Tag: Ljiljana Đurđević Stojković

JESMO LI JOŠ PANKