Tag: Milan Todorov

LEPA SI

„Poslednje žene u mom životu.“

Kad je to nekako mucajući izjavio, zazvonilo je na crkvi Imena Marijinog dvanaest sati.

Katolička porta je, inače, zgodna za sentimentalne razgovore. Kao da se nalazi u paperjastom pazuhu anđela. Pazuh je sklon raznim mirisima. Ništa nije neobično.

„Sad smo najluđi“, rekao mi je, „sad kad nam se mač smanjuje i kad se zemlja otvara pod nama kao budući grob“.

Imali smo zajedno više od sto godina.

Bio je razveden i često je menjao partnerke. Priznao mi je i da je počeo da piše.

Na sajtu za istinite erotske priče, čijeg imena u ovom trenutku ne mogu da se setim, objavio je nekoliko svojih dogodovština sa ženama.

„Reci mi, molim te adresu sajta na kome objavljuješ.“

„Ne mogu. Poslednja partnerka mi preti da će me tužiti, jer se prepoznala u priči.“

Pomislih, i ja imam isti problem. Žene sa mnom pričaju na jeziku koji ne razumem.

Zbog toga, a možda i ne, bilo mi je drago što se moj stari prijatelj koga sada retko viđam, odlučio da piše o svojim intimnim kovitlacima.

Uvek sam, naime, smatrao da pisac ne može da bude zakopčan šlic, nego mora da se razgoliti na ulici, šta ulici, bulevaru punog radoznalog sveta i kaže: Evo me, prljav sam, ko želi neka me slobodno zadavi sultanovim svilenim gajtanom i probode glogovim kocem, za svaki slučaj.

Nikad se niko od tih čistunaca ne javi.

Popili smo svako svoje piće, platili zasebno i izašli.

„Dakle, brate“, ponovio sam, „ako hoćeš da znaš šta mislim o tvojim pričama, pošalji mi jednu za uspomenu i dugo nesećanje“.

Toranj katedrale je bio i dalje visoko u nebu. Nebo je bilo bez oblačka, nedeflorisano, spremno za raj koji nam je izmicao zajedno sa četrdeset ili možda za nas hrišćane i više devica koje nas tamo čekaju.

Nije mi obećao ništa.

Posle nekoliko dana imejlom mi stiže sledeća njegova kratka priča. Prenosim je bez cenzure. Molim čitaoce čeličnijeg morala da ovde odustanu od čitanja.

Priča je naslovljena kao „Devojka koju sam popio“.

Zanimljivo, pomislih.

Da li sam ja popio poneku devojku?

Svakako.

Ali pile su i one. Hvata to kad krene.

Elem, evo najzad priče:

„Poznavao sam je delimično i nepotpuno, ako tako može da se kaže.

Viđao sam je povremeno na nekim javnim mestima i tada bismo samo klimnuli očima jedno na drugo. Nisam mislio da sam joj zanimljiv. Ipak, jednog dana sam joj prišao i bez okolišenja pitao da li bi želela da sa mnom popije čašu nekog dobro ohlađenog vina.

Gde, pitala je.

To je bio polupristanak i ja pomislih da nema od toga ništa, da je to opet onaj nemušti muško ženski razgovor koji nijedan prevodilac ne ume doslovno da prevede.

Rekao sam joj: Ispod kamenoloma.

Zatreptala je.

Zezaš?

Ne, to je moja omiljena kafana. Nije daleko od centra grada a naziv je dobila po prethodnom poslu njenog vlasnika. On je, naime, drobio kamen u Beočinu za cement, ceo život i od toga su mu čak i oči postale bele.

Još jednom je zatreptala.

Dakle, ništa. Ne daš.

U redu, rekla je. Vodi me tamo. Ali, samo na lepo vino i posle ostajemo prijatelji. Razumeš?

Sve sam razumeo i ništa nisam razumeo. Osim toga, to je bilo vreme zvano poluvreme u mom životu. Rastajao sam se od svoje najveće ljubavi u životu,  koja upravo prolazi, kao voz kroz poslednju železnički stanicu.“

To sa vozom mi se dopalo. Ali, sada je još i gore. Poslednji vozovi nam odlaze i nema nade da će novi doći, jer odmah za vozom ruše stanice.

Ali, da se vratim priči.

„Devojka je došla tačno u osam na dogovoreno mesto. Odmah sam primetio da je svečano obučena i pomislio da od seksa neće biti ništa i da će se sve svesti na još jednu neuhvatljivu ženu.

