Tag: Milan Dobričić

21.05.11.
Glava boli kao nikad. Zatvara jedno oko. Pošto ne vidim dobro stvari koje postoje, počinjem sve bolje da vidim stvari koje ne postoje. U uglu oka svako malo pa nešto proleti, projuri. Kezila, setim se Tadića. I Van Boga. Zašto su u mojoj glavi povezani prljavi gromuljičavi jastuk od perja i iskrivljeno lice Švarcenegera, grudva snega koja se pretvara u tačku i višnjik u dnu dvorišta, svetlozeleni kiseli krastavac i tamnozelena zahuktala lokomotiva? Ko ih je tu povezao?! Opet sam besan. Opet sam sebi pojeo prste. Oglodaću ruke do kosti. Manje mesa za crve. Opet su mi živci tanki. Moram da jurim psihijatra. A kad ga uhvatim…

28.05.11.
Najbolji Festival poezije i knjige do sada. Najbolja ekipa. Posebno Gokče. Mnogo mi znači što je tu. Govorimo tuđim jezikom obojica, a razumemo se savršeno. Doneo je deo Istanbula sa sobom. Sjajan čovek. Nije prepreka u jezicima, verama, daljinama, nego u ljudima. A tu je i jedina prava veza. Sve je čovek, samo čovek. Jedina tačka spoja, jedino mesto prekida. Tako jednostavno, a tako krhko. ‘Što je čovjek, a mora bit čovjek’!

05.06.11.
Prepisao mi je lek, plave, male tablete, koje uredno bacam u klozetsku šolju. Ne želim hemijski spokoj. “Ako ikada dospem do spokojstva, dospeću do njega sam”. Veselin Marković, Izranjanje, strana 341. Oduvek sam bio takav. Nikad nisam probao cigarete, travu, drogu, alkohol, kocku. Ne želim veštački mir. A i da ga želim, a i kad ga želim, nema ga. I ja želim da do mira dospem sam. Ali ne uspevam. Ni da dospem, ni sam.

11.06.11.
Rastura me glava. Novi noćni lajtmotiv: mač visi nad čelom sa stropa memljive srednjovekovne tamnice. Sve stoji, čeka se trenutak pada.„Sve je mora“, ta Koljina verzija, ovog puta mi deluje istinitija od „Nikad više“. U ponedeljak opet idem kod psihijatra. U sredu na magnetnu rezonancu. I sve vreme kao nešto radim. Na šta sve to liči. Ludnica. Da nisam u centru tog vrtloga, bilo bi mi smešno.

19.06.11.
Danas sam tup. U glavi ništa. Jedino mi bol pada na pamet. Bolovi su pali na teme III – Ostanak odavde do večnosti. Sutra opet u bolnicu, na novu dozu antitela. Jer trnjenja ne prestaju, lezije se ugasit’ ne mogu!

20.06.11.
Ležim u bolničkom krevetu. Kroz vrata u hodniku vidim svoju sliku na zidu. Pa koliko je to bolesno?! Ne, nije ogledalo. Jedna od četrdeset fotografija koje prikazuju one koji žive sa hroničnom bolešću. Vise tu, okačene na zidove hodnika bolnice. Bolnice, gde su ti borci u plavom na raspolaganju avetima u belom.

23.06.11.
U bolnici prošao odlično. Dobro se odmorio, pročitao brdo knjiga. I odmah po izlasku raspao se od nagomilanog posla i nerviranja. I naravno, dobio uveče osip kao reakciju na primljeni lek. Presing ne deluje. U 21č otišao na kliniku po injekcije urbazona i sinopena. Rekoh li beše da sam prošao odlično? Šta sere ovaj novinar, što bi opet rekao Babika.

25.06.11.
Trnu mi desna ruka i noga. Iz pogoršanja u pogoršanje. Ili lek još nije počeo da deluje, ili uopšte više ni ne deluje. Ili-ili. Živi bili pa vidili. Više bili nego živi.

