Bilo je to pre skoro šest godina – 31. avgusta 1989. godine. Sećam se jer je baka baš tog dana punila sedamdeset godina. Sedela je na fotelji u dnevnoj sobi – siva kao mrlja od buđi. „Stanko!“ – tako joj se zvao pokojni brat – vikala je sve dok ne ostane bez glasa „Vodi me kući, Stanko!“ Niko više nije ni pokušavao da joj objasni da je već kod kuće i da tu živi od 1962.
„Uvek traže majku, brata, sestru“, rekao je lekar kad je poslednji put došao, „Ništa valjda nije sigurno kao detinjstvo. Pa se vraćaju tamo, sve dok se ne zaglave u uspomenama. Posle nema nazad“. Nakon toga sam često razmišljao o tome u koji bih se dan ja vratio. Nikad nisam uspeo da smislim. Znam u koji ne bih.
Relja je tog dana došao na ručak kao da je to najnormalnija stvar na svetu. U stvari došao je u vreme kad ručamo, nisam siguran da se tu našao zbog hrane. Ne znam kad je otvorio vrata. Majka je babu hranila supom, otac je bučno srkao dok su mu valjuškasti rezanci visili s brade kao da je džungla. Mršava prilika je došla do stola, izvukla tešku stolicu i sela. Niko tu nije smeo da sedi. Osim njega, to je bilo njegovo mesto – sad je visio nad stolom, kao krpa kojom čistimo špajz.
Na slepoočnice mu se nahvatala plesan – jedna veća tačka i više sitnih, crnih kao katran. Osim toga je izgledao isto, bar mi se tako učinilo. Onda sam ga pogledao u oči. Pre mu je u uglu desnog oka uvek titralo nešto veselo, sad je bilo prazno. Osim zenice koja je poput crne rupe gutala sve u šta je gledao, i tamnozelenog irisa, ništa. Isto tako i levo – kao da gleda ka unutra, u neki drugi svet u kojem nema razloga za veselje.
Kad je seo, majka se trznula. Ipak je nastavila da pomera kašiku, dok je baba zevala kao gladni ptić. Pošto je završila s hranjenjem, ustala je i otišla u Reljinu sobu. Prvo je iznela kutije koje su se tu vremenom nakupile, onda se čulo šuštanje čaršafa. Potom je došla do Relje i spustila mu ruku na rame. Ustao je kao po naredbi. Kroz otškrinuta vrata sam video kako mu svlači nogavice s mršavih nogu. Izašla je, zatvorila vrata i dvaput okrenula ključ.
Sutradan sam bio naročito ponosan na novostečenu veštinu čitanja. Išao sam po kući kao uzbuđena muva i čitao sve što mi padne pod ruku – recept za kolač svekrvine oči, TV program, poruku koju je otac ostavio kad je krenuo na posao (Ne diraj auto!), novine. Pažnju mi je privukao pasus uokviren crvenom olovkom:
Relja nije mogao da zna kako će ljudi dočekati njegovu bolnu iskrenost. Verovatno nije ni naslućivao da bi mogao da postane „društvo za izbegavanje“. Jer, imati HIV za mnoge je značilo samo jedno – sklanjaj se da se ne zaraziš. Relja se hrabro uhvatio u koštac sa predrasudama i neznanjem koje je vladalo kada je reč o opakom virusu. Rešio je da se bori. Lavovski.
Majka mi je prišla s leđa, nisam je ni osetio. Besno je zgrabila novine, tako da su na trenutak zaličile na zaklanu kokoš – video sam jednom kako se bez glave batrga po dvorištu i maše krilima. „Gubi se!“, rekla je odsečno. Baba je sedela u fotelji i ljuljala ćebe zamotano u valjak, Relja je ječao kao sirena za uzbunu.
Dani su prolazili, niko nam nije dolazio. Roditelji su se ponašali kao da Relja ne postoji – prvo su zelene patike s rupama u kojima je došao bacili u smeće – video sam kako leže na gomili ljusaka od krompira, pomirene sa svojom sudbinom. Onda su sklonili sve fotografije. Potom su još češće zaključavali vrata od njegove sobe.
„Ovo je Dunja“, rekla je majka kad je jednog jutra u dnevnu sobu ušla visoka devojka plave kose, „Došla je da pomogne“. Kad sam joj zatražio čašu mleka rekla je „beži, bre, mali“ i otišla u Reljinu sobu. Kasnije sam čuo kako mu nešto govori, posle i kako plače. Jedva da je izlazila odatle – samo da uzme nešto iz frižidera i da se istušira. Otac i majka nisu s njom razgovarali, bar ih ja nikad nisam čuo.
„Dobro je što ništa ne pamti“, čuo sam oca jedno jutro, „Da je drugačije opet bi morala da se rveš s njim. Ovako će u toj svojoj izmaglici da sačeka čamac za preko“.
„Nije baš da ništa…“, rekla je kad ju je prekinuo.
„To neću ni da čujem!“, zalupio je vrata za sobom.
Nigde nisu išli, iako ih za Relju odavno niko nije pitao. Samo je teča jednom rekao „meni je to bolesno“. Izgovarali su se da ne mogu da me ostave samog s babom, jer može da joj dođe ono njeno. Ruku na srce, nikad joj nije ni odlazilo, bila je mirna – kao zbunjeni oblak iznad pustinje.
„Možda ne bi bilo loše da izađete malo“, rekla je Dunja majci jedno popodne.
„Ma gde…“
„Verujte mi, biće vam bolje“.
Nije joj trebalo mnogo da nagovori oca, jedva je čekao da ode negde gde dan ne počinje sa potrošenim mozgovima. Tako ih je zvao. Spremili su se brzo, za njima je ostao oblak duvanskog dima pomešan s kiselkastim vonjem kolonjske vode.
Čim su izašli, Dunja se uzvrpoljila. Vrtela se oko prozora, onda je otišla do vrata. Priljubio sam se uza zid između moje sobe i predsoblja tako da me ne vidi.
„Ajde“, šapnula je i u kuću je ušla krupna senka.
Kad je stao pored lampe, video sam da mu je lice neprirodno belo. Kosa mu je zbog toga izgledala još tamnija, kao ilustracija iz neke knjige o duhovima. Otišao je za Dunjom u Reljinu sobu. Polagano sam prišao vratima koja su ostala odškrinuta.
„Sami smo?“, pitao je posle kratke pauze.
„Mali je tu. I baba – ali ona ko da nije. Slobodno…“
Stranac je kleknuo kraj Reljinog kreveta. Video sam kako mu dlanovima obuhvata šaku i prinosi je svom licu. Relju nisam video, ali sam po ječanju koje se promenilo shvatio da ga poznaje. Muškarac je počeo da plače. Isprva tiho, onda sve glasnije. Učinilo mi se da neka sila nadire od njih, kao topao vetar od kojeg može da se poludi.
Kad sam osetio bol u stomaku, otišao sam u dnevnu sobu. U video rekorder sam ugurao traku Nindža kornjače 13. Na ekranu se pojavila metalna, loptasta skalamerija, a potom i ružičasti mozak. Uzeo sam daljinski, pritisnuo dugme sa oznakom plus i pustio da linija na televizoru ode do kraja. Krang je pretio svojim piskavim glasom. Iz dubine kuće je dolazilo nešto teško, masno, prigušeni urlik koji ništa nije moglo da nadjača.
MILAN ŽIVANOVIĆ rođen je 1982. u Kruševcu. Studirao srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 2009. do 2017. radio u e-novinama, od marta 2017. do januara 2024. u XXZ magazinu gde je uređivao književnu i LGBTIQ+ rubriku. U Optimist magazinu radi već tri godine.
I Ludača, bun, veliko bilje, golemo bilje, luda trava, vučja trešnja, pasja jagoda, lepa gospa, mrmljala je Valada dok je prstima gnječila crne bobice.
„Baci to“, prenuo je ženski glas.
„Ne mogu, Dajka, ne znam šta ću“, odgovorila je i briznula u plač.
„Na proleće ima da bude, ja kad ti kažem“, rekla je starica i obrisala joj šaku keceljom.
Kad je rodila Predraga, Dajka je prva došla.
„Vidi, Dajka, ovo ti je moj Predrag“, kazala je i podigla zamotuljak.
„Ćuti tamo!“, ciknula je Dajka.
„Šta ti je?“, zbunila se Valada.
„To ti je od sad Lola“.
„Kakav Lola, jesi poludela?“
„Jedva si i to jedno rodila, ne sme ime da mu se zna“.
