VRLI NOVI SVET
Grad u kome sam rođena poznajem iz knjiga,
literature evropskih pisaca;
U njemu, umesto mlečnih zuba, niču oblakoderi
i godina je oštro podeljena na dva godišnja doba:
pre i nakon što sretneš sebe u uzaludnom traženju
markantnih obrisa svakodnevice i izbegavanju
kalupa i korpusa užeglih sintaksičkih nanosa;
Učini ti se katkad da si sam sebi jednako poznat
kao što selica prepozna momenat za oproštaj od gnezda
ili kao što drvo pouzdano zna poslednju odluku
hlorofila da vrenje zameni mrenjem;
Grad u kome rastem okovan je sibirskim snegom,
bez kozačke vatre na dlanu Prometeja u plavetnilu
mog oka, sa podnebesja kliče Narodnaja a ja
razrastam se u sivoga sokola pod Uralom
(tu jedino širim svoja krila) goneći uplašeno
zečje srce ušuškano u nisko rastinje;
Grad u kome umirem zove se Trenutak
(onaj u kome pišem, ovaj u kome čitaš)
On izjednačava bledoću lica svih prolaznika
Paletu svodi na sedam nijansi sive
( za svaku čakru posvađanu sa prapočetkom)
Tu su godišnja doba pod upravom Kiše
Pečeno kestenje miriše samo u snu
Kad rika riđeg medveda utihne;
Grad u kom ću se ponovo roditi, posivela, Žar-Ptica
sa obronaka sopstvenog sunovrata, Ikarka Gubelkijanka,
svemu svetu suvišna, suvi ostatak na dnu očinjeg vida
zabludeloga Alhemičara, biće Grad – Liligrad,
Liliput za tebe, GuliVere, mapom ucrtan ukrštajem
vene i aorte u srce Onoga koji se rađa zajedno sa mnom,
ovde negde u vojsci gravidnih redova.
***
RUŽIČASTO RASPEĆE
Pri susretu sa budućom srećom
Anu je Tolstoj obukao u crno
Teškim i tamnim somotom meren je dram veselja
A čipkom venecijanskom oivičen
svaki dupli dram nadolazeće nezgode;
Na jauk zverinja iz mene prolomljen
ovde negde na tvrdoj zemlji
ovo je bolnica, gospođo,
rekao je hirurg-vanzemaljac
prema tome – bol je neizbežan.
Smračio je guste obrve i jače zategnuo koncem
to mi je najzad zatvorilo usta
i krik zakrenulo prema unutra;
dok sam gledala u najlepšu haljinu
modrocrnu sa crvenim volanima
po malenim mekanim bokovima
moje prevremeno rođene kćeri, primetih:
Imala je lice sa tamnim krugovima
Oči gluvo zatvorene, sigurno je
gledala malu mene u sebi
u kojoj se ogleda velika ona u meni,
Usta su joj ćutala tihe nemušte bajke
moja su šaputala najlepša ženska imena:
BiljAna MirjAna JovAna
AndrijAna, BojAna, GordAna, IvAna,
Doktor se mrštio, konac je zatezao
Ja sam i dalje ređala, kumovala:
MilAna, DragAna, ZlatAna, HhhhAna, ŠššAna,
I u svakom odjekivao je kraj:
-ana
Ana,
Moja Karenjina, odlazi naš voz a ti ne plačeš
Zašto na ovom svečanom balu bola
istu toaletu kao Tolstojeva nosiš
sve devojčice na rođenju nose ružičaste haljine
MiljAna, SmiljAna, ŽeljAna,
TihAna moja, maćuhicu bih ti u kosicu…
Mahni materi, rukama makni!
Ana,
odlazi voz moj a ti ćutiš
Nemuštu bajku sobom odnoseći
***
ŠEST LICA TRAŽI PISCA
Pitaj me posle sedam dugih
Kad se vratim sa Tibeta
I po meni se razmene zraci sunca
sa talasima Žutoga mora
(To je jedina trampa u kojoj ja dobijam više)
Izlila sam tihe okeane iz očinjih mi okana
Gledajući u tvoja Kamena ogledala
pred kojima starim ubrzano i nenametljivo;
Koliko po površi starija bivam,
Toliko iznutra zelenije snivam,
i nenadano, nemerljivim korakom,
Crvenoj planini putim se.
Tu se potcrtavaju sve paralele naših dvojnih svetova,
i pravila servi u dublovima, gubici setova….
Ova se planina obići mora;
Zato namaknem žuti šešir,
natarem tamjanovitim šafranom,
I dok mi nadanje ne požuti
dočekujem i ispraćam svako tvoje lice
kroz sedam žednih i gladnih godina
ispisujući ove zlatne listiće
I zato: Pitaj me posle sedam predugih,
Ako se vratim.
***
STRANAC
U žutoj kabanici ulazi u metro
poguren; rukom se pridržava.
Neumorna mu se kiša na umorna leđa sliva,
kabasta kabanica kabalu kani
i šepuri se šturo štekćući, šepavo.
Stranac odmahuje glavom putnicima
čini mu se da ih poznaje
kad ostane za otpozdrav uskraćen,
shvata da ono pre i nije bio pozdrav
već poraz i porez i prorez u ovom
sluzavom vetrostaju trajanja,
u senovitom mimostroju kajanja,
tek refleks klimavi prikalemljen
na refluks nebeske izlučevine.
Dobar ti dan, požuteli stranče; Biljana platno,
a tebe klatno pod žutom kabanicom beli;
Dok drugi prevoze htenja, kajanja i nadu,
Upregnute strahove i ureknute pokušaje,
Preke poglede i prazne misli
U žutoj kabanici izlazi iz metroa, odnoseći nekud
svoje pružene prste, tutunoberačite.
Pod žutom kabanicom žuti gost u metrou mresti se,
u gostu gošća žuta žesti se
***
DECA PONOĆI
Ako je jutro glavni krivac
Kako će se dan pokazati
U svojoj razdrešenoj razrešenosti
svih oblika i odlika
pre nego ustupi svoje stajalište
nastupajućoj večeri,
zapitaj se:
Hoće li Noć
Umeti da sneva
Kao što je nesan
Snevao o njoj
_______________________________________________
LJILJANA PAVLOVIĆ ĆIRIĆ (Kruševac, 1983). Studirala je Slavistiku kao i Srpski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu. Diplomirani je filolog za srpski jezik i književnost i radi u osnovnim školama u Stalaću i Varvarinu. Piše poeziju, prozu, drame u stihu, eseje i kritiku. Svoje tekstove objavljuje u periodici u zemlji i regionu: Bagdala, Bdenje, Buktinja, Književne novine, Koraci, Letopis Matice srpske, Naše stvaranje, Nova stvarnost, Nova Zora, Putevi kulture, Savremenik, Slovo, Tok, Trag. Objavila je nekoliko knjiga poezije: Od surečja do su(m)račja, 2007; Setosejači, 2011; dramu u stihu Bajka o Prijezdi i Jelici, 2021; Blago carice Radovanice, 2022 (Književna nagrada ,,Srboljub Mitić“ za2022), Bez povezače, 2023; Vez, 2023 ( nagrada ,,Stražilovo”)
Živi u Stalaću.
čovjek-časopis 