Tag: Luka Draganić

Za tih desetak dana koliko smo ostali u Beogradu, ipak mi je najveće razočaranje bila posjeta zološkom vrtu. Ne znam šta sam očekivao, ali slike životinja kako tupo leže po onim kavezima, nikako mi se nijesu slagale sa Opstankom, čiju sam svaku epizodu znao napamet. Jedino je crni panter, nepomiren sa svojim zatočeništvom, pravio neurotične graciozne korake, neprestano idući od jednog do drugog kraja kaveza. Ili je bio nov u zološkom vrtu, pa još nenaviknut na neslobodu praćenu hranom, ili je bio lud. Kasnije sam shvatio, da je krajnji cilj naših malih života, upravo ta ograničena nesloboda praćena izobiljem hrane i svega neophodnog, da se za to razne škole moraju završiti i da je kad-tad moramo prihvatiti. Ipak sam odlučio da je ovaj panter lud, bilo mi je lakše tako.
Stric je živio na Banjici, i iako je bilo milion autobusa i tramvaja, mi smo uvijek koristili samo jedan prevoz. Gdje god da smo bili, onako mrtvi i iscrpljeni, što od neprekidnih šetnji, što od avgustovske žege, uvijek bi dolazili na baš tu jednu stanicu, koja uopšte nije ni bila u centru gdje smo provodili najviše vremena, i baš sa te stanice bi išli kod strica na Banjicu. Razlog je bio jednostavan – stari je jedino sa te stanice mogao da se snadje, izbrojao je da na tačno jedanaestu treba da sidjemo, i tu dalje rasprave nije bilo. Stric se dugo svadjao sa mojim ocem, što ne koristimo više prevoza , već tumaramo pješke po ovoj vrućini – ali bi ovaj uvijek imao spreman odgovor: „Neće im ništa biti od malo šetnje.“ Ipak, jednom se nešto bio zamislio, i panika je zavladala linijom broj 40.
„Alo majstore, je ’l ovo jedanaesta?“ Vozač ga je samo čudno pogledao, prebacio brzinuo, i nije progovorio ni riječ.
„Čuješ li šta te pitam, jadan ne bio, je ’l ovo jedanaesta sad po redu?“
„Ma kakva jedanaesta, o čemu bre pričaš čoveče?“
„Šta se praviš blesav? Jedanaesta od kad smo ušli u prevoz, evo svaki dan kupujem tri karte, iako mali nema još dvanaest godina! Ali ja kupim tri! Znaš da naplatiš, ali nećeš da pomogneš, je li?“
„Pa čoveče, je ’l ti znaš koliko ljudi dnevno ja prevezem? Odkud ja znam gde ste vi ušli? Reci mi gde ideš, pa ću ti ja pomoći da…“
„Meni treba jedanaesta i tačka! Brzo mi odgovori!“
Jeste, to je bila jedanaesta, na ćošku je bio neki lokal sa velikim posterom gole žene, ispod koje je pisalo „do poslednjeg metka.” Ali ja ništa nijesam rekao.
„Ajmo Ilija, silazi, snaći ćemo se,“- progovori glas razuma moje majke.
„SJEDI DOLJE SVI! Niko ne napušta prevoz dok ja ne kažem, je’l jasno?!“
Panika ga je skroz pocijepala, dok su ga putnici uplašeno gledali. Prošli smo jedanaestu, dvanaestu i trinaestu. Kad smo došli do okretnice, svi putnici su izašli, poslednji smo izašli i mi, i odmah opet ušli.
„Tri karte molim,“ promumla otac.
„Ma ne treba čoveče, evo ja ću garantovat za vas…“
„TRI KARTE I BEZ RASPRAVE SA MNOM!“
Vozač samo slegnu ramenima, naplati mu tri karte i vrati kusur. Ja sam mislio da ćemo izaći na našu stanicu, kod one gole žene, medjutim, stari je imao drugačiji plan. Otišli smo skroz nazad do prve stanice, opet izašli, kupili tri karte, ovaj put bez ikakve priče sa vozačem, i krenuli nazad na Banjicu. Kad je stari prepoznao stanicu na koju smo obično ulazili, počeo je naglas da broji, u inat vozaču, a na opšte čudjenje svih putnika. Majka je od sramota gledala kroz prozor, dok je stari vikao: “ Devetaa… desetaa… jedanaestaaa! Sad silazimo! Da nijesmo nekome nešto dužni možda?“
