala je Guhaama upitno, tražeći odobravanje, ili bar neki znak da je zadovoljan njenom odlukom. Guhaam je vrteo čašu i odmeravao boju dobre berbe.
„Bravo, Mamu“, napokon se oglasio. Ostali su aplaudirali nazdravljajući. Onda su klicali dok je Mas proizvodio zvuk planinskog gorile. Pokušavao sam da shvatim kako se uklapam u celu priču oko slonova. Prethodne noći sam napisao kratak govor i naučio ga napamet, sve u nadi da ću je pitati da živimo zajedno.
Kada su svi otišli, ali najpre izmešavši obuću, kapute i bacivši po peglu u kupatilu, strpali smo sudove u mašinu. Pokušao sam da je poljubim u trenutku kad smo se slučajno uhvatili za isti tanjir. Sklonila je glavu. Tu slatku bundevicu u kojoj se krije lek za oholost čovečanstva.
„Jel’ to stvarno, ili se samo praviš važna pred njima?“
„Zašto bih se pravila, ti jednostavno ne možeš to da razumeš. Ja se ne zadovoljavam malim ciljevima. Žao mi je.“
Pogledala me je, puna prezira, i rekla da je najbolje da večeras ranije odem. Očekuju je sati pakovanja.
ZUI
Mesec dana nakon što je Mamu otišla, dogurao sam do dve pakle dnevno. Sedam miligrama katrana po cigareti. Pljuga. Džoging. Pljuga. Tuš. Nikotin. Pa još nikotina. Mas mi je rekao da mu je žao kako je sve to između Mamu i mene ispalo. Vomp mi je pod mišku ćušnuo formular i propratno pismo, njegovu uredno pripremljenu prijavu. Bio mu je potreban taj posao, ali je odustao zbog hladnoće. Rekao je da ja znam s životinjama i da bih se verovatno dobro snašao.
„Evo ti i adresa. Daleko ostrvo. Istraživačka stanica. Apliciraj. Pomoći će ti da se središ.“
„Kitovi?“
„Kitovi, krave. Isti kurac.“
„Do kada je rok?“
„Sve ti tu piše. Ti si dobar dečko, Seljak“, vikao je s druge strane ulice.
Seljak. Tako su me oslovljavali. Sve je počelo s Guhaamovim podjebavanjem. On je to izgovarao krajnje podrugljivo i zlobno. Ostali su zvučali simpatično. Prijateljski. Tog dana, dok sam ulazio u taksi za aerodrom, Guhaam se gotovo očešao o moje rame. Nije zastao. Nije me ni pogledao. Pokušao sam da ga dozovem, ali se nije okrenuo.
Promenio sam dva leta. Ribarski brodić me je doveo do betonskih stepenica uz strmu kamenu liticu. S vrha pružao se pogled na ledene bregove. Izranjali su iz vode na samom ulazu u fjord koji zadire duboko u kopno. Magla je tekla kao reka s planina u pozadini. Preda mnom se pružao travnati plato s belom kupolom u centru. Iz nje su štrčale dve visoke antene. Okliznuo sam se i pao na kolena. Ranac prenatrpan stvarima oborio me je na bok. Psovao sam fensi košulje, patike za trčanje i bade mantil. Na vratima je stajao starac u oker skafanderu. Klimao je glavom.
„Kafa? Čaj?“
„Kafa.“
Noh me podseća na pokojnog strica. On je bio mnogo stariji od mog oca. Retka, seda kosa koja oko temena tamni. Uredno izbrijan, miran, prijatnog glasa i nepokolebljiv. Vuče noge kad hoda. Nosi glomazne cipele i sat koji pokazuje tačno vreme u Ukrajni.
„Dobro je. Nema više čaja.“
Sedimo za stolom jedan naspram drugog. Noh me odmerava i mulja gutljaj u ustima. Na stolu započeta partija domina. Odigrava.
Prelazim palcem po crnim tačkicama. Prijatna je na dodir. Onda mi se pred očima stvara slika vodoskoka, pa kit koji otvorenih usta izranja na površinu. Reklama za osvežavajuće bombone. Danonoćno se vrti na nacionalnoj televiziji. Odustajem od poteza.
„Da li znaš kako ženka kita doji mladunče?“
Odmahujem glavom. Noh ustaje i odvlači se u drugu prostoriju.
„Ovde ćeš da spavaš“, dovikuje.
NOH
„Pssssst.“
Ako želim da saznam čemu služe svi ti tasteri (sa i bez natpisa), potenciometri (manje ili više osetljivi), svetleće indikacije žute boje, svetleće indikacije zelene boje, sonari, ekrani i jedna načeta rolna ubrusa, moram da budem uporan. Noh ne govori mnogo. Uobičajeno je, da ja započnem razgovor rečima kako, ili šta misliš. Često ne završim pitanje. Dobijem prst koji se njiše.
„Čitaj“, ponekada mi da jasne instrukcije. Uglavnom sedimo u tišini.
„Psssst.“
To i nije prava tišina. Neprestano se čuje brujanje ventilatora na mernim instrumentima. S vremena na vreme zakrči radio-veza. Noh, posle jutarnje gimnastike, stane kraj prozora i kusa kašu iz blendera. Kada su dani vedri odatle se vide sante leda koje plutaju poput napuštenih prekookeanskih brodova. Donedavno su se ovde okupljali. Izgovara istu rečenicu. Pre toga, uzdahne. Kada je tmurno, ne kaže ništa. Samo kusa. Znatno brže. Onda navuče slušalice, pa osluškuje. Ja popijem nekoliko kafa. Izađem ispred na tren, da udahnem svež vazduh, protrljam oči, protresem se. Dobro jutro. Urliknem. Osetim golickanje, kao kod aparata za inhaliranje. Čist udisaj. Bez smoga. Obiđem krug po stanici, pa se zavalim i čitam.
Petog dana otkrio sam prostoriju u stražnjem delu stanice. Sređivao sam neke kutije, kad su mi se ukazali nastavak hodnika i još jedna vrata. Iza njih, duguljasta zapuštena soba s tegovima i bendž klupom. Na prašnjavom podu, trenažni bicikl u delovima i pored njega sprava za veslanje s pokidanom sajlom. Prozor na severnoj strani bio je zatamnjen slikom. Obrisao sam je i bez Nohovog znanja okačio o zid u trpezariji.
Jedrenjaci ustremljeni kao roj ljutih stršljena. Kilometri mreža i harpuni. U uglu krv i peraja, utrobe razbacane na sve strane. Osamnaesti vek. Žetva kitova.
„Mast“, izgovorio je umesto laku noć.
Sutradan više nije bilo slike.
Prošli su meseci. Naučio sam mnogo toga o kitovima. Baratam i latinskim imenima. Jasno mi je šta su sisari. Imao sam dovoljno vremena da shvatim i samog sebe, a i Mamu. Imao sam dovoljno vremena da ponavljam iste scene, da tumačim reakcije, odgovore, i analizram šta bi moglo biti bolje. Drugačije.
Noh se probudio čio i veseo.
„Danas mi je rođendan.“
Pokušao sam da se rukujemo i uputim mu čestitke. On je jurnuo k frižideru s rezervama konzervi koje smo jeli. Prevrnuo je sve i izvadio vakumirani najlon s odrescima. U drugoj ruci držao je flašu viskija. Vatru smo neprestano raspirivali fenom za roštilj. Gasio se žar od suvišne vlage.
„Koliko si napunio?“
Noh nije odgovorio ništa. Sipao je i zahtevao da eksiramo. Ispili smo do dna tri puta. U magli.
„Sunčan dan iznad oblaka“, rekao je. Klimnuo sam glavom i zavrnuo nogavice.
„Sunce je negde tu.“
Podigao sam pogled, ali sve je bilo nepromenljivo, beličasto.
„Baš onako kao što je i ona negde tu.“
„Ko?“, upitao sam.
„Ara. Poslednja ženka svoje vrste. Zbog nje smo i mi ovde. Ima nešto malo preko sto godina. Bila je dole u fjordu pre trideset. Snimio sam njen poslednji zov. Uporna je. Traži savršenog muža.“
Pomislio sam na Mamu. Na njene slonove. Na otiske u pesku. Noh je poslužio ražnjiće.
„Probaj.“
Zagrizo sam, željan roštilja. Konzervirana hrana me izluđivala.