Naručili smo pečenu rečnu ribu, krompir salatu koju nam je preporučio konobar i litru belog vina. Šardone koji sam ja  ironično zvao pardone, jer mi je uvek smetao njegov pomalo caklast miris. U to vreme vodio sam dnevnik svojih veza  sa ženama, koje sam zbog džentlmenske prirode svog bića,  imenovao izmišljenim imenima. Dosije mojih uspeha kod njih se slabo punio. Razume se, mogao sam da izmišljam, ali čemu i kome bi to išta značilo. Preostalo mi je samo da budem trpeljiv. Ipak, devojka koju ću zvati Anel bila je zanimljiva. Njena zanimljivost kao da je izlazila iz njenih dubokih („Prijatelju, to je banalan epitet!“) crnih očiju. Sve vreme sam se pitao da li je nevina. Mislim, to mi nije mnogo značilo u pogledu njene moralnosti. Ako je još devica, onda od mojih zamisli neće biti ništa. Ukoliko nije, to povećava šanse.

Ispili smo prve čaše i video sam kako joj se oči pomalo cakle.

Pomislih, možda ona i nije bezdušnica poput toliko drugih.

Utom je stigla večera. Lepo pečen smuđ. Šteta što nisam bio gladan. Ni ona nije bila gladna, rekla mi je.

Ispijali smo drugu čašu kada sam je lako kažiprstom dotakao po kolenu, prethodno blago zadigavši krajeve njene lake svetloplave letnje haljine. Nije se usprotivila. Povukao sam prst usled urođene stidljivosti, ali osećaj da se nešto pomera me je lako protresao.

Ipak, plašio sam se ćorka i ništa nisam preduzimao, samo sam lagano ispijao prehladni i bezosećajni šardone. Ona me je gledala onim očima. Sad, teško mi je da opišem kakve su to oči. Uglavnom, to je netrepćući, nemi, dugi, vrlo dugi pogled.

Nije u tome bilo ničeg bestidnog, ali onaj moj se počeo buditi. On, naime, uvek pre mene predoseti događaje.

Sad, ne mogu da tvrdim da je uvek u pravu, Pogotovo u ovom slučaju kada događaja nije ni bilo. Ili ga je bilo više nego da ga je bilo realno.“

Razvukao si to, prijatelju, mislim. Nema tu ništa od akcije.

On ipak nastavlja:

„Zamolio sam matorog, ćoravog konobara čija je smena upravo počela da nam donese još jednu buteljku pardonea, ali za onaj tamo sto, rekao sam. Sto je bio u usamljenom uglu. Hranu, netaknutu, rekao sam može da skloni ili pojede. Naručio sam mu i jedno pivo pride, pošto je rekao da od vina dobija žgaravicu. Devojka je rado prihvatila moj predlog. Otvorili smo novu prvu čašu, kuckajući se  A votre sante – iako nismo bili na vi. Naprotiv.

U nekom trenutku se pojavila crna devojčica na vratima sa ružama. Da li da joj kupim kič ružu. Odmahnuo sam. Devojčica je prišla devojci sa kojom sam sedeo i dugo je nemo posmatrala a zatim rekla:

„Ala si lepa, pička ti materina“.

Smejali smo se.

Kad je dete otišlo, opet sam spustio ruku ispod stola i uhvatio je za butinu leve noge. Malo se trgla, ali nije pomerala nogu. Pili smo. Išao sam sve dalje. Moj kažiprst je klizio preko prevoja njenih svilenih gaćica a onda sam… Izvadio sam ga i umočio u čašu sa vinom i popio nadušak.

Ona se nasmejala.

Može i meni jedna takva.

Moj prst je ponovo pošao u slatku avanturu.

Popili smo celu bocu, sve tako sa začinima njenog tela.

Izašli smo.

Da li ćemo se još videti.

Ne, rekla je.

Sve smo popili prvo veče.“

Prilikom sledećeg susreta pitao me je da li sam pročitao njegovu priču.

Jesam, rekao sam.

Šta misliš?

„Pa znaš…kao ideja nije loše, ali u zanatskom pogledu moglo je to mnogo bolje…“

Pogledao me je krvnički.

Ćušnuo sam ga po lopaticama.

„Lepa je, pička ti materina!“

 _________________________________________________

MILAN TODOROV, satiričar, pripovedač i romansijer.
Diplomirao je jugoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Knjige priča: Uhom za kruhom (1976), Bezbroj naših života (2011), Ne mogu ovde da dočekam jutro (2014), Telefonski imenik mrtvih pretplatnika (Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine; 2019) i Kasni životi muškaraca (2022).
Romani: Lek protiv smrti (2016), Redosled jednostavnih stvari (2017), Pristanište (2018, 2019), Ne mogu svi da umru leti (2020) i Kukavičke junačke pesme (2022).
Drama: Kuninsko leto (Srpsko narodno pozorište, sezona 1985-1986).
Knjige satiričnih aforizama: Crveni i plavi (1981), Sirotinjska zabava (1990), Ostrvo bez blaga (2003) i Pokori se i počni (2013).
Knjige satirične poezije: Boca pod pritiskom (1980) i Pretakani Srbi (2009).
Napisao je više radio drama i pozorišnih kabarea.
Zastupljen je u najznačajnijim domaćim i mnogim svetskim antologijama satire.
Živi i radi u Petrovaradinu.

Ne dozvoljavam nikome da mi se približi i grčevito odbijam svaki kontakt bliske vrste.

Međutim, taj čovek je stao iza mene u red za kasu i postepeno mi se sve više primicao. Osvrnuo sam se u nelagodi pošto sam odavno, mnogo pre nego što se pojavila kuga, stekao naviku da držim oko sebe praznu auru od, otprilike, metar vazdušnog kruga. To je moj mikrotik, mali komad slobodnog svemira, moja guma za plivanje u pustinji, moj pojas za spasavanje. Ili spavanje. I zbog toga me je uznemiravalo kad neko uđe u taj zabranjeni grad.

Kad sam se osvrnuo, ugledao sam mršavog pedesetogodišnjaka zapuštene, duge kose skoro neprilične njegovim godinama.

Čovek me je pogledao neraspoloženo, činilo mi se čak s mržnjom u očima. Sigurno je pročitao moj pogled, pomislih, i u njemu ocenu njegovog klošarskog karaktera.

U poslednje vreme, priznajem, počeo sam da se opterećujem urednošću. U stvari, nepisanim pravilima i standardima starog društva i nisam dozvoljavao sebi nepodsečene nokte na rukama i nogama, neurednu ili prljavu kosu, neuglancane cipele, razvezan pojas.

Sam sam brinuo o svom vešu za pranje. Oprane delove garderobe bih slagao u svom delu ormara. Nije baš sve izgledalo kao pod konac, ali postojao je red koji mi je ulivao nadu da još sve nije izgubljeno.

Razloge moje iznenadno probuđene pedanterije nisam znao. Možda, da ne kontrolišem dovoljno sopstveni život, da mi on izmiče kao neko koga nisam dobro upoznao, a pitanje je i da li sam ga uopšte ikada poznavao. To je pomalo bolesno. To: mora se stići, možda će prestati je kao kiša.

Ali, to osećanje koje zasigurno nije stiglo odjednom i niotkuda, raslo je u meni. A to je, sasvim izvesno, povezano sa svim tim uznemirujućim pričama o nevidljivom virusu koji odnosi živote širom sveta, bez pravila i bez naznake da će prestati.

Ipak, u svemu tome, osećao sam da sam kriv i da uprkos svemu i sam doprinosim tom nezaustavljivom širenju straha i zla koje strah seje kao paučinu crnog prišta.

Red na kasi je odmicao sporo. Čuo sam da se neko ispred mene buni. Klošar mi se približio još više. Mogao sam da čujem kako stenje ispod svoje prljave, poluzgužvane plave maske. Nervoza je rasla. Svi ćemo popucati, pomislih. Sve vreme sam osećao kako pilji u moj potiljak, tamo gde, mislio sam, ulazi metak, gde je kosa najređa, gde ulazi crv posle kad prođe i poslednja faza ćelavosti. Međutim, nisam mogao da se izvučem i jednostavno izađem. Uostalom, red se opet pokrenuo. Sada se jasno videla otromboljena, platinasta kasirka. Mogao sam da pratim gibanje njenog debelog tela dok je mušterijama dodavala kese za pakovanje ili fiskalni račun.

Ponovo sam se osvrnuo. Zar ne bi trebalo uvesti klase u društvo? To je sjajna ideja. Nismo isti, nismo to nikada bili i tek nećemo biti isti na ovom svetu. Nema sumnje da bi klasni redovi, u kojima se čovek meša samo sa istima, sa onim na njegovom mentalnom i materijalnom nivou, mogli bi da umanje štetu koja svakim danom biva sve veća. Srednja i viša klasa bi imale svoje prodavnice i onda se sve ovo ne bi dešavalo. Osim toga, možda bi se nižim klasama moglo ukinuti pravo glasa. Kako da neuspešni u svemu odlučuju o našoj budućnosti?

