Dugo su neki ljudi pili u mome stanu. Satima. Govorili su da su mi prijatelji i da se znamo od detinjstva. Gadilo mi se to. Pušio sam hašiš. Reči se lepile. Usne se lepile. Oči su mi suzile, a njihovi razgovori tupo tukli kao talambasi u zamućenoj svesti. Pokušavao da se setim jedne Beketove pesme, ali sam samo ponavljao: Šopenhauer je mrtav. Šopenhauer je mrtav. Lice mi se kočilo. Želeo sam da vrištim iz sveg glasa i da srušim zidove betonske staje koju sam zvao stanom. Želeo sam da vrištim, ali nisam mogao. U grlu se steglo. Kašljao sam i grčio se. Glasovi su odjekivali. Smeh se odbijao o gole zidove. Pitao sam se da li bih ti mogao objasniti oslobađajuću snagu pisanja, ali, na kraju krajeva, čemu to. Tebe nema. Treći je dan košave. Kiša u oknu prozora. Smeh u svakoj šupljini. Želeo sam da vrištim. … Šopenhauer je mrtav.
***
Tajni život suterena (93) Nikoli Vranjkoviću
Sve ja znam. I grad i bol. Miris memle duboko usađen u nozdrve. Ubili su me, nekada davno, u suterenu betonske zgrade. Nekada davno. Mokri zidovi. Buđ. Nismo bili pozvani tu. Sve gorko i teško. Bilo. Ubili su me tu. Uskočili kroz obijeni prozor i uneli smo stvari. Osam godina. Devet. Mislio sam da nas niko neće pronaći tu. Ali jesu. Dan kasnije došao čovek koga nisam poznavao i čijeg se lica ne sećam. Kupite svoje stvari i gubite odavde, rekao je. Mislio sam da o bedi znam sve. Ubili su me, nekada davno, u suterenu betonske zgrade. Miris memle. Mokri zidovi. Negde daleko vodio se rat koji me se nije ticao (zar svi ratovi nisu takvi – tuđi i bez smisla). Mene su ubili, a bio sam dete i sveden do skota. … U fiokama suterena, ako je verovati pesmi, žive oni kojih nema. Sve ja znam, mislio sam.
***
Ofelija Draganu Boškoviću
Želeo sam da se rukama razmahnem široko. Pred licem sunca. Da se vrtimo! Vrtimo! Dok dan brzo ne prođe. Želeo sam da uđeš, lepa poput snegova, preterano slučajno, dok ja budem crtao… cvet, napola rasečenu pomorandžu na zidu. Velika stabla tu bi se zlokobno savijala i golim krošnjama tukla u prozor (jer moji su prozori na ivici podzemlja) da vide tebe. Da vide tebe. Ne, rekao bih ti tada, to Cvet… svakako nije. I ti bi zaplakala. … Napolju bila kiša. Čekao sam, glupo, nadajući se da ćeš ući i reći: Raj! Ljubav! Sloboda! Kakva svinjarija! Čekao sam. Da se vrtimo! Vrtimo! Široko.