„Dopada ti se kitovina?“
Ispljuvao sam sažvakan zalogaj spreman za gutanje na vlažnu travu. Sačekao je pravi trenutak. Umalo se nisam zagrcnuo. Bacio sam i ostatke. Ceo ražnjić. Od svega što sam pročitao i zamislio u svojoj glavi, shvatio sam da ne želim, ni na koji način, da naudim tim divnim bićima. Ponajmanje sam želeo da ih jedem. Noh se smejao.
„Ne bacaj. To je poslednja kesa.“
Podigao je najlon. Na zgužvanoj nalepnici pisalo je svinjetina. Psovao sam. Noh je nalio još viskija. Alkohol. To mi je bilo potrebno da se osetim ravnopravnim i dovoljno kompetentnim. Želeo sam da postavljam pitanja.
„U čemu je problem?“
Odveo me do magacina. Otkrio skalameriju nalik podmornici. Držao sam poluispražnjenu flašu.
„Ovo je Džef. Čelični mužjak. Naš zadatak je da, kada se ona pojavi, pošaljemo Džefa u štetu.“
Nešto nalik bojleru s perajima stajalo je na izduvanim gumama. Pokušao sam da ga podignem. Zabolela su me leđa.
„Voliš li društvene igre, sinak?“
Podigao sam flašu radujući se.
„Na eks.“
Naizmenično smo merili alkohol u krvi nekim kineskim meračem. Pokušavali smo da zajebemo senzoriku načinom kako duvamo.
0.9
1.2
0.8
0.3
1.6
1.6
1.3
„Pssssst, danas mi nije rođendan“, rekao je kad sam već klonuo.
ARA
Osluškujem.
Hhhhhhhhhhhhhhhhhhhhh…
Poslao sam imejl Vompu. Pitao sam ga kako je. Odgovor je stigao trećeg dana. Izgleda da ti je dobro, napisao je. Ne žalim se. Učim. Zanimljivo je. Čuješ li se s Mamu? Napisao sam. Na odgovor sam čekao još duže. Onda sam dobio od nje jedan dugačak mejl. Uglavnom je, u prvom pasusu, pisala o mojim manama. Onda je tri puta duže pravdala svoje. Nije pomenula slonove. Rešio sam da joj odgovorim kad budem odabrao prave reči.
Hhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhh…
Noh više ne osluškuje. Žali se na bol u predelu stomaka i ranije odlazi na spavanje. Neprekidno slušam i izveštavam ga o svakom prizvuku koji liči na nju. Sanjam kako mi se obraća. Poslednja žena na svetu.
Dobio sam još jedan imejl. Ovog puta od Masa. Napisao je kako je razočaran političarima koje je podržavao. Lepo je to elaborirao svrstavajući ih u različite rodove, fokusiran na porodicu svinja. U post-skriptumu napisao je da se Mamu vratila u Hakam nakon dve nedelje provedene u Indiji i da se ubrzo zatim odselila u neki mali grad. Dobila je dete. S njom je otišo i Guhaam. Izračunao sam. U periodu kada je zatrudnela, prestali smo da koristimo kondome.
Noh je umro s brijačem u rukama. Nag. Postupio sam po proceduri i pozvao ekipu. Dolaze po nas. Po posmrtne ostatke i mene. Dok sam čekao, nisam prestajao s osluškivanjem.
Potrčao sam po Džefa i povukao ga za njušku, željan da izguram pastuva. Mislio sam da je to jedina prava stvar koju moram da učinim. Gurao sam. Teglio. Uz pomoć Nohovog kombinezona uspeo sam da dovučem mašinu za oplodnju do vrata, a onda sam pomislio na Mamu i njene reči koje su me bole u slepoočnice svaki put posle seksa pod tušem. Ona nije želela decu. Imala je velike ciljeve.
1 Bulhuk je štap sa kukom na vrhu koji se koristi za kroćenje slonova.
MILJAN MILANOVIĆ rođen je 1982. godine u Zaječaru. Fasciniran istraživanjima u oblasti veštačke inteligencije i kreativnošću mašina. Više se ne bavi muzikom. Jedri i spravlja destilate vrhunskog kvaliteta. Objavio je zbirke priča „Bending” (2010.) i „Produžetak vrste” (2019.). Priče su mu objavljivane po časopisima i zbornicima (ARS, Dometi, Povelja, Trash) i uvršćene u uži izbor književnih nagrada u regionu (Europe Short Story, Lapis Histriae, Zvona i Nari, Andra Gavrilović, Miodrag Borisavljević).
Svaki umetnik je na početku bio amater. Ralph Waldo Emerson
#crnafaza
Glas sa zvučnika proziva broj. Odjekuje hodnikom uz škripu teških, željeznih stolica. Upinju o naprsle pločice. Podižem papirić.
„Dobar dan.“
„O čemu govori vaša knjiga?“
„O nestajanju.“
„Još jedna? Popularna tema danas”, izgovara brkati kiklop s one strane šaltera i upire prstom gde da proturim rukopis.
„Izvolite.“
„Svrstaćemo to u arhiv 1855, polica 449, red 128, klaster…“
Tu sam se probudio. Topla noć. Zaspao sam u stolici za ljuljanje na terasi, sa zrncetom kafe u jednoj ruci i konjakom u drugoj. Nikakvo vreme. Jedanaest i dvadeset šest. Sasuo sam sve u sebe, pa odlažem čašu na pod da protrljam oči. Konjak bućne u želudac. Čuo se zvuk sličan onom kao kad gustu pljuvačku pustiš u bunar. Češem jaja. Creva se bude. Cvile ko stare vodovodne cevi. Pridižem se bez žurbe i gegam do toaleta. Seo sam da serem, kad me pozvala Veronika. Kaže da je odlučila da ode. Savetujem je da zajebe gluposti jer imam gomilu neiskorišćenih kondoma. Doći ću čim se olakšam. Natenane ćemo da razgovaramo o svemu. Doneću konjak i kubanske cigare. To ju je umirilo. Ona je mlada i veoma talentovana. Brucoš na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti. Jedan od njenih profesora je moj dobar prijatelj. Zajedno ljuštimo žestinu, a onda se nabacujemo studentkinjama. Tako smo se upoznali. Veronika i ja. Neko književno veče ili predstavljanje knjige. Nešto od tih dosadnih sranja. Na kraju večeri smo završili kod mene. Pomažem joj oko pisanja. Duplo sam stariji i pomalo umoran. Ona je puna radosti. Pomaže mi da se osećam srećno i zadovoljno.
„Tako si jebeno dobar“, kaže nakon što je pročitala poglavlje koje sam preradio, iz te njene knjige koju piše poslednjih godinu dana.
„Dobar sam?“
„Najbolji si. U krevetu si prosečan, ali u pisanju jebeš kevu.“
Stežem pubične mišiće. Ispod stola, hvatam se za jaja.
„Kako si to izveo? Od onog sranja si izvukao ovako nešto. Neverovatno.“
„Tekst nije bio toliko loš. Štaviše, sasvim dobar za početak.“
„Nikada neću da pišem ovako jako i precizno. Bolje da zajebem sve i gajim cveće.“
„Ne seri, mala. Pomoći ću ti.“
„Kako je tebi bilo kada si bio mojih godina? Pričaj mi o tome“, rekla je i počela da se zavlači pod sto. Otkopčava mi kaiš i pokušava da strgne gornji deo pantalona. Udara temenom o oblu ivicu.
„Nije mi bilo lako“, izgovaram i ustajem sa stolice da se raskomotim.
#zelenafaza
Jeo sam pljeskavicu i igrao se s mačkama nedaleko od Cvetne pijace. Bacao im natopljene parčiće lepinje. Pričao jednoj sivoj kako želim da postanem pisac. Objašnjavao način na koji se to u meni postepeno budilo i raslo zajedno s nosem i brojem cipela.
„Vidi, jednostavno je.“
Ona je mjauknula.
„Shvatio sam šta želim.“
Uspravila je rep i blago ga nagnula na levu stranu. Tačno se sećam tog trenutka. U izlogu izlepljenom novinama ugledao sam crno-belu fotografiju Peter Beard-a, na kojoj ga guta krokodil dok on predano zapisuje nešto. Ispod je sitnim slovima stajao naziv I’ll Write Whenever I Can. Obuzeo me osećaj da je pisanje najuzbudljivija stvar. Pisci su bitne face. Umislio sam da su ovenčani slavom, napojeni i nahranjeni, zadovoljeni blagodetima palanačkih misica. Da im se prinose device svake subotnje večeri. Tako je pisanje postalo moj jedini izbor. Posle beskrajnog prepravljanja napisanih pasusa, obeshrabren, shvatio sam da su sve te device zapravo jedna te ista rospija. Utvara nakon čijeg poljupca ostaješ opsednut. Najpre te mami, a potom proždre. Večno netaknuta menja imena i tela. Jednom sam je ubio. Barem mi je tako izgledalo. Ali, ubrzo, opet sam bio obmanut. Grlio sam neko njeno otelotvorenje. Mirisalo je na jasmin. Osvežavajuće. Ja na riblji restoran i prepečenicu. Sve je bilo u redu, dok me nije ščepala.
