Osoba čiji se izgled neprestano menja trenutno se nalazi u zgradi na adresi Liama Grejsona 1. Stanari se mole da ostanu smireni i da ne otvaraju vrata nikome dok ne bude zvanično saopšteno da je zgrada ponovo bezbedna.
Ovo je bila vest na televiziji koju neumorno pratimo otkako se pojavilo biće koje može da menja svoj izgled. Kažu da je reč o osobi, ali niko od nas u to nije poverovao. Samo dan nakon što se na nebu pojavio crveni bljesak, mediji su počeli da upozoravaju građane da ulice više nisu sigurne i da je uveden karantin do daljnjeg. Ubrzo su počeli da stižu izveštaji o tom… čemu god da je bilo reč. Ljudsko biće, to sigurno nije.
Zaključala sam vrata jer se to stvorenje po rečima voditelja trenutno nalazi na mojoj adresi. Uplašena sam, ali ne od samog stvorenja, već zato što znam proceduru za ovu situaciju. Za koji minut doći će čovek u zaštitnom odelu sa gomilom oružija i pokušaće da identifikuje ko je od nas uljez. Ali naravno to neće uspeti, što znači da će krenuti redom da ubija svakoga u zgradi nadajući se da će ovoga puta uspešno ubiti i to stvorenje.
Bila sam sama kod kuće. U zgradi je vladala mrtva tišina. Svi smo osluškivali. Najpre su se čula ulazna vrata zgrade, a zatim prepoznatljiv zvuk zaključavanja posebne brave koju je postavljao čovek koga smo zvali Istrebljivač.
Sada smo svi bili zarobljeni — sa stvorenjem i Istrebljivačem, čiji je plan očigledno bio da nas eliminiše jednog po jednog. Čulo se kucanje na vratima prvog stana u prizemlju. Vrata su se otvorila, a zatim je odjeknuo pucanj. Naši najgori strahovi su se obistinili. U roku od petnaest minuta svi ćemo biti mrtvi, pomislila sam. Počela sam panično da kružim po stanu. Bila sam mlada, nisam želela da umrem. Ne ovako. Ne da budem ubijena! Možda, ako budem ljubazna i pokušam da mu objasnim da nisam ona koju traži…
Misli mi je prekinulo tiho, gotovo nesigurno kucanje na ulaznim vratima. „Ne!“ vrisnula sam u panici.
„Komšinice,“ začuo se tihi glas. „Molim vas, otvorite.“
Potrčala sam ka vratima i pustila komšiju unutra. „Još uvek je u prizemlju. Dok stigne do trećeg sprata, možda ćemo uspeti da smislimo način da izbegnemo smrt,“ šapnuo je, glas mu je drhtao od straha. Bio je vidno preplašen. I sam je znao da nećemo živi da napustimo ovu zgradu. Zatim se ponovo začuo pucanj — drugi po redu. Nedugo zatim, odjeknuo je i treći.
Naslonila sam se na zid i krenula da plačem. “Ne želim da umrem!” jecala sam kroz suze. Komšija mi je prišao, zagrlio me, pokušavajući da me umiri, ali oboje smo znali da nam nije preostalo ništa drugo osim da čekamo smrt.
“Ne brini,” govorio je mirnim glasom, iako je i sam jedva kontrolisao strah. “Još imamo vremena da nešto smislimo.”
Duboko sam udahnula, pokušavajući da se umirim. Bio je u pravu. Dvoje nas je. Znamo da razgovor s Istrebljivačem neće ništa rešiti, ali možda ćemo uspeti fizički da ga savladamo.
Prema zvucima koji su dopirali iz hodnika, trenutno je bio na prvom spratu. “Imam noževe u kuhinji…” prošaptala sam.
“Da, noževi… vredi pokušati,” odgovorio je komšija, sve preplašeniji, ali odlučan da zadrži pribranost koliko god je mogao.
Ponovo su odjeknuli pucnji, praćeni jezivim vrištanjem iz stanova na spratu. Potrčali smo u kuhinju i dohvatili noževe. Znali smo da su nam šanse protiv profesionalnog Istrebljivača gotovo nikakve, ali nismo želeli da čekamo smrt bez borbe.
