Tag: Milica Bešić

POĐITE SVOJIM KUĆAMA

Kašikom zahvata supu odozgo, kao da pribor nije dovoljan
da pokupi zalogaj, već hranu mora poterati k sebi.
Budućnost stiže s nama,
da se ne biste čudili kad nas jednom vidite, a nismo,
recimo, tu. Pođite svojim kućama, ukletim sećanjima,
naduvenim srcima, sparušenim očima. Životinje kokodaču,
muču, grokću puštene i snažne. Meštani imaju svoje dane,
ali se ipak jave vratima, obzirno prema okvirima,
iz straha da neko stoji uz zid prav, ćutljiv, očiju šupljih oraha.
Jednostavno more možda je toplo, drago jer mestimično postoji
u godini. Na groblja i pijace nailazim kao na uraslu prošlost,
neodvojenu od sebe, korisnu svima. Dočekaću u počecima
da je iza brda iza kuće okean, ispred kapije plićak kao šećer.
Primetićeš da mi je malo hladno, samo ne zatvaraj prozore,
ručke su im namerno polomljene.
Očekujem pozdrave i puno popravki,
sve dok je kvar još uvek spoljašnjeg karaktera, pa ćemo zvati stolara,
čiji je dolazak uvek mutna rabota,
koji se sam javlja na telefon, koji mi je sigurno i komšija.

***

JASNO GROTLO

Useci na licu kao korita planinskih reka
što dođu sa severa pokorenih kraljevstava
i zaspu na zatvorenim kapcima. Težila je sve više,
a da tome nije bilo uzroka, samo jasno
grotlo čija gravitacija vuče s pola magneta. Tlo joj je
pucalo pod leđima, dok ih nije probudio tresak u zatvorenu pećinu.
Zubi su se zatezali u šuplji bol, u centar površine kopna.
Objasni mi oči na osnovu mraka:
kad u usta ne bi mogle stati jabuka, koren celera, mala dinja.
Beskrvni zubi znaju samo za prostor, noću životinje slobodno šetaju.
Mrak se grejao vlažan od izdaha, grumenje zalogaja tame
postajalo je prah, pa voda, zatim molećivi vazduh.
Iz ispucale zemlje na glavi raste trava kao oko, kao satelit.

***

CRVENO

Krv se pretvara u zagađena mora čim stane.
Izuvena cipela oduzme vremenu, doda mestu.
Eksperimenti rađanja vrše se u uslovima nepotpunog odustva:
i ja sam nekada možda rođena. Pod vodom kao đubre otpočetka
ćute dani, ustani i obuci se ili samo kreni. Neonska magla blešti,
futer razvaljenih vrata znak je da stvari isparavaju,
sagorele, vruće, rođak koji crveni jer si ga uhvatila s rukom u gaćama.
Vidik zaklanja pojedinačna smrt. Leševi su, onda,
umorna deca. Ne zavise ni od koga, čak ni kada im se obraduju.
Mladi i bakarni. Iz njih raste drveće i predvidivo pitanje.
Sutra će biti isto, samo malo toplije, i to će sve promeniti.
Telu već sada fali života,
pa uzbuđenje zbog umiranja niko ne pokazuje.

__________________________________________________________________________

MILICA BEŠIĆ rođena je 1991. u Leskovcu. Studirala je italijanski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Živi i radi u Beogradu.

• s ovogodišnjeg natječaja/konkursa Trećeg trga, kategorija “Prva knjiga poezije”, uži izbor