„Volela bih da te inspirišem. Kao neka muza“, rekla je.
„Kao neka muza“, rekao sam i pljunuo na trotoar.
Pokušavao sam da stvar oko pisanja shvatim što ozbiljnije. Naprasno sam postao organizovan. Bilo je prohladno jutro. Morao sam da navučem rukavice. Drugačije nisam mogao da držim olovku. Izbacio sam sto i stolicu na terasu. Otvorio svesku i započeo priču o mlevenom mesu. Punu šolju kafe gurnuo sam do ivice, pušila se kao dimnjak gradske toplane. U želji da budem što produktivniji, usvojio sam metod upravljanja vremenom, pomodoro. Suština je u podešenom satu na interval od dvadeset pet minuta, u kratkim pauzama i potpunom fokusu. Simbol za jedan vremenski interval je paradajz. Procenio sam da mi je za započetu priču potrebno sedam kilograma paradajza. Počeo sam da razmišljam koliko je to u tubama kečapa. Sat je zazvonio. Prvi vremenski interval je prošao. Odustao sam i vratio se na spavanje.
Pet je po podne. Celim telom trudio sam se da budem ono što sam najiskrenije želeo. Pisac erotske fantastike. Verovao sam da je sve u mojim rukama. Ljudi su marionete. Ogoljeni protagonisti u pričama koje pomahnitalo ispisujem. Moj život je fantazija. Zazvonio je telefon. Podigao sam slušalicu. Otac mi je čestitao dvadeseti rođendan. Rekao sam mu da bi trebalo češće da se javlja. Rekao je da će mi uskoro poslati novac po nekom prijatelju koji putuje za Sofiju. Šetao sam oko stola. Imaginacija je očerupana kokoška koja nosi zlatna jaja. Nakon nekoliko sati ozbiljno mi se zavrtelo. Morao sam da sednem. Otvorim pivo. Odaberem dobru muziku i pregledam šta sam do tada uradio. Na sredini hartije je pisalo:
Pet je popodne. Ja sam pisac erotske fantastike. Svet je u mojim rukama.
Otvorio sam još jedno pivo. Zadovoljan progresom. Razdrao se od sreće i pojačao muziku. Policija je stigla tačno u ponoć. Nisu upalili svetlo u hodniku. Osvetljavali su baterijskim lampama natpise na vratima i pogodili me snopom kroz špijunku. Debela udovica, iz stana pored, prijavila me je zbog glasne muzike. Ona se glasno jebe, a ja glasno pišem. U tome se razlikujemo. I u kilaži. Prete mi odnošenjem kasetofona. Pitao sam ih šta bi učinili da je situacija obratna, da li bi odneli jebača. Jedan kaže da ne serem i ne budem vulgaran. Drugi je dodao da se upristojim ili ću da najebem. Pitam ih zar je moguće da me ne prepoznaju. To sam ja. Sugrađanin. Pretplatnik na bolju budućnost. Vratili su mi ličnu kartu i zatražili pomoć oko svetla na stepeništu. Kasnije sam komšinici svršio na kvaku. Ali vrata je ujutru prva otvorila služavka.
#žutafaza
Mamurluk me je upoznao s jednom finom devojkom. O njenoj drugarici sam često maštao. Poklone i piće nikada ne odbijam. Rekoh joj da sam pisac. Ljubili smo se u senci petospratne svadbarske torte iza poslastičarnice. Grad je dremao na njenim sisama. Ona me je upitala koliko dugo pišem. Želela je nešto da pročita. Šta sam objavio? Citirala je Ivu Andrića. Pisactreba da piše i priča, ali ne da od svog života stvara… bla, bla, bla… bla, bla, bla. Rekao sam da je to sve manje bitno. Nešto drugo je važno. Potrebno je da imaš muda.
„A tvoj tok misli?“, pitala je.
„Šta s njim?“
„Objasni mi.“
„Čudno je to.“
„Kao sa ženama?“
„Tako nekako.“
Lupila me po leđima.
„Dozvoli mi da ti izlečim komplekse. Moraš, moraš, moraš…“, rekla je. I sama je nešto pisala. Srčom je urezivala stihove po drvenim klupicama u parku. U tim duborezima pohotni balavci i danas gase pikavce. Lučili smo strast poput dva francuska buldoga. Tako oni travnjakom razvlače pljuvačku. Sve je to deo igre. Kao i skriveni sebični pripovedač željan senzacija. Znao je da me skine golog i natera da trčim oko mermernih stubova dok se ne zagrcne od smeha. Između njegovog nagona i mog životarenja kao uzornog građanina, bio sam rastrzano zamorče.
Smežurani vilenjak u kulturnom centru pročitao je četiri poglavlja romana na kom sam radio. Više puta je ponovio da poštuje stvaraoce koji neguju lepu književnost, ostavljenu u amanet čovečanstvu, a moja ispovedna proza može da prođe kao lek usamljenom čoveku. Nisam bio siguran da li je to dobra stvar. Pitao me je kako ja sve to doživljavam. Kao ubistvo, rekao sam. Na početku poglavlja ubijam glavne likove. Potom i statiste, pa uvodim nove koji su spremni na tvrde porno scene. Volim kameru koja putuje sporo. Radnju koja se otelotvoruje upečatljivim kadrovima i erotiku. Seksualnost koja objašnjava sve.
„Sinko, ubrzaj ovo malo. Imaš dobrih delova, ali negde si suviše spor. Radnja mora da piči“, žvrljao je po pasusima u petnaest minuta nakon podneva. U dobro ohlađenoj prostoriji.
„Kad napišeš nešto, zamisli šta će na to da ti kaže Borhes. Poradi još malo na rukopisu, pa da ga stavim u plan za sledeću godinu.“
Sakupio je listove kao salatu i rekao da bi bilo najbolje da se prijavim na njegov kurs. Uzeo sam hrpu papira i otišao u park. U moj pileći vrat indukovao se gnev. Pocepao sam prvih šest strana i uzdahnuo.
Listao sam stare beleške i tražio neku od onih rečenica s poentom. Onih koje imaju potencijala da budu citirane. Kao grafiti po zidovima. Na nadgrobnim spomenicima. Takva rečenica mi je potrebna da začinim čorbu. Koncepcija mi je škripala. Scene su delovale beživotno. Stajao sam i posmatrao grad. Slušao sam zvukove.
Mlada, nesnađena devojka šeta sama. U glavi joj je pomračenje. Par bez ljubavi gleda u auspuh parkiranog trabanta i zamišlja da je proces reinkarnacije fosilnog goriva kompleksna stvar. Kvarcovana devojka pod ruku drži majku i obe nasrću na moj napaljeni pogled. Ložim se na dubinu njihovih dekoltea. U porno časopisima viđao sam takve mlade i deveruše. Krastavac i penu za brijanje. To su zabavni trenuci jedne veoma seksualno aktivne životinje. Bitno je da se radujemo. Da smo zadovoljni. Možda postojimo samo još danas. Čitam neistine s lica čoveka koji me moli za sitniš. Grad mi uporno traži ono što nemam da dam. Posežem rukom u džep. Izbeljivanje anusa je egzistencijalna stvar za snobove. Ovakav isti grad mogu da pronađem na mnogim drugim mestima. Potrebno je da se zaljubim. Tada svaka ulica postaje lepa. Pitam se da li je vredno predati im se bezuslovno. Žvaćem i balansiram. Balansiranje je ispitivanje krajnosti. Jedem mazanu kiflu. Pun sam ljubavi. Ispoljavam je prema svojim najmilijim čarapama. Život je preokret. Zdenka je topljeni sir koji žvaćem na času kreativnog pisanja. Kečap vidim po fasadama. Ispisane su poruke mržnje. Tiranija je kuga demokratije. Kaže mi gospodin iz obezbeđenja na stapeništu Gradske kuće. Kockarnice niču bez razloga. Svuda duž omiljene ulice.
U supermarketu prolazim pored polica s kojih kidišu knjige. Mutanti hiper produkcije. Gledam u beskrajno šarenilo boja. Na kraju reda s mlečnim prerađevinama vidim kitnjastog hroničara kako pretura po „imlekovim“ proizvodima. Vilijam – pisac dramskih komada iz gradskog pozorišta. Sinula mi je ideja. Kidnapovaću ga i prisiliti da napiše sinopsis umesto mene. Kasnije ću tu priču da razradim. Pa sve po redu. Odustao je od mleka čim sam mu ponudio gandžu. Otišli smo do stana. Nismo znali da motamo. Praznio sam cigarete, pa ih ponovo punio. Želeo sam da se izjadam o mukama koje sam trpeo dok sam tekstove nosao po izdavačkim kućama. Stekao sam utisak da su urednici mitska bića. On je preo, trljajući karnere. Mjauknuo je nekoliko puta. Govorio sam mu o svojoj nesigurnosti. O iracionalnom strahu da ću nestati pod tonom neuspelih rukopisa. O knjizi kao seksualnom objektu. Zatražio je da srolam još jednu. Pitao sam ga kako da uspem. Pitao me je da li imam nešto slatko. Iz frižidera je zgrabio džem. Dugo mi je trebalo, ali sam ipak na kraju provalio da je otmica bila čist promašaj. Otvorio sam mu vrata i pustio ga da ode. S teglom u rukama.
#crvenafaza
Moj prvi intervju. Svi smo se igrali velikih, sposobnih karijerista. Bio sam ubeđen da je produkt mog višemesečnog rada odlična knjiga. Ubedio sam u to i ljude oko sebe. Rekordna gledanost emisije o književnosti amaterske televizije iznosila je šest i po senilnih staraca, članova udruženja, koji pišu pesme i otimaju se oko nagrada književnog društva Svitac. Sedeo sam u delu koji su nazivali bife i čekao voditeljku. Dva muškarca u debelim džemperima, s masnim kosama i modrim podočnjacima, merkali su me dok sam nervozno cupkao. Nastavio sam da čekam u jako osvetljenoj kancelariji. Novinarka je užurbano zapalila cigaretu, pa smo se rukovali. Rekla je da sednem pored nje. Pitala me je da li znam zašto sam tu. Rekao sam da samo pratim njene instrukcije. Nasmejala se i skrenula mi pažnju: moramo da budemo ozbiljni. Ispričao sam joj ukratko pojedinosti o tome kako je kad radiš u magacinu. A o tome nisam imao pojma. Slagao sam da pregovaram s izdavačem, odrecitovao pesmu i dva puta pritego kaiš. Naložila se na recitovanje. Pozvala je kolegu da me čuje. I on je nosio džemper. Prilikom druge izvedbe pobrkao sam tekst. On je rekao da sam dobar i nastavio s nekim proseravanjem o tehnici disanja i dikciji. Bio sam ubeđen da je ljubomoran, jer meni za disanje nije bila potrebna tehnika. To sam savršeno radio. Udahnem. Izdahnem. Udahnem. Izdahnem. Ona je lupala šakama i rekla da sam odličan. Složili smo se da će me angažovati za neku emisiju s glupim nazivom Koracima poezije ili Nogama pesnika. Ne mogu da se setim. Ali znam da me je cela ideja smorila. Pomenuli su honorar i tu su me zaintrigirali. Prosta tehnika disanja.
Iste večeri zapio sam se u kafani Biser. To mi je pomaglo da sredim misli. Svi stolovi su bili nakrcani. Dogorevale su zaboravljene cigarete u pikslama. Muzičari su štimovali instrumente. Matora gazdarica je vikala. Konobari su poskakivali od dreke. Neko je fotografisao. Blic me zaslepio. Pripit sam pišao u lavabo ispred zauzete kabine.
„Seljačino! Gde sada da operem ruke?“, gunđao je muški glas i pokušao da otvori vrata. Zapeo sam rukom i rekao mu da sačeka da otresem. Bio sam spreman da ga nokautiram. Grdosija je stajala iza mene. Bolje bi bilo da se nisam okrenuo. Mogao sam još malo da se kurčim. Umesto toga, zašlajfovao sam u mestu. U stvari, nije on bio toliko krupan, koliko sam se ja osećao smušeno. Grmalj. Golijat. Gorostas. Lice mu je bilo puno ožiljaka. Od bubuljica uglavnom. Pljunuo me je i izašao.
Gasio sam pikavce u špricer i čekao da neko pusti turu ili prelomi stolicu o moja leđa. Kafanska tuča. To je stereotip koji osvežava. Nikada nisam učestvovao u takvoj makljaži. A ludo sam to želeo. Nabijam negativca pod sto. On je sve započeo. Zamišljao sam kafanu prepunu pijanih pisaca. Nešto pre ponoći obaramo stolove i kreće tuča. Pisci koje nisam batinao po boemskim crkvama, što se mene tiče, nisu ni morali da postoje. Oni koje volim, po nepisanom pravilu pozirali su pored pisaće mašine i pakle cigareta. Suvi, rasklimatani deda tražio je trideset evra za poluispravnu „olympia-u“ s početka dvadesetog veka. Želeo sam je kao iskusnu ženu. Na njoj bih napisao čudo. Na kraju večeri sprijateljio sam se s rošavim likom iz WC-a i njegovim pajtosem. Svašta sam im obećao.
Uvek sam okajavao grehe pijanstva tako što sam se odvlačio do knjižare i kupovao knjige. Zbog toga posedujem kućnu biblioteku. Japanci imaju reč za tipove kao što sam ja – tsundoku. Nakon knjižare otišao sam na promociju. Sala gradske biblioteke bila je prepuna. Stajao sam sa strane gurajući se s dnevnom štampom. Sve je mirisalo na novinski papir. Afirmisani pisac kog sam poznavao, nakićen nagradama, poslao me po piće. Bio je žedan. Imao sam nedovoljno para u džepu. Kupio sam mu dve limenke i krišom doturio kesu, dok je neki kritičar prosipao termine koje nisam razumeo. On je uzdahnuo i teatralno izgovorio da ne pije to pivo. Odmahnuo je i zatražio viski. Svi su me prezrivo pogledali. Pocrveneo sam. „Da znaš za ubuduće”, dodao je. Klimnuo sam glavom, sa željom da mu sve prospem za vrat dok slatkorečivo sere. Umesto besnog ispada, okrenuo sam se i otvorio pivo.
Nakon što sam obe limenke ispio i zgužvao, usledio je aplauz. Stajao sam u hodniku i rukovao se redom s književnim pacovima. Svako je nosio svoje parče sira, zadovoljan jer je mišolovka rashodovana. Sakupljao sam mrvice po džepovima i zamišljao kako će izgledati promocija gde ja naručujem. Išunjao sam se iz biblioteke i povratio.
Čuo sam debelu udovicu kako se vraća s posla. Prethodne noći je opet pretila policijom. Doručkovao sam margarin i džem, pa eksirao litar hladnog mleka. Poželeo sam da odem u šetnju s devojkom koja je umislila da imamo nešto zajedničko. Vredno. Jedinstveno. Makar da razbistrim glavu na svežem vazduhu. To je dobro. Držali bi se pod ruku i kružili po parku. Spontano bismo uspeli da izdeljemo čamac i zaplovimo. Uglavnom je sve to tako izgledalo zbog trave. Mnogo trave. Ali, baš tog trenutka, neko je pozvonio na interfon.
„Ko je?“
„Bandini i Kinaski.“
Naprezanje da se setim nije pomoglo.
„Henri, tip iz WC-a. Rekao si dok smo cirkali u onoj kafani da možemo kod tebe na dva-tri dana. Hotel je čisto bacanje para.“
„A, da. Sećam se. Može do četvrtka!“
#plavafaza
Azurno plava.
To se nije promenilo. Ne volim dosadne ljude. Niti dosadne korice. Volim nadrkane i upotrebljive knjige. Francuski za dvadeset jedan dan. Tom knjigom sam fascinirao voditeljku jutarnjeg programa dok sam joj tepao na lošem francuskom ližući ekran televizora. The Anarchist Cookbook, s međunarodnim standardnim knjižnim brojem (ISBN) 0-9623032-0-8, to je prava literatura za svakog uvrnutog oslobodioca. Ponekad bih razbacao po podu stana više knjiga i čitao ih istovremeno izvlačeći na papir savršene rečenice. Savršene rečenice su obično kratke. Jezgrovite. Bandini mi je rekao da bljutavi pisci pišu pretenciozno. Usiljeno se trude da upakuju život u kitnjaste duge misli. Kao da žele da zarobe okean u kofi, a potom piju iz čaše. Od savršenih rečenica pokušavao sam da načinim uzbudljivu priču. Henri je rekao da je krajnje vreme da se opustim.
