Tag: Marijana Čanak

Pun mi je kurac ovog grada. Psoglavi tipovi, kljunaste žene, matore trudnice, smrdljivi starci i obesna dečurlija što ciči, tabana, traži pažnju, traži batinu, tepa na maternjem i tečno govori dva tuđa jezika. Marva sedi pred patuljastim šoljama kafe koja nije kafa, bleje, gledaju, dudlaju plastične kašičice. Posle će kod mame na ručak. Žive u dečjim sobama, jebu u dečjim sobama, ne prave decu dok im se ne omakne. Ili dok im se pod kurac ne poturi epruveta. Jebem ti grad i dan kad sam ga ugledao, selo je mama. Vidi ovu, prigrlila pašče, udavila ga dabogda tim sisurinama, pa nek je maltezer tri kolena unazad, jebem ti rodoslov, i tebi i njemu, šta se vucaraš po pešačkom, nije ti ovo modna pista. Bolesno. Sve bolesno. Ovde me seci ako nije istina, sve te sa psićima, drže ih u stanu jer kurca nisu videle, nedojebane, daju se paščetu da ih poliže kad nemaju kome. Ma, kome ja pričam… Samo da se izvučem iz ovog bulevara, raskopali ga dabogda iduće godine ko i ove. Jedna nuklearka, ništa nas drugo dozvati pameti neće.

We’d like to know a little bit about you for our files / We’d like to help you learn to help yourself / Look around you, all you see are sympathetic eyes / Stroll around the grounds until you feel at home. E, to su bila vremena! Dora bi sad promenila radio-stanicu, ugasila bi radio, ma čekićem bi ga razbila. – Za tebe je to pesma o klincu koji je povalio matorku, pa odbegao s njenom ćerkom, je li? Rešio dve bezglave muve jednim kurcem – tako mi je rekla. – Draga, nemoj da si prosta, ne pristaje ti. Tako lepa žena, a poganog jezika. – Zanemarila je da sam išta rekao, pa nastavila da govori o prinudnim životima kućanica koje su umorne od toga što moraju da podižu petoro dece i šestog muža, pa gutaju sedative kao sopstvenu pljuvačku. Ma ajde! Jebala vas emancipacija. Ja bih radije gajio decu nego nosio pelene ispod radne uniforme, radije bih imao muža nego gazdu čije je pravo na profit važnije od mog prava da pišam. Sve je to prevara, moja draga, prevara modernog doba. Nisam joj to rekao. Rekao sam: – Grešiš, mila, ova pesma za mene znači nešto sasvim drugo. Kad god je čujem, setim se svog strikana, on nam je najpametniji u familiji. – Ne uključujući tebe? – pitala je. – Uključujući i mene. – Šta, strikan je pekao zanat s matorkama, pa našao mladu iz manastira, je l’ to? I nekom pukom srećom, nije joj preneo sifilis, nego su oboje junački preležali upalu pluća koja se nije odrazila na potomstvo. – Kako si odvratna – kažem joj. – Neću da ti pričam dalje. – Pričaj mi. – Nema veze s jebanjem, nego s vađenjem zuba. – Ha? – Ova je pesma išla na radiju kad su mu čupali zub, bio je momčić tad, sad je prevalio šezdesetu i svaki put ga zaboli ono mesto gde više nema zuba čim čuje and here’s to you, Mrs. Robinson… Razumeš? – Impresivno – kaže Dora. – Hoćeš da kažeš da se u toj tvojoj vukojebini, u seoskoj kovačnici, slušala ovakva muzika? – Pa ti nemaš veze s istorijom – rekao sam joj. – Kao prvo, radi vađenja zuba nije se išlo kovačima, nego berberima. Kao drugo, moj strikan je gradski čovek, gospodin čovek. – Aha, na njega si povukao. – Sad bih ti rekao nešto, ali neću. – Reci. – Povučeš ti mene za onu stvar. – Dori nije trebalo dvaput reći. Isteglila mi je jaja do kolena. – Gospođa Robinson, dakle, prouzrokuje različite vrste bola u tvojoj porodičnoj tradiciji. – Opajdaro.

Kuća mog strica najudaljenija je i najveća u selu. Spratnica, a ceo se život u njoj sabio u strininu kujnu. Sobe zjape prazne, nikad useljene. Kad njih dvoje umru, kućerina će se urušiti. Čitav strikanov radni vek uzidan je u te puste sobe. Radi u tuđini, donese pare, dozida deo kuće, napumpa strinu, pa opet ode. Strina je rodila petoro, preživelo im troje, sve tri su ćerke, ćerke su tuđa kuća. Odrastao sam među sestrama. Moja bi stara išla u maline, izdržljiva je bila, 50 kilograma za dnevnicu, a ona u najslabijim danima 70 nabere. Nema je po mesec dana, spava u barakama, prva se diže, pa bere dok svi drugi ne popadaju. Mene je poverila strini. – Mali je, Najdo, dugo će mu biti ceo mesec bez majke – strina se branila. – Beri koji dan, pa dođi. – Šta mali, navršio četvrtu, ne treba ga dojiti. Nećeš s njim imati muka, videćeš. – Ma nije meni zbog mene, nego ti zbog deteta kažem. – Ako ću na koji dan, ne vredi mi se lomatati po putu. A novaca nikad dosta, ona nam kućerina sve proždere, a ništa se na njoj ne vidi. – Znam kako je, znam. – Majka je gleda kao da bi joj rekla: – Ma šta ti znaš, sve ti je s neba palo – al’ ne kaže to, samo joj utrapi mene. – Niko još majku nije zaboravio, pa neće ni on – dobaci moja Najda, pa ode. Plašio sam se strine, bila je kao od stene odvaljena, jaka i prsata, s noktima crnim od zemlje. Nije me zvala po imenu, zvala me Kuronja. – Ostavi se toga, Kuronja! Nemoj da ti dođem tamo, ima da me zapamtiš, jesi čuo! – vikala bi s drugog kraja dvorišta, šta god da sam radio, a da joj nije bilo po volji. Možda sam jeo zemlju, usisavao mrave kroz slamčicu, bacao se kamenjem na kokoši, davio pilad… Nijednom me nije udarila, sve dok nisam počeo da pišam u gaće. Prvo noću, a onda i po danu. Nisam se mogao iskontrolisati, mlaz krene sam od sebe, kao iz česme. Zapišam gaće, nekad napunim i cipelu, poškropim strinino cveće pred kućom, još gore ako se izlijem na novi tepih, na kauč ili drveni pod u hodniku. – Vidi ga, zapišava mi oko kuće ko pseto – strina je bila van sebe, iskolačila je oči, dograbila neku grančinu, pa me pojurila. Sapleo sam se, ona me dohvatila, podigla i izmlatila kao da istresa krparu. – Ne cmizdri! – vikala je – Kuronje ne plaču, sram te istih bilo, da te sram. Oćeš mi pišati po kući? – Vikao sam da neću, ali nisam se ja pitao, nastavilo se. Sestre su bile predškolarke, izrugivale su mi se čim me spaze, raširile bi noge, stavile obe pesnice na prepone i pretvarale se da pišaju po muški. – Piš-piš-piš! Beži od Kuronje, sve će nas izmokriti! – Igrale su se kuronje kao što se druga deca igraju šuge. Jednom su me polile toplom vodom, pa prijavile strini da sam se upišao, naslađivale su se dok me tukla. Strini je i to dosadilo, videla da se ne dozivam pameti, pa promenila pristup. – Neću te ja svaki dan presvlačiti i gaće prati – rekla je mirno. – Kad ti Najda dođe, nek rešava kako zna, meni je dosta. – Onda me svukla, obukla mi čiste hlače na golu kožu, uzela makaze, povukla me za ono mesto na hlačama zbog kojeg me zove Kuronja i škljocnula makazama. Vrisnuo sam kao da me kolju, a strina se nasmejala. – Ne boj se, ne bi strina svog Kuronju! – cmoknula me u oko, obrisala mi suze, a kroz prorezanu rupu na hlačama izvukla mi alatku. – Eto, sad pišaj do mile volje, samo mi u kuću ne ulazi, jesi čuo. Ajde, idi se igraj sa sestrama, dosta dreke.