Kad je porastao, Lola nije bio poput drugih dečaka. Sklanjao se, više je voleo da bude u kuhinji nego napolju. Otac se mrštio – „Curu si od njega napravila“, korio bi Valadu, a ona je sina sve više krila, da bude samo njen. Stalno bi mu nalazila neke poslove oko kuće. Pretakao je mleko iz jedne zdele u drugu, sirio, radio oko cveća što je u širokim pojasevima okruživalo kuću. Ruke su mu od toga bile još mekše, a koža mirisnija. Molim ti se, bože, šaputala je Valada kad misli da svi spavaju, sačuvaj mi ovo dete.
Rastao je Lola, od mleka ili od boga, Valadi je bilo svejedno. Kad bi joj lice obujmio šakama, srce bi joj jače tuklo. „A jeste videli kakav je moj Lola?“, pitala bi rođake kad bi ih srela negde u selu. „Lep, Valada, ko devojče“, odgovarale bi joj, pa bi se, kad bi mislile da se dovoljno udaljila, u glas zakikotale.
Kako su godine prolazile, Lola je bivao sve lepši. Plava kosa mu je padala preko čela, a iznad pravilnog nosa šepurila su se dva svetla oka. Ipak, ocu nije bio po volji – ne priliči momku da je lep, brecao bi se kad bi Valada pričala o sinu. Još mu je više smetalo što je vitak, kao trska što je ostala sama na pustoj njivi. Zbog toga se sklanjao. Loli to nije smetalo – otkinut od ostatka sela, nije znao kakvi su drugi očevi.
Jednog proleća, bilo mu je oko sedamnaest godina, zaneo se u bašti. Nije video da otac sedi u hladu šljive, pa je zapevao:
„Mene dragi po sokaku šeta, Nisam cura pa mu neka šteta“
Stari je doleteo u dva koraka, dohvatio ga za vrat, podigao i bacio na zemlju. Stajao je iznad njega, poput hrasta u koji je udario grom. Onda se podigao na prste, kao da hoće da bude još krupniji, i zaurlao:
„O Predraže, sine! Oo, Predraže!“
U dvorištu je sve zalajalo, zamaukalo, zakokodakalo, digla se galama. Valada je dotrčala iz kuće, glas joj se stapao s preplašenom živinom.
„Nemoj, Puriša, ko boga te molim“, zapomagala je.
Otac je sina još jednom prostrelio pogledom. Onda se okrenuo i otišao. Lola je ležao među polomljenim zumbulima. Valada je ostala naslonjena uz zid kuće, kao senka. Molim ti se bože, šaputala je tu noć kad je mislila da svi spavaju, da mi sin bude k’o i drugi sinovi što su.
Ali Lola nije bio kao ostali seoski sinovi. Bujalo je u njemu nešto toplo, meko, ni sam nije razumeo šta. Bilo mu je jasno da to mora da krije, ali nije znao kako. Počeo je da se sklanja od kuće. S Dajkom je odlazio u šumu. Vraćao bi se tek pošto svi legnu. Starica je bila strpljiva s njim. „Čuvaj ga, Dajka, ko boga te molim“, šaputala bi joj Valada dok joj je u torbu gurala kajmak i hleb, ili šta god drugo što bi se tog jutra našlo na stolu.
Učio je o travkama – koja je odoljen, koja iva, omana, strašnik, ruta, bršljan, šta je crni glog, a šta predvorna tisovina, kakav je vučji zub, a kakav orlov nokat i medveđa kandža. Pravio je amajlije, čajeve, masti, kuvao i mešao. Lepše mu je bilo među drvećem, čak i noću. Nema te životinjke, govorila bi mu Dajka, što će da te nagrdi k’o što čovek može.
II
Tog proleća je u selo stigao Neven. Od kad je ostao sam, išao je od mesta do mesta u potrazi za bilo kakvim poslom. Visok, krupan, stasit – lep. Seljaci su se utrkivali koji će pre da ga zaposli. Puriša je, kao najbogatiji, uvek imao najbolje sluge.
„Vidi ga, momak i po! A ne ono tvoje…“, rekao je Valadi kad ga je doveo kući, „Daj mu večeru i pokaži mu gde će da spava“.
Neven se na nove gazde brzo navikao. Sve poslove je obavljao s lakoćom, najviše oko stoke. Ustajao je pre svitanja i s kravama odlazio prema šumi.
Lola o novom pomoćniku nije znao. Mimoilazili su se sve do jednog popodneva, kad ga je ugledao na padini koja se spuštala od šume k selu. Celog jutra je brao razne travke, pa je pomislio da mu se potkrala neka bunika. Protrljao je oči, ali mladić je i dalje bio tu. Polako mu se približavao.
„Ti mora da si Lola!“, povikao je.
„J-j-jesam“, promucao je Lola.
„Mladi gazda“, dodao je Neven.
Loli se od toga zavrtelo u glavi. Neven mu je prišao i spustio mu ruku na rame. Mirisao je na mleko i tek pokošenu travu.
„Dobro sam, dobro sam“, odgovorio je Lola i seo.
Neven je seo pored njega.
„Lepo vam je ovde“, rekao je.
„Lepše je u šumi“, odgovorio je Lola.
Posle toga je svakog popodneva čekao na proplanku, tobože udubljen u misli. Kad bi stigao, Neven bi sedao pored njega. Krave su lenjo šetale oko njih. S njihovih vratova zvonila su krupna zvona. Ćutali su i puštali da ih ta muzika nosi. Loli se činilo da vidi daleko kad pogleda u Nevenove oči.
„Napravio sam ti ovo“, rekao je jednog popodneva i pružio mu teglicu se beličastom masom, „Za kosu“.
Neven je odvrnuo poklopac i vratio mu teglicu.
„Ajde ti“.
Lola je prstima desne šake zahvatio smesu i protrljao je između dlanova. Potom je prste uronio u Nevenovu kosu. Zamrsili su se u crne vlasi. Napravio je nekoliko pokreta. Neuredna masa je dobila oblik, iznad čela se podigla kao talas.
„Eto, lepše je, a neće više ni da te svrbi“.
Neven ga je uhvatio za ruku i poljubio je. Lola se trgao, ali je šaku ostavio u njegovoj.
III
Kad je leto počelo da se primiče kraju, shvatili su da im je potrebno sklonište.
„Ima koliba gore u šumi“, rekao je Lola jednog popodneva.
Drvena kućica ležala je na čistini. Iz kamenog temelja podizali su se zidovi od dasaka. Krov je bio od najfinije ćeramide. Unutra jedna velika soba, nasred nje – ognjište.
„Dajka ovde ponekad čuva svoje bilje, zato je tako čisto“, rekao je Lola kad su seli.
„Trebalo bi popraviti krov, i pokositi oko kuće. To ću ja“, odgovorio je Neven.
U kolibu su dolazili kad god bi otac otputovao u grad, ili kad nije bilo posla. Pešačili su kroz šumu, a kad bi stigli bacali su se na krevet koji je Neven napravio od slame.
„A da ostanemo ovde?“, pitao bi Lola svaki put kad bi kretali.
„Ja mogu, ali ti imaš oca i majku“, odgovarao mu je Neven.
Pošto bi se vratili kući Neven bi se penjao na tavan, Lola se zatvarao u sobu. Kad je došla zima bilo im je teže – koliba je bila daleko, sneg dubok. Sastajali su se u štali, na brzinu. Bez šume i Nevena Lola je bezvoljno sedeo pored ognjišta. Ni s majkom više nije razgovarao kao pre. Molim ti se bože, šaputala je noću, da mi vratiš ono moje dete.
Jednu noć, kad više nije mogao da izdrži, iskrao se iz kuće. Neven je spavao u štali – bilo mu je toplije nego na tavanu. Lola je polako otvorio vrata, ušao u prostoriju, došao do mesta na kojem je Neven spavao i legao pored njega. Ovaj se trgao.
„Jesi lud? Pobiće nas, budalo!“
„Svi spavaju“, odgovorio mu je Lola i uronio nos u njegovu kosu, „Kako to da ne smrdiš kad spavaš ovde?“
„Smrdim, samo tebi to nije važno“, odgovorio je Neven.
„Nije mi važno“, složio se Lola i spustio mu usne na čelo.
U dvorištu se čulo komešanje. Vrata su se otvorila s treskom i Lola je ugledao oca.
„Nemoj, Puriša, ko boga te molim“, zapomagala je Valada iza njegovih leđa.