Dobro, ako je to prestrogo, svakako bi se moglo zabraniti neobrazovanim slojevima društva da izlaze na izbore. To bi za sve bilo bolje.

Možda im zabraniti i da rađaju decu? Ta deca uglavnom docnije liče na svoje roditelje.

Naravno, znao sam da su to samo pusti snovi. To sam osećao vrlo jasno a osećao je izgleda i moj pratilac koji mi se prosto lepio za leđa tako da sam morao da između nas uglavim kolica sa robom, na šta me je pogledao prezrivo i nervozno zapevušio kroz nos Aleluja.

Morao sam, dakle, da se utopim u potrošački talog ovog učaurenog i slabo provetravanog grada. Grada garda, koji je sve primao raširenih ruku da bi u jednom trenutku, a taj trenutak niko ne može da predvidi, udario iz sve snage mučki pesnicom po oku ili u pleksus ili njušku, najčešće.

Klošar me je posmatrao prezrivo. Znao sam taj pogled: novo ne dolazi a staro vreme je neupotrebljivo.

Ljušti se samo boja na plastičnim rukohvatima kolica u megamarketima, koje sam mrzeo jer su nam uzeli život.

U trenutku sam odlučio da iz reda sa klasičnom kasirkom pređem u prostor za samostalno plaćanje bankovnom karticom.

Besprizorni pratilac, videh krajem oka, odmah je pošao za mnom.

Srećom, tu, u tom prolazu do EXITA dežurala je lepa jednostavna prodavačica. Devojka tridesetih godina, odevana u čisto nebesko plavo muško odelo, nezamašćenih žila. Pošto sam se spetljao, pomogla mi je da ubacim karticu na predviđeno mesto za očitavanje.

Onaj napasnik je nešto petljao po drugoj kasi.

„Ostavite to. To ne smete da otvarate“, doviknula mu je strogo i malo se zacrvenela kao da se stidi. Čovek je opsovao sočno, ostavio korpu sa stvarima i izjurio iz marketa govoreći da nikada više neće doći u njega.

„Svakakvih ljudi ima danas“.

„Narod je stoka“.

Pružila mi je kesu. Osetio sam elektricitet kao da me je struja udarila kada mi je, da li slučajno, nadlanicu dotakla svojim jarko obojenim, crvenim noktima.

U svakom slučaju, ono što je sigurno je da smo oboje mrzeli tog čoveka, sad već bledu senku koja je psujući hitala ka izlazu iz staklene menažerije.

Mrzeli smo ga onom mržnjom koja spaja tajne ljubavnike.

***

MILAN TODOROV, satiričar, pripovedač i romansijer.
Diplomirao je jugoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Knjige priča: Uhom za kruhom (1976), Bezbroj naših života (2011), Ne mogu ovde da dočekam jutro (2014) i Telefonski imenik mrtvih pretplatnika (Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine; 2019).
Romani: Lek protiv smrti (2016), Redosled jednostavnih stvari (2017), Pristanište (2018, 2019) i Ne mogu svi da umru leti (2020).
Drama: Kuninsko leto (Srpsko narodno pozorište, sezona 1985-1986).
Knjige satiričnih aforizama: Crveni i plavi (1981), Sirotinjska zabava (1990), Ostrvo bez blaga (2003) i Pokori se i počni (2013).
Knjige satirične poezije: Boca pod pritiskom (1980) i Pretakani Srbi (2009).
Napisao je više radio drama i pozorišnih kabarea.
Zastupljen je u najznačajnijim domaćim i mnogim svetskim antologijama satire.
Živi i radi u Petrovaradinu.