Nekoliko puta me je Najda ostavljala strini. Jednom, kad smo bili sami, strina me uzela, stala je sa mnom na kućni prag, pa me izokretala dok nisam počeo povraćati. Onda me zgađeno bacila, pa otrčala u kupatilo, čuo sam kako unutra jeca i plače. – Šta sam bogu zgrešila, šta sam zgrešila – ponavljala je. Posle se žalila nekoj komšinici: – Ne vredi, moja Maro, kasno je sad. Lepo sam mu govorila kad smo se uzimali: da preboji katranom dovratak, da pusti da nam se ušiju trave u odelo, da se majci svojoj provuče ispod desne noge pre nego što po mene dođe, da mi se u naručje stavi muško dete pre nego što prag pređem… Sve sam govorila, kumila, molila, sve džaba. On se smejao. Kaže: – Kakvi pragovi, bakrači i trave, mani se toga, nije srednji vek, civilizovani smo. – Eto mu sad. Opet ću ja biti kriva što muškog poroda nema. Kome ovu kućerinu zida? Grobnicu nam zida, ništa drugo. – Tako je govorila strina, pa je padala Mari na krilo, tresla se i plakala, a ova joj je milovala vlasi kao da iz njih kida nevidljiva jajašca, pa ih smrvi pod noktom. Najviše sam voleo strinu kad bi se strikan zadesio kod kuće. On bi me svuda vodio sa sobom: u lov, na kosidbu, u šume, u birtiju, u grad. Tad sa strinom nisam imao ništa, osim da pojedem to što je skuvala, a kuvala je dobro. Ali stric je dolazio retko i ostajao kratko. Kad ode, strina me još više kinji. – Kad nisi mali za kafanu i za grad, možeš i drva unositi i slagati. Aj, da te vidim! – Izmišljala mi je poslove, naređivala i siktala, nije joj se moglo udovoljiti. – Kuronja sa dve leve – tako me je zvala. I svako malo, kao iz šale, povukla bi me za međunožje, kao da tamo imam klepku, pa je treba prodrmati da zazvoni. Onda mi je rekla: – Dođi sa mnom u pojatu. – Znam da sam došao, a nje tamo nije bilo, iako sam video da ulazi pre mene. Dalje se slabo čega sećam. Samo malog šišmiša kako se vrti u ćošku i omamljujućeg mirisa sena. Kao da me neki nevidljivi malj klepio u glavu, zanemoćao sam i srušio se. Strina me naizmenično šamara jednom, pa drugom sisom da se probudim. Ima oduran, kiselkast miris.

Najda me bolesnog odvela kući. Plakala je, proklinjala nadničarski život, svaku paru i sve maline sveta. Vodila me lekarima, plaćala im krišom, tražila upute za bolnice u velikim gradovima, gledala kako vrte glavama i bez reči joj poručuju da ne polaže velike nade. Nisu znali šta je, ali su znali da nije dobro. – Kopni, nešto iz njega isisava život – tako su joj rekli. – Uradićemo još neke pretrage, ali… – nemoćno su slegali ramenima, kao da im ponestaje pameti. – More, serem vam se na vaše nauke! – moja Najda pljune na bolnički prag, pa me uprti i vrati kući. Lečila me oblogama, travama i sirupima. Jedne noći rasplela je kosu, pripalila bosiljak, pa ga raspiruje grančicom od metle. Govori basmu: – Doletela bela ptica. Iz belog mora. I donela belo mleko. U bele kljunice. Pa pustila na beli kamen. Crko puko beli kamen. Crko puko ko dete ureko. Ako bude muško, ispuklo mu mudo, ako bude žensko, otpala joj kosa, sve joj se druge narugale! – Sutradan sam počeo jesti. A strini je ispala sva kosa iz glave kad se četvrti put porađala.

__________________________________________

MARIJANA ČANAK (1982, Subotica) završila je studije književnosti u Novom Sadu. Piše prozu. Dvostruka je dobitnica književne nagrade „Laza K. Lazarević“ za najbolju neobjavljenu savremenu pripovetku i prva laureatkinja nagrade „Voja Čolanović“ za najbolju pripovedačku knjigu (2023). Pojedinačne priče prevedene su joj na engleski, nemački, makedonski i albanski jezik. Objavila je knjigu proze „Ulični prodavci ulica“ (2002), zbirku priča „Pramatere“ (2019. prvo izdanje, 2023. prošireno izdanje), roman „Klara, Klarisa“ (2022), koji se našao u finalu NIN-ove i Vitalove nagrade, zbirku priča „Put od crvene cigle“ (2023) i roman „Svetlo trojstvo“ (2024).