26.06.11.
I dalje mi trne desna ruka, noga, uvo, kosa, šešir, krevet, sto, stolica, polica, zid, sijalica, prozor, nebo, vazduh… Glava boli k’o luda. Ko je bre ovde lud?! Danas sam se setio kako sam nekada davno često pisao pesme o odlasku na neko mesto, o odvođenju u neki svečani svet. Neprimetno, to se u meni izgubilo. Nema se više gde. Nema se više šta.

27.06.11.
Bio kod neurologa, glavoboljologa, psihijatra. Dobio za glavobolju i depresiju sedmirin. Kažu da sporo deluje. Za razliku od dosadašnjih, koji brzo nisu delovali. Ma opušteno. Vremena bar ima u neograničenim količinama, a, Đole? Čitam stare savršene rimovane sonete. Savršen metar. Savršenu antičku tematiku. Pa onda faktografski precizne naturalističke zapise. Gde leži umetnička vrednost? Ako je forma – forma je vrednost po sebi, i ne nosi sama umetničku vrednost. Forma je kao balet: lep, ali nema sadržaj, u njemu se samo uživa, ne i saznaje. Muzika je forma sa bezbroj sadržaja, balet je forma koja bi trebalo da ima jedan sadržaj, jer je ograničena ljudskim telom, ali ga nema. Ako je sadržaj – on je uvek jednoznačan, ličan, ograničen. Uvek tumačiv, uvek prepričljiv. Umetnička vrednost je srećan spoj forme i sadržaja, ravnopravan ili sa pretežnijim naglaskom na jednom. Kad ovo sutra pročitam, sigurno ću dodati isti komentar: buncam.

16.07.11.
Kratka poseta Libeku. Grad pločnika, vode, ptica. Grad prelepih fasada, „Grad sedam tornjeva“, drhtavih kanala, dokova, kamenih mostova koje čuvaju kipovi. Nakrivljeni starac Holstentor, gluvi dom golubova, poručuje: harmonija iznutra, spolja mir. Grad Manovih i Budenbrokovih. Književnost, poezija. I ja. Kad zatvorim oči sve drhti, samo crna tačka zuri u mene. I ptice, ptice, ptice! Pisati, pisati i samo pisati. I čitati, da bi se pisalo.

17.07.11.
Buđenje uz ptice,u zoru. Galebovi,kosovi, labudovi, golubovi, gugutke. Gugutke, kao u zavičaju. Raj za živeti, ali i za ubiti nekoga po potrebi: zbog duboke crne emocije, ili zbog sitnice. Zamisli da nestane gugutki?! Da zauvek odu?! Ne, ne smem. Osetim blagu jezu kad se približim obali hibrisa.

18.07.11.
Za sad, samo ptice, i ja. A opet, priroda uvek samo izgleda zaspalo. A zapravo vreba. U Travemunde, gde su mladi i stari Budenbrokovi i rivalske porodice dolazili kočijama na odmor i unterhaltovanje, dolazim vozom. Severno more, hladno i leti. Meduze koje ne žare, ali baš jedva čekam da se zagrlim s njima u vodi. Vetar koji te brzo osuši i zaledi. Kupanje u Severnom i Egejskom moru je kao razlika između osećaja pre i nakon jutarnjeg pranja zuba.

19.07.11.
Vratio se iz Libeka. Na svakom ulazu u taj savršen grad, kraj mosta, mala maketa nekadašnjih kuća, štala, crkava, u staklu, kao beleg prošlosti. Grad Hajnriha i Tomasa Mana, Gintera Grasa. U „odaji krajolika“ iz zvučnika u zidu dopire zvuk kopita i potkovica na kaldrmi sa ulice Menge ispod prozora: samo zbog toga vredelo je doći. Gospodari ulica na biciklima nisu me ubili, nepoznati jezik omogućio mi je slobodu i mir. Napokon malo pravog, mada kratkog odmora, promene scenografije i cele glumačke postave. Ipak, i u taj raj poneo sam tamu i bol u sebi. Osveženje, makar za čula. Kratko, ali slatko.