“Imaš li rakije?” upitao me je, gledajući ka visećim delovima.
“Imam,” odgovorila sam, vadeći prašnjavu flašu rakije koju mi je moj pokojni otac doneo pre desetak godina. Otvorila sam je, i oboje smo počeli da pijemo.
“Nikad nisi ubio nekoga?” upitala sam ga dok me je oštar ukus rakije polako smirivao.
“Nisam,” odgovorio je i uzeo još nekoliko gutljaja. Zatim je spustio flašu na sto i snažno stegao nož. “Blizu je,” rekao je drhtavim glasom, gledajući ka ulaznim vratima.
Koraci Istrebljivača čuli su se u hodniku dok se lagano penjao ka našem spratu. Prišli smo vratima, napeti, čekajući.
“Imamo samo jednu šansu,” šapnuo je i stavio ruku na bravu, dok je drugom čvrsto držao nož, spreman da napadne čim vrata budu otvorena. Tada se začulo kucanje na vratima njegovog stana.
Pogledali smo kroz špijunku. Istrebljivač je nekoliko puta pokucao, a zatim razvalio vrata i ubacio suzavac unutra. Sačekao je trenutak, ali pošto niko nije izašao, niti se čuo ikakav zvuk koji bi ukazao da se u stanu neko nalazio, polako se okrenuo ka mojim vratima.
Dok smo posmatrali kako nam se približava, svaka sekunda se činila kao večnost. “Ne mogu ja ovo,” jecala sam, stežući nož obema rukama. Komšija nije progovarao, bio je potpuno usredsređen na napad.
Kada je Istrebljivač konačno stigao do mojih vrata, jedino što sam čula bio je zvuk naglog otvaranja vrata, zatim komšijin vrisak, i trenutak kada mu je nož zario pravo u grudi. Ali, kao da to nije imalo nikakvog efekta. Istrebljivač je pružio ruku, zgrabio ga za vrat, mirno izvukao pištolj i upucao direktno u glavu.
“Ne!” vrisnula sam. U panici sam ispustila nož, pala na pod, i puzeći krenula da se odmičem od vrata. “Molim vas, nemojte mene!” plakala sam iz sveg glasa, potpuno nemoćna da učinim bilo šta. Ali, Istrebljivač kao da me nije ni primetio. Ubrzo sam shvatila i zašto. Njegova misija je bila završena. U ruci kojom je držao komšiju sada se nalazila neka potpuno druga osoba. A ta osoba je pred mojim očima počela da menja svoj izgled.
Taj prizor me je potpuno paralisao. Nikada u životu nisam videla nešto slično. Istrebljivač je bacio to stvorenje na pod i nastavio da puca u njega, sve dok biće nije prestalo da se pomera. Zatim se spustio, izvukao providnu vreću i polako počeo da ubacuje telo unutra. Kada je završio, podigao je pogled ka meni.
“Molim vas, ostanite mirni. Pomoć je na putu,” rekao je potpuno mirnim tonom. Potom je ustao, prebacio vreću preko ramena i izašao, ne osvrnuvši se. Ostala sam sama, prestravljena, i ubrzo sam izgubila svest.
Sledeće čega se sećam jeste vađenje krvi u ambulantnim kolima. Posle serije pregleda, smeštena sam u novi stan, dok je zgrada u kojoj sam živela srušena. Naši životi su se vratili u normalu, ali nikada nismo saznali šta je to stvorenje zapravo bilo i odakle je došlo. Niti da li će se ikada ponovo pojaviti.
– iz zbirke “REKLAMA i druge priče”, Nova Artija / Nova Poetika Produkcija, Paraćin / Beograd, 2025.
____________________________________________
MARTIN MARKOVIĆ je pisac iz Paraćina. Bavi se pisanjem od 2010. godine, ali samo kao pisac priča za kompjuterske igrice.
U pripremi je i njegov prvi roman Izvan granica večnosti. Omiljeni žanrovi su mu psihološki horor i naučna fantastika.
Više informacija o njegovom radu možete pronaći na stranici:
https://payhip.com/martinmarkovic/glavna-stranica
čovjek-časopis 