Otac je stajao na vratima, kao da mu neka sila ne da unutra. Onda je poleteo k njima. Dograbio je Lolu i izvukao ga iz sena. Vukao ga je kroz dvorište, sve do kuće. U bunilu je čuo majku kako jeca, učinilo mu se da leži u snegu. Otac ga je uneo u kuću, odvukao do sobe, bacio na pod i zaključao vrata.
Kad je ujutru otključao, Lola je i dalje ležao na podu. Nije ga ni pogledao.
„Polazi!“, komandovao je i bacio mu zavežljaj pred noge.
Izašli su iz kuće, majku nije video. Krenuli su k šumi. Išli su polako, teško – ćutke. Otac ispred, Lola za njim. Pokušavao je da prepozna put, ali je sve bilo sakriveno snegom.
„Šta si mu uradio?“, pitao je kad je skupio hrabrosti.
Otac je ćutao.
„Gde je Neven?“, pitao je ponovo.
Opet ništa.
Kad su stigli do kolibe, laknulo mu je. Ponadao se da je Neven već tu. Otvorio je vrata, u kući nije bilo nikog. Okrenuo se k ocu.
„Dole“, počeo je otac i stisnuo pesnicu, „Ti više nema mesta“.
Onda se okrenuo i otišao. Lola je držao zavežljaj u rukama. Ostao je na vratima do duboko u noć.
IV
„To velebilje ti je celo otrovno – i koren i list i cvet, a posebno bobice“, objašnjavao je Bogdan i živo mahao rukama.
„Šta?“, pitao je Veljko zbunjeno i skinuo slušalice.
„Jel slušaš ti mene?“, uzvratio je Bogdan nervozno.
„Pa kao“.
„Kažem – to velebilje je skroz otrovno. E, ta moja baba Valada je bobicama htela da se otruje. Mislila je da ne može da ima dece, a u to vreme ti je to bio kraj“.
„Pa jel se otrovala?“
„Kako je mogla da se otruje kad se ćale još nije rodio? Idiote!“
„Daj, ložim te. I šta je posle bilo. Volim te tvoje priče. Kasandra, jebo te“.
„Pa pričao sam ti već, zato smo i krenuli ovamo“.
„Pričaj opet“.
„Pa nije se otrovala – logično“, nastavio je Bogdan, „I posle je rodila Predraga“.
„To je taj stric peder?“
„Jeste, mada sam te sto puta molio da ne koristiš tu reč“, negodovao je Bogdan.
„Ja mogu, jer sam ja šta? Peeeeder“.
„Boli me kurac baš“.
„Daj ne drndaj se, nastavi. U stvari, ja ću – dakle baba se nije otrovala, rodila ti strica i on se zaljubio u nekog čobanina, onda ga deda oterao u šumu i…“, rekao je Veljko i prasnuo u smeh.
„Nije smešno“.
„Pa majke mi jeste! Baba za dedu, deda za pedera i – španska serija!“
„Ok, jebi se“.
Autobus se u tom trenutku zaustavio.
„Momci, ovde silazite!“, doviknuo im je vozač.
Kad su sišli, oko njih su bile puste njive.
„Gde su kuće, Bogdane?“
„Tu su, malo ćemo da pešačimo“.
„Kako se zove ova divna vukojebina?“
„Mrakaj“.
„Normalno“, dodao je Veljko i ponovo se zakikotao.
Neko vreme su hodali ćutke. Bogdan napred, Veljko za njim. Onda su u zaklonu iza drveća ugledali prve kuće. Vrelo julsko popodne je sve oteralo u skrovišta. Krupni, crni pas ležao ispred prvog dvorišta na koje su naišli. Jezik mu se otegao do zemlje. Ustao je, lanuo jednom, a onda ponovo legao na zemlju.
„Čekaj, a otkud tvoj ćale u celoj priči? Mislim, što nije branio brata?“, pitao je Veljko nakon nekog vremena.
„On se rodio posle“.
„Pa što se baba onda nije vratila i po drugog sina?“
„Umrla na porođaju“.
Ćutali su sve do kuće.
„E, ovo je valjda to“, rekao je Bogdan i otvorio kapiju.
Veliko dvorište se sakrilo ispod visoke trave. Vladala je neobična tišina.
„A čiji ste vi?“, čulo se najednom.
Kad su se okrenuli ugledali su staricu koja im je izdaleka ličila na baštenskog patuljka.
„Ja sam Zavidin“, odgovorio je Bogdan, „Valadinog i Purišinog sina“.
„Čiji?“, ponovila je starica.
„Zavidin!“, odgovorio je Bogdan glasnije, „Došao sam da obiđem kuću i šumu“.
„Aaa, Zavidin! A kako je Zavida?“
„Umro je“.
„A to ti je brat?“
„Partner“
„Kakav panter?“
„Muž, baba, muž“.
„Šta kažeš?“
„Daj, prekini“, uskočio je Veljko“, „Jeste strina, rod najrođeniji“.
„Ako, ako, mladi ste“, odgovorila je starica, „I ja vam dođem neki rod. Moj Sojko i vaš deda…“
„Znam, baba, znam“, prekinuo je Bogdan, „Mi bismo sad da se odmorimo, dugo smo putovali“.
„Ako, ako…“
„Baba, da ne znaš možda kako da stignemo do one kolibe gore?“
„A ne znam ti ja to… A šta ćeš tamo?“
„Da vidim jel mi stric još tu“.
„Šta kažeš?“
„Strica da nađem!“
„A kojeg strica?“
„Predraga!“.
„Ne znam ti ja ko ti je taj… A, Lola! Čula sam za njega kad sam se udala, ali ne silazi ti taj dole. Ko zna da l’ je živ… A za kolibu ti zna moj sin, pitaj njega“.
Kad je starica odmakla, ušli su u kuću.
„Au! Za internet neću ni da pitam!“, rekao je Veljko.
„Nemoj ni za vodu, hahaha“, odgovorio je Bogdan.
V
Tek što su se probudili, neko je pokucao.
„Evo!“, viknuo je Bogdan, a onda se okrenuo k Veljku – „Pređi u drugi krevet“.
„Ne pada mi na pamet!“
Bogdan je odškrinuo vrata. Ispred je stajao muškarac od pedesetak godina s parčetom hartije u rukama.
„Poslala me majka da vam dam ovo“, rekao je i pružio mu papir, „Put do kolibe“.
„Hvala“, odgovorio je Bogdan, uzeo mapu i zatvorio vrata.
„Oblači se, idemo!“, rekao je Veljku kad je ušao u sobu.
Od jutra je ostala samo vlažna trava kad su krenuli k šumi. Bogdan je gledao u papir, okretao ga levo-desno.
„A da uključim Google Maps?“, pitao je Veljko.
„Sigurno, i ukucaj – koliba u šumi“.
Već su stigli do padine. Dole su se prostirali zapušteni voćnjaci, s ožiljcima od vrućine, gore je počinjala šuma. Bilo je prijatnije nego u gradu. Bogdan je razmišljao da bi mogli da provedu tu neko vreme, kad ga je prenuo Veljkov vrisak.
„Krpelj!“
„Gde?“
„Eno, vidi koliki je“.
„Nije to krpelj, idiote“.
„Nego šta je“.
„Kamen“.
Kroz šumu su se teško probijali. Napuštene staze zarasle su u nisko žbunje s velikim crnim trnovima.
„Ti stvarno misliš da gore živi neko?“
„Ne znam“.
„Ja ne verujem. I odakle ti sve te priče?“
„Od ćaleta. Pričala mu baba Dajka“.
Nakon dva sata pešačenja stigli su na zaravan. Drveće je bilo drugačije – kao ga je neko namerno sadio u krug. Oko stabala su rasli žbunovi divljih kupina, kao živa ograda. Kroz njih se probijala staza koja je vodila do čistine. Koliba!
Ispred kuće je sedeo starac. Pogledao ih je, a onda je ušao u kuću. Malaksali od umora i gladi, seli su na uredno pokošenu travu. Nije prošlo mnogo, starac je izneo hranu – paradajz, sir i sušene pečurke.
„Dobar dan“, rekao je Bogdan kad im je prišao, „Ja sam Bogdan, Zavidin“.
Starac se štrecnuo – „Neka“, rekao je kratko.
„Ti si Predrag?“
„Lola“, odgovorio je starac.
„Lola, da. Eto, došli smo da te posetimo. Ovo je moj muž“.