***
Memento mori
Dugo sam hodao. Praznina. Semafori. Saobraćaj i sirene. Dugo sam hodao, ali te nisam našao. Jesenji dan. Ili zimski. Kao da će kiša. Dugo sam hodao, ali te nisam našao. A tražio sam. Isplaženi bulevari, dugački i pravi. Građeni za pobednike. U korenu jezika platani, kao odrveneli folikuli. Zagledao, tražio, ali te nisam našao. Želeo sam da vrištim, i vrištao sam. Nisam te dozvao. Semafori. Parkovi. Trotoari. Dugo sam hodao i nisam video ništa sem gomile. Bulevari, građeni za pobednike. Ipak, danas, izgleda ništa od toga. Iznad glave, u vrtlogu crnog neba, nošeni vetrom, golubovi. Kao da će kiša. … Poda mnom, u kori zemlje voz. I ljudi. Sitni i vredni. Voz. Pobeći, mislio sam. Ovo nije moj grad. Ovo nije moje nebo. Dugo sam se trudio da, sputavajući sebe i odlažući ono što želim, postanem neko, a, kada sam to i postao, shvatio sam da to više nisam ja. To je neko drugi. Ja. To je neko drugi. Kap. Dve. Kiša. Poda mnom voz. Mogao sam ga osetiti kako vibrira pod mojim stopalima od asfalta. Pobeći, mislio sam. Pokretne stepenice, kao čelične gusenice tenka. Dole, u kori zemlje dugački hodnici i terminali. U kori zemlje. Nisam video ništa sem gomile. I svetlost. U plafonu žute sijalice žmirkale kao oči bolesnika. Čelično gnezdo metro stanice. Visoko iznad glave Bulevari. Građeni za pobednike. Šine, dugačke. I Voz. I Voz. Na jednom od vagona crvenom masnom farbom ispisano, kao nastavak nečije priče: Ostati. Pobeći, mislio sam, ali kuda i kome. Pobeći, mislio sam, ili izaći na kišu i progutati komad crnog neba. Komad crnog neba. … Nikad ne reci mi da su nas slomili i da smo nesrećni i da ćemo umreti.
***
Pesoa
Dođi, sedni do mene, na obali reke. Mirno gledajmo kako teče i naučimo od nje. Ovaj život prolazi i ne staje, ništa ne ostavlja i ne vraća se, odlazi prema dalekom moru, odlazi Sudbini, dalje od bogova. Ti. Dođi I sedni do mene. Vetrovi su prošli i kiše bi mogle proći. Dođi. Reći ću ti da je sve bila laž. I strah. I grad. I ja. I kiša. Sve je laž. Priviđenje. Naše su obale ovde. Pred nama. Dođi. Nisam od onih što hrabro grabe napred. Moji su vidici zaklonjeni. Ti i ja. Dođi. Ti. Kiše bi mogle proći. Dođi. Mogle proći. Moji su vidici zaklonjeni, ali te vidim. U daljini. Jasno. Kroz izvrnute stomake čeličnih riba što privezane sidrom sporo trule u plićaku slatkog mulja. Ponovo te vidim, u daljini, preko nemirne i sive površine reke. Dođi. Sve je laž, ali, kiše bi mogle proći. Mogle proći. Dođi. U mimikriji očekivanja i talasa.
_________________________________________
LJUBIŠA SUBOTIĆ rođen je u Užicu 1984. godine. Diplomirao na Filološkom fakultetu, odsek Srpski jezik i književnost sa opštom lingvistikom. Piše poeziju i prozu. Objavio zbirku pesama u prozi Sažimanje ogledala (2016) i roman Kratka istorija bolesti (2024). Živi i radi u Beogradu.
Bio treća generacija mehaničara. Prčkao sam nešto okolo, pretvarajući se da razumem. Nije bilo toga što se nije moglo popraviti – pitanje je volje. Motor, koji na livadi kraj kuće ležao na drvenim coklama, nije bio uništen, ali bilo mnogo posla. Očigledno je dihtung glave motora otišao dođavola i voda ušla unutra. Ko zna šta je sa pritiskom u klipovima.
…
Nešto ranije toga dana, dok smo se po vrelom avgustovskom danu, rođak i ja vozikali magistralom, pod haubom nešto eksplodiralo i beli dim pokuljao, ne sluteći na dobro. Imao tog rođaka. Bio je stariji i već bio položio i majka, rođena sestra moga oca, često mu dozvoljavala da vozi. Mrzeo sam tu plavu kršinu, a on se njome hvalio. Reno četvorka, govorio je, oličenje promisli francuskih veštih inženjera. Motor mu neuništiv. Četiri klipa u veštoj igri oktanske mimikrije. Cokula – tako ga zvao. Mrzeo sam ga. Bio sitan i ružan, plav i gotovo ćelav. Iz lobanje mu, pod pravim uglom, rasle uši, tvrde i plastične, kao krila tvrdokrilca. Očiju malih i gramzivih, držao se usiljeno ljubazno. Stalno krunio i prežvakavao krupne reči koje su tako malo govorile. Želeo svima da se dopadne dok u uglu usana stezao sluzavi osmeh. Mrzeo sam ga. I sada ga mrzim. Dok bio klinac, otac ga se odrekao i već tada u njemu se javila podla misao gramzivosti i taštine. Prosipao krupne reči i žmirkao očima, nadajući se da će progristi svet za sebe.