Mislim da smo se vozili oko dva sata. Nekuda smo se penjali, pa se spuštali. Imao sam utisak da sam na svakoj stanici mogao da sidjem, da promjenim prevoz i da se tako vozim u nedogled u suprotnom pravcu, da ga otkrivam, da ga se nikada neću zasititi i da se nikada neću vratiti istim putem. Za razliku od korzo-a u mom rodnom gradu N., gdje smo išli od tačke A do tačke B, ponavljajući do besomučnosti te neurotične ciklične krugove, i sa ponosom izjavljivali da ovakav korzo nema nigdje, a svi jedva čekajući da što prije napunimo osamnaest godina pa da zamijenimo ovaj grad koji se ne budi sa nekim koji nikada ne spava, ovdje su se pojavljivale neke nove kote i širine koje je trebalo istražiti i upoznati. Ta širina Beograda te 1990. godine, kasnije mi se nekako smanjila, i nikada više mi nije izgledao tako velik i otvoren. Ali čini mi se da zato sada dobija na visini. Ali je ipak šteta zbog širine.
Sjećam se da stric nije pričao sa mojim ocem kad smo napokon došli na ručak, uz dva sata kašnjenja. Pričao sam sestri doživljaj sa prevozom, ona se smijala i glasno vikala „e, ne verujem“, dok mi je stara prstom pokazivala da ućutim. Ja sam do besomučnosti ponavljao to „e, ne verujem“ i jako nervirao oca, koji se ipak uzdržavao da me počasti sa serijom šamara, jer ipak smo bili u tudjoj kući. A na otvorenom mi nije mogao ništa, od malih nogu sam naučio prednosti distance. Do kasno u noć bih gledao sa sestrom neki kanal, koji je puštao samo dobru muziku, i neke emisije, koje su se potpuno razlikovale od ZiP-a (Za i Protiv, politička emisija koja se emitovala 90-tih), koji mi je obilježio odrastanje u gradu N. Sjećam se da me je sestra, dok bi gledali te emisije, uvijek pitala – „a šta ti misliš o ovome“? Čini mi se i da ju je interesovalo moje mišljenje, a i da bi mi svakako dala na značaju. U početku sam bio zbunjen, jer me nikada prije toga, niko stariji, ni iz familije, ni iz okruženja, nije pitao za moje mišljenje o bilo čemu, ali sam se brzo oslobodio, i na veliko iznenadjenje – počeo da formiram sopstveno mišljenje. Čudo je veliki grad. Umrla je par godina kasnije.
Ništa ja nijesam naučio ni vidio od ovog grada. Nikada me nije zanimalo da istražim koji su to bile kafane u koje je Kiš sam izlazio, grčevito stežući papire na kojima je pisao svoju odbranu od horde „podobnih neplagijatora“. Nikad se nijesam potrudio da saznam tačno sa kog je mjesta skočio Ćopić, sluteći zla vremena, da li je dolazio pod prozore Palmotićeve 8, da prozbori koju sa izopštenikom Djilasom, da mu kaže da se ne ljuti što ga je „onomad privodio zbog njegovih skretanja“, da ga pita treba li mu šta, bar parče prazne hartije, da ga okuraži da nastavi… Nikad me nije ni zanimalo da potražim te albanske pekare koje je Zoran Radmilović branio devedesetih, da ih pitam da li ih je ko branio posle njega?… nikad me nije interesovalo da saznam u kojoj bašti Dorćola se Kaporu rodila ideja za Provincijalca, zamišljajući tirkizni Jadran.. Nikad ga nijesam ni pitao, da li mu je bar malo žao što je onako proćerao Kovača, da li ga bar ponekad zovne da ga pita kako je i da li je još ljut… Jedino što sam znao je da se dobro naklepećem po birtijama, opijen njegovom večernjom slatkorječivošću, i da ujutro bježim iz njega, pun safre i gorčine, jer opet ništa nijesam vidio…
A da je imalo, vala imalo je.

_____________________________________________

LUKA DRAGANIĆ, 1979, autor dva romana, “Otkud muva u decembru” 2020 i “Ni Bog ne voli pdv” 2023. Živi i radi u Nikšiću, Cg.