Želeo sam da uspem po svaku cenu. Mislio sam da je ogroman tiraž jedino pravo merilo.
„Šta je s tobom, mali?“, Bandini je otvorio vrata ormana i pogledao me upitno. Obukao je moj neboplavi bademantil. Iza njegovih leđa kezio se Henri. Nišanio me je crvenim pištoljem na vodu.
„Gde je vino? Rekao si da će večeras biti dobra zajebancija. Zatvorio si se u orman s tom sveščicom kao neki impotentni pacov. Stvarno, Arturo, šta je malom?“
„Nije mi ništa. Pokušavam da pišem.“
„Mali, ne pokušavaj.“
„U pravu je Henk. Ne pokušavaj nego čekaj. Čekaj da se to desi. Upijaj.“
„Idi po vino“, rekao je Henri. Nosio je moje „speedo“ kupaće gaće koje su se duboko zarile u salo njegove bulje prepune čirova. Okrenuo se k prozoru češući stomak. Pištoljem na vodu prskao je po staklu. Sa susedne terase posmatrala ga je komšinica koja je tresla stolnjak. Te kupaće više nikada neću da obučem. Spaliću gaće čim ih skine.
Henri i Bandini su zaključili da sam bolestan. Rešili su da pomognu. Čudna je to pošast. Uvećanje ega. Loše za jednog pisca. Pojačava sujetu. Okarakterisali su slučaj kao suvišan organ koji moraju da odstrane. Eksperimentalna faza. Spremali su čarobni napitak dok sam nestrpljivo čekao u kupatilu.
„Šta je to?“
„Moj omiljeni miks. S ovim letiš u nebo“, rekao je Henri. Napitak je imao ukus soka od ananasa s previše Southern Comfort-a, čilija, bibera i nečeg što nisam prepoznao. Ispio sam celu kriglu tih pomija. Brzo. Naiskap. Nakon desetak minuta bio sam oboren. Henri i Bandini su igrali oko mene pevajući. Nešto nalik indijanskom plesu za prizivanje kiše.
„Ne postoji Ja, postoji samo ananas.“
„Ne postoji Ja, postoji samo ananas.“
„Postoji samo ananas“, pokušavao sam da ponovim. Postao sam ananas. I bilo mi je lepo. Nikakva važnost. Sve što bih radio potpuno je beznačajno. Na ovu planetu došao sam s namerom da se igram blenderima. Kao lakrdijaš, nevaljalac, vragolan. Ne služim bogovima. Ne žrtvujem štenad demonima. Ne žudim za prosvetljenjem pod ogromnim fikusom. Ne tražim smisao u destrukciji. Nije mi potrebna svrha. Niti želja da se pomerim s mesta. Opažam. Pucam. Obogaljujem diktatore. Demistifikujem iluziju moći. Slab sam. Protagonisti mojih priča su jaki. Bez poente. To je privid. Svetovi nastaju i nestaju udisajem. Boje tih svetova beležim u kamenu. Ne postojim. Ono sam što biste vi želeli da budete.
Probudio sam se tek sutradan, pored kade, u „speedo“ kupaćim gaćama. Henri i Bandini su otišli na pijacu. Prošlo je nekoliko četvrtaka. Još uvek su bili tu. Subotom smo jeli obilat ručak. Voleli su da se igraju s hranom. Na redu je bila tajlandska kuhinja. Ustao sam i odlučio da ceo dan posvetim upijanju. Otišao sam u šetnju. Grad se znoji. I ulični svirači zajedno s njim. Zdepasti tamburaš udara po izlizanoj gitari. Kroz debela stakla njegovih naočara vidim kako žmuri i ignoriše praznu kartonsku kutiju. Znoj mu se sliva niz obrve k obrazima i pada na trup gitare. Deset je sati. Nedaleko od njega, dalje niz šetalište, drugi mrmlja pesme o svojoj majci. On je majstor perifernog vida. Glavu nepomično drži visoko. Licem ka suncu. Sve ljude koji prolaze odmerava ispod oka. Prisluškivao sam. Ulični prodavci ploča pričaju urbane legende o gitari s par žica i valjanju štapova močvarnih bambusa za siću.
#prozirnafaza
Henri i Bandini su odlučili. Bilo je krajnje vreme. Morao sam da izađem iz mraka.
„To je kao kada iznenada otvoriš vrata i upadneš u prepunu sobu. Svi se zagledaju u tebe.“
„K’o mrtvi pilje. Ne znaju želiš li da im ponudiš nešto slatko, ili bi da pišaš po njima.“
Ubedio sam ih. Bio sam spreman. Pišao bih. U Berlinu je u to vreme živeo njihov prijatelj koji je poslednju deceniju razvijao kreativni sistem. Autonomni generator priča. Henri je rezervisao karte. Fotografisali smo se pored ostataka Berlinskog zida. Nedaleko od mosta preko reke Špreje, u Varšavskoj ulici. Dugo smo lutali gradom tražeći slobodan hostel. U ulici Driesener našli smo četvorokrevetnu sobu za deset maraka po osobi. Pored Brandenburške kapije klopali smo currywurst i popili po „berliner“. Odatle odšetali do umetničke kuće Tacheles. Tamo je trebalo da pronađemo njihovog prijatelja. Pred nama je stajala oštećena zgrada iz Drugog svetskog rata, s ogromnim muralom Gde je kapetan Nemo? Na razglednici koju je u ruci držala turistkinja iz Mađarske, video sam izgled građevine za vreme Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije. Jedan mali kukasti krst stajao je u uglu. Grafiti su bili svuda po stepeništu. Zapišani mračni uglovi. Nadahnuti entuzijasti su slikali. Jedna ogromna doga je spavala. Neki momak s crvenom kapuljačom pušio je džoint. Krupna Holanđanka ćaskala je s nama, vrteći brojanicu od ćilibara. Umetnici su bili pod pritiskom. Moćni vlasnik želeo je da ih iseli. Banke poseduju sve. Zgradom je dominirala velika prostorija s tezgama, nalik buvljaku u zatvorenom. Bila je puna štancovanih slika. Motivi Berlinskog zida i socijalističkog bratskog poljupca. Ručno pravljeni nakit se najviše prodavao. Mladić na gitari pokušavao je da solira, dok je medved na basu okidao dva tona u dugim psihodeličnim deonicama. Zvučali su kao razdrndana veš mašina. Henrijevog i Bandinijevog prijatelja nije bilo ni u jednoj od soba. Smežurana hipi baka, koja pravi nakit od papira, rekla nam je da se pre dve godine odselio u Francusku. Dala nam je njegovu adresu.
Pred hotelom Des Olympiades u Parizu, osećao sam ogromnu potrebu da serem. Nalazio se nedaleko od metro stanice Simplon.Jedan od jeftinijih. Soba nije bila toliko loša. Kreveti su udobni. Na zidovima požutele tapete. Vodokotlić je neprestano curio. Lavabo je bio polomljen, pa zalepljen. Prijatelj nas je očekivao nakon večere. Morali smo da pronađemo zgradu gde se nekada nalazio The Beat Hotel. U blizini metro stanice St-Michel. Tu se nalazio kreativni centar najveće svetske izdavačke kuće. Srce književne industrije. Nad ulazom je svetlio natpis: Veliki izdavač. U sobi 12 je kancelarija famoznog prijatelja. Tu je sve počinjalo i završavalo se.
Nosio je žuto-narandžastu havajku. Bio je sed. Neuredan. Upalih obraza. Sa savršeno belim zubima. Veštačka vilica. Ponovio je i dodao kako ga žulja. Vodio nas je kroz slabo osvetljene hodnike. Staza od crvenog itisona završavala se prozorom. Miris kafe i cigareta. Zidovi ukrašeni uramljenim naslovnim stranama bestselera. S desne i leve strane nalazile su se radne prostorije. U svakoj ogroman ovalni sto i tabla na zidu, pri vrhu oblepljena ispisanim žutim papirićima. Ispod iscrtani dijagrami. Zeleni, crveni i crni flomaster. Ponekad u ruci, ponekad na podu. Za stolom troje pisaca. Kucali su po mašinama. Sobe ispunjene duvanskim dimom.
„Ovako nastaju“, rekao je prijatelj pokazujući kroz jedna od otvorenih vrata. Lupio je šakom o futer. Pisci su podigli glave.