fotografija autorke: Maja Tomić

SVEZE

Rodila se u mestu kojem je bog rekao laku noć. Davno rekao, a ona iz pomračine otišla. U kući je održavala ognjište iako je bila najmlađa. – Nije mene majka rodila da joj sluškinja budem! – prezubila je kad joj je dosadilo da džara vatru, pa se spakovala i pošla ne znajući kud. – Za koru hleba ću imati – rekla je ispravljajući uši na đačkim svedočanstvima i trpajući ih u oskudan prtljag. Niko joj to nije osporio, niti je pokušao da je zaustavi.
Tamnokosa i svetle puti, zadevojčila se u doba kad žene još uvek ne otklanjaju malje ispod pazuha, a nausnice u najgorem slučaju izbeljuju nekom nagrizajućom pastom. Nosi cvetne suknje, jednobojne bluze, broševe i crveni lak na noktima, od kojeg već sutradan ne ostaje ništa osim iskrzane mrlje. Na glavi joj bujna pečurka, šiške sklanja sa čela, jer nema nijednu boru za sakriti, niti su joj obrve svenule. Osmeh joj je upadljiviji od nagorelih nausnica, kad ne zna šta bi, ona se nasmeje i tako maskira začuđeni pogled. Nekoliko godina unazad ima tuđe zube i pristaju joj dobro. S nevidljive strane su srebrni. Tetka joj ih je poklonila. Neka neiživljena mlada zubarka čekićem je ispitivala tvrdoću njenih zuba, iz čiste obesti skršila joj zdravu jedinicu. Ni izvinila se nije. – Neizbežno bi se to desilo, kad-tad – samo je rekla i sela da evidentira kvar u otvorenom kartonu. – Ruke joj se do laktova sasušile, čekić progutala dabogda! – tetka je klela i tešila. – Ne plači, zlato, platiće tebi tetka nove zube, od onih što se ne kvare, pa neka košta šta košta! – Tetka je imala zlatne trojke, najbolje ih je nosila uz plave haljine. Zna da boli kad se zubi bruse i na njih navlače novi, al’ još više boli kad ih nema. – Deset godina si mirna, onda dođi ponovo – rekao je zubar, a ona nije odgovorila ništa, samo je klimnula glavom, kao da ne ume da govori s tuđim zubima u vilici, boji se da će joj poispadati ako ih ošine jezikom. – Za deset godina – misli – imaću trideset dve, to je već starost.
Za razliku od mesta u kojem je rođena, u gradu u koji je došla može da bude dokona. Može da baza ulicama, da isprobava pokretne stepenice u robnim kućama, da premerava obalu jezera. Hoda i nada se da će nekoga sresti. Nekoga ko je kao i ona odnekud otišao bez želje da se vrati, iako mu ni ovde ne valja. Sanja o muškarcu u kome će naći sebe i zaista početi da živi. Sanja vatru koja će nastati trenjem njihovih tela, pa će ih taj plamen progutati i stopiti u jedno. Veruje da je bez njega nedovršena, da živi u polovičnom telu bez istinskog zadovoljstva, mada nasmejana. Ponekad mu piše pisma, zamišlja da se već dugo znaju, da čeka da joj se vrati iz vojske. Pisma prepisuje u beležnicu u kožnom povezu, zajedno sa stihovima kafanskih pesama, isečcima ljubavnih romana, receptima za sjajnu kosu i bujne grudi, tetkinim savetima, adresama prijateljica iz detinjstva. Beležnicu krije pod krevetom, u iznajmljenom sobičku u Palmotićevoj 8. O Juniju Palmotiću ne zna ništa, Dubrovnik ne postoji na njenoj mapi sveta, plemstvo smatra poganom greškom čovečanstva, a pobožnost najprimitivnijim oblikom ponašanja. Naziv ulice u kojoj živi podseća je na posleratnog tvorca masti za bebe. Da bi zapamtila Junijevo prezime, morala je da izmisli da se Pavlovićeva mast pravi od palminog ulja. Broj osam je lak za pamćenje, lakši od dve četvorke. Ona se dobro snalazi s brojevima, oduvek je tako. Još je puzala pod stolom kad je njen otac podučavao stariju decu računu.
– Koliko je dva više dva?
Tajac. Dvojke se penju jedna drugoj na glavu i prave zbrku. Ne bi u tom neznanju bilo ničeg kažnjivog da ona nije izvirila ispod stola i rekla: – Cetli!
– A dva kraj dva?
– Dvaes dva.
Brže je počela da računa nego što je progovorila. Otac je šibom rasterao starije đake, a nju je posadio u krilo: – S takvom glavom, daleko ćeš dogurati!
Održao je reč i poslao je u ekonomsku školu čim je stasala. Iz školske klupe kroz prozor svakodnevno gleda službenice u strogim kostimima kako važnim korakom izlaze na pauzu za kafu. Zavidi im. – To je život kakav želim – misli i ništa je ne podstiče na učenje koliko ideja o kostimu i kafi.