POHVALA NEUGLEDNIM ŽENAMA

„Ko ti je ta Irena?“
Još se nismo dobro ni upoznali, a Margita se raspituje o mojim poznanstvima. To mi se nimalo ne dopada. Ali devojka već prelazi na drugu temu.
„Izvini, moram da odmorim stopala. Ceo dan sam u ovim ortopedskim sandalama. Šta ti je? Skloni tu ruku… Moram da držim noge ovako radi cirkulacije. Ma čekaj…Bar da skinem uniformu…“
„Ma nema veze. Uniforma me pali.“
Sad je red na mene da pitam gde radi i šta radi, ali ne volim razgovore o poslu. To mi odmah svlači raspoloženje. Dolazimo do pitanja šta ja radim. Ona, sad sam siguran, svoja bolna stopala koja diže visoko na prečagu kreveta zbog bolje cirkulacije, počinje da koristi kao oružje, odnosno oruđe u borbi da me postavi na pravo mesto u snopu muškaraca. Muškaraca kao šibica u štukatli. To me ne čudi. Svaka žena pa i muškarac ima svoj način na koji obezvređuje onog drugog. Nije tu samo reč o stilu izražavanja. Uostalom, ona ima stvarno dobre noge, ali dok ih sa bolnim uzdahom prebacuje čas na jednu čas na drugu stranu krevetskog naslona osećam kako polako gubim želju da se bavim njima i onim kuda one, na kraju krajeva, vode. Naravno, bolne noge su samo parče priče koju ne želim da slušam. Priče o starim a teško bolesnim ljudima, o lažnim nadama u izlečenje, pomešane sa slatkastim zadahom urina koji je najbliži mirisu smrti… Ali, dok razmišljam o svemu tome, naročito o tome da je Margita uspela da otera strah od smrti boraveći stalno u njenoj blizini, počinjem da osećam neku vrstu pomešanog divljenja i gađenja prema njenoj sposobnosti prilagođavanja. Ja sam neprilagođen i dosta ljudi koje poznajem su isto takvi. Naša jedina vrednost je odmaknutost, ali se ta razdaljina ili pukotina svakim danom smanjuje.
Uvlačim se u krevet pored devojke. Ona se malo pomera i savija svoje krupno telo u oblik kifle. Kad bismo nastavili razgovor o njenom poslu u staračkom domu digla bi mi se kosa na glavi i od našeg, da ga nazovem, posla ne bi bilo ništa.
„Sačekaj da skinem haljinu“, kaže i ne čekajući moj odgovor skače iz kreveta.
„Zašto držiš otvorene prozore?“, pita me sad već samo u crnim gaćicama i crnom grudnjaku.
Ta devojka je puna pitanja. Trudim se da ne mislim na to što mi smeta kod nje. Uostalom, ako zaboravim na njenu brbljivost koja je možda posledica početne neugodnosti, žena ima sasvim dobre sve ostale atribute.
„Okreni se“, naređuje i dok navlači zavese na prozor vidim samo njenu siluetu u prašinastim zracima popodnevnog sunca. „Ne smeta mi što gledaš, ali kvariš igru.“
Ponekad pomislim da bi vredelo napisati pohvalu neuglednim ženama. Nisam imao mnogo žena. Tek nekoliko mahom starijih, neizglednih, slučajnih, pokupljenih na nekim sasvim običnim mestima, na kasi u prodavnici ili pošti, pa neka bibliotekarka s naočarima… i sve su donosile neki red i smisao u moj život a da pritom nijedna to što je posle usledilo nije nazivala igrom. Igranje sa stvarima seksa je nov pojam. Moram da priznam da me je to opustilo. Ne osećam onu početnu napetost koja nije ništa drugo nego strah od neuspeha. Ako je ovo što radimo, odnosno što ćemo tek raditi samo igra, onda se od toga očekuje isto što i od obične dečje igre. Da se zabavimo, zadavimo sisom dok nam je lepo i da posle svako pokupi svoje krpice i ode kući posle još jednog običnog dana.
„Je l vidiš koliko je ovako bolje?“, pita me dok se potpuno razodevena namešta u krevetu i ja u njenom pitanju koje je, u stvari, očekivani odgovor opet naslućujem trag one veštine prilagođavanja azilu za nemoćne, odnosno blizini nestajanja. Tako, mislim, ona govori starcu operisanom od karcinoma prostate dok mu pridržava mlohavi ud i cedi poslednje kapi mokraće u plastičnu patku. Kako čovek da vodi ljubav sa mislima o smrti? Eros i Tanatos su, kažu, braća, ali u mom slučaju braća su opasno zavađena i nemaju oči jedan drugog da vide. Iznenada pogled joj pada na sliku iznad bračnog kreveta mojih roditelja u kome se upravo natežemo.
„Ko su ti ljudi?“
„Moji roditelji. To je njihova slika sa venčanja.“