„Ovo je sadašnjost književnosti.“
Plaćeni su po učinku. Na svaka dva meseca moraju da izbace tekst zadovoljavajućeg kvaliteta. Sve to prolazi više uređivačkih faza. Putem razvijenih prodajnih kanala, ukoliko već ne postoji naručilac, pronalazi se mušterija koja je voljna da plati jedno takvo delo i objavi ga pod svojim imenom. Uglavnom su to likovi iz javnog života, žene snobova iz elitnog predgrađa i ponekad afirmisani pisci s blokadom. Razvija se celokupna markentiška strategija i voilà. Svi srećni i zadovoljni. Tržišna igra. Brendiranje sopstvene sluzi.
Odveo nas je u podrum.
„Ovo je budućnost književnosti. Moje čedo. Specijalan projekat našeg kreativnog centra. Budući nobelovac. Za šest dana simulacije generiše roman. Još uvek usavršavamo pojedine delove algoritma, pa nije došlo do komercijalizacije. Ali, tebi će biti od velike pomoći. Uskoro će Flâneur da zameni sve pisce.“
U prostoru predviđenim za to, ukucao sam reči: seks, orgazam, april.
Kupili smo francuske suhomesnate proizvode i tri boce vina. Prvi put sam probao guščiju paštetu i neki meki koziji sir. Kej oko Sene bio je prepun. Pili smo rosé iz plastičnih vinskih čaša na sklapanje. Pokupili smo dve devojke koje su sedele nedaleko od nas i otišli u klub niz ulicu Dauphine koja se nastavljala na Novi most. Prešli smo na pivo. Jedna od njih zvala se Intra Larue. Nosila je pocepane farmerke i „adidas“ trenerku s kapuljačom. Ličila je na nekog napaljenog adolescenta. Pričali smo o umetnosti. Rekla je da planira da oblepi Pariz svojim sisama. Pokušao sam da je poljubim. Ona se tome smejala. Pivo joj je izlazilo iz nosa. Ošamarila me. Zaspao sam za šankom. Nabila mi je džoint u usta i rekla da je najvažniji taj osećaj dok stvaram. Jebeš tiraž knjige.
„White Widow, pisac. Ovo je prava stvar. Ovo će ti pomoći. Zajebi glupog robota.“
Klimnuo sam glavom i povukao dim.
„Električna pražnjenja“, rekla je.
„Šta su električna pražnjenja?“
„To je stvaranje. Električna pražnjenja.“
#braonfaza
Ovo je najduža faza moga života. Trajala je skoro dve decenije. O njoj možete da čitate u zbirkama priča koje sam objavio. Nešto nalik rokenrol albumima. Romane sam prestao da pišem. Naporni su. Iscrpljuju. Ostale pojedinosti o ovoj fazi nalaze se u mojim memoarima.
#ljubičastafaza
Mesečno potpišem stotinak knjiga. U početku je bilo interesantno. Sada delim autograme isključivo pijan. Bandini je poslao razglednicu iz banje: Preksinoć sam se peo na banderu i brao cveće s visećih saksija. A sinoć smo Henk i ja uključili protivpožarni alarm. I on je posekao ruku. Odgovaram mu novogodišnjom čestitkom: Sinoć sam u striptiz klubu tražio od striptizete, Ruskinje, da mi recituje Jesenjina. Crni Čovek. Pitala me je da li može umesto toga da mi igra u krilu. Ove nedelje odradio sam dva intervjua. Ponavljam iste priče. Na samu pomisao da nešto promenim, unervozim se. Mrzi me. Jednostavno, ni u čemu više ne vidim smisla. Prestao sam da pišem. Ima tome već šest godina. Uvaljujem neke stare stvari iz fioke.
Greškom mi je nadenula ime konjokradice iz filma o divljim konjima koji je samo ona gledala. Mislim da je sve izmislila. Nisam ličio na glavnog glumca. On je bio visok i crn. Rekla je da voli uspešne i ostvarene muškarce. Dok sam trezan, ja sam odmeren. Uspešno suzbijam nagone. Nakon dva konjaka postajem navalentni konjokradica. Nakon osam, znam da vozim lift. U stanju sam da ležim u kabini koja ide gore-dole i milujem patos isflekan tragovima štikli. U gradu sam koji više ne poznajem. Mlada studentkinja priprema pitanja. Koliko god se trudila, neće uspeti. Mene više ništa ne iznenađuje. Jedemo tortu. Muka mi je. Trljam oči i uzdišem. Lizala je ostatke čokolade s kašike.
„Bije vas glas da ste nedozreli i razmetljivi. Šta biste rekli na to?“
Nasmejao sam se. Slažem se sa svim što izgovara. To je jednostavno tako. I ja nemam ništa protiv toga. Svukao sam bermude. Prišao joj. Ispustila je listove.
„Kako je lep i mali. A vi ste svinja, gospodine Khamra.“
„A kako se ti ono beše zoveš?“
„Veronika.“
Slegnuo sam ramenima. Nastavila je s pitanjima. Sve iz glave. Jedno za drugim. Zazvonio joj je telefon.
„Ljubavi, još uvek sam na fakultetu. Pozvaću te kad dođem kući“, rekla je i zabacila dugu plavu kosu. Pogled luta po plafonu gde mi se ukazuju čudnovate slike: kamile, karavani, lokomotiva, pas i mačka… Više je ne čujem. Jedino zvuk nabadanja pisaće mašine. Svršio sam. Napunio sopstveni pupak. Onda smo zaspali. Bubašvabe su trčale po nama.
#belafaza
Volim da se zatvorim u sobu, da opičim Bolero do daske i satima psujem ovaj usrani svet. Odem u kafanu Korzo, u Zmaj Jovinoj, i napijem se. Psujem još malo, zajedno s konobarima. Pomognem im da mirno odu u penziju. Izađem na kišu. Polomi me vetar. Izgledam kao da plačem. Možda je to od sreće. Slušam pridike često kako ne valjam za sebe, kako sam dobar samo za druge i da sam budala što se još uvek ložim na te stvari da psujem i pijem. Postoji normalan put sazrevanja ličnosti, ali za mene kao da nema dovoljno sunca. Sapletem se dok se gegam do stana. To je jedini put koji slepo pratim. Polomim asfalt i tamburu pod kaputom. Sjebem krmu broda i ugruvam rebra. Probudim se na dnu reke. Opsujem. Isključivo jednom. I provirim kroz sve kanalizacione odvode da vidim koje me govno na drugom kraju čeka. Uzmem telefon i pozivam call centar.
Stojim za pultom. Posmatram raskopčani tirkizni mantil. Smrde sredstva za održavanje higijene. Čitavu noć sam lunjao gradom. Nažuljale su me cipele. Više mi nikakva uteha nisu te moje knjige. Usamljen sam. Bezvoljan. Gunđam za svaku sitnicu. Ikigai. Ikigai. Ponavlja glas starca u mojoj glavi. Gde je, šta je tvoj ikigai? Pušim i zurim u jednu tačku satima. Dok ne ogladnim. Sedeo sam do zore s nekim momcima u parku. Pre nego je svanulo, poklonio sam im sav novac. I kreditnu karticu. Bili su fini prema meni. Svako je dobio po jednu cifru pin koda. Od najstarijeg do najmlađeg. Valjda će umeti da se dogovore.
„Izvolite, gospodine.“
„Želim da zaveštam organe.“
„Popunite ovaj formular.“
Zatražio sam olovku i pomerio se u stranu.
„Vaš potpis ovde.“
Ruka je zadrhtala kao da dajem poslednji autogram.
„To je sve?“, upitao sam tihim bojažljivim glasom.
MILJAN MILANOVIĆ rođen je 1982. godine u Zaječaru. Fasciniran istraživanjima u oblasti veštačke inteligencije i kreativnošću mašina. Više se ne bavi muzikom. Jedri i spravlja destilate vrhunskog kvaliteta. Objavio je zbirke priča „Bending” (2010.) i „Produžetak vrste” (2019.). Priče su mu objavljivane po časopisima i zbornicima (ARS, Dometi, Povelja, Trash) i uvršćene u uži izbor književnih nagrada u regionu (Europe Short Story, Lapis Histriae, Zvona i Nari, Andra Gavrilović, Miodrag Borisavljević).