– Nikada ga ne ubacujem u ler, loše je za mašinu – kotrljao je više za sebe, nogo što je mislio da ga slušam.
Trenutak kasnije stajali smo kraj puta, dok je pod haubom kuvalo. Mrzeo sam ga. Sebično. Čovek koji je meni bio oduzet (sud je sud, a zakon je zajeban i isti za sve) bio mu je otac više nego što je to njegov ikada bio. Imao sam osećaj kao da se uvek mota tu i da mi krade nešto što pripada samo meni. Mrzeo sam ga, i sada ga mrzim, i nadao sam se da će crći.
***
RENO 4
Bio treća generacija mehaničara. Jedno sam naučio. Kada počinješ popravku, ako nemaš rutinu, možeš napisati na komadićima papira sve što želiš učiniti, a zatim komadiće svrstati u ispravan redosled. Vreme koje u tome izgubiš obično se višestruko vrati i uštedi prilikom rada i sprečava te da učiniš nešto šeprtljavo što bi stvorilo kasnije poteškoće. Njemu to nije bilo potrebno. Zanat naučio od svoga oca. Sada ga želeo preneti na mene. Makar sam ja to tako razumeo. On samo želeo da stvori ono nešto što će biti samo naše i za šta bih ponosno mogao reći da sam naučio od oca. Kao što je on naučio od svoga. Nisam umeo da mu kažem, tada, da sam to nešto već imao. Dodavao ključeve, nespretno ih tražeći u ogromnoj kutiji za alat, usporavajući proces. Njegove ruke, crne od masti, vešto uklanjale delove motora koje potom ređao kao da pred očima ima davno napisan spisak i sa koga kao da je čitao. Tvrdokrilac se motao oko nas kruneći nešto o transmisiji. Niko ga nije slušao.
– Želeo bih – rekoh nakon dužeg ćutanja i kada napokon ostasmo sami, osećajući da se leto bliži kraju i da bi sve to moglo nestati i da je to poslednje vreme koje provodimo zajedno (nisam tada mogao znati zašto) – da ovo traje zauvek. Želeo bih da zauvek ostanem ovde. – Da? – upita on iznenađeno. – Da. Želeo bih da živim sa tobom.
Međutim, on ne odgovori, već se udubi u odvrtanje poslednjeg zavijka, nakon čega bi trebalo lako da ukloni bregastu osovinu. Tek kada to završi, progovori kao čovek koji je nešto shvatio i koji se davno sa tim pomirio.
– Pogledaj! – reče naposletku, pokazujući glavom na kuću.
I to pogledaj kao da obuhvati više od te kuće, i kao da u sebe uvrsti i okolne planine i čitavo selo i ljude, proste i zlobne, i nemaštinu i bedu i bol koji ga je pritiskao i čitav jedan život za koji je sam bio kriv, ali koji drugome ne želi.
– Pogledaj! – ponovi, pokazujući šake crne od masti. – Ja ne mogu da ti pružim ništa više od ovoga. Ništa. – Ali ja ne želim… – Ne! – prekide me strogo. – Sve ovo je glupost. Razumeš li. Sve. – To je ono što želim – rekoh. – Ne! – ponovi on. – To je ono što misliš da želiš jer ne znaš… Ovo je sranje. Sve. A ti zaslužuješ više i bolje. Ti, – i to ti mi zazvoni strašno i otrežnjujuće i kao neko konačno zbogom – ti zaslužuješ daleko više od ovoga. – Ja… – Ne! – prekide me po poslednji put, smatrajući da je time sve rečeno.