Lola se zagledao u njih. Preko levog oka mu se navukla bela skrama, ali je osim toga izgledao zdrav.
„Ako“, rekao je naposletku. Onda je otišao do vrata, ušao u kuću i – zaključao.
„Deda!“, viknuo je Bogdan.
Tišina.
„Deda!“, viknuo je još jednom. Opet ništa.
Onda je ustao i otišao do vrata. Pokucao je. Tišina. Još jednom. Opet isto. Veljko mu je prišao i zagrlio ga. „Pusti ga. Idemo“.
Dok su se spuštali k selu Bogdan je stiskao pesnice.
„Koji sam ja degen!“, rekao je nakon kraće tišine.
„Pa šta si očekivao? Da ti deda pusti Florence & The Machine i da zaplešete u suzama?“
„Ne seri!“
„Ozbiljno ti kažem, istripovao si. Lud čiča otišao u šumu. Kakvi čobani, kakvi ljubavnici“.
Dok su se provlačili između žbunja Veljko je mislio na zmije, Bogdan na oca. Onda se začula lomnjava. Zvuk je dolazio iz pravca sela. Zaustavili su se. Divlja svinja!, pomislio je Veljko. Bogdan nije mislio ništa.
Na čistinu ispred njih izašao je starac. Visok, krupan. Iznad četvrtastog čela podizao se čuperak bele kose. Na trenutak je zastao, a onda nastavio u pravcu kolibe.
MILAN ŽIVANOVIĆ rođen je 1982. godine u Kruševcu. Studirao srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 2009. do 2017. radio u e-novinama, od marta 2017. radi u XXZ magazinu gde, između ostalog, uređuje LGBTIQ rubriku. Piše i za Optimist, te za novi portal Glavne.
U Bogdanovoj blizini moja nervoza je brzo napredovala i dok me ispitivački posmatrao trudio sam se da izgledam nezainteresovano. „Šta je bilo?“, upitao me tonom koji je već dobro uvežbao. Često je zvučao kao majka koja pokušava da umiri dete, iako se sama boji svega. To je izazivalo nelagodu u meni. Bile su mi potrebne godine da shvatim da je iz lepog mladića izrastao u uplašenog muškarca (doduše još lepšeg). Nije mu bilo lako, to razumem – kad stalno pilje u tebe, počneš da veruješ da nešto ne štima. Provodio je sate ispred ogledala, ne shvatajući da je dovoljno da lice zapljusne s malo vode i da sve bude na svom mestu. „Ništa. Baš ništa“, odgovorio sam i nastavio da pakujem ono što nam je bilo potrebno za put. Njegova nesigurnost me u početku zabavljala, kasnije je počela da mi dosađuje. Brzo sam prestao da ga volim, ali bih pri samoj pomisli da bi sve ovo mogao da radi s nekim drugim odustajao od ideje da ga napustim. Seks nije dolazio u obzir – bio je ubeđen da u tim situacijama izgleda smešno, pa bi se pri svakom mom pokušaju brzo izmigoljio kao tek upecana riba. „Jesi li spakovao sve kreme?“ Trinaest kutijica je zazveckalo čim sam protresao ranac. „Sve je tu“, odgovorio sam. Često sam sanjao kako stari, ubrzano. Isprva sam mislio da je to zbog toga što želim da provedem ceo život s njim, onda mi je postalo jasno da me njegova lepota zamara. Želeo sam da propadne, da mu koža ispuca kao stari porcelan. Maštao sam da ulazim u stan i da me tamo čeka starac kojem nije preostalo ništa drugo nego da ga jebu. „Krećemo“, rekao sam kad sam se uverio da je sve spakovano. Seo je na zadnje sedište. „Mislim da ću da odremam malo“, rekao je. Selo u koje smo se zaputili bilo je na oko tri sata vožnje. Vozio sam polako – još uvek nisam sebe ozbiljno shvatao kad sednem za volan. Radovalo me što na putu nema nikog, jer su mi se zbog drugih vozila znojili dlanovi. On nije glup, Bogdan. Znao sam da bi otišao čim bi mu se ukazala bolja prilika. Zato sam stalno smišljao nove pogodnosti. Nedavno sam savladao vožnju i kupio automobil koji je izabrao. „Znam da nije zdravo“, rekao bih terapeutkinji svaki put kad bi mi savetovala da bi možda bilo najbolje da neko vreme provedem sam, „Ali volim ga“. To naravno nije bilo tačno, ali sam se bojao da bi naše seanse krenule nepredviđenim smerom ako bih joj otkrio istinu. Naposletku, nije ljubav ta za koju vredi umreti, ili provesti život u paklu, već lepota. Kuće su se polako proređivale i uskoro ih je zamenila šuma, gusta. Krošnje su se širile iznad puta, tako da je postajalo mračnije. Bogdan je spavao, glava bi mu povremeno odskakivala od zamagljenog prozora. „Ko još ide po selima u novembru. Hladno je“, rekao je kad sam predložio put. Ipak sam uspeo da ga ubedim da krene sa mnom. „Možda uspem da prodam babinu kuću“, rekao sam mu, „A onda možemo negde gde je toplo“. Iz žbunja koje se zgusnulo oko debelih stabala iznenada je na put izašao mladić. Naglo sam se zaustavio, više od iznenađenja nego iz želje da ga povezem. „Ne smeš to da radiš!“, viknuo je Bogdan, ali je bilo kasno – neznanac je već stigao do automobila. Izgledao je poput neke snažne životinje. Kosa mu se zalepila za znojavo čelo, a nepravilan nos je zavodljivo čučao između dva bistroplava oka. Nikad nisam video takvu boju, pa sam se malo duže zadržao na njegovom licu. Kad sam shvatio da me gleda, spustio sam pogled. Kroz istanjene farmerice na unutrašnjim stranama butina se nazirala koža. Sigurno puno hoda, pomislio sam. „Ja sam Ženja“, rekao je, „I mislim da je bolje da gledaš kuda voziš“. U uglu usana mu je zaigrao čudan smešak. Zbunio sam se. „Ja sam Duka“, rekao sam, „On je Bogdan“. Bogdan je ćutao. „Gde ćeš?“, pitao sam trapavo, u želji da prekinem tišinu. „Tamo“, odgovorio je Ženja i pokazao na put ispred nas, „Nije važno gde“. „Zanimljivo“, odgovorio sam. „Da, srećem razne ljude“, rekao je, a na usne mu se vratio onaj smešak. „I Duka sreće razne ljude“, dobacio je Bogdan. Često je umišljao da ga varam, iz dosade ili iz nesigurnosti. Mislim da ni sam u to nije verovao, ali nije popuštao. Odjednom sam poželeo da ostanem sam sa Ženjom. „Ništa lepše od slobode“, rekao je baš u tom trenutku i ponovo se nasmešio. „Stajemo u sledećem selu“, nastavio sam kao da ga nisam čuo, „Ali mogu posle da te odbacim do grada“. „To bi bilo fino“, odgovorio je. Dok smo se vozili prilaznim putem, visoka trava je dobovala po vratima automobila. Onda se ukazala kuća s naherenim dimnjakom. Krov je bio ulegao, kao da je pokušala da udahne, pa odustala. Levo je bila stara štala i sama sklona padu. „Ja ne izlazim“, rekao je Bogdan. „Ja ću s tobom“, ubacio se Ženja kao da se odavno znamo. Zaustavio sam vozilo na čistini. Oprljena trava je ukazivala na to da je neko tu ložio vatru. „Možda su skvoteri“, rekao je Ženja. Činilo mi se da mi je ušao u glavu, kao melodija koje danima ne možeš da se oslobodiš. „Koja pesma?“, pitao je. Opet taj smešak. Ćutao sam. Neka budala bi već pomislila da je naletela na srodnu dušu. „Što ćutiš?“, bio je uporan. „Mislio sam da razgovaraš telefonom“, slagao sam. Ušao sam u kuću, Ženja za mnom. Učinilo mi se da se vazduh odjednom zgusnuo. Okrenuo sam se, nije ga bilo. Naglo se smračilo. Upalio sam lampu na telefonu. Sa zidova su me posmatrala lica s porodičnih fotografija. Pomislio sam da je čudno što nigde nema prašine i paučine. Podigao sam telefon iznad glave. Učinilo mi se da je nešto ispisano na vratima spavaće sobe. „Tebe čekam“, pisalo je sitnim, crvenim slovima. Kad sam otvorio oči već je bio mrak. Neko je kresnuo šibicu i osvetlio sobu. Pokušao sam da ustanem. „Ne brini, uspavao sam ga“, rekao je Ženja smireno. Primakao je plamen licu. Činilo mi se da je onaj smešak sad ozbiljniji, zloćudniji. „Šta…?