***

Radi od sedam do tri. Pauza za kafu je u deset i trideset. Žene pričaju jezicima koje ne razume. Smeška im se. Sinoć je stanjila obrve, proverava ih pred ogledalom, nanosi svež sloj rumenila na lice, podiže kosu, premerava bokove, sve je na mestu. Srešće ga u tri i četrdeset pet. U Palmotićevu se vraća u šest i petnaest. Zaboravlja kako su započeli razgovor, da li ih je neko upoznao ili su se sudarili u prolazu pa zastali da se izvinjavaju, zaboravlja gde su sedeli i čemu su se smejali, ime mesta iz kojeg je on došao, da li ju je dopratio do kuće ili su se poljubili na ćošku pre. Sve zaboravlja, pamti samo užarene kuglice kako plutaju njenim telom, golicaju je iz stomaka, peckaju po usnama, prave vatrene osmice između grudi. Ne shvatam govor svojih čula – zapisala je u beležnici – ni tebe koji ne postojiš i postojiš. Zaspala je obučena.
Kad bi znala da njegovo ime znači kamen, proglasila bi ga za smaragd. Njih dvoje ne govore mnogo, dovoljno je da hodaju držeći se za ruke, pa da se omraženi budžak pretvori u sveto mesto. Piju sokove, izuzev na proslavama, kada je njoj dozvoljen džin-tonik. Izlaze sa društvom, ako ostaju sami, po pravilu je to na javnom mestu. Celih sedam meseci. Za Osmi mart poklanja joj crvenu knjigu punu Nerudinih stihova. Uči ih napamet i pretvara se da razume šta deklamuje. Njeno interesovanje za pesmu ipak ne napušta kafanski sto. Za praznike on odlazi svojima, šalje joj pisma ispisana kitnjastim rukopisom, zaklinje je da ga čeka, pa se vrati brže nego što joj pismo stigne. Kad je prvi put završila u njegovoj sobi, ništa se nije dogodilo. Skuvao im je supu iz kesice, pa su zaspali slušajući radio. Drugi put je izneo džin-tonik.
– Šta slavimo? – pita ga.
– Nas! – kaže svečano, pa stane da je ljubi gde dotad nije.
Pola sata kasnije iznosi debele peškire i stavlja ih pod nju. Ona se ne opire, niti pristaje. Užarene kuglice se sudaraju i prave male eksplozije duboko pod njenom kožom. Tutnji joj između ušiju. Ne zna da li bi ga odgurnula od sebe, zabada prste u njegova gola ramena, zatvara oči, sve je dobro, ponavlja nemo. Njegov jezik čini joj se krut kao dleto, zariva ga svud po njoj. Mrsi joj malje pod pazuhom, niže je ne dira, naleže na nju i sve se odvija bez njenog učešća. Dahće joj na grudi, usamljena kovrdža iznikla iz njene bradavice zatreperi. U pupak joj se uliva njegov znoj i još nešto lepljivo i vrelo.
Izvlači peškire ispod nje, zagleda ih, pa pokupi tekućine s njenog stomaka.
– Pre bih poverovao da voda gori, nego da ti nije prvi put – kaže joj.
Ona ne odgovara, pita se ima li u njegovom glasu zluradosti, tuge ili olakšanja, ili od svega pomalo. Sutradan je sretna što peškir laže. – Neka ga, nek ne umišlja da nisam imala života pre njega. To samo ja znam!
Dvadeset dana kasnije pobožno čeka, na svaki sat zadiže suknju u kupatilu, svlači hulahopke i proverava. Povuče vodu iz navike.
– Da se nisi prehladila?
– Dobro sam – laže i smeška se.
Prvi put preispituje postojanje boga. – Ako te ima, pomozi da prokrvarim! – moli mu se iz beležnice, ne zna kome bi se drugom obratila. I njen muškarac najbolje ju je razumeo dok se još nisu sreli, u pismima na koja nije odgovarao, dok ga je zamišljala i čekala. Sad zamišlja boga, sedi namrgođen pod oblakom i nadzire njenu beležnicu. Munje iz očiju baca joj u međunožje, raskrvari je dvadeset osmog dana. Nijednoj se kazni silinije obradovala ne bi. Noću sanja kako iz nje iskaču deca kao zečevi, razbeže se svud po Palmotićevoj, automobili trube, ljudi uzmiču, zagledaju ih, ogovaraju na tuđem jeziku. Odnekud se stvori njena tetka, uhvati jedno za uši, pa ga ponese njemu pred vrata.
– Je l’ ovo tvoje? – pita ga, a zlatan zub preteći joj se zacakli pod zverskim kezom.
– Moje? Otkud moje, to si s ulice pokupila! – on se brani, a tetka preti.
– Nakotilo ih se ko zečeva, sva su tvoja, priznaj, dozovi se pameti!
– Nemam ja ništa s tim!
– Imaćeš, imaćeš, samo kad te pritegnemo! Kad si sejati znao, ima i da žanješ!
Probudila se od tetkine galame. Zadiže spavaćicu, stomak joj je i dalje ravan, između nogu ni kapi. Vadi beležnicu ispod kreveta i prevrće je dok u njoj ne nađe tetkine recepte: kolač bez jaja; beskvasni hleb; pita s jabukama bez kora; šta skuvati kad nema mesa; kako ga svezati. Za hleb, jabuke, meso i jaja umela je da zaradi. Za vezivanje joj treba dodatno uputstvo.

***

Mrak mrači, stra strači, put puca, kamen frca, gora ječi, voda huči! Niti mrak mrači, niti stra strači, nit put puca, kamen frca, mog dragog srce puca! Crko, puko, dok meni ne došo, mene mladu ne našo! Sve su mu cure udovice, livnom opasate, blatom namazate, sve sem mene!
Izgovara to nad njegovom slikom, gledajući ga u oči, makazama mu probada srce. Kad završi, oseti sevanje u krstima i zna da će izjutra prokrvariti.
Krv joj je zrela i sveža, cela soba miriše kao gvozdena kapija. S ruke skida prsten. Zlatan je, s purpurnim kamenom. Dobila ga je od oca, tim su prstenom overili njena đačka svedočanstva iz ekonomske škole. Nijednom ga nije skinula s ruke. Sad ga potapa u mesečnu krv. Kad se on pojavi pred vratima Palmotićeve 8, pogledaće ga kroz taj prsten kao kroz špijunku.
Došao je izmučen kao dete koje su svu noć jahale morije. Gleda je zamućenim pogledom, vrat mu je otekao, korak težak kao da mu je ime sišlo u stopala.
– Je l’ sve u redu? – pita ga vraćajući prsten na ruku.
– Loše sam spavao – kaže joj. – Hoćemo na kafu?
– Uđi – poziva ga u sobu i radost joj zaigra pod trbuhom. – I ja sam ružno sanjala.
– Ispričaj mi, da se ne obistini.
– Ma glupost, sanjala sam da te jure zečevi. Kako napraviš korak, tako se namnože iz zemlje, pa ujedaju.
Od tog su dana nerazdvojni, svuda je prati. Zajedno obilaze robne kuće, pridržava joj tašnu dok ona u kabini isprobava sedmu suknju zaredom. Divi se njenoj figuri i dosađuje se istovremeno. Sedi s njenim prijateljicama koje su izdaleka došle da je posete. Ispijaju kafe, prevrću šolje, on gleda u svaku i proriče bele zečeve. Svima je zabavno sem njemu. Hodaju pored jezera, čvrsto je drži za ruku i želi da bude negde drugde, što dalje od vode pod kojom mu se priviđaju zloslutna raspevana jata. Crne ribe i crvenooki zečevi, svuda je progonjen. Prati je na posao, dočekuje tačno u tri, spreman na svaku zapovest. Kupuje joj karanfile i mimoze, piše pisma, seje ljubavne ceduljice svud po sobi, stavlja joj čokoladne praline pod jastuk, ljubi za slatke snove. Gadi se samom sebi. Noću je želi, diše kroz njenu kožu dok oboje ne ostanu bez daha. Opštio bi sa spavaćicom koju je svukla, ali krv kao da natraške teče njegovim žilama, ne napaja mu snagu, žudnje mu ostaju jalove, telo suvo kao u groznici. Kad se ponovilo više od pet puta, otišao je lekaru, ali ga je stid vratio kući pre nego što su ga pozvali da uđe u ordinaciju.
Kad nije s njom, ruše ga vrtoglavice i nevidljiva sečiva zarivaju mu se u prepone. Sanja bolest koja će po njemu dobiti ime, sanja svoju sliku u medicinskim enciklopedijama i rendgenske snimke svojih presahlih organa. Ta bolest ima žensko lice, ispija mu tekućine iz tela i ostavlja ga da skapa od neutoljene žeđi. Kad ga dokrajči, prisloni mu zadnjicu na lice, pa mu zečjim repom zatvori oči. Nežno ih zatvori. Kad se probudi, još dugo oseća krznenu lopticu na kapcima i trlja oči dok mu se beonjače ne zakrvave. Obnevideo, žuri da joj se vrati.
Odlaze u posetu njenoj tetki, vidi je prvi put, ali odnekud mu je poznata. Možda u njoj vidi stariju verziju svoje drage. Zagleda se u tetkine nabrekle čukljeve, pozamašna bedra, grudi koje joj landaraju oko struka, zlatne zube, ispitivački osmeh, paučinastu kosu natapiranu u punđu. Onda pogleda lice žene koja ga opčinjava, pa proguta zlokobnu misao: – I ti ćeš takva biti! – Dok tetka iznosi goveđi gulaš, on zamišlja njihovu zajedničku starost. Vidi svoje kosti obučene u prugastu pidžamu, bezuba usta koja srču jutarnju kafu u sobi po kojoj se razleću njene raskalašne grudi. Čas ih prebaci preko ramena, čas ga njima nehotično ošine. Lice joj je kao u kornjače, usne zadebljane jarkim karminom, pokreti žustri. Pretura lončiće po kuhinji, kad nađe odgovarajući, baca ga na šporet, pa oberučke muze iz sebe mleko.
– Jedi! – viče tetka i trpa mu gulaš u tanjir. – Naši smo, nemaš se čega sramiti!
Ispričava se, ustaje od stola da opere ruke, u kupatilu povraća belu tekućinu.
– Dobrog si izabrala – tetka zadovoljno klima i žvaće. – Malo je slabunjav, treba da ga uhraniš. Kad kilogram soli zajedno potrošite, tad ćeš znati paše li ti.
– Držala sam se tvog recepta, sad mi sve paše.
– Šta si mu kuvala po mome?
– Svezala sam ga.
– Onda je tvoj do smrti – tetka dosoli gulaš u tanjiru – al’ neće ti takav dugo poživeti.
– Dok decu ne izvedemo na put, pa dosta.
– Ti znaš da sam ja petoricu sahranila, do dece ni s jednim ne stigoh. Slaba sorta! Al’ ne žalim, ti si tetkino dete.
– Izvrstan ti je gulaš. Daćeš mi recept.