29.07.11.
Rad. Danima samo rad. Dugo, i gorko. Premor, trnjenje, glavobolja. Uvek se nakon odmora i povratka u „stvarnost“ ona čini još gorom. Što duži odmor, to teži povratak. Vikend je prava doza, uz još jedan neradan dan. Četiri radna i tri neradna, pa da se nekako preživi. Ovako, raspad sistema. The system will now shut down. But, will it reboot?

13.08.11.
Danas je Svetski dan levorukih. Ne znam kako se to proslavlja ili obeležava. Svi se rukuju levom rukom? Drže makaze levom rukom i ne uspevaju da preseku vrpcu? Naopačke dan, kao u crtanom filmu. Ćale počeo da leti zmajem! Tek tako: ostvarenje dečačkog sna. Ja moju penziju ne zamišljam baš tako aktivno i ekstremno. Pre će biti: ležanje, čitanje, piskaranje. Ako ikada bude.

15.08.11.
Leteo motornim zmajem! Fantazija! Sloboda, svet pod nogama koje slobodno vise, koža naježena dugo posle sletanja. Zemlja iz zmajske perspektive. Čovek ptica. Napokon. Zvezdano nebo nad nama, kaže Kant. Nije više ni samo nad nama. Dosegnuli smo ga, opipali, prevazišli. Čemu strah? Ljudi izmišljaju kojekakve vanzemaljce, i predstavljaju sebi užas suočenja sa nekim superiornim. „Da li će čovek biti istrebljen? Pokoren? Ili će on, iako slabiji, pobediti?“ (mada, na Zemlji nijedan oblik života koji je slabiji od čoveka nije ga pobedio). Što se mene tiče, najveći je užas zamisliti da je svemir beskonačan, a prazan, da se u njemu ne dešava život. E to je jezivo.

10.09.11.
Ćaletov poklon kevi za rođendan: let zmajem. Mene ceo dan boli glava i bezuspešno odbijam napade lošeg raspoloženja. Borim se junački ali slavno ginem. Ko da mi otme iz moje duše Kosovo… Ne znam gde udaram. Čitam Nušićevu Autobiografiju, opet ismevanje onih sitnih vrednih mrava koji ronjaju po tuđim delima i zaostavštini, pa se posle čak usude i da nešto kreativno sačine! More koje preplavljuje svaku bovu, dasku, olupinu, obalu, poluostrvo. Svako ostrvo. Mora se pisati, ako ne za sebe, onda protiv njih!

24.10.11.
Uvodimo, o čuda, novi „lek“: osmil. Očekivanja ogromna, kao pred izbore ili po izborima ili tokom neizbora. Ovo sve do sada je bila samo uvertira za pravu stvar. Dame i gospodo, neka igre počnu. The show must go on.

30.10.11.
Gotov naš prvi izdavački izlazak na sajam knjiga. Prisustvo na „najvećoj regionalnoj smotri ljubitelja knjige“, na najvećem vašaru knjištine – neprocenjivo. Pišem, dakle lažem. Slušam kako se ljudi pouzdaju u umetnost, kako je samo ona ovo, samo ona ono, samo ona vredi, samo ona donosi a ne odnosi… Sranje! Trabunjanje! To govore SAMO nikakvi umetnici. Umetnost je najveća laž, varka da postoji nešto zbog čega je sve vredno, smisleno. Nema boga – posle smrti nema ničeg. Nema umetnosti – u životu nema ničeg! Najveća pesma na svetu nema nijedne reči. U ćutanju je sigurnost.

20.11.11.
Od sutra idem pet dana na infuziju – detoksikacija zbog lekova za glavobolju. Poslednji nije bio prava stvar, nego daj šta daš. Nijedan nije ni malo pomogao. Ali sad moram da se očistim od te njihove pomoći. Koliko ljudi uopšte mogu pomoći jedni drugima? I šta je pomoć? Samo „vraćanje u normalu“? Kad bih ja, jednog dana, na primer, izašao na ulicu sa tačkom na čelu, ne bih mogao ni sa kim da razgovaram, a da me on ne pita šta mi je to na čelu. Ako bih probao da je sakrijem nekim puderom, onda bi me oni u toku razgovora svaki čas zagledali, prekidali svoj tok misli, i na kraju me opet upitali da li im se to čini ili ja imam neku tačku na čelu. Ako bih stavio šešir, pitali bi me šta će mi šešir, pa ja ga, zaboga, nikad ne nosim. Ako bih probao nešto sa šiškama na čelu, proglasili bi me za šabana. Koliko je samo važna ta tačka na mom čelu, prava šteta što je nemam! Jer, onda bi ljudi morali da mi pomognu da je nekako objasnim, njima, sebi, i da je se na kraju otarasim. Jer ne mogu samo ja da imam tačku na čelu, zaboga!