“, pokušao sam da izgovorim. „Polako, još si slab“, rekao je. „Slab? Šta si mi uradio?“, pipao sam po telu da vidim da li je odeća još tu. „Poklonio sam ti nešto“, odgovorio je. Strašno mi je zujalo u glavi. „Šta si mi poklonio? Gde je Bogdan? Šta si mu uradio?“ Oči su mu svetlele od onog plamena koji je trajao neobično dugo. U njima je bilo dovoljno snage da me opet prikuje za pod. Tresao sam se u groznici. „Preda mnom ne moraš da se pretvaraš. Ja sve znam“. „Šta znaš? O čemu pričaš?“, vikao sam. Najednom sam se smirio, tako naglo da sam se iznenadio. Čuo sam tup udarac. Jabuka je pala u travu, pomislio sam. „Vidiš, već je bolje“, rekao je Ženja, „Nije mučno kao na filmu“. „O čemu ti čoveče pričaš?“, pitao sam i malo se upravio. „Poklonio sam ti nešto“, ponovio je i pomilovao se po desnoj strani vrata. I sam sam učinio isto i osetio nešto vlažno. Primakao sam prste licu, mirisalo je sladunjavo, metalno. „Poklonio sam ti nešto lepo, nešto lepo…“, pevušio je u polumraku. Srce se potpuno smirilo. U glavi mi nikad nije bilo bistrije. Odjednom sam sve znao, kao kad shvatiš u čemu je smisao života, samo bolje. „Možeš da biraš“, nastavio je Ženja, „A štagod da izabereš kajaćeš se“. Ćutao sam. Znao sam šta misli i šta će sledeće da kaže, ali je on svejedno nastavio. „Ako ostaneš sa mnom osetićeš slobodu o kakvoj nisi mogao ni da sanjaš. Ako odeš s njim, ostvariće ti se ono što već dugo želiš – moći ćeš da gledaš kako propada, kako mu koža puca, kao kad jabuka dugo ostane na suncu. Nikada neće moći da ode, jer se od nas ne odlazi“. „Znači ni ja nemam izbor. Ni od tebe se ne odlazi?“ Odjednom je postalo svetlo. Ruke su mu ležale na butinama. Izgledao je još snažnije, poželjnije. „Sećaš se kad si njega prvi put posmatrao?“, pitao me najednom, „Ta muka! Nema tu ničeg slatkog, sve su to budalaštine. Od tog prvog trenutka si se bojao da će te jednog dana ostaviti. A još nije ni bio tvoj! Tešio si se da će biti bolje, objašnjavao sebi da je to zato što te mama ostavila, a tata te nije voleo. Znam, dragi moj, i ja sam to imao u sebi. Sad nemam. Nemaš ni ti. Sad si savršena životinja koju obožavaju. E, to sam ti poklonio!“.
***
Bogdan se probudio tek kad smo izašli iz šume. „Jesmo li stigli?“, trljao je oči. „Nismo, spavaj“, odgovorio sam mu što sam nežnije mogao. Zavalio se u sedište. Dugo sam i sa velikim zadovoljstvom posmatrao njegovo lice u retrovizoru.
________________________________________________
MILAN ŽIVANOVIĆ rođen je 1982. godine u Kruševcu. Studirao srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 2009. do 2017. radio u e-novinama, od marta 2017. radi u XXZ magazinu gde, između ostalog, uređuje LGBTIQ rubriku. Piše i za Optimist, te za novi portal Glavne.
Suvo i mokro brijanje, čak i brijanje pod tušem, pričinjavali su Ariju veliko zadovoljstvo. Kad bi dovoljno nakvasio lice, brzim potezima bi lako uklanjao čekinje koje su rasle po levom obrazu. Pored unošenja hrane, bila je to retka radnja koju je još uvek smeo da obavlja rukama.
Baš je završavao jutarnji ritual, kad se u odvodu za komunikaciju začulo flop. Prišao je sandučetu i izvukao zeleni paketić. Na poleđini je pisalo Institut za brigu o domaćinstvu, odmah ispod Ugovor o sporazumnom prekidu života.
Kad su ih pre pedeset godina okupili i poslali u Kupolu, jedino što je sa sobom poneo bio je crni, pravougaoni predmet koji je na brzinu izvukao iz Sretenove slepoočnice. Sad ga je čvrsto stiskao u šaci. Ne mogu više, pomislio je, ovo je dobro. Prišao je ogledalu i pokušao da se osmehne. Usne su ostale u grču.
Pogledom je preleteo po sobi. Sive navlake za jastuke su bile za nijansu bleđe od pokrivača, a ovi malo tamniji od zidova. Pored kreveta se nalazio beli sto s jednom fiokom koja se otvarala po komandi. Ploča stola je zasvetlela. Pomislio je da bi bilo dobro da izdiktira oproštajno pismo, ali je ubrzo shvatio da bi to bilo uzalud.
Nije mogao da se seti Sretenovog lica. U početku se nadao da leži u Skladištu, onda je prestao. Drugi roboti ga nisu puno zanimali. Otkad je izgorela fabrika kože, izgubili su mekoću obraza. Više nisu služili kao Pomoćnici. Kupola je obavljala sve poslove – zidovi i podovi su se prali sami od sebe, a umesto hranljivih praškova koje su Pomoćnici ranije mešali građani su dobijali dehidrirane kockice. Serem ti se u napredak, pomislio je.
Na ekranu iznad ulaznih vrata se pojavila poruka „Vaš SRE-10 vas čeka“. Poranio je, pomislio je Ari i na brzinu navukao odeću. U poslednje vreme nije izlazio iz sobe, pa ga je sivi kombinezon sad stezao u struku. Uvukao je stomak, zakopčao rajsferšlus, spakovao paketić u džep i izašao. Krupni robot se pokrenuo čim je prekoračio prag.
Ari je udahnuo duboko i krenuo napred. Otkad su se preselili u Kupolu mogli su da dišu bez maski. Pogledao je svog čuvara. SRE-10 je gledao ispred sebe i hodao odsečnim korakom. O metalni potiljak se odbijala svetlost reflektora. Ari je poželeo da ga uhvati za ruku, ali se uzdržao. Lutke, lutke, ponavljao je u sebi. Tako su ih zvali s kraja prošlog veka – njih koji su voleli svoje Pomoćnike.
Institut za brigu o domaćinstvu se nalazio u samom vrhu Kupole. Dok je hodao sredinom visećeg mosta, obasjan plavim neonskim svetlima, Ari se osećao slobodno. Zamišljao je kraj, tačku posle koje sve prestaje. Od Građanina koji je živeo u sobi pored njegove (ime mu nije znao, takav način zbližavanja se kažnjavao radom u Poljima) čuo je da se svake godine dodeli jedan Ugovor. Valjda bi u suprotnom Kupola ostala bez stanovnika.
Kad su se približili, izvukao je paketić iz džepa. Došao je do ulaza i levo oko približio skeneru. Staklena vrata su se otvorila gotovo nečujno. Pre nego što je ušao, potražio je pravougaoni predmet. Osetio je zadovoljstvo kad ga je napipao u gaćama.
Uskoro se pojavio Službenik. Razjapio je usta, a iza usana su se ukazali krupni, beli zubi. Još uvek rade tu glupost, pomislio je Ari. I posle pedeset godina taj izražaj je bio dozvoljen jedino Službenicima. Setio se kako se nekad bojao da se i sam ne nasmeje. U priručnicima Otpora je pisalo da je to test – nasmeješ se i – fik! – ode glava, ili te zadave. Sad mu je bilo svejedno.
Službenik ga je odveo do Prijemnice i rukom mu dao znak da sedne. On je seo s druge strane. „Čestitam“, progovorio je ravnim glasom, „Osvojili ste pravo na sporazumni prekid života“. Onda je podigao pogled k njemu. „Koliko vam je godina? Sedamdeset?“, upitao je.
„Skoro osamdeset“, odgovorio je Ari jednako ravnodušno i pružio mu dokument koji je izvukao iz zelenog paketića.
„Izgledate kao da vam je sedamdeset. Osamdeset svakako nije puno. Mogli biste da potrajete bar još trista godina. Jeste li sigurni da želite Salto mortale?“
Ari je hteo da pita da li će zaista morati da skače. To bi bilo nezgodno, osećao je veliki umor. Umesto toga je kratko odgovorio: „Da“.