_____________________________________________________

MARIJANA ČANAK (1982, Subotica) završila je studije književnosti u Novom Sadu. Piše prozu. Dvostruka je dobitnica književne nagrade „Laza K. Lazarević“ za najbolju neobjavljenu savremenu pripovetku. Objavila je knjigu proze „Ulični prodavci ulica“ (2002), zbirku priča „Pramatere“ (2019, 2023) i roman „Klara, Klarisa“ (2022), koji se našao u finalu NIN-ove i Vitalove nagrade. „Put od crvene cigle“ je njena druga zbirka priča.

fotografija autorke: Maja Tomić

Orahova stabla stresala su sa sebe crne sparušene plodove. Kad puknu, iz njih izađe tračak bezmirisnog dima. Ugljenisani plodovi zapaljivi su na oktobarskom suncu. Crni kao kremen i lagani kao kvarna jaja. U njih se ni bube ne nastanjuju.

Ester ih skuplja u limene kante, nežna je kao nerotkinja prema odbačenom detetu. Zamišlja da je veverica, plodna, repata i čuvarna. Pre nekoliko dana pod orahovom krošnjom našla je sočnu žutu jabuku. Zagledala se u plod kao u svrgnuto sunce. Potom je podigla lice ka nebu i unaokolo tražila krošnju jabuke. Tako krupna i zlatkasta voćka mora pasti sa snažnog stabla, mislila je. Koliko god da se okretala i upirala oči u svaku od četiri strane sveta, nigde nije bilo ničeg osim orahovog granja i lišća. Slegla je ramenima, ravnodušna pred još jednom nesaznajnom pojavom, dohvatila je žarač, nabola je jabuku kao da će je peći na vatri, pa ju je samo istresla na đubrište i vratila se skupljanju oraha. Ester voli miris orahove košulje i kada joj dlanovi poprime boju drveta. Voli kad drvenasti plod udari u zemlju, u beton, u limeno dno. Orasi ove godine padaju kao krupna, stvrdnuta, crna kiša. Ester pleše pod krošnjom, zapaljiva kiša neće joj skvasiti stopala.

Noću je pohode ljudi koje je poznavala pre nego što je sišla u život kakav danas zna. Ne pamti njihova lica, niti ih vidi. Vidi samo komade mraka zatočene u drvenim čaurama kao u orahovoj ljusci. – Mi ćemo to umesto tebe – govore joj noćni posetioci. – Što je tvoje, naše je! Dok ona pronađe noćnu lampu, već je pokradena.

Kradljivci prolaze kroz ključaonicu, kroz zatvoren prozor, kroz zid. Zid je izbušen sećanjima na ljude koji su tamo pokradeni pre nego što je Ester zauzela njihovo mesto. Jednoj babi poharali su razum i ispreturali su joj slova u imenu; od babinog muža oteli su mušku snagu i sećanje na potomstvo; od njihovog sina uzeli su dvadeset godina života, a njegovoj ženi otkinuli su plod iz utrobe. Niko od njih više nije živ, samo su sećanja življa nego ikad. Ester ih nehotično iščita dok dlanom tapka po zidu, a kradljivci iz noći u noć premeštaju prekidače i sijalice, pa se smeju njenoj zbunjenosti. Ester se budi umorna, ramena su joj teška i bolna kao da je neko na njima svu noć tucao kamen. Odlazi pod orah i traži od zemlje da odagna umor sa njenih ramena. Zemlja je nežna, prihvata sve što Ester ne može i čisti je svojim crnilom. Kako uđe u kuću da u njoj prespava, tako se opet uplete u nevidljive zapise u zidovima, snovi joj ulaze na mastiljava usta, kradljivci se osile, čupaju joj trepavice, glačaju vene na njenom vratu, muzu joj mleko iz grudi, skupljaju gvožđe iz njene mesečne krvi.

– Pustite me, sve vam opustelo! – Ester ponavlja cele noći, a zubi joj se istanjuju od zapomaganja i isceđenih kletvi.