HORIZONTI BEZ SITNICA

Iza koraka bi izrastala hrpa cveća, ptice su razletale nebo,
oni podizali glave da se udalje od srca i divljačkog lupanja
uljeza u košu, ličnosti stranca, to su dva čoveka
još uvek ne i armija. Hrabri i pored manjka stvari,
razmahali su se okrenuti kopnu, kroz tela, poput mača,
prolazila je sredina neba i zemlje. Linija se razvlačila,
metal tanjio. Obala je odlazila najvećom brzinom ikada
neprimećenom, kada je konačno pukla. Pogledali su ka nebu
jer je vidik nestao. Cveće je preraslo u tačke nagovešćujući o kraju.
Zemlje su bile horizonti bez sitnica.
Svaki dan je dan, kao i ovaj, ali mu je barem moguće
vratiti se. Sit, raspoložen, uslužan kao mrtvac.
Začas su se ribe okolo udavile, mulj ih je usisao
i na nebu se videlo Sunce. Skupina je pošla svojim kućama,
širokim sobama i šarenim lusterima, koji kao virovi skupljaju
sate i mirise dana. Sa ivica platnenih abažura kaplju masne kiše
do prljavih kofa. Selo sa dva groblja,
gde se mucavo jeca i trava se ledi od soli,
bulji u svoje zenice kao naslikano oko.

***

BELINE

Tavanica se taložila pod crepovima. Talas je mleo more
ostavljajući dubinu nad visinom, kosio je trave iz korena:
pljuvačka u vodi ili gorušica, beleći se pena sažima mrak iz
treptaja. Smešna površina gubila je prostor u kapljicama.
Stonogo biće kretalo se levo-desno, bilo je samo jedno
od množine supstanci koje se rađaju s udaljenim šakama i očima.
Pred zimskim okom sve je jasno od beline, ali je, kao stari ožiljak
pod vrelim uljem, srce uzdržano.
Jedino dvoglavi um, budan kad je hladno, razume
zašto dna ne zadržavaju smrt, pa ipak se neće zaustaviti, ipak
može preživeti. Vatra gori i more je prazno.
Cvrkutavi zvuk propao je bezopasno kao nož u vodu.
Pogled se čauri u jabučicu kao benigni tumor.
Sunce kruto tone u melanholije svih zapremina:
siguran je, poput mrve hleba u zatvorenoj tegli džema.

***

DRŽITE POGLED USPRAVNO

Luk brodova kojim se skretalo u desno poslao je talase u lica,
sprali su nam noseve, jabučice, usne, čelo i bradu,
s glave na kojoj još toliko može izrasti
i da raste i istovremeno otpada. Zašto bismo onda rekli
bili smo srećni, tužni, uplašeni, spokojni,
upotrebljivi sebi. Udaljavaju se barke kroz sever, klimaju
poput ramena nesigurnih žele li znati ono što kažeš da moraju.
Kad se bes spusti, snizi do grudi, ukavezi se i podvije rep,
držite pogled uspravno. Za nama glasnici i svedoci ogromnih jezika
što ližu i lažu dok se ne osuše, onda tresnu o trošne drvene podove,
velike nemani, izdahnuvši hladne vetrove. Staklene
površine snega otpuštaju kucanja zatočenika pod glatkim stopalima.
Vidne gore uzdižu se pa spuštaju, nebo je jo-jo u ruci deteta.
Palube se igraju šuge s kišom.
Okrenuo se, ima li koga, svi već spavaju.
Začu se lupa sudova u potpalublju,
večera je spremna, a zatim je vreme da legne, kad se svi
skupimo i oštećen prostor pođe za Suncem.
Umoran je, zaista, treba ga pokriti,
naprečac preko njega baciti ćebe i pobeći,
kao što hladnoća dolazi kad se noć završava.

***

REKORDNE TEMPERATURE

Kad kažeš bog misliš na stvaranje, zato se moraju vraćati
zaobilazeći put kojim su došli, iako je upitno
zašto su ga pratili gledajući mu u noge.
U istoj smo kutiji s mačetom koje raste, a dozivi u pomoć
se pretvaraju u pitanja. Celina je stalna dovršenost,
uverenje da se ide ka nepovratnom, da se trenutak
kad su stigli nije odigrao pre nego što su krenuli.
I ovo leto biće rekordno vruće,
sunce će pržiti sela kao krompirovu kožu, gradove kao trulo voće,
dok se čekaju apokalipse i revolucije,
a još jedna zemlja, pesma, još jedno nebo rastu
u izdeljeni globus, da pokažem gde ostajem
ponovo živa i ponovo smrtna.

____________________________________________________________________

MILICA BEŠIĆ rođena je 1991. u Leskovcu. Studirala je italijanski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Živi i radi u Beogradu.