„U redu. Stavite palac ovde“, rekao je Službenik i pokazao mu na označeno mesto na dokumentu.
Ari je dodirnuo hartiju, čulo se tiho klik.
„Odmah ćete krenuti do Šatre“, nastavio je Službenik, „Ako želite, možete prvo da pogledate predstavu“.
Ari je ustao i bez reči napustio zgradu. Nije želeo na predstavu. Pogledao ih je bar četrdeset. Sve su bile iste – prvo deo s Emocijama. Službenici su demonstrirali ono što Građani nisu smeli. Predstava se sastojala od četiri primarne – radosti, ljutnje, tuge i straha, i pet složenih Emocija – ljubavi, mržnje, ljubomore, zavisti i nade. Izvođači su se kreveljili, dok su Građani tupo gledali kroz njih. Nakon toga su na scenu izlazili četvoronožni roboti koji su skakali kroz obruče.
Šatra mu se učinila veća nego pre. Pristup u Salto mortale je običnoj publici bio zabranjen. Sada će konačno saznati sve o tom skoku. „Desno“, rekao je robot kad su ušli u Šatru. Ari je poslušno krenuo za njim. Ubrzo su stigli do vrata koja su vodila u prostoriju sličnu svim drugim u Kupoli. Šta, to je to?, pomislio je Ari. SRE-10 je stao s desne strane vrata.
Ari je ušao, prošao kroz hodnik i stupio u zagušljivu prostoriju. „Dobrodošli!“, prenuo ga je glas iz dubine prostorije. Kad se okrenuo, umalo nije poskočio. Bio je to njegov Sreten. Sretene!, hteo je da vikne, ali se uzdržao. Iz dima su ga posmatrale beživotne oči običnog Pomoćnika. Ipak, bio je to stariji model sa savršenom kožom. Sigurno preko cele godine leži u Skladištu, pomislio je Ari.
„Dobro došli u poslednji dan vašeg života!“, viknuo je robot skoro radosno. „Mogu da vas ubijem na neki od staromodnih načina – nožem ili revolverom, ili možda želite cigarete? Ili alkohol? Alkohol je savršen! Onda smrzavanjem, kažu da je to lepa smrt. Nažalost, pad s visine nam više nije dostupan, kao ni giljotina i vešanje – sve se jako isprlja. Mogu i da vam pevam. A tu su i moderni načini – dezintegracija, cepanje ćelija, trovanje sokom od Crne žice…“.
Sreten je ćutao.
„Ali pre toga poslednje želje. Šta želite? Možda hranljive kockice s ukusom šećerne pene? Ipak je ovo Cirkus!“, vikao je robot.
„Nisam gladan“, odgovorio je Ari.
„U redu, ako ništa ne želite možemo da počnemo“, rekao je Sreten mirnijim tonom.
Ari ga je pažljivo posmatrao. Onda je otkopčao rajsferšlus i iz gaća izvukao crni predmet. „Imam jednu želju“, rekao je naposletku.
„Sve što je u mojoj moći“, odgovorio je Sreten.
„Želim da ti dodirnem lice“, rekao je Ari.
„To je sasvim neobično!“, viknuo je robot, „Dozvolite mi samo da proverim da nije zabranjeno“.
Na trenutak je sklopio oči. Ari nije sačekao, prišao mu je i na slepoočnicu mu prislonio dlan u kojem je držao stvar. Nakon desetak sekundi sklonio je ruku, a pravougaonik se uklopio u udubljenje koje se napravilo iznad desnog obraza.
Sreten se cimnuo dva puta, onda se umirio. Koža je počela da mu se menja. Postajala je glatkija, sigurno mekša na dodir. Potom je otvorio oči i osmehnuo se. Te oči! Žive, drugačije. To je on, pomislio je Ari.
„Jesam li ti nedostajao?“, pitao je glasom koji je Ari izabrao još pre šezdeset godina.
„Nemaš pojma!“, odgovorio je Ari i krenuo da mu se baci oko vrata.
„Čekaj“, zaustavio ga je Sreten, „Izgledaš drugačije“.
Ari se zbunio.
„A, sranje!“, viknuo je Sreten, „Sigurno nisi obrisao fajlove za čišćenje. Znaš da od toga padam u depresiju i lupam gluposti“.
Ari se savladavao da ne zaplače. Nije siguran ni da bi umeo. „Slušaj“, rekao je tiho, „Moram nešto da ti kažem“.
„I, šta ćemo večeras?“, nastavio je Sreten kao da ga nije čuo, „Gladijatora, Olimpijca, Rvača, Mesara, Činovnika?“, otkopčavao je košulju dok je to izgovarao, a telo mu se menjalo u skladu sa svakom od ponuđenih ideja.
I dalje odlično radi, pomislio je Ari, a onda je tiho rekao „Dželata“.
„Dželata?“, zbunio se Sreten, „Toga nema u fajlovima“.
„Lako je, Sretene, biram nož“.
„Kakav nož? Šta lupaš?“, pitao je Sreten zbunjeno.
„Dobro me pogledaj“.
Sreten se primakao.
„Stariji sam, vidiš?“, nastavio je Ari, „Nije zbog fajlova za čišćenje. Prošlo je… Prošlo je pedeset godina“.
„Objasni mi“, rekao je Sreten.
„Nemamo vremena“, odgovorio je Ari.
„Nemamo vremena? Imamo sve vreme sveta!“, nastavio je Sreten veselo.
„Nemamo, Sretene! Ovo je moj poslednji dan!“, odgovorio je Ari, „A ti si Dželat“.
Sreten se na trenutak uozbiljio. Pokušavao je nečeg da se seti.
„Džabe se trudiš, ništa nije snimljeno. Spavao si“, rekao je Ari.
„Spavao?“
Ari je duboko udahnuo i prišao mu još bliže.
„Ukratko – pre pedeset godina su me doveli ovde – u Kupolu. Živimo kao zamorci, valjda da bi imali na kome da testiraju hranljive kockice. I ne mogu više. Pedeset godina! Danas sam osvojio Ugovor o sporazumnom prekidu života, došao kod Dželata i to si bio ti“.
„Pa to je bar lako, možemo da pobegnemo“, rekao je Sreten kao da mu je laknulo.
„Nemoguće! Ne želim! Ne mogu! Previše je!“, vikao je Ari. Onda se srušio.
Kad je otvorio oči, lice mu je pritiskala stara maska za disanje. Neko ga je nosio u naručju. Podigao je pogled i ugledao Sretenovo lice. Osmehnuo mu se.
„Kažu da iza zgrade starog Instituta počinje Prerija. Tlo je tamo otporno na ulje. Iz crne zemlje vire optički kablovi, ostaci iz vremena kad su ljudi imali uspomene. Ukopavali su ih u zemlju kao sećanja na Pomoćne robote koji su s njima provodili i po nekoliko stotina godina. Vrhovi žica svetlucaju i danas. Tako bar kažu. Idemo tamo“, rekao je Sreten.
Mora da je čarobno, pomislio je Ari.
__________________________________________
MILAN ŽIVANOVIĆ rođen je 1982. godine u Kruševcu. Studirao srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 2009. do 2017. radio u e-novinama, od marta 2017. radi u XXZ magazinu gde, između ostalog, uređuje LGBTIQ rubriku. Piše i za Optimist, te za novi portal Glavne.
Kad sam stigao do dogovorenog mesta, na trepavice se već hvatao mrak. Izvukao sam telefon iz džepa, u vrhu ekrana nije bilo nijedne crtice. Ne kasnim, pomislio sam. Senke su krupnjale ugojene slabim svetlom. Sunce se na horizontu jedva naziralo.
Mirko nije došao ni posle dva sata. Nervozno sam tapkao u mestu. U šumi je divljao život, toliko glasno da mi se vrtelo u glavi. Stvorenja mraka su se valjala po lišću koje su pojele vrućine. Pozlilo mi je od cvrčanja, maukanja i skičanja. Mačke su bile glasnije od onih gradskih. Zamišljao sam da su krupne kao medvedi.
Onda sam između drveća ugledao svetlucavu tačku. Sigurno je prozor, pomislio sam. Krenuo sam k njemu. Kako sam se približavao, to se tačka više stapala sa zvezdama. Zvezda spasilja. S čela su klizile krupne kaplje znoja. Činilo mi se da čujem kad padnu na zemlju. Mrzim leto, tad sve smrdi.