Kad nije vetrovito, Ester raščeščljava vlati trave drvenim grabuljama. Rukama kupi gomilice sasušenog lišća i spaljuje ih u zarđalom bakraču. Pomno nadgleda da joj vatra ne pobegne u komšijsko dvorište. Pepeo zaliva vodom, pa sve prospe u krtičnjak. Posle se pretvara da kosi, gura kosačicu kao dečja kolica, napred-nazad, u ritmu popodnevne uspavanke. Kosačica joj ponekad zapne za kamen, za orahov plod ili granu, za raseljenu kućicu vinogradarskog puža. Jednom je zapela za rasparenu mušku papuču. Ester je čučnula u travu i zagledala papuču sa svih strana, oklevajući da je dodirne čak i u rukavicama, kao da je našla nešto ukleto ili zamrljano krvlju. Papuča je bila čista, siva kao uglačano srebro i dugačka kao dečji grob. Ester zamišlja šta bi je sve moglo snaći ako je dotakne. Možda će joj se stopala preokrenuti, pa će do kraja života hodati unatraške. Možda će se pretvoriti u krticu i udaviti se u razvodnjenom pepelu. Možda će joj koža postati čekinjasta, umesto nosa dobiće njušku, pa će samu sebe proterati sa sopstvenog poseda. Možda će je progoniti lovci dok ne završi kao trofej na nečijem zidu. Možda je samo nečiji pas dovukao papuču u njeno dvorište, a vlasnik sad hrama, psuje i bosonog šutira psa. Na tu pomisao, podigla je papuču i zaređala od kuće do kuće. – Dobar dan, komšija, da ovo nije vaše? Svi su se mrštili i odmahivali glavama, čudili su se i odbijali je kao da je došla da ih prosi, a ne da im uparuje papuče. Ester se vratila kući iznurena kao kad je kradljivci zarobe u san. – Bosi po snegu hodali! – prezubila je i hitnula papuču na đubrište. Pogodila je žutu jabuku iz čije utrobe se rasula trulež i pokapala je po dlanu. Čim ju je san savladao, noćne pustahije iz njenih prstiju pohotno su sisale kiselkasti jabukov sok.

Jagodice joj krvare kao nespretnoj švalji, bere bokvicu, pa od njenih listova pravi naprstak i navlači ga na svaki prst. Nema ceo dan da vida rane, mora očistiti kuću. Otvara sve prozore, uzima metlu, pa njome čisti plafone, kao da su krcati malim visećim nemanima koje niko osim nje ne vidi. Metlom ih izgoni napolje, ispušta zvuke kojima su ljudi navikli da rasteruju pernate životinje potkresanih krila. Zavukla je metlu u svaki ćošak, ispomerala je nameštaj, pootvarala komode i škrinje. Potom pali žalfiju, zatvara prozore i čeka da postanu neprozirni od dima. Jedna svraka doleće joj na prozor samo da bi tu skapala. Ester je uzima u ruke i odnosi pod stablo zakržljale šljive da je tamo pokopa. Zamišlja kako će na stablu umesto plodova izrasti svi oni komadi sjajnog stakla koje je ptica skupljala i skladištila dok je bila živa. Od toga će praviti nakit i prodavaće ga na prolećnoj pijaci. Zaradiće više nego što druge žene zarađuju od prodaje nevenove masti, gavezovog melema i kozijeg sapuna zajedno. Ili neće zaraditi ništa, jer će njeni noćni posetioci tražiti da im kupuje čokoladne bombonjere u luksuznim pakovanjima, a ako odbije, napraviće joj tačno onoliko kvarova u kući koliko je potrebno da potroši sav novac.

Dosetila se da bude brža, da im ponudi darove pre nego što oni stignu da je pokradu. Da ih podmiti. Mesi slatko testo sa bademima, medom i cimetom, od istanjene smese iseca čovečuljke i ređa ih u pleh. Dok se peku, posmatra kako im tela rastu i zaobljavaju se. Potom ih potapa u tečnu čokoladu, od blanširanih bademovih listića pravi im odelca. Slaže ih u krug, pa zavrti tanjir, a čovečuljci zaigraju držeći se za ruke. Ester zapeva neku nemuštu pesmu o dolascima i odlascima, o neprekidnom kruženju, ispraćajima i obećanim susretima. Na veliki zemljani tanjir ređa kriške banane, grumenčiće bele palente, kuvana jaja i krupne oguljene narandže. Svakoj narandži dodeljuje po jednog čovečuljka, kao da naseljava planete u malom. Sve posipa čokoladnim perlicama i mrvicama, pa odnosi u žbunje. – Vama sladak trbuh, meni mirni snovi.

***

MARIJANA ČANAK (1982, Subotica), piše prozu. Završila Filozofski fakultet u Novom Sadu. Dvostruka dobitnica književne nagrade Laza K. Lazarević za najbolju neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku (2005. i 2019). Nagrađivana na književnim konkursima Ulaznica (2002), Portalibris (2020), Živjeti kvir život (2020), Milutin Uskoković (2021), Write Queer (2021). Ove godine dobija prvu nagradu na regionalnom književnom konkursu Kluba putnika Spasimo putopis i na V regionalnom konkursu za najbolju kvir priču Novi život organizacije Queer Montenegro. Zastupljena u časopisima (Polja, Koraci, Eckermann, Zin Daily, Arteist, Strane, Čovjek-časopis), zbornicima (Biber, Lapis Histriae, Crte i reze) i na portalima u zemlji i regionu. Objavila knjigu proze Ulični prodavci ulica (Edicija Prva knjiga Matice srpske, 2002) i zbirku priča Pramatere (Zenit Books, 2019). Živi u Novom Žedniku i Novom Sadu.

fotografija autorice: Maja Tomić

Igramo se plastičnim lutkama, šišamo ih do glave, pa plačemo što im ne izrasta nova kosa. Lakom za nokte bojimo im usne, šišamo im trepavice, trgamo im ruke – nekad se mogu uglaviti nazad u ramenu rupu, nekad ne. Znamo da im neće izrasti nova ruka i ne žalostimo se. Ispomjeramo im oči, ugledamo dvije kugle nanizane na žicu i shvaćamo zašto lutke zažmire čim ih polegnemo na leđa. Kupamo ih dok im ne zahrđa očna žica. Trgamo im odjeću, čiste ih oblačimo u lako krojive haljine od dotrajalih čarapa. Igru nam prekida šamar. – Štetočino, što učini od onako lijepe bebe!? Kako ti nije žao? Kako te nije sram? Niti jednu lutku više nećeš dobiti u ruke, jesi me čula! Skloni tu kosurdaču s lica, vodit ću te na šišanje! Šišaju nas, jer im kratkokose manje muka zadajemo.

Igramo se velikim ćelavim bebama. Vezujemo im partikle, pa ih hranimo usitnjenom mrkvom. Što pretekne same pojedemo. Stavljamo im gumene glave preko ramena, tapkamo ih po leđima te čekamo hoće li podrignuti. Podrignemo umjesto njih. Znamo kako ih poviti u pamučne pelene, švedske i gumene gaće. Odbijamo ići u šetnju bez njih. Guramo ih u kolicima, uprtimo ih ako zaplaču, pa drugom rukom guramo prazna kolica. Žurimo kući da im u malom plastičnom štednjaku pripremimo večeru. U štednjak guramo kestenove, trpamo dok se ne polome vrata pećnice. Onda plačemo što će beba ostati gladna. Slušamo kako se odrasli uveseljavaju našim jadima, pa plačemo još više. U razglavljenu pećnicu guramo lutkinu glavu. Stižemo ju spasiti u posljednji tren, pećnica bi ju cijelu progutala. Mašemo kažiprstom: – Pec-pec! Nevaljalice, da više nikad nisi išla tamo, jesi me čula?

