Sećam se, bila je to crna noć, baš kao i boja moje kože. Da, sećam se dobro, stajao sam preko puta jedne birtije u kojoj se uveliko bančilo. Kiša je lila kao da joj je to poslednji put. Kiša je padala i kvasila moju dugu, kovrdžavu i neočešljanu kosu. Prišao sam blizu te male, skromne i neuredne kafane i kroz zamagljeni prozor video kako neka, meni nepoznata lica, jedu neobičnu hranu i ispijaju poluprazne čaše. Po flašama, mislim da je to bila loza. Poželeo sam da budem unutra, da se malo ugrejem, drpim neku odeću i usput zamastim neki od njihovih tanjira. Ali ubrzo sam se predomislio, jer sam dobro znao kako ću proći ako uđem. Prethodne sam večeri ušao u istu kafanu kako bih isprosio koji dinar. Iste noći popio sam šamarčine više nego vode tog dana.
Ušao sam u kafanu, zatražio koji dinar od sredovečne žene koja je imala bore na licu i oči boje lešnika. I cigaretu u ustima, skoro ispušenu. Da, toliko sam joj blizu prišao da sam mogao osetiti miris njene kose, nalik poljima punim lavande. Uzela je opušak cigarete i ugasila u pepeljari.
,,Teto, možeš li mi dati koj dinar? Jako sam gladan”, izustio sam.
Pogledala me je krajičkom oka, a zatim pozvala konobara i rekla mu: ,,Konobar, izbaci ovog Ciganina! Umesto što prosjači po kafanama, trebalo bi da bude kod kuće u ovo doba noći.”
Čuo sam to i pošao ka vratima, hteo sam pobeći kako bih izbegao nevolju. Konobar se našao ispred mene, bilo je kasno za bežanje. Prišao mi je, išamarao me tako jako da mi se leva strana obraza nadula i poplavela kao plavi patlidžan.
,,Pička ti materina ciganska, marš napolje, nemoj da sam te više video blizu ove kafane! Budem li te video, zapamtićes dan kada te je zadnji put sunce ogrejalo”, rekao je pingvin u crno-belom odelu.
,,Ali gospodine, nisam imao loše namere.”
,,Nema gospodine, marš napolje’’, mrmljao je sebi u bradu, dok mi je leva ruka pokrivala obraz, a glava bila oborena ka podu.
Kiša je polako prestajala. Povukao sam se nazad, nisam hteo gledati kroz prozor kako lome čaše i flaše. Ali nije mi mogla promaći pesma koja je tekla u tom trenutku. Bila je to pesma Šabana Bajramovića – Sajbija. Nije mi bilo jasno zašto su Srbi toliko slušali njegove ciganske pesme. Često mi je majka govorila o njemu. Šaban Bajramović je imao nadimak Šabi, živeo je u drugom kraju cigan male. Bio je strastveni kockar i imao je četvoro dece. Kažu da je zbog ljubavi pobegao iz vojske, bio osuđen na tri ili četri godine zatvora, ne sećam se tačno. Bio je prihvaćen kao dobar čovek, mada, kako mi je majka govorila, bio je bolji drug nego suprug i otac. Nije vodio računa o deci, bio je siromah. Šta znam, valjda su ga slušali iz poštovanja, stvarao je i pevao pesme koje će trajati, nadam se. Pevao je iz duše.
Kafana se zatvarala, ubrzo su počeli da izlaze ljudi, neki betonirani od alkohola. Taksisti su strpljivo čekali mušterije. Sedeo sam na nekoj klupi preko puta i posmatrao lica ljudi, dok mi se odeća cedila od kiše. Bilo mi je hladno. Ubrzo je izašao još jedan par, činilo se da su se baš lepo proveli. Bili su srećni i ne baš toliko pijani. Sećam se, bio je to stariji par, ali skroz detinjast. Dok je njen partner bio kod taksiste da kaže adresu do koje treba da ih odveze, prišla mi je žena. Da, to sam i očekivao, imala je na sebi velur braon jaknu, crnu rolku, crnu kao kafa i ogrlicu, žensku ogrlicu koja je bila izbačena, te se moglo primetiti da je taj modni detalj baš super fora. Čini mi se, petsto kec farmerice a na levom ramenu obešena kožna torbica. Nisam mogao da ne zapazim nebo plave oči i ravnu, kratku kosu.