Ona se uspravlja i okreće sliku mojih roditelja tako da se vidi samo prašnjava kartonska pozadina. Nije trebalo to da radi. Naročito ne bez pitanja. Zbog toga ustajem i okrećem sliku u položaj koji je imala pre njene nesmotrene intervencije. Onda sedam za sto i pitam je da li hoće kafu.
„Hoću, šta drugo?“, kaže nadureno.
Oblačim plavi kućni mantil od frotira i odlazim u kuhinju da skuvam kafu. Ona se za to vreme oblači. Kad stižem sa dve šoljice, prozor je ponovo otvoren a ona sa dignutom nogom na prozorskoj dasci vezuje pertle na svojim plavim borosanama. Svesna je svoje fizičke lepote i odlučna da to iskoristi što pre, odnosno pre nego što doživi sudbinu onih koje opslužuje. Znam da ona o tome ne misli baš tako, ali iz svakog njenog gesta se to može zaključiti. Ovo je vreme brzih trkača. Staza za trčanje je produžena i zato trkači moraju da ulažu sve veći napor da trče istim tempom kao njihovi roditelji ili čak i brže, ali na duže pruge.
Zgutali smo kafu. Tako je tetka govorila kad bih na brzinu dunuo u vrelu crnu tekućinu i iskapio je naizust, skačući pritom s noge na nogu kao opržen. Devojka je uzela moju šoljicu i stavila je u svoju. Učinila je to hitro. Nije bilo nikakve lascivne simbolike u tome. Sve je radila neobično vešto. Očigledno je bila osoba koja je navikla da sve stvari budu na svom mestu. Sasvim suprotno od mene. Bio sam zadovoljan što se među nama sve tako sporo odvija. A šta ako se varam? Nikad nisam znao da procenjujem ljude i zbog toga sam se o mnoge, o, znam to!, ogrešio. U svakom slučaju, ona je oprala šoljice, obrisala ih čistom krpom koju je ne znam gde pronašla, obrisala ruke, začešljala kosu, popravila rubove belog mantila i držala kvaku na ulaznim vratima kao padobranac ručicu za otvaranje padobrana. Znao sam da sam napravio grešku. Sve je moglo da krene u lepom smeru na čijem kraju se nalazila tiha porodična luka sa usidrenim lenjim čamcima za pecanje na kraju balade i dečjim miškama za plivanje u bezbrižnom i bezopasnom plićaku. I ona je osećala da ja znam da sam se poneo kao kukavica i zbog toga još nije potpuno raskrstila sa mnom. Žene, uprkos uvreženom mišljenju, vole nespretnjakoviće, slabiće i sinje kukavice, jer im kukavice kao što sam ja pružaju ono za čim potajno čeznu: da budu vile zaštitnice, moćne majke. Tako da je, na neki uvrnut način, ona postajala moja majka. Uostalom, kao i sve moje dotadašnje ljubavnice. To znači da još ništa nije gotovo. Kad je otišla, nije čak ni fizički sasvim zatvorila vrata. To je svakako znak. Razmišljao sam: da sam vojnik, streljao bi me onaj oficir iz bezbednosti, moralno – politički komesar ili tako nešto koji ide iza čete u jurišu pa ko curikne kokne ga metkom u čelo. Hitro i bez griže savesti. Sigurno pritom misli da je u pravu. Kad bi se svi samo povlačili celi život, na šta bi to ličilo? Kukavičluk je verovatno najgora od svih loših ljudskih osobina. Čudi me da se ne pominje u Deset božjih zapovesti. Ne budi kukavica, ubij! To bi već bilo previše papreno za hrišćanski ukus, ali možda je neminovno. Sve više sam ubeđen da je tetku neko ubio? Za većinu ubistava se nikad ne sazna. Neki lik, koji je nekad radio u policiji, za državu, kako je voleo da kaže, sredio je ženu jastukom i brzo su je kremirali. Bila je teško bolesna i mučila se beznadežno tako da je to verovatno bilo ubistvo iz milosrđa, a baš to milosrđe je najgore u celoj priči jer je lažno. Hteo je, bio sam uveren, sebe da reši patnje, a ne bolesnicu.

________________________________________________________________________

MILAN TODOROV (Banatsko Aranđelovo, 1951.) diplomirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Knjige priča: „Uhom za kruhom” (1976), „Bezbroj naših života“ (2011), „Ne mogu ovde da dočekam jutro“ (2014), „Telefonski imenik mrtvih pretplatnika” (2019).
Romani: „Lek protiv smrti“ (2016), „Redosled jednostavnih stvari“ (2017), „Pristanište“ (2018,2019).
Drama: „Kuninsko leto“, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, sezona 1985/86.
Napisane a neizvedene drame: „Sitni mali psi“ (2020) i „Ge tačka“ (2019); na raspolaganju rediteljima.