Igramo se liječnika, lutka gori, koža joj je užarena, ima opekline. Skidamo joj benkicu i pažljivo je umotavamo u gazu, od glave do pete. Na čelo joj stavljamo hladne obloge, na tabane modar mastan papir. Sjedimo kraj bolničkog krevetića i gledamo zabrinuto. – Influenca velika, al umrijeti neće. Mutimo praškove, cijedimo limun u plastične žličice od sirupa. Nema znakova poboljšanja. Ubrizgavamo vodene injekcije u lutkin platneni tur. Pelenom brišemo zamišljene suze. – Molim vas, doktore, spasite je! Ozbiljnije je nego što sam mislio. – Rekli ste da neće umrijeti! – Ništa više ne možemo učiniti. U očaju razbijamo kasicu kornjaču, po jedan dinar stavljamo na oba lutkina oka. Poljubimo je u čelo, zajecamo, pa preko nje svečano navlačimo bijelu plahtu. Zajecamo ponovno, ali drugim glasom, jer šamar prekida pripreme za lutkin sprovod. – Što to izvodiš, jesi li normalna!? Kakva je to boloumna igra? Ne crtaj vraga na zid! Prevrćemo se cijelu noć, radoznalost nas ubija kao slijepe mačiće. Je li taj vrag muž baba Jage ili brat blizanac? Strijepimo da će nešto poderati tapetu, izroniti iz zida, dopuzati do kreveta i zariti nam pandžu u boso stopalo. Usta su nam veća od lica, plačemo na sav glas, dozivamo majku iz mrkloga mraka. Ona se stvori na vratima brže nego vrag na zidu, pali svjetlo, grli nas, rastjeruje strah. – Nikome tebe mama ne da! Kad padnemo u san, mama šapće kroz zid koji je vrag istanjio: – Možda bi je trebalo voditi kod psihologa.

Igramo se kraljica i dvorkinja. Nismo same, igramo se s drugim djevojčicama i naše lutke igraju se s njihovim lutkama. Na dvorištu, ispod kuhinjskoga prozora, napravile smo dvor od tri cigle. Naizmjence ćemo preuzimati vlast, onako kako padne kocka. Kraljica zauzima tron, stavlja krunu od maslačaka i izdaje naređenja. Tron je izbačeni kauč natopljen staračkim izlučevinama, kišom i urinom. Kraljica izvolijeva ležeći dok sve druge obigravaju oko nje. Traži od dvorkinja da joj donesu vode, naberu cvijeća, podoje i uspavaju njezinu lutku. Da je ljube baš u ono mjesto koje na sebi smatra najodurnijim. U klempavo uho, masnu kosu, poderani pulover, masnicu na koljenu, oznojeni dlan, madež na čelu. Dvorkinje su pokorne, čekaju svojih pet minuta i šesticu kad se opet bude bacala kocka. Ne slute da i nad kraljicom ima kraljica. Najednom zagrmi iz kuhinje, promoli se ruka Pravde, pa jednim šamarom izbije sve hirove iz kraljičine razigrane glave. Obraz zabridi, maslačkova kruna raspe se pod nogama. – Što si umišljaš, da si bolja od drugih? Silazi! Ili se igraj normalno, ili nikako!

Igramo se kriomice, nitko ne smije čuti za tu igru. Ako Ken legne preko Barbi, njezin će se trbuh izjutra naduti kao lopta a iz njega će se izlijeći njihov prvijenac. Postupak ponavljamo više puta i otkrivamo da je mnogo načina da tijelo nalegne na drugo tijelo. Pitamo se koji je pravi. Gola Barbi ima kupaste sise i nosi ih s ponosom, naše su tek nabubrile, izazivaju nam nelagodu, jedva ih razlikujemo od pčelinjeg uboda. Njezin je struk tanušan, noge utegnute kao nalivpera, međunožje glatko, miriše isto kao lice. Naša su tijela meka kao uštipci koje odskora odbijamo jesti, jer slatkoća prijeti našoj sreći. Udubljenja nam postaju maljava, luče tekućine i mirise kojih se sramimo. Barbikine srneće oči jedini su svjedok našoj zbunjenosti. Nemamo kud, nego ju spakirati u kutiju te poslati u dom za nezbrinutu djecu.

Više se ne igramo, šake su nam pune neudijeljenih šamara. Psiholog nam kaže: – Zamisli igru. Kako je vidiš? – Vidim lutkino raščerečeno truplo. – Koji dio sebe si darovala toj lutki? – Grudnu kost. Zariva joj se u čelo kao bodež. – Što lutka tebi daje zauzvrat? – Žicom između očiju vezuje mi zglobove. – Vrati lutki njeno, uzmi sebi svoje. Što osjećaš sad? – Rupu u čelu i slanu vodu u oba oka. Moja će plastika nadživjeti njezine kosti.

***

MARIJANA ČANAK (1982, Subotica), piše prozu. Završila Filozofski fakultet u Novom Sadu. Dvostruka dobitnica književne nagrade Laza K. Lazarević za najbolju neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku. Nagrađivana na regionalnim konkursima Spasimo putopis, Write Queer, Ulaznica, Portalibris. Prisutna u zbornicima i časopisima u zemlji i regionu. Objavila knjigu proze Ulični prodavci ulica (2002) i zbirku priča Pramatere (2019). Živi u Novom Žedniku i Novom Sadu.