25.11.11.
Završio detoksikaciju. Ne pijem više lekove za glavobolju. Osam lekova plus detoksikacija – devet krugova pakla, a nisam još ni na polovini životnog puta, dragi Dante. Nadam se da nisam. Ili da jesam. Ne znam ni sam više. Šta sam? Ko sam? Gde sam? Kosmos štasmos? Da li je barem krug zatvoren? Ja ne znam, za razliku od, recimo, Entonija Burdejna, ili Marka Noflera, ili Džada Trampa, zašto sam se rodio. Ni da ceo život uživam u jelu, jer smem da jedem samo ono što ne volim, ni da stvaram, jer mi to očigledno više odmaže nego pomaže, ni da se nadmećem, jer prezirem svaku liniju starta, a kamoli cilja. Kad umrem, uplakani, reći će: Bio je uvek ozbiljan (nikad nije bio nasmejan) – nedostajaće nam njegovo tmurno namršteno bolno lice! E pa meni neće!

20.12.11.
Kratak odmor u Vrnjačkoj Banji. Vreme prelepo. Jedna devojčica duvala u sveće koje su ljudi palili u crkvi. To je istina: sveće su tu da se gase, ne da gore. Dete zna. Samo deca, potok, veverice, ptice. Priroda. Mir opet tražim…

31.12.11.
Odlazi godina. Probao sve što su predložili. Osim alternativnih metoda. Za to je potrebna vera. A ja vere nemam. Dugo sam sinoć razmišljao. O sebi. O pisanju. Budućnosti. Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar, čiji pogled gasne u magli i memli… I šta sam domislio? Ima li se šta tu i smisliti? Da li je to uopšte stvar za promišljanje? Koliko god izgledalo besmisleno, koliko god izgledalo nesigurno, koliko god puta išao „od sjaja do očaja“, kraj će svakako doći. A pošto je neizbežan, ne mora se ka njemu žuriti. Mogu još neko vreme pokušavati da nađem mir. Ili smisao. Ili nešto treće. Kao što sam negde već rekao: ipak neću dozvoliti da mi odseku glavu. Još ne. Ostajemo ja i moja glavobolja. Beskrajni, sivi krug. U njemu, ja.

_____________________________________________________________________________

MILAN DOBRIČIĆ rođen je 1977. godine u Beogradu. Diplomirao je svetsku i srpsku književnost na Univerzitetu u Beogradu.
Objavio je koautorsku knjigu proze Dnevnik 2000 (2001), zbirke pesama Pritisak (2002), Dovijanje (2006), Blagosloveni gubitnici (2009), Lirika i tako… (2013), Trenuci kad se rađaju sveci (2015) i Utočišta (2019), dvojezični izbor iz poezije Blessed Losers (2013), zbirku kratkih priča Ceđ (2010), zbirku kratkih zapisa O (2014) i roman Dnevnik glavobolje (2017). Učesnik je u projektu WordExpress kao pesnik i prevodilac. Prevođen u časopisima na petnaestak jezika. Izbor iz poezije objavljen je na turskom jeziku 2017. godine. Preveo je s engleskog roman velškog pisca Ovena Martela Drugi čovek (2011), zbirke pesama Paskal Peti Zoo otac (2012), Lovkinja (2016) i Fauverie (2016), i zbirku pesama Gabrijela Rozenstoka Tragom njenog imena (sa Gorjanom Rajić, 2013).
Član je Srpskog književnog društva i Udruženja književnih prevodilaca Srbije.