Više nismo govorili. Radio u tišini, prateći spisak koji nije postojao. Ja sedeo, glupo, i samo slušao zujanje insekata i dosadno nadvikivanje poljskih ptica. Ipak, nakon dugog ćutanja, on, kada osetio da je prošlo dovoljno i da se sve stišalo, pogleda u nebo i osta tako kao da o nečemu razmišlja.
– Znaš – reče najzad pomirljivo, spustivši pogled i pružajući ruku – sutra, ukoliko sve dobro pripremimo i ustanemo dovoljno rano, mogli bismo pokušati da, pre sunca, u kanjonu jezera prevarimo nekog glavonju ili debelu potočaru. Hoćeš da probamo? – Da! – odgovorih spremno, prihvatajući njegovu crnu šaku. – Da! – ponovi on nakon što se rukovasmo u znak pomirenja. – Sutra bi mogao biti dobar dan da se ulovi neka potočara.
***
RUTILUS PIGUS VIRGO
Belica plotica – ima izduženije telo nego ostale vrsta riba iz roda Rutilus. Plotica ili rečni vuk je riba izduženog tela, plavkastozelenih leđa, srebrnastih bokova i crvenkastih peraja. Belica plotica živi pojedinačno, ali, na ušćima, i u donjim tokovima reka ponekad u jatima. Mada se većinom hrani u srednjim vodenim slojevima i faunom dna, često izlazi na površinu, a tada se hrani insektima koji padaju na vodu.
1.
Pokušavao sam da gazim njegovim stopama koje su se na mokroj zemlji i pri slaboj svetlosti, ipak, jasno ocrtavale, ali je, iako je nosio više stvari, bio znatno brži. Koračao sam dužeći korake, ali je ipak bilo potrebno da načinim dva kako bih stao u njegove stope. Često se okretao i brižno proveravao da li zaostajem. Do svitanja bilo ostalo jako malo, možda svega sat, a trebalo je preći još mnogo. Na dnu kanjona ćemo pregaziti potok, zatim sa suprotne strane, kroz retku borovu šumu, preko stena od sivog i glatkog kamena, doći do uvale jezera, gotovo nepoznate i sasvim skrivene sa glavnog puta, gde je i ostao parkiran njegov stari svetloplavi dacun. Koračajući iza njega, dok se vlažni planinski vazduh lepio za lice i stvari, ogroman u svojoj visini, pretovaren stvarima, izgledao mi kao ratnik koji smelo korača u boj. Mnogo puta se to osećanje ponovilo. On bi gazio napred, probijajući i krčeći, a ja bih pratio skriven i zaštićen kao neko čije vreme još nije došlo, ali koje će svakako doći. To osećanje ponavljalo se i sada, ali, ipak, nešto je bilo drugačije.
…
Ležao sam u krevetu upaljenog sluha. Svaki sekund koji bi otkucao stari zidni sat više kreveta odzvanjao je kao udar groma. Iako je početak jula, ja ipak brižno umotan i pritegnut starim seoskim ćebadima. Prijatna trema prožimala moje toplo telo i ja gotovo da drhtim od nemira. Slutnja da ću zaspati i propustiti ono što je tako dugo očekivano i čemu sam se tako dugo nadao ne dozvoljava mi da sklopim oči i da utonem u topli i meki san. Tako učauren, tiho, gotovo nečujno, kao gusenica, dužim se i izvijam vrat, da bih, pod uglom, kroz oivičenu geometriju prozorskog okna, video da li je napolju svanulo i da li smo okasnili. Pod kosinom, na crnom visokom nebu topli puni mesec ujednačeno pulsira kao ogromno uobličeno srce, šireći toplotu kroz krvotok univerzuma, i njegova topla svetlost kao da u zraku ulazi i u moju sobu i ja postajem njegova aorta puna života i pulsiram u taktu kazaljke starog sata više moje glave. Nekoliko časova ranije kročio je u sobu, prikradajući se, pokušavajući da me iznenadi, ali ga je škripa starih podnih greda odala. Stajao je nevešt, visok i blago povijen u vratu. U rukama je nosio stari Šekspirov narandžasti štap bez sprovodnika na koji ih je on, sada, ipak, privezao, praveći ih od tanke aluminijumske žice, kao i rukohvat od svetle plute. Iznad rukohvata crnim, tehničkim slovima ispisano moje ime. Čovek koji nije posedovao ništa, ili gotovo ništa, podario mi je trenutak radosti i ponosa, zbog čega ću ga zauvek pamtiti titanski visokog, bistrog i nasmejanog pogleda.