UTICAJ KLIMATSKIH PROMENA NA REORGANIZACIJU POSLOVANJA
Njene boje su svuda unaokolo, i još mnoge druge sitnice. Kad god se okrenem, oborim nešto. Zatresem štafelaj sa započetim platnom, istresem četkice iz prazne krigle obložene skorelim temperama, ili prospem šolju kafe. Pa još nekoliko njih na putu do toaleta. Jednu za drugom. Iznenade kao mine. Ostavlja ih na različitim mestima. Na vodokotlić, preko mašine za pranje veša, uz ivicu prozora. Skoro uvek se isflekam pred odlazak na posao. Haotična bračna zajednica. Ona se sapliće o debele, bele čarape. Udobne su za duge šetnje. Zato obožavam da ih nosim. Podiže i baca usrane gaće sa stolice. Gazi fakture po podu. Ponekada na njima crta. Pravi skice. Onda se svađamo i otimamo oko istog papira. Njoj su od interesa crteži, a meni su bitne brojke. Ja svodim račune investitorima za hotele na primorju, brodogradilištima, trgovcima duvanom i privatnim medicinskim klinikama. Ona slika. Umalo deveta godina kako priprema svoju prvu izložbu. Moja žena besni kada je probudim. Noć ili popodne. Telefon ili dodir. Nema razlike. Najviše na svetu voli da spava. Ja najviše na svetu volim da posmatram buru. Takvi smo mi. Mazimo se naizmenično. Masiramo stopala. Ona moja, ja njena. Istovremeno. Brojimo plodne dane. Vodimo ljubav. Ispijamo vino. Spremamo večere. Uglavnom paste. To je najjednostavnije. Različite varijante. Morski plodovi, povrće, stari sir, list svežeg bosiljka. Isključivo s taljatelama. Dosađujemo se. Prdimo. Bodrimo se. Biramo nameštaj. Uvek nešto iznova preuređujemo. Ja bih svuda da postavim police za svoju literaturu iz ekonomije. Ona traži prostora za slike. Onda se svađamo. Ostavljamo jedno drugo. Odlazimo zauvek i psujemo. Delimo imovinu. Pojebemo se. To bude jako dobro. Pa se mirimo i zahvaljujemo Bogu što smo se upoznali. Zadovoljni smo i bezbrižni. Ideja da zauvek ostanemo zajedno zaista ima smisla. „Šta bi ti bez mene?” „Ništa. Sve bi bilo jedna velika praznina”, odgovorio sam. Nedugo zatim je nestala. Najpre je prestala da drema vikendom popodne. Obično se nakon obilnog ručka zavalimo u ljuljašku i kusamo sladoled dok nam glave ne klonu. Jadran šumi u daljini. Leto. „Ne mogu više ovako”, samo je iznenada rekla. „Okej, ne moramo da se ljuljamo. Hoćeš da gledamo neki film, ili da igramo monopol? Ni meni se ne drema.” „Ma, ne znam. Prestala sam da budem strastvena po pitanju spavanja.” Počela je da se budi noću. Hodala bi po dnevnoj sobi do jutra. Ponekada bi izlazila. Lutala dvorištem. Čupala travu i tresla drveće. Poslednjih šest meseci uopšte nije spavala. Našla se zarobljena u čudnom stanju. Onda su joj doktori rekli za tu retku bolest. Nasledna je. S majčine strane. Pogledala me je izgubljeno i rekla da je sreća što nemamo dece. Ubrzo nakon toga oduzela je sama sebi život. Sreda na četvrtak noću. Zubnom pastom. Ne jednom, već dve. Žvakala je i gutala. Penilo je dok se nije udavila. „To je zaista nemoguće”, rekla je doktorka hitne pomoći. „To se ne bi dogodilo da je imala zdrav san”, rekao je doktor prilikom zaključivanja njenog slučaja. Dobro sam se isplakao. Nagutao sedativima i zaspao. Jadran je napolju divljao.
***
Moja žena je često u društvu govorila kako sam ja njen armadilo. I to se jednog dana u julu, pre šest godina zaista i dogodilo. Najpre je sve izgledalo kao mala bubuljica između plećki s kojom je trebalo biti strpljiv i naglo je stisnuti čim sazri, ali ona je bivala sve veća i tvrđa. Iz nje je izronila kost i počela da se grana. Tako sam u roku od dve nedelje dobio oklop na leđima. Deca naših poznanika su mi se rugala. Njihovi očevi imaju čelične udove, peraja, sabljaste zube ili surlu. Oklop je retka i nepopularna stvar. Neki ljudi su mislili da sam gliptodon, ali ne, ja sam bio armadilo. I to nisam mogao da promenim. Nakon izvesnog vremena, navikao sam se na to što jesam. I izgradio samopouzdanje. Postao sam tvrd i uspešan. U svim segmentima života. Napredovao sam na poslu. Oklop mi je otpao dva dana nakon njene smrti. Najpre je počeo da truli. Oko krajeva. Sredina je bila još uvek dobra. I prilično čvrsta.
***
Nikada nisam posebno mario za persijsku mačku koju je moja žena obožavala. Ali, po navici, krenuo sam da sipam hranu. Metalna činija je puna. Zdela s vodom netaknuta. Vratio sam sadržaj šake u džak i pozvao Dobrilu. Tako je zovemo. Tako smo je zvali. Otvaram ulazna vrata. Vičem. Mrzim tu mačku. Nema je. Nema ni njene kutije s peskom. Zovem svastiku. Ona gaji neka posebna osećanja prema tom dlakavom jastuku s nogama. „Uspeo si.” „Kako to misliš?” „Otarasio si je se.” „To nije istina. Voleo sam je.” „Voleo si je?” „Volim je.” „Pa, gde je onda?”
***
Dobio sam deset radnih dana da se dovedem u red. Nije mi bilo potrebno toliko. Ali, iz firme su insistirali. Oni vode računa o privatnim problemima zaposlenih. To je bitna stavka. Žele da pomognu. Zaključili su, iscrpnim istraživanjem, da srećni i zadovoljni radnici doprinose više. Prvog radnog dana, nakon pauze, otišao sam ležerno obučen. U adidas trenerici. Onako kako sam se i probudio. Nikome nije smetalo. Ili nisu hteli da me gnjave korporacijskim sranjima. Košulje. Košulje. Sakoi. Odela. Ti predstavljaš firmu, čoveče. Ti nisi ti. U radno vreme ti si mi. Mi smo zajebani. Uverljivi. Jedinstveni. Kravata. Šta je s kravatom? Ništa od toga. Nosim klompe. Crne. Diskretne. Divan dan. I glavonja je strpljiv. „Svestan sam koliko si sada ranjiv, ali vremenom češ opet da očvrsneš.” Sedim u kancelariji i ispitujem prostranstvo. Terasasti vinogradi u daljini su u magli. To me čini deprimiranim. Volim da posmatram te redove. Nisam raspoložen za predmete i teget registre. Crvenih se bojim. Udišem. Izdišem. Polako. Dovoljno je samo da postojim. Čudan osećaj. „Koliko još da čekamo?”, rekao je nakon pauze za ručak. „Šta se desilo s pejzažom?”, pitao sam. Još jednom je pokušao da me digne i motiviše. Nakon šestog puta je procenio da i dalje nije pravi trenutak, ali je ipak pokušao. To mu je u opisu posla. Da se šepuri. Namršten sam i zamišljen. Vreme prolazi. Najpre je govorio o klijentu, pa o tome koliko je sve to bitno za nas. Njegovo šareno perje podrhtava, dok izgovara ustaljene fraze sa zadrškom. Ide mi na kurac. Paun. Ćuran. Bljak. Moram da se potrudim. Svi jedemo isti hleb. Jedina bitna stvar u životu je da stignemo na vreme. Brzo i kvalitetno. Jedinstven koncept uspeha. Klijent mora da bude zadovoljan. To nas čini velikim. Po tome smo iznad ostalih. Njegove reči u početku jako odzvanjaju. Bla! Bla! Bla! I to što govori ima smisla. Bla. Bla. Blablablabla… Onda sve gubi draž. Najpre mnogo jasnije čujem kako kolega na kraju hodnika gužva papir. Grize selotejp traku. Neki automobil napolju štuca. Čujem osobu koja trči, dok joj ključevi zveckaju u džepu. Onda čujem vetar i talase, pa morski krastavac kako se pomera u plićaku. Srećan sam.
