Tag: Marko Vignjević

MIKROPRIČE MARKA VIGNJEVIĆA

NARODNA PILETINA

Na ulici, među ljudima, našlo se pile. Niko se nije pitao odakle je došlo niti šta tu radi. Od svih koji su tuda prolazili samo je jedna devojčica na njega obratila pažnju. Iz najbolje namere potrčala je ka piletu, ni sama ne znajući zašto ono beži od nje, terajući ga na kolovoz. Pile je uspelo da pobegne i sakrije se na pijaci gde ga je ulovio jedan seljak, zavrnuo mu je vrat i prodao kao sveže meso.

DEVOJKA JE LJUTA

Prošlo je već dve nedelje otkako joj je frizer, iz nepoznatih razloga, otkazao termin. Bila je na ivici nerava i nije znala šta da radi sa svojom kosom. Isprobala je sve moguće stilove pred svojim ogledalom, a njen bes je shodno tome rastao. Rešila je da potraži drugog frizera i u tome uspela. U zakazano vreme našla se u frizerskom salonu prekoputa Čuburskog parka. Unutra nije bilo gužve tako da je odmah sela na stolicu za šišanje ne čekajući na red. Kada se vratila kući, odmah po ulasku u svoj stan pogledala se u ogledalu i sva zadovoljna novom frizurom primetila jednu sedu dlaku više čela.

MUZIKA NI ZA KOGA

Uglavnom je radio od kuće, snimajući sam svoju muziku. Do kasno u noć vršio je ispravke u notnim sveskama i usavršavao svoje veštine na gitari. Niko nije znao za njega, niti su se ljudi pitali odakle dopiru ti divni zvuci. Pride, živeo je sam sa svojim mnogobrojnim tonskim zapisima. Kad god bi završio jednu pesmu odmah bi nastavio, do jutra. I upravo u jednoj takvoj situaciji, jedne padavinama obeležene ponoći, nije primetio kako mu prokišnjava krov. Kap po kap i polako ali sigurno vrhovi njegovih prstiju postali su mokri, što je on primetio tek kada ga je udarila struja. Više niko nije čuo njegovu muziku, a još manje je bilo onih koji su se pitali ko je bio čovek sa gitarom.

STORNO

Almin status u preduzeću u kojem je radila je do daljeg zamrznut, a ona je na odsustvu. Rečeno joj je da će je zvati kada se situacija normalizuje, ali joj nije rečeno koja situacija. Imajući sve to u vidu, i našavši se u nebranom grožđu, Alma je počela sve svoje vreme da provodi kod kuće, većma sedalno. Vremenom se odvikla od čekanja na poziv iz preduzeća i povratak na posao, sasvim se zapustila i počela da živi u neredu i prljavštini, prestala je da izlazi, a prijateljice zamenila televizijom. Ali Alminom novom načinu života došao je kraj kada je jednom prilikom zazvonio telefon i kada je razgovarala sa referentom kadrovskog odeljenja njenog preduzeća koji ju je obavestio da od sutra nastavlja da radi. Nakon kraćeg „zemljo otvori se” momenta, Alma je prekinula vezu, osvrnula se po dnevnoj sobi osećajući kao da će sutra svi u kancelariji saznati u kakvu joj se deponiju život pretvorio.

SAVIJANJE KONCA

Svemu dođe kraj, pa čak i ono za šta je Časlav mislio da treba da traje večno, trajalo je, ali samo u sećanjima njegovih vršnjaka i u pamćenju generacija koje tek treba da dođu. No, kada se sve te pojave vredne večnosti steknu u jednoj tački, tada Časlav shvati da su neke stvari, za njega, preveliki zalogaj. A toliko je obećavao. U početku je učio muziku, zatim u pubertetu slikarstvo, čak se jednom prilikom okušao i u skulpturi. Međutim, svaki put kada je razmišljao o svojoj budućnosti u bilo kojoj od tih delatnosti, uvek bi nešto nedostajalo – njegov trag. Zato je i odustao od svega čega se latio, iz straha da neće imati šta da kaže. Stoga je na kraju upisao fakultet i sada savija konac radeći posao koji ne interesuje ni njega ni druge.

ANTERIORA

Sve joj nedostaje. Njena četka za kosu, fen i letnje cipele. Iako su to stvari do kojih se lako dolazi, njoj su nedostupne. Čak joj nedostaju i pseća govna na ulazu njene zgrade, oronula fasada koja slabo odoleva zubu vremena. Kada bi bila u zavadi sa svetom oko bilo čega, ma i najmanje sitnice, uvek je na kraju shvatala da su sve to spoljne stvari. Ali, s druge strane, čim bi se pomirila sa datim stanjem, te trice i kučine počele bi opet da joj nedostaju. Nije mogla da nađe mira u tom začaranom krugu. Svako godišnje doba pretvorilo se u čekaonicu za ono godišnje doba koje tek treba da nastupi, a ona kao da se ničim nije mogla zadovoljiti osim sitnim stvarima koje su joj ulivale lažnu nadu da će, čak i ako ne uradi ništa, nešto dobro i novo da joj se desi. Sve joj nedostaje, ali tu gde je sada, dva metra pod zemljom, ništa joj ne fali.

PREZRENI PAREZANOVIĆ

Kao da se sve urotilo protiv njega tog dana. Od izlaska iz zgrade do povratka sa posla svi su ga gledali popreko, a Parezanović je svoj pogled prikovao za zemlju. Očajan i sam, bez igde ikoga počeo je da smišlja izlaz iz takve nemile situacije. I u jednom mračnom hercu sinula mu je misao da digne ruku na sebe. Uzeo je podeblji kanap, vezao omču i kanap okačio o luster. Omču je stavio oko vrata i u trenu se otisnuo od stolice na kojoj je stajao. Nije umro odmah, čvor na omči nije slomio pršljen tako da je Parezanović počeo da se klati i guši. Nekoliko dana kasnije, pokojnika je našao nastojnik, kao i Parezanovićevu poslednju poruku ispisanu na parčetu papira: „Ne gledaj obešenog čoveka ispod oka.”

***

MARKO VIGNJEVIĆ rođen je 1978. u Beogradu gde i danas živi i radi. Pisanjem beletristike počinje da se bavi sredinom 2005. Njegovo prvo delo Premijera (Ciklus br. 1) jedno je od osvajača elektronskog konkursa Zavetine, 2009. godine i deponovano je u elektronskom katalogu Narodne biblioteke Srbije. Iste godine piše svoju prvu vinjetu Pisanja paćenika koju tada prevodi na engleski, a samo delo biva prihvaćeno od izdavača Blek lif pablišing iz Mensfilda u Velikoj Britaniji i biva deponovano u Britanskoj biblioteci. Od tada objavljuje još pet knjiga kod različitih izdavača.

_______________________________________________

o zborniku: Pred vama nije zbirka poezije, zbirka priča, roman, drama ili knjiga eseja. Pred vama je literarni kuršlus nastao u vreme izolacije izazvane pandemijom virusa korona. Bez želje da impliciramo da je ovo vreme bilo posebno plodonosno, kako su to mnogi koji se pisanjem ne bave pomislili, uputili smo poziv pesnicima, proznim piscima, kritičarima i esejistima i pitali ih da li nešto pišu u svojim izolativnim danima. Oni koji su se ovom pozivu odazvali ne samo što su pisali već su pažljivo slušali muk savremenosti koja im je škripala po zatvorenim prozorima. Nismo potraživali posebne literarne rodove, nismo razgovarali o dužini teksta, niti o tematici koja će biti zastupljena. Želeli smo, koliko je to moguće, da uhvatimo za rep jedan trenutak koji će nas brzo napustiti. Pred vama je, dakle, knjiga trenutka. Neretko neurotičnog, emotivnog, bezglavog i silovitog trenutka. I iako je univerzalnost nešto što tražimo u književnosti, verujemo da je savremenost ove knjige ono što će već sutra postati vaša čitalačka univerzalna vrednost. – Ana Marija Grbić

besplatno preuzimanje zbornika: argh.rs/knjige