PORODIČNA RAZGLEDNICA
Kuća na brdu je polumrtva. Praznicima
Joj dajemo veštačko disanje. Sobe su
Sanduci prašine i suvenira sa
Dalekih putovanja. Za okruglim stolom
Sedimo, ponavljamo anegdote.
Ovo su dani kada odmotavamo godine;
Rečenice se zaglave u procepu
Detinjstva. Blizu smo, ne i bliski. Naša
Lica su svedoci stihijskih promena.
Biram stolicu sa koje ću mirno
Posmatrati prolaznost. Iznova učim
Kome pripadam i protiv čega se
Lenjo bunim. U kući na brdu upoznajem
Čvornati rodoslov moga temperamenta.
***
O KONFLIKTIMA
Postoji čas kada možeš da ugasiš
Požar, da se umoriš od sebe,
Ponoviš gradivo koje si davno
Naučio. Kasnije mir želi da
Ispari. Glagoli brižljivo rade
Svoj posao. Oči su na drugome,
Drugi je vuk, vid ti pojede mrak.
I trčiš, celu noć trčiš unazad.
***
1984. UKRATKO
Te godine se ne sećam. Sada je to
Broj koji stoji u mojim ispravama.
1984. sam dobio pluća i srce koje
Povremeno pokazujem na rendgenskom
Snimku. U godinama koje slede dva
Puta sam pao na popravni, imao sam
Tri mačke, jednog psa, nekoliko
Godina koje nikada neću zaboraviti,
Nekoliko koje nikada neću moći da
Zaboravim. Te godine sve je počelo,
Ali samo za mene. Nikako da se
Oslobodim sebičnosti koju sam
Dobio 1984.
***
PAD
Sećam se da su se okretali točkovi na biciklu.
Dvorišta su delovala ogromno, ja tako sićušno.
Bio sam srećan i uplašen, nečije oči su bdile
Nad mojim pokretima. Želeo sam da odem daleko,
Pretrčim decenije i dođem do ovih godina
U kojima sam sada. Juče sam prošao kroz
Ulicu u kojoj moje sećanje beleži prvi pad.
Crvena boja kapala je po betonu, mislio sam
Da nestajem. Prvi strah i moj pogled u bistra
Nebesa. Kopao sam po ugrušku kao po rudniku.
To radim i danas, tako obnavljam gradivo.
Pad je trajao i trajao. Telo se kotrljalo
Po prašini, bol dolazi kasnije, pamtim to.
Točkovi su nastavili da se vrte, ja sam ustao
Slomljen, i bogatiji za jedan ožiljak.
Ceo mali svet staje u ovu ulicu kroz koju sam
Juče prošao. Izašao sam iz nje, ali ne izlazi
Mi iz glave taj pad.
***
IZVOD IZ HRONIKE
Prvog dana ranije ležeš, ili barem
Planiraš raniji počinak. Stvari se
Ponavljaju. Navike čvrste kao armirani
Beton. Kada pomisliš na dužinu
Jednoga sata, on deluje beskrajno,
U stvarnosti sve brzo prolazi ako
Se dovoljno udaljiš. Već je veče,
Pokušavaš da napišeš pismo.
Položaj nepca je idealan za tišinu.
Kiša dobuje po krovu. Sa prozora
Se vide bela ostrva nasukana u tami.
Nostalgija pokriva nebo. Drugog dana
Pun si neke žalosti. Samom sebi
Izjavio bi saučešće. Turisti liče
Jedni na druge, lako ih je prepoznati.
Velike su prednosti koje ti daje
Život u drugom gradu: niko te ne
Poznaje, niko ti se ne javlja, niko
Ti ne govori koliko si se promenio;
Na drugom mestu bio bi neko bez
Prošlosti. Ovde, međutim,
Završavaš svoje poslove, kupuješ
Namirnice, uljudno se javljaš
Komšijama, miriš sa prijateljima,
Pališ sveće onima koji to nisu,
Pereš sudove, lepim rečenicama
Pereš savest. Dan treći dolazi
U raskošnom sjaju. Sunce leži na
Ogradi. Na flekavoj klupi jedeš
Pitu, potom se vraćaš među biljke;
Hodnik administracije liči na oazu.
Miris kafe i trača pokazuje da si na
Pravom mestu. Uveče podižeš radnu
Temperaturu, tako se pripremaš,
Zatim napuštaš bezbednost sobe.
Rituali se ponavljaju, kao i motivi.
Nežni su načini kojima objašnjavaš
Kršenje planova. Dan četvrti mali
Je vikend. Konvencije su nesalomive.
Komšija hronično priča preglasno,
Zvuk ostaje zatvoren u školjci.
Teško ga se oslobađaš. Završavaš
Pismo, pismo liči na pesmu. Biće
Vremena da postaneš nezadovoljan
Napisanim. U društvu neočekivano
Ćutiš, ne nasedaš na provokaciju
Buke. Noć te obezrečuje. Pristao
Si na njen odlazak, iako se bojiš
Svega što bi se moglo desiti posle
Nje. A ne dešava se ništa. Petog
Dana postaješ jednodnevni nomad.
Posečene breze su na početku,
U dubini šume je vikend naselje.
Domaće vino i trava mekša od
Postelje daju ti iluziju da je
Priroda pitoma. Zubi se kriju iza
Mekog tkiva. Mačke lenjo zevaju.
Dan šesti dan je kakofonije i
Brižljivo spremanog zaborava.
Jutro je svet koji nikada nisi dobro
Razumeo. Uvek si se plašio početka.
Puno je dosade koju treba preživeti.
Puno glava sa kojima treba izaći na
Kraj. Jutro je tiho. Moć ponavljanja
Nas brižljivo usisava. Ruga nam se
Ravnodušnost, zbunjuje neplodna
Sentimentalnost, privlače sumnjive
Poruke na fasadama zgrada. U sobi
Je hartija, bela strana noći. Prsti
Na čelu. Lampa na stolu. Ovce
I vukovi na broju. Znači sve je
Na svom mestu.
______________________________________________________________
MARKO POROPATIĆ rođen je 1984. godine u Beogradu. Završio je Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu.
Objavio je zbirke pesama: „Ispovesti“ (2011), „Iskre i Ponori“ (2014), „Staklene maske“ (2020).
Pesme su mu objavljivane u zbornicima (Šumadijske metafore, Zapis, Izvornik i dr.), književnim časopisima i na internet portalima (Vesna, Afirmator, Ekerman, Strane, Fragment, Crna ovca, Kult, Rez, Enklava i dr.).
Zastupljen je u nekoliko antologija. Pesme su mu prevođene na mađarski jezik.
Dobitnik je više nagrada za poeziju, uključujući i nagradu „Milutin Bojić“ za 2019. godinu.
Živi u Beogradu.
čovjek-časopis 