U šumi je ipak drugačije, miriše na lišće i zemlju. Ali ne i u ovoj šumi – kao da je neko došao i ispio joj sav miris. Kažu da čulo mirisa strada od cigareta, prošlo mi je kroz glavu. Šuštalo mi je pod nogama, kao uspavanka. Svetla tačka je rasla sa svakim korakom.
Kad sam stigao do kuće, zapahnuo me je sladunjav smrad. Nos se probudio, a od mirisa mi se komešalo u stomaku. Podsetio me na dan kad sam poslednji put video oca, ili ono što je od njega ostalo. Ležao je u mrtvačnici s belom krpom preko lica. „Nije isti, bolje je ovako“, rekao je mrtvozornik. Ispod drugih čaršava su virila stopala s neurednim noktima. Isti miris me je i tad terao na povraćanje i na ljubav prema životu. Često sam ga osećao posle toga. Nastanio se u sinusima i odbijao da ode. Mislio sam da me i sad muči ista fantomska pojava. Odmahnuo sam glavom da rasteram slike.
Kad sam stigao do vrata, u šumi je utihnulo. Galama je prestala naglo, veštački. Zamišljao sam kako puhovi čule uši da čuju šta sam spremio za domaćina. Prišao sam i pokucao. Zvuk se gubio u teškom drvetu. Smrad mi se lepio za obraze. Pokucao sam jače. Opet ništa. Onda sam pored vrata ugledao drveni malj. Neko je počeo da ga farba u crveno, ali je odustao. Dohvatio sam alatku i udario po vratima. Učinilo mi se da se iz dubine kuće čuju koraci. Onda su se vrata širom otvorila.
Ugledao sam staricu. Pažnju su mi privukle njene oči – mislio sam kako nikada pre nisam video takvu zelenu boju. Raspletena, bela kosa joj je padala do pojasa.
„Dobro veče, bako. Ja sam Jadran. Studiram etnologiju, pa sam došao ovde…“
Ništa nije rekla, samo se pomakla u stranu. Rukom mi je dala znak da mogu da uđem.
„Znate, napuštena sela…“, nastavio sam da objašnjavam, ali sam onda pomislio da je možda gluva.
Sladunjavi smrad se izgubio. U prvom trenutku mi se učinilo da sam opet ostao bez čula mirisa, a onda me zapahnulo nešto drugo. Kuća je mirisala na nešto poznato. Dok sam koračao za babom, pokušavao sam da se setim odakle znam taj miris. Kao izbeljivač, pomislio sam.
Stigli smo do kraja hodnika. Činilo mi se da smo hodali duže nego što je logično. Debela, žuta mačka mi se vrzmala oko nogu. Baba je onda otvorila vrata koja su se nalazila s leve strane i ponovo mi rukom pokazala da uđem. Unutra je treperilo od svetlosti sveće. Čim sam kročio u prostoriju začulo se škljocanje brave. Pokušao sam da otvorim, ali mi to nije pošlo za rukom. Dobro, pomislio sam, sigurno se boji stranaca.
Otišao sam do prozora u nameri da dođem do svežeg vazduha. Premišljao sam se, jer nisam želeo da s njim uđe i onaj smrad. Ipak sam okrenuo bravu, cimnuo, ali se okna nisu pomakla. Potom sam ugledao krupne glave eksera kako vire iz drveta. Dobro, pomislio sam, sigurno se boji lopova.
Seo sam na krevet i iz ranca izvukao džoint. Ako joj bude smetalo, razmišljao sam, pustiće me da izađem napolje. Pogledom sam potražio nešto čime bih ipak mogao da zatvorim prorez ispod vrata. Učinilo mi se da se nešto pružilo po stolici koja se krila u na drugom kraju sobe. Stavio sam cigaretu u džep, prišao stolici i opipao. Prsti su mi uronili u čupavu tkaninu. Podigao sam je – jedna od onih tapiserija koje često krase zidove bapskih domova. Došao sam do vrata i spremao se da je spustim, kad su me prostrelile zelene oči. Raširio sam je po podu i približio sveću. Ugledao sam tamnu priliku koja se krila iza debelog stabla. Dodirivala je koru, a iz prstiju su rasle dugačke kandže. Kao zapostavljeni ljudski nokti, samo zlokobnije. Sve je bilo u smeđim i crnim tonovima, osim kose koja je bila bela, i razrogačenih zelenih očiju. Luda baba, prošlo mi je kroz glavu. Spustio sam tkaninu na pod i nagurao je ispod vrata.
Vratio sam se do kreveta, seo. Uzeo sam upaljač i izvukao džoint koji se u džepu malo iskrivio. Zapalio sam, primakao usne improvizovanom filteru. Povukao sam jednom, a onda još dvaput. Zadržavao sa dah i u sebi brojao do deset. U glavi su mi zvonile kevine reči: „Do deset, broj do deset, onda je najbolje“. Prvi put smo zapalili posle ćaletove sahrane, ko zna koliko puta posle toga.
Izdahnuo sam, a iz usta je poleteo tanak pramičak prozirnog dima. U sobi je bilo sveže, kao da napolju nije gušila vrućina. Postalo mi je toplo oko ušiju, osetio sam peckanje po prstima. I dalje osećam prvi dim, pomislio sam.
Onda se začulo komešanje s druge strane vrata. Kao kad se telo trlja o telo, ili kad se svlači teška odeća. Zatim porast napetosti. Očekivao sam da nešto uđe i stimuliše mi čula. Mačka? Ne, nešto drugo. Povukao sam još jedan dim, ponovo je zavladala tišina. Ustao sam i počeo da razgledam po sobi. U desnom uglu je stajala metalna kanta. Približio sam se. Onaj poznati miris je postao još jači.
Kad sam se okrenuo, umalo nisam vrisnuo. S ove strane zatvorenih vrata stajao je mladić u belim, dugačkim gaćama. Torzo mu je bio potpuno otkriven. Od svetlosti sveće mi se učinilo da se njiše levo-desno. Nežni mišići blago su se pomicali ispod blede kože. Čelo su mu krasile dve plave kovrdže. Onda sam ga pogledao u oči. Neverovatno, umalo nisam kriknuo. Ista ona zelena boja, isti oblik, ista bezizražajnost.
Kad sam se malo pribrao, napravio sam korak napred. Sigurno joj je unuk, pomislio sam.
„Kako se zoveš?“, upitao sam ga, ali je on ćutao i piljio u mene.
„Ja sam Jadran“, pokušao sam ponovo, ali se on nije ni pomakao.
Procenio sam da je sitniji od mene i da mogu da ga nadjačam ako bude potrebno. Seo sam na krevet.
„Hoćeš?“, pitao sam i pružio mu džoint. Nije reagovao.
Ponovo sam pripalio i povukao dim. Ovog puta sam odmah izdahnuo iz straha da mu neću odgovoriti na vreme ako me nešto pita. Učinilo mi se da su mu oči krupnije, da se šire kao kod mačke kad vreba plen. Pokušao sam da kažem nešto, ali je on skočio na mene toliko brzo da nisam stigao da reagujem. Učinio je to lako, kao da imam sedlo. Nisam ni primetio kad se svukao.
Jednom rukom mi je držao šake iznad glave, drugom mi je otkopčavao pantalone. Nisam mogao da se pomerim, a nisam ni želeo. Kad je završio s rajsferšlusom, osetio sam kako mu butine uranjaju u mene. Oslobodio mi je šake, pa sam ga obuhvatio oko struka. Koža mi se lepila za prste, kao ono testo od kojeg se prave kolači što se tope u ustima. Osećao sam veliku bliskost, kao da ga odavno poznajem. Kao da mi je važan. Više nisam osećao noge, samo slast koja je iz prepona jurila direktno u glavu.
Hteo sam da kažem „Mislim da te poznajem odnekud“, ali se čulo mumlanje, kao da sam pijan. Delovalo je kao da se ništa ne pomiče, ali sam se iznutra osećao kao da se zemlja trese. Onaj poznati miris mi se kačio za nozdrve, ulazio u grlo. Jedva da sam uspevao da dišem, ali mi to nije bilo važno. Nije izbeljivač, razmišljao sam. Onda sam video da mladić iznad desne sise ima mali kaubojski šešir – tetovažu koja se pomerala kao da smo usred rodea. I sinulo mi je.