,,Šta radis, crno dete, zašto si u dva i četvrt na ulici? Gde ti je mama, je li ti hladno?”
Nisam odgovarao na postavljenja pitanja, postideo sam se.
,,A kako se zoveš, hoćeš li mi reći koliko imaš godina?”
To mi je teško palo, stideo sam se svog imena i prezimena, ali ne i svojih godina.
,,Zovem se Amiraga i imam osam godina”, odgovorio sam, ubrzo videvši njen blistavi osmeh na licu. ,,A ti, kako se ti teto zoveš?”, upitao sam odvažno.
Muškarac ju je dozivao: ,,Ajde idemo, opet će kiša, bilo bi dobro da odmah krenemo.’’
Govorio je to čovek u godinama, niže visine, nisam mogao videti crte njegovog lica, jer mi daljina na kojoj se nalazio nije to dozvoljavala.
,Ne bih da kisnem, a ni tebi se to ne bi svidelo, kreni ženo božija, pobogu.’’
Okrenula mi je leđa i krenula ka taksisti. Ubzo su svi otišli. A ja, ja sam opet ostao sam na ulici, bosonog. Prijala mi je vlažnost betona, jer sam ceo dan proveo šetajući ulicom bos, dok je sunce pržilo moje lice, a užareni beton i kaldrma pekli moje tabane. Celog dana sam hodao vrelim ulicama, u kojima su se nalazili mali kiosci i po neka pekara na uglu, gde sam često svraćao da uzmem peciva. Jedna dobra pekarka davala mi je svakog dana pogačice, đevreke, kiflice, sve ono što je ostalo neprodato istog dana. Sećam se, bilo je tu i nekolko velikih izloga sa slikama, a unutra su šetali ljudi moderno obučeni. Imao sam utisak da skakućem i trčkaram po žaru jer se beton usijavao od toplote. Mnogo kasnije, drugovi iz doma su me zezali kako imam velike noge, jer sam kao mali uvek šetao bos.
Kaldrma na kojoj sam stajao presijavala se, jer su ulična svetla i kiša koja je do nedavno padala, odigrale svoju ulogu. Tako je ulica u gradu Emilmetu, u kom sam inače i živeo, došla do izražaja i bila još lepša.
Voleo sam taj grad, ulice i sokake, voleli su i oni mene. Voleo sam ljude u tom gradu, ljude koji baš i nisu bili naklonjeni Ciganima. Ah, ti prokleti ljudi, voleo sam ih, uprkos oštrom jeziku kojim su sekli moj stomak i svaki organ moga tela, no duši mi nisu mogli ništa – ostala je netaknuta i čista.
___________________________________________________________________
METI KAMBERI rođen je 29. novembra 2000. godine u Nišu, u siromašnoj porodici. Tužno i nesrećno detinjstvo proizvelo je problematičnog dečaka, koji je promenio pet osnovnih škola. Od 2012. do septembra 2019. godine, život je proveo u domu za nezbrinutu decu bez roditeljskog staranja.
U domu je pročitao dosta knjiga, a sa osamnaest godina je, kao izuzetno talentovan, počeo i da piše. U tome je pronašao sebe i svoj smisao.
Završio je srednju dizajnersku školu. Namerava da sledeće godine upiše Filozofski fakultet u Nišu, gde i živi.
“Grad bola“ je njegov prvi roman.
fotografija autora: Branko Janačković
čovjek-časopis 