2.
Mesec se, kada smo konačno stigli, činilo se tako, mogao dohvatiti rukom, tik iznad niskih i oštrih vrhova smreka na drugoj obali jezera. Iznad površine mirne vode gusti i isprepletani pramenovi hladne jutarnje magle. Brzo smo raspakivali pribor, nadajući se da ćemo i pre nego što svane već uveliko loviti. U vodu smo, na dvadesetak metara od obale, bacili mirisne kugle od hleba i pšenice, koje su, kao mirisna sunca, brzo tonule u dubinu. Blagi miris vanile lepio se za prste i uvlačio duboko u nozdrve. Ubrzo se i prvi zraci svetlosti dana prevlačili i dužili u daljini. Zora. Zamka je bila postavljena, trebalo je samo čekati. Vrh se savio gotovo bez upozorenja. Prepadnut, povukao sam i odmah sam na osetljivom štapu mogao osetiti svu težinu uhvaćene ribe koja se, isto tako prepadnuta, borila za život. Trenutak traje kao večnost. Nebo se sasvim razdanilo. Štap se savio u narandžasti parabolik, a tik iznad rukohvata crnim slovima bilo ispisano moje ime, i to me ispunjavalo ponosom. Okrećem se ka njemu, a on kao da pružio ruku da mi pomogne, ali je, ipak, brzo povlači. Pokušavam da namotam tanki najlon, ali on samo glasnije zviždi i isteže se do pucanja. Ostajemo tako nekoliko trenutaka. Vrh štapa poigrava i kada mi se učinilo da ću, sasvim malaksao, ispustiti štap iz ruku i nemoćan se predati, najednom, pritisak popušta i riba se u viru pojavljuje na površini, daleko od obale, pokazujući svoj beli stomak i bokove prekrivene srebrnom verižnjačom krljušti. Na stomaku peraja liče na dve crvene tačke krvi. Ponovo kao da sve stoji, ali, već trenutak kasnije, kao nahranjena novom snagom, riba nestaje u dubini. Samo još kratko mogu osetiti kako igra na kraju tankog najlona da bi, uz jedno oštro i kratko tuk, oštro kao pucanj, nestala, odvlačeći za sobom ceo sistem i nekoliko metara najlona. Vrh štapa prav, ali još uvek blago poigrava. Poražen, plakao sam i nisam mogao razumeti zašto se on tako, gotovo zadovoljno, smejao svemu.
…
Mnogo godina kasnije, pokušavajući da zapišem sećanja na taj dan, shvatio sam da je i ta riba, koja me tog dana veličanstveno pobedila, sa udicom zaglavljenom duboko u ustima, vukući za sobom olovo i najlon, bila osuđena da umre u dubini, prevarena. Ipak, čini se da nije bilo pobednika, samo pobeđenih.
***
LJUBIŠA SUBOTIĆ rođen je u Užicu 1984. godine. Diplomirao na Filološkom fakultetu, odsek Srpski jezik i književnost sa opštom lingvistikom. Piše poeziju i prozu. Objavio zbirku pesama u prozi Sažimanje ogledala. Živi u Beogradu.
čovjek-časopis 