Vratio sam se više od dvadeset godina unazad, u onaj dan kad sam konačno skupio hrabrost da kupim magazin sa fotografijama golih muškaraca. Vratio sam se kući, ušao u svoju sobu i zaključao vrata. Seo sam na krevet, ruke su mi se tresle dok sam prevrtao stranice. Visoki, niski, mišićavi, mršavi, a među njima jedan po mojoj meri – s tetovažom iznad desne sise. Baš dok sam svršavao keva je pokušavala da provali u sobu. „Jel te boli nešto?“, vikala je s druge strane, „Što si se zaključao? Šta radiš tamo?“ Ali nisam mogao da prestanem. Sve do kraja. Onda sam prvi put osetio taj miris, oštar vonj koji podseća na sredstva za čišćenje, samo sladak.
Nemoguće, hteo sam da viknem. Taj mladić iz pustog sela, ovaj ovde koji me je pustio u sebe, isti je onaj iz magazina. Nemoguće!, vrištalo je u meni, a maleni šešir se i dalje njihao levo-desno. Izgubio sam osećaj u rukama. Ležao sam kao životinja iz koje je istekla sva krv.
Kad sam prestao da osećam lice, vrata su se odškrinula. U sobu je ušla krupna, žuta mačka. Kratko je pogledala u nas, a onda je nastavila da se igra nekom stvarčicom koja joj je ispala iz usta. Pokušavao sam da osetim strah, ali je slast prevladala. Sklopio sam oči.
***
MILAN ŽIVANOVIĆ rođen je 1982. godine u Kruševcu. Studirao srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 2009. do 2017. radio u e-novinama, od marta 2017. radi u XXZ magazinu gde, između ostalog, uređuje LGBTIQ rubriku. Piše i za Optimist, te za novi portal Glavne.
Preko telefona je svima govorila isto. U pauzama, dok je prste odmarala od okretanja brojeva, puštala je spravu da zvoni, sve dok ne bi izgubila strpljenje, podigla slušalicu i procedila kroz zube: „Vizita je u toku, strpite se!“ Emil je imao strpljenja sa takvim ljudima. Ostavljao bi uvo da leži na slušalici i nakon što bi prekinula vezu. U vreme posete posmatrao je medicinske sestre. Bile su stroge dok su odlučivale koga će pustiti u prostoriju sa bolesnicima. U čekaonici nije bilo ničega osim ljudi, koji bi, kada hodnikom prođe neki mantil, pojurili ka belini koja ih je privlačila poput datog obećanja. „Doktore, misliš li da će sve biti u redu?“, pitao bi onaj koji bi prvi šakom dohvatio rukav. Emil je ćutke stajao ispred vrata odeljenja za intenzivnu negu. Dežurna medicinska sestra je lakirala nokte. Zazvonio je telefon. Podigla je slušalicu i ostavila je pored aparata. Sada je sve bilo kako treba. Sobe su izgledale prazno. Kada je premazala poslednji nokat, ustala je i došla do vrata. Pokušavala je da ih otvori laktom. Dlanove je držala na grudima. Nokti su, u komešanju, dodirivali površinu uniforme. Ličili su na izgaženo crveno voće. „Pa, pomozi mi!“, rekla je nervozno i Emil je odmah prepoznao njen glas. Gurnuo je vrata i ušao u prostoriju. Osetio je miris koji je budio jezu kod većine ljudi. „Šta ti je pacijent?“, pitala je odsečno. „Otac“, odgovorio je, trudeći se da tome ne prida veliki značaj. Spustila je ruke pored tela kao da je prestala da se brani. Pogled joj je omekšao. Znao je da misli da mu je mnogo manje godina nego što ih je zaista imao. „Stani tu“, rekla je i uhvatila ga za ruku. Dlan joj je bio neočekivano topao, a nokat kažiprsta mu se za trenutak zalepio za kožu. „Obuj ovo“, pružila mu je plave navlake za obuću, a onda i gornji deo, u koji je uvukao ruke kao u ludačku košulju. „Veštačko disanje je postupak uspostavljanja i održavanja disanja nakon akutnog zastoja plućne ventilacije. U uslovima narušene funkcije disanja kiseonik ne dolazi do ćelija, što slabi, a potom i potpuno obustavlja njihovu funkciju i dovodi do umiranja ćelija. U takvim uslovima postupkom veštačkog disanja oponaša se prirodno disanje i izbacivanje vazduha iz pluća obezbeđuje organizmu obolelog minimalnu količinu kiseonika u ćelijama potrebnu za njihovo održavanje u životu“, deklamovala je kao recitaciju, a Emil je konstatovao kako ponovo zvuči kao robot. To mu se dopalo. „Nemoj da se uplašiš“, dodala je, a on se trgao protiv svoje volje. Zakoračio je kuda je pokazivala njena ruka. Postavljena nasuprot zelenih zidova, crvenela se kao znak za opasnost. U sobi je bilo pet kreveta. Pogledom je preleteo preko lica iz kojih su izlazili providni pipci kao kod uspavanih predatora koji čekaju sledeću žrtvu. Ostao je da stoji u mestu. Oca nije prepoznao. „Pa, hajde“, rekla je, a on nije mogao da progovori i da joj objasni kako su pogrešili sobu. Spustila mu je dlan na leđa i povela ga u smeru kreveta sa krajnje desne strane. Tek kada se približio postelji, mogao je da razazna očeve crte lica, koje su se gubile u otečenoj mešavini nosa, usta i obraza. „Pričaj s njim“, rekla je i otkrila očevu šaku, koja je ležala kao pregažena životinja. Emil je ostao na istom mestu. „Pa, hajde, uhvati ga za ruku. Sve oni osećaju, čitala sam u novinama.“ Uhvatila je Emilovu šaku i spustila je u očevu, a onda izašla. Pustio je prste da leže kao ptice koje su uginule u gnezdu. „Pričaj s njim“, čuo je ponovo glas, koji je dopirao iz susedne prostorije. Hteo je da vikne: „Neću!“, ali nije rekao ništa, samo je tupo zurio u mašinu koja je disala umesto oca. „Sećaš se…“, izgovorio je nakon duže pauze pa se uplašio od jačine sopstvenog glasa. „Sećaš se“, nastavio je malo tiše, “bila je nedelja kad smo Karlo i ja došli na ručak. Davno je bilo i bilo je leto. Na stolu je ležalo pečeno pile. Govorio si kako si ga pekao ceo dan, a pored njega je ležala zgužvana hartija. Baš onakva u kakvu pakuju pečene piliće u radnjama. Karlo je seo pored prozora pa se kao plavi oblak nadvio nad tom mrtvom živinom. Zario sam viljušku u batak, a ti si mi rekao da samo primitivci koriste escajg dok jedu piletinu. Nijednom ga nisi pogledao. Zurio si u činiju u kojoj je venula salata i pričao o vremenu. Kad nam je u grlu zastalo dovoljno mesa, ustali smo. Rukovali smo se na izlazu.“ Medicinska sestra je stajala oslonjena na vrata. Ispod levog oka visila je mala, crvena mrlja. „Taj Karlo je…“ Zbunilo ga je drhtanje sopstvenog glasa. „Voleo sam ga.“ Kada je izgovorio poslednju reč, osetio je da su mu prsti oživeli. Brzo ih je izvukao iz očeve šake. Na njihovom mestu ostalo je udubljenje kao kad čizmom zgaziš u sneg koji se, topeći se, pomešao sa zemljom. Napravio je dva koraka unazad. Okrenuo se i došao do sestre, koja je i dalje stajala pored vrata. Oslobodila ga je bolničke opreme. „Ja sam Elvira“, rekla je i pružila mu ruku, a on je svoju gurnuo u džep. Bojao se da joj ne prenese ono što mu je ostalo od oca. Napolju ga je sačekalo leto. Sudario se sa nekoliko građana dok konačno nije došao do izlaza na ulicu. Pokušavao je da usta pogodi cigaretom. Uspeo je iz trećeg pokušaja. Iz džepa se začulo „Piensa En Mi“. Noge su mu se tresle od vibracije. „Halo“, izgovorio je u slušalicu. „Emile, vi ste?“, upitao je ženski glas. „Da.“ „Žao mi je, vaš otac je upravo preminuo.“
MILAN ŽIVANOVIĆ rođen je 1982. godine u Kruševcu. Studirao srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 2009. do 2017. radio u e-novinama, od marta 2017. radi u XXZ magazinu gde, između ostalog, uređuje LGBTIQ rubriku.
čovjek-časopis 