NEŽNIJA POLOVINA EKSPLOZIJE
mesecima treperim; budim se kao poludinamit u srcu grada
i znam da se spolja nikada ništa neće desiti. bes i olakšanje
dva su sprata zgrade koju se spremam da dignem u vazduh.
sklupčana, zato, i mirna, stojim u dnu placa gde je trebalo položiti psa.
pod zemljom u kojoj je jednom nikao paradajz ponavljam: telo ionako
ne postoji, telo je prašina, telo je samo performativna manifestacija bića.
u iznajmljenom stanu nemam rernu, pa u nju nije moguće smestiti
glavu. vaspitanjem odbacujem nepromišljenost: tragedija pripada
pesnicima – od mene se očekuje postupak suptilan, razborit i praktičan;
pa ipak, moje su šape prljave od zemlje, preterano suve, od drveta
neobradivog, od nerashladjenog vina. u priželjkivanju praska uspešno
dočekujem samo svitanje, a to je postalo nepodnošljivo.
***
BOTANIKA ĆUTNJE
sanjam da budem žena-grinič, da po meni računaju vreme,
i po mojim obodima naslućuju plan letenja; to mi nije dosta.
postajem žena-muzej: vrti mi se u glavi od arhiviranja
koje ničemu ne služi. tačno na sredini mog sićušnog tela
sezonski berači, najamni radnici, spremaju se za protest.
pošte male kvadrature u čijim uglovima umiru uplatnice
čuvam kao poslednja utočišta odsustva kontrole:
u svojim podrumima smišljam koreografiju predaha.
spolja: plaćam račune, popunjavam upitnike,
skraćujem zanoktice.
držim se agende: pitam ko brine o biljkama
u državnim institucijama,
jer takav će brinuti i o meni, dodirivaće me
postupno i sistematično,
kvasiće me studiozno, po potrebi. pravim plan,
sitno tkanje očekivane smrti,
a onda se setim – tek je april. još uvek ne smem da priznam
da sam umorna.
***
KONTINENTALNA PROGNOZA
od jutra do mraka biti zahvalan:
državi, na besplatnom institucionalnom obrazovanju
i overenoj zdravstvenoj knjižici.
roditeljima, na hrani odeći krovu nad glavom.
u zoološkom vrtu divim se beznadežnim
pripadnicima vrsta poteklih iz nežnijih klima:
krokodilu čije hladno telo zabavlja
derišta među kojima se krijem.
ljudi u grupama zaklanjaju mi pogled,
jer kolektiv ima prećutnu prednost
i mogućnost podijuma.
na pitanje o organizmima koji
naseljavaju pogrešne kontinente
odgovaraju mi konstruktivni istoričari, a
polarni medved u Argentini besciljno luta
po vrelom betonu i tamo umire od tuge.
da li postoji išta između trenutka
u kom prestajem da budem dužna
i onog u kom neko počinje da zavisi od mene;
drugi su šake stopala izrasline
drugi su supena kašika belog šećera
drugi su dijalektički materijalizam
drugi su ulaz
na druga
vrata
***
VIKEND-NASELJA
hodaću brzo
i govoriću razgovetno:
umorila sam se od doslednosti,
tog tužnog građanskog pokušaja
da se ostane pristupačan
sanjam letnjikovce
obrasle do vrha u nepoznate biljke
koje obećavam da ću negovati
čak i ukoliko nikada ne upoznam
porodice iz kuća koje se klate
na obroncima mora kojima takođe
ne znam imena; tamo gde dirigujem obalskom
stražom, ali samo ako je ugledam prva
puštam ljude da letuju i misle šta hoće,
večeri su svejedno usamljene – pijem
špricer pored teniskih terena i čistim
šljaku ispod noktiju. to sve, u budućnosti.
večeras brinem o brodu usred vikend-naselja,
koji stoji godinama, nepokretan, usidren, smiren:
beskorisni plivač, pod čvrstom orahovom granom
kada su ti ruke postale naborane,
neko je odvezao gromadu punu kišnice i blata.
kada si jedne jeseni čitao Dosadu uplašila sam se,
a bilo je jasno: krpelji će mi ući duboko pod kožu
i tu dići gradove. prestravljuje me
što nemam precizan plan. češem se,
dok ne poteče krv. dvodnevni izleti
podsećaju me da sam živa
umorila sam se od doslednosti
koja služi samo da bi makar neko
mogao da kaže kako mu nedostajem.
moj pas umire sve mirnije;
poezija tu nema
šta da traži
________________________________________________________________________
MAŠA SENIČIĆ (Beograd, 1990) je scenaristkinja, pesnikinja i novinarka. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i u okviru iste institucije završila master Teorije dramskih umetnosti i medija. Sarađivala je na raznorodnim domaćim i međunarodnim projektima, pre svega u polju filma kao autorka, ko-autorka i koordinatorka, a zatim u pozorištu i na radiju. Ko-selektorka je programa Hrabri Balkan (Festival autorskog filma), jedna od osnivača Filmkulture i mentorka edukativnih programa ovog udruženja. Njena proza i poezija prevođene su na desetak jezika, a između ostalog objavljivane su u domaćim i regionalnim časopisima (Poezija, Polja, Letopis Matice srpske, Zent, Prosvjeta, Dometi, Buktinja…), zbornicima (Rukopisi, Dostojno jest, Ovo nije dom, Čiji grad?) i na književnim onlajn portalima (Agon, Eckermann, Libela, Strane, Kritična masa…). Njena prva zbirka pesama, «Okean», nagrađena je “Mladim Disom” za 2015. godinu, dok je njena druga knjiga poezije, «Povremena poput vikend-naselja» (Treći Trg/Srebrno drvo, 2019) osvojila nagradu “Dušan Vasiljev”. U trenutku pisanja ove biografije Seničić pohađa Doktorske naučne studije Teorije dramskih umetnosti, medija i kulture (FDU), na istom fakultetu sarađuje u nastavi na osnovnim akademskim studijama, a radi kao glavna urednica (BeforeAfter) i urednica kulturnog sadržaja (MILICA magazin).
fotografija autorice: Aleksandar Duduković
čovjek-časopis 