Tag: Lucija Švaljek

Jednog jesenskog jutra Mirko Poriluk usporenim je koracima hodao seoskom cestom pušeći cigaretu. Seoske žene isprsile su se na plotove kad je prolazio selom i dovikivale razne prostote. Glavna za takve budalaštine bila je Jagica, a kasnije joj se pridružila i Anka.
– Mirkec, kaj pa ti se med nogami skriva?! Je i dolje neki klobuk? – upitala je Anka.
Jagica je uzimala vodu iz bunara kad se Poriluk zaustavio ispred njene kuće. Odložila je teške kante na pod i zagledala se u Poriluka.
– Kaj hočeš, črvljivec gerdi?! Mekni se od moje ljese, od moje hiže! E si me čul?! Te cigaretljin bum ti h gubec narevala… Verni se gore h Černu hustu! – vikala je Jagica.
Poriluk nije ništa odgovorio. Popravio je veliki klobuk, a plavo odijelo zaplesalo je na njemu kad je malčice zapuhao vjetar. Bacio je opušak cigarete, stao na njega čizmom i posegnuo u džep za rupčićem. Obrisao je smežurano čelo koje se skrivalo ispod klobuka i polagano spremio rupčić natrag.
– Znam vse, Jagica. Znam kak ste pesa od pucice hbili. Bokca ste zatukli z lopatu i iza štale na gnjoj zakopali – mirno je progovorio.
– Kaj si ponorel, si se ludih gljivi najel?! Mekni se od moje ljese! Impa vsi h selu znaju po kmice z huste ide van, do pesima čavle zabija h mozak i tira ljude da se h štale obesiju!
– Jagica, sramota vas budi. Gde vam je hnučica? Ste joj morti rekli gde je njezin pes?
– Prvi gerdomu vragu! Eto ti gde je! Zdej me pusti na miru i nek te vrak nosi, črvljivec prokleti!
Eliza se skrivala ispod odškrinutog kuhinjskog prozora i čula cijeli razgovor svoje bake i Mirka Poriluka. Bila je spremna oprostiti baki što nije poštedjela njezinu najdražu kokoš jer je znala kakva sudbina čeka kokoši u selu. Nije mogla vjerovati da bi baka ubila psa koji je do nedavno bio štene. Mali Lav joj nije napravio ništa nažao. Eliza je bila prestravljena. Sumnjala je u baku jer je znala da ne voli kad se igra sa psom. Bojala se što bi joj baka mogla napraviti ako je neće slušati. Skutrila se ispod prozora i položila glavu na koljena. Srce joj je počelo ubrzano lupati, a ruke su joj se tresle. Mogla je čuti zvukove Porilukovih radničkih čizama koji su polako jenjavali.

***

Te večeri Eliza nikako nije mogla zaspati. Nije ju smirila ni melodija balerine na navijanje. Cijelu noć nije prestala kašljati. Probudila se tužna i izmučena, no pod svaku cijenu željela je saznati je li Jagica zaista toliko zla da je ubila njezina psa. Najviše od svega željela je da joj Poriluk vrati majku, ako je uopće živa. Svaki trenutak u kući za nju je bio ispunjen sumnjom i strahom. Kašalj joj se pogoršao otkako je ostala bez ljubimca, a dane je provodila u samoći. Više nije imala nikoga na svijetu.
Počela se sve više bojati bake. Više se nije usudila pitati smije li ići kod mosta na igranje. Bila je uvjerena da bi joj baka mogla nauditi ako zakasni kući. Sve više ju je tištila pomisao da je Jagica zla poput maćehe iz priče o Snjeguljici.
Dani su prolazili, a osjećaj gađenja prema baki postao je nepodnošljiv. U mislima su joj se vrtjeli prizori mrtvog Malog Lava, a noću je čula njegove jecaje u snovima. Strah i sumnja postali su joj prevelik teret i znala da je mora nešto poduzeti. Skovala je plan. Svaki je korak detaljno prolazila u mislima, čekajući trenutak kad će baku omamiti san. Nikad ne smije saznati da se iskrala. Odlučila je saznati istinu, čak i ako to znači suočiti se s Porilukom u Crnoj šumi. Naumila je ponuditi baku i oca u zamjenu za majku i nadala se da će pristati. Znala je da, jednom kad zakorači u Crnu šumu, možda za nju više nema povratka.
Eliza se iskrala iz kuće točno u ponoć. Osjećala se kao prava Pepeljuga, samo što je umjesto staklenih cipelica obula iznošene tenisice. Uzela je stari fenjer iz podruma. Pažljivo je otvorila prozor i stala na donji okvir, čvrsto se pridržavajući za rub. Prozor nije bio visok i noge su joj gotovo dodirivale tlo. Otpustila je stisak i tiho se spustila na tlo. Magla je te večeri bila neobično gusta. Bez fenjera bi se sigurno putem izgubila. Dok se spretno penjala na brijeg prema Crnoj šumi, njezina pidžama s medvjedićima nije ju previše grijala. Stigla je do najdubljeg mraka. Začula je dubok glas, a fenjer joj je skliznuo iz ruke.