***
Alarm u sedam. Naglo ustajem iz kreveta. U meni se budi želja, kao svetlucav žar koji se pali. Ponovo volim svoj posao. To je odlično. Najbitnija stvar za postizanje cilja. Vrela pomisao da sam dobar u tome što radim. Dokazivanje. Iznova i iznova. Karijera. Rezultati. Napredak. Izazovi čekaju na mene. Vrebaju. Kao gladna zver. Perem zube. Oblačim košulju. Siva košulja. Roze košulja. Kravata. Obuvam spenserice. Preskačem stepenike. Ne smem da zakasnim. To je bitno. Kao što glavonja kaže, mi smo ovde da uspemo i pobedimo ostale. Onda sam osetio vetar. U garaži. Neočekivano. Vrata su zatvorena. Automobil je nestao. Zakasniću. Kao šestogodišnjak, mislio sam da vetar zapravo ne duva. Mislio sam da imam taj osećaj na licu zato što tako brzo trčim. I bilo mi je lako da pobeđujem izmišljene suparnike trčeći po proplancima i izbrazdanim oranicama s jeseni. Sada sam u velikoj planetarnoj trci. Njen kraj, a ni početak, ne mogu da provalim. Ovde nije poenta koliko brzo trčim. Prestiže me grupa usko zbijenih sredovečnih džogera u sportskoj opremi. Žurim na posao. Na velikom zidu koji pregrađuje humanost i oholost, između pozorišta i odvratne nacionalističke političke opcije, iscrtan je grafit vizionari se osvrću na budućnost, a mi na prošlost. Shvatam jednu istinu. Dugo mi je trebalo. Perfidni i glupi ljudi osvajaju svet. Tome se suprotstavlja jedna bundeva. Koj kurac se ovde dešava? Viču kočijaši koji su ostali bez konja. Sve ovo nema nikakvog smisla. Ni neko sutra, ni juče, a ni ovo danas. Moj posao. Moja situacija. Alarm u sedam. Glavonja. Njegovo perje. Persijska mačka. Muškarac – žena. Odnos. Institucija. Gutanje zubne paste. Armadilo. I tikva. Tikva. Prostranstvo gde je do juče bila ogromna zgrada i parking, popločano je belim keramičkim pločicama. Prstom čeprkam svežu fugu. Moja karijera je nestala. Sedam na jedan od preostalih ivičnjaka i čekam. Nailazi tramvaj. Poslednja stanica. Oglašava se vozač. Nadalje nema šina. „A moj posao?” „Nema ni njega. Potraži nešto drugo. Pametan si. Nisi dete. Snađi se.” „A tako smo lepo sarađivali.”
***
Kada sam imao sedam, čitav svet mi je izgledao kao fabrika lizalica. A onda je nestalo magije i odraz u ogledalu postao je distorzirana java. Od tada se sve promenilo i mutiralo u gadan, masan vic. Svet se promenio. Ili je možda ostao isti. Ja sam se promenio. Postao sam sličan njemu. Imun na laži. Prisećam se prvog intervjua za posao. Baš na ovom istom mestu. Tu gde sam proveo pola svog života. Nekoliko dana nakon diplomiranja. Kao da sam prestravljen kročio u močvaru punu aligatora. Sa zebnjom gledam u samouverenog poslodavca. Vlasnik firme. Predstavio se skraćenicom CEO. Pitam ga šta to znači. Sležem ramenima. Ljubičasta maramica viri iz džepa na sakou. Na reveru ima izvezen logo firme. Sveže obrijan gospodin do njega čisti prašinu s porodične slike. On kaže da je CTO. Treći gospodin stoji. „Dobar dan. Prvo, želeo bih da zahvalim svima na interesovanju za posao u našoj firmi”, grmi kao da govori kroz megafon. Ona je CHRO. „Pred vama je test koji će nam pomoći da broj kandidata koji ulaze u finalni krug ograničimo na šest. Srećno!” Dugo me je vlasnik firme odmeravao dok nervozno češam bradu. „Recite mi, vidim odlično ste uradili ulazni test, gde vidite sebe za pet godina?” Gde? Gde? Gde? Gde? Gde? Gde? Gde? Gde? Gde? Gde? Odjekuje. Gde? Gde? Gde? U Indiji. Na Kubi. Na Tibetu. U čeljustima aligatora koji se muči da me proguta. Gazda firme je Bog, ali ja nisam verovao u takva božanstva. Oduvek sam gajio simpatije k Dionisu. Kupke, vino i seks. To je prava stvar, dečače. Pomahnitale orgije s Menadama. Doživljavam ekstazu i oslobađam se svih ovozemaljskih stega. Zdepasti Silen poliva me vinom iz amfora i postajem satir s konjskim ušima, repom i nabreklim kurcem. Igramo slobodni i grešni u dugoj, pijanoj povorci. „Jezik ti je zelen”, rekao sam. „Žvaćem dolare”, rekao je. Gazda firme u koju su me primili je Nemac. Duplo božanstvo. Chase money, not women. Ponavljao je kao mantru. Uglađen. Smiren. Staložen. Sa srebrnim pipcima. U godinama kada ne bi trebalo ni da mu se diže bez vijagre. Ali hormoni ga neverovatno pucaju na ambicije. Za vreme sastanka popije litar zelenog čaja. Za poslovnu večeru pije konjak sa zrncima kafe. Njih krcka savršeno belim zubima. Lagano. Dok mu pričam o sebi. On je kao fazan koji trguje nojevim jajima. Mogao sam mnogo da naučim od njega. Umesto toga, protraćio sam svoje vreme na sanjarenja.
***
Zatvaram se u kuću. Otvaram konzervu pasulja. Sipam u tanjir i podgrevam. Kroz prozor gledam komšiju, iz petospratnice preko puta, kako pokušava da patuljastog šnaucera izvede u šetnju. Kusam. Brišem brkove. Bacam pogled na našu zajedničku fotografiju. Moja pokojna žena se smeje. Ja duvam maslačak. Jedina uramljena koja je preostala. Sve druge su isparile. Kao i većina mog donjeg rublja, alata iz ostave i posuđa. Ker zastaje na trećem stepeniku i neće dalje. Korpulentni vlasnik se savija i ljubi ga u njušku. Umiljava se. Moli ga da krene. Pas odbija. Ulica između ograde mog dvorišta i trotoara naspramne zgrade je pod belim pločicama. Ceo grad polako postaje toalet. Pas se napokon spušta i zapišava ivičnjak. Posle toga beži natrag k ulazu. Vlasnik besno pritiska interfon. Zgrabio sam mobilni i krenuo redom po imeniku. Želim da razgovaram s nekim. O nebitnim stvarima. Besposlen sam. Nemam hobi. Nemam ideju. Okrećem brojeve. Redom. Isti, po nekoliko puta. Zauzeto. Onda se neko javlja. U telefonu piše moler. „Dobar dan.” „Ne radim više”, rekao je. „Vi ste jednom krečili kod mene. Sve u belo. Sećate li se?” „Tako se najlakše vidi kad je prljavo. Žao mi je, ne radim više”, rekao je. Onda se začulo nepodnošljivo šuštanje. Zovem dalje. „Doktore!?” „Više nisam lekar, sada sam šinter”, prekinuo je vezu. Pozivam sve redom. E. F. G… Niko nije raspoložen za razgovor. Jedna gospođa je vidno uplašena. Rekla je da joj je nestao zec. Rekao sam da je razumem. Onda je dugo plakala i nije prozborila ništa. Odlučio sam da naslikam nešto na praznim ženinim platnima. Nisam mogao da pronađem četkice. Slikam prstima. Razvlačim nekontrolisano boje. Napolju besni oluja. Nestalo je struje. Osećam se kao zgnječeni paradajz. Zavlačim se pod jorgan. Iznenada je utihnulo. Otkrivam lice. Oko mene jeziva belina. Mlečno nebo i pločice. Tvrde i hladne. I ničeg više. Sve je nestalo. U daljini vidim crnu tačku. Krećem k njoj. Najpre oprezno, a potom sve brže i brže. Jurim. Znoj mi se sliva s čela. Tačka prerasta u čistačicu. Nosi teget mantil. Briše ravnomernim dugim pokretima. Pred njom žuta tabla s natpisom: Pažnja, klizav pod! Pogledala me je i nasmešila se. „Gotova sam za danas.” Čvrsto sam stegao džoger.
MILJAN MILANOVIĆ rođen je 1982. godine u Zaječaru. Fasciniran istraživanjima u oblasti veštačke inteligencije i kreativnošću mašina. Više se ne bavi muzikom. Jedri i spravlja destilate vrhunskog kvaliteta. Objavio je zbirke priča „Bending” (2010.) i „Produžetak vrste” (2019.). Priče su mu objavljivane po časopisima i zbornicima (ARS, Dometi, Povelja, Trash) i uvršćene u uži izbor književnih nagrada u regionu (Europe Short Story, Lapis Histriae, Zvona i Nari, Andra Gavrilović, Miodrag Borisavljević).
čovjek-časopis 