DUŠAN SILNI

Mogao je da primeti kako ona oboleva kada je sve ređe nalazio hleb u kredencu. To je bila njena stara igra: da sakriva hleb od njega kad je ljuta. Kad ga uhvati s drugom. Ali on već punu deceniju nije bio s drugom. Onako nezgrapan, sa upadljivo velikim ušima i smešnim brčićima, na sve je više ličio nego na zavodnika, ali njegova se Staka razračunavala sa mnoštvom njegovih ljubavnica. Ako je trebalo – i u fizičkim okršajima. Onda bi ga kažnjavala tako što mu je uskraćivala hleb: – A ti troši pare na kurve, pa nek’ ti one peku kruh! Da ti jebem nebo od peći! Još uvek mu zaigra osedeli brk kad se toga seti. Kad ga je prvi put lažno optužila, nije hteo da je razuverava. Uzeo je svoj zakrpljeni ceger, natako kačket na glavu, čačkalicu među zube i – zaputio se u pekaru. – Jest’ da je Šiptar, al’ zna zanat! Dušan nije verovao u priče kako Bujar sad melje mišomor sa brašnom i truje selo. Kupio je dve vekne i zadovoljno ih stavio na ono prazno mesto u kredencu. Staka je samo ćutala. Tim svojim istrajnim ćutanjem podjednako je znala da ga kažnjava, kao da tom mrklom tišinom hoće da pokopa njegovo preljubništvo. Ali on već deceniju nije žensko ni omirisao! Neka joj bude. Progovoriće kad joj dojadi. – Na! – tako će mu reći iznoseći hleb i crvenu čorbu na trpezu. – Jedi! Beli hleb na vidnom mestu – bio bi to znak da je među njima uspostavljeno primirje. Ali Staka je sve dublje ćutala i bivala je sve dalja. Nema i odsutna – ko bi rekao da to može biti simptom ozbiljne bolesti? Obesno žensko, šta joj sad fali? Našla da se inati pod stare dane, sramota!

Dušan bi frknuo kao da ga nije briga i posegao za nekom knjigom. Knjige je donosio u istom onom cegeru za hleb i, prema pouzdanoj bibliotečkoj evidenciji, važio je za najnačitanijeg čoveka u selu. Onako nerazgovetan i smušen, na sve je više ličio nego na učena čoveka, ali evidencije ne lažu. Za Dušana su evidencije bile razbibriga, pa je i sam vodio nekoliko: beležio je koliko je hleba kupio i za koji novac, kad je odsekao nokte, koliko je (u kilogramima) poklao pilića… Sve je to uredno i savesno beleženo u njegovoj svesci plavih korica, tako da je u svakom trenutku mogao sračunati koliko je vekni pojeo i koliko bi mu dugi nokti bili da ih uopšte ne seče. Kada nije imao šta drugo, jer biblioteka u selu ne radi kad je vreme setve, žetve i svinjokolja, Dušan bi čitao svoje evidencije. Voleo je da čita naglas, muljajući čačkalicu ili tanku kokošiju kost među zubima. Kako je bio poprilično gluv na oba svoja golema uha, teško je reći da li je uopšte čuo sebe dok čita ili se samo nadao da Staka sluša. Možda joj je ćutanje istančavalo sluh?

– Stako!

– A?

– Što si pobacala one kosti po dvorištu?

– Na’ranila kera. Gladan, zavija svu noć.

– Kera? Čijeg kera?

– A našeg Džoniku, neću valjda komšijino pašče ‘raniti!

Džonikine kosti odavno su već ležale pod zemljom – ne zato što ih je čuvao za neke gore dane, nego zato što je sam bio mrtav i pokopan. – ‘Rani mrtvog kera… i još mi to u oči kaže – posumnja Dušan kako tu nisu čista posla. – Il’ nešto vrača, il’ je sišla s pameti! Trećeg nema. Nije je više ništa pitao, nego uze da skuplja te razbacane kosti. Isto je tako kupio kosti dok je gladovao u zarobljeništvu. Glabao ih na smetlištu, svestan da mu život nije ništa vredniji od psećeg. Jednom ga je jedan švapski dušmanin, čuvar logora, zviznuo kundakom u leđa. Pao je licem na zemlju, a kost mu je izbila jedan od gornjih prednjih zuba. Posle je na tom mestu ugradio zlatan zub, a uz zlato mu se ustalila i ta navika da među zubima glođe i sisa makar čačkalicu.

– Stako, crk’o je Džonika.

– Ajme meni!

– Odavno crk’o. A ti ‘rani aveti po dvorištu, da ti jebem ‘lebac!

Opsovao im je primirje, a ona je plakala neutešno za odavno mrtvim psom. – Ja da sam umro, ne bi tako žalila! – frktao je Dušan ljubomorno u sebi. Kivan što sad nema s kojom da je prevari. Na njene oči bi drugu obljubio, sve grebući joj vrat i bela nedra onim drvcetom među zubima, da se još danima posle poznaju tragovi njegove strasne osvete. Toliko je bio kivan! Na Staku i na sve ženskinje, na rođenu majku kojoj ne može da oprosti što je prerano umrla, na pokojnu ženu svog starijeg brata kojoj je zapalo da mu bude maćeha, na svoju prvu ženu kojoj ime nije izgovorio otkako je skončala na šinama… na sudbinu – jer i ona je prevrtljivog ženskog roda!

Staka je sve više zaboravljala i sve češće nestajala. Bazala je po selu tražeći kuću koje odavno nema i ne razaznajući nekada poznata lica. Po dvorištu je čuvala kokoši kojima je Dušan odavno kosti oglodao. Pored Dušana bi prošla kao pored švapskog groblja. U kuhinji je znala da se izgubi između kredenca i šporeta i, užasnuta tim lavirintom iz koga ne vidi izlaz, nemoćno bi zapomagala: – Vodite me kući! Mojoj kući ‘oću! Odveli su je, bolničkim kolima. Nije je bilo mesec dana, a kada se vratila, Dušanu su saopštili da više nikada neće biti ista i poverili mu nastavak njenog lečenja. – Do izlečenja ne može doći, ali možemo da usporimo njeno propadanje – rekli su mu i on je s punim poverenjem uzeo kutije s propisanim pilulama. – Po jedna na dan, od svake. Dobro je razumeo šta mu govore, ali – strpljenje mu ni tada nije bilo jača strana. – Ako joj dam duplo, brže će ozdraviti – mislio je. Nisu lekovi hleb, pa da se na njima škrtari! Davao joj je dvostruko, a ona je samo spavala nekim mrtvačkim snom, nažuljana na sopstvene kosti. Toliko je smršala, da bi njena podlaktica stala Dušanu među zube.

Kad se probudila, izgubila je sve srodnike, zaboravila mnoga imena i većinu reči, za kućom je sve manje tugovala, glad više uopšte nije pokazivala. Iz časa u čas njen se život osipao u neumoljivom zaboravu. Ostala je bez svega, samo su tri reči istrajale u njenoj svesti: ajme, Dušane, nemoj. Ajme kao oznaka porekla, nemoj kao snaga otpora koju nijedna bolest u njoj nije mogla sasvim da slomi i Dušane – kao priziv jedinog preostalog čoveka u njenom pomračenom, izumirućem svetu.

_________________________________________________________________________

MARIJANA ČANAK (1982) završila studije srpske književnosti. Objavila knjigu Ulični prodavci ulica (2002). Prisutna u časopisima i na portalima u zemlji i regionu. Novinarka Portala o invalidnosti. Dvostruka dobitnica nagrade Laza K. Lazarević za najbolju neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku. Regresoterapeutkinja i učenica afričke filozofije Ifa.