H megli ja živim…
Vrganj sam h husti!
Zapamti!
Ničeg se ne bojim…

– Pucka, luda pucka… Kam te vrak nosi?!
– Mirko? Mirko Poriluk? – oprezno je izustila.
– Ja sem. Gdo bi drugi bil. Nema nikuga drugoga h Černoj husti. Nemaš se čega bojati, pucica! – rekao je Poriluk, a Eliza se stresla od straha kad je zakoračio prema njoj.
– Znam ja jake dobre kaj o meni govoriju. Da sam hbil tvoju mater, da pijem ljudima mozak i hičem ih k bijesnim ljesicami… Same bedastoče! Pak mi je sega toga dosta! Rajši se z ljesicami spominam nek z ljudi. Ljepe mi je tople pod mahovinu i nigdar nisam lačen!
Eliza je uzdahnula od olakšanja jer je uspjela pronaći svoj fenjer. Stvor ispred nje bio je velik poput čovjeka.
– Čula sam kaj ste se ti i moja baka spominali… Zdej mi reči, gde mi je mama? Je živa? Kaj si joj napravil? – tužno je upitala Eliza i oprezno se udaljila od Poriluka. I dalje je čvrsto držala fenjer u rukama i nije mu se približavala.
– Dete drago, nemaš se čega bojati. Mater ti nije h Černoj husti, sele poveda gluposti i nebuš ju tuj nigdar našla. Babica je hbila tvojega pesa, ali bum ga oživel! Buš se z njim igrala h mojoj husti! – rekao je Poriluk, a Eliza ga je znatiželjno pogledala. Zamislila je kako bi bilo lijepo da je Mali Lav ponovo živ.
– Oživel sam pese z sela! Pese koje su hbijeni iste kak i tvoj – dodao je ponosno. Eliza ga je sumnjičavo pogledala, još uvijek nedovoljno uvjerena.
– Dokaži! – rekla mu je, a on ju je pozvao do gnoja iza bakine staje.
Pažljivo ga je slijedila dok su hodali niz brijeg. Dok su se polagano spuštali, dim njegove cigarete stapao se s maglom. Eliza je fenjerom osvjetljavala put i ubrzo shvatila da su stigli do Jagičine staje. Provirila je u kokošinjac, iz kojeg se nije čuo niti jedan zvuk. Kokoši su spavale dubokim snom, a njihova tijela nadimala su se ispod gustoga perja.
Poriluk je ušao u gnoj i pružio Elizi ruku da se popne preko zidića. Svijetlila je fenjerom dugo i strpljivo sve dok je napokon ugledala beživotno tijelo Malog Lava. Svijetlosmeđe krzno izdvajalo se iz mora gnjilih rajčica, luka, krumpira i kokošjih glava. Dok je Poriluk podizao psa u naručje, Eliza mu se uspjela približiti. Silno je željela saznati zašto skriva lice i oprezno je posvijetlila fenjerom ispod njegovog klobuka. Lice mu je bilo prekriveno crvima koji su izlazili iz njegovih ušiju i očiju. Crvi su gmizali, ostavljajući za sobom tanke tragove sluzi. Neljudsko lice ispred nje izgledalo je kao prljava spužva za suđe. Ipak je istina sve ono što govore. On je ružni i opasni vrganj bez srca, šumska prikaza stvorena od sotone. Dok je u rukama držao izmrcvarenog psa, na pseće tijelo okomili su se ružni crvi s njegova lica. Eliza je vrisnula i htjela pobjeći natrag u kuću, ali Poriluk ju je čvrsto zgrabio za ruku.
– Pucica… Stani!! Nejdeš ti nikam!!

***

Inspektor je navukao svoje blijedožute hlače gotovo do prsa. U džepu hlača nosio je češljić. Često bi ga koristio da zaliže masnu kosu, uvijek u lijevu stranu. U selu je zbog frizure bio poznat kao onaj kojeg je polizala krava. Njegove velike pepeljarke bile su vječito zamrljane jer ih je brisao istim rupčićem u koji je puhao nos. Istraživao je tko je iz sela otrovao mačke, čiji je pas pojeo susjedovu kokoš i bavio se raspodjelom njiva.
Inspektor je osobito volio seoske spletke i bio je na svakom sprovodu isključivo zbog hrane. Svaku situaciju u kojoj bi se našao pokušavao je okrenuti u svoju korist. Bio je isto tako lijen i proždrljiv kao i njegova žena. Njih dvoje prigodom svake svađe jedno su drugome prijetili nožem, a hranili su se kod inspektorove sestre Jagice. Jagičina je kuća bila udaljena od njihove samo nekoliko koraka.
Inspektor je pokucao na Jagičina vrata i usput se češkao po nosu. Običavao je nosom proizvoditi svakojake zvukove i glasno je gutao slinu. Kad se bojao i kad je bio udubljen u posao, nos mu je fijukao dok je kroz njega uvlačio zrak.
– Seeekica, dej otpri vrata! – odgovora nije bilo, pa je počeo jače vikati.
– Jaaaagaaa, dej otpri vrata, megla mi smeta za očale… Jagica, prosim te! Ja sem, Jaaagica!!
Odlučio je pričekati nekoliko minuta. Jagica je otvorila kuhinjski prozor.
– Po kaj si došel, prasec? Si lačen morti?! Pusti me da se naspim, neču videti nikuga z ovuga prokletuga sela… Več nigdar! Jesi me čul?! Nigdar!!
– Kaj se dogodile, sekica?! Zakaj si huda?
– Zakaj sam huda?! Zakaj sam huda me pitaš, lakotnjak jeden?! Pa morti zate kaj mi je hnučicu Poriluk zel i mozak joj spil!! Morti ju zdej dok se spominame med mahovinu zakapa i hiče njezine ruke k ljesicami… Zate sam huda! Mešter bu me hbil jer ju nisam dobre pazila!
– Otpri mi vrata, lačen sam! Jesi me čula?! Moraš mi vse povedati, moja Jagica…
Jagica je duboko uzdahnula, a njezini žuti zubi ljeskali su se u inspektorovim naočalama. Ispričala je bratu kako je spavala kao zaklana dok je nije probudio jak vrisak. Uzela je malu lampu iz ladice i brzo otišla na dvorište. Kad se spustila na seosku cestu, vidjela je Poriluka kako odvodi Elizu u Crnu šumu.
– Poriluk i Eliza su bili na bregu! Eliza je kričala kak da ju vragi mučiju! Ščampil ju je za ruku i h hustu je pobegel! Nisam nič mogla napraviti! Zel ju gerdi črvljivec! Mešter bu me hbil, htergnul bu mi saku kost!
– Poriluk je Elizu h Černu hustu otpeljal?! Prokleti grdilnjak!
– Još nisam Meštru povedala! Furt mu govorim da se igra pri mostu…
– Nebu dobre, moja Jagica! Poriluk je prokleti! Prokleta je i megla! Nek me rajši vrak h koruzu zeme nek da idem h Černu hustu!
– Furt si bil slepi kak miš! Najdi pucicu kak god znaš ili nebum več nakuhavala! Meštar bu me hbil, je ti jasne?!
– Sekica, smiri se… Vse bu h redu – rekao je inspektor ne vjerujući svojim riječima.
Inspektor, koji nije planirao zakoračiti u Porilukovu šumu, polagano je krenuo natrag do svoje kuće.

_______________________________________

LUCIJA ŠVALJEK (Zabok, 1995.) odrasla je u Radoboju, mjestu blizu Krapine. Osvojila je prvu nagradu Gjalski za srednjoškolce 2013. godine. Sudjelovala je na nekoliko pjesničkih tribina (Učitavanje, Pamela, Govorimo glasnije). Objavljivala je poeziju (časopis Republika, portali ZgKult, Eckermann, Anna Lit, Čitaj mi) i prozu (portal Booksa i Kritična masa). Otvorila je Noć knjige u Zadru 2021. godine i predstavila kolumnu Kaj ti stara radi Zadar? Dobitnica je nagrade Zvonko 2024. godine za najbolji neobjavljeni rukopis romana za mlade Uspavanka za Elizu.
Živi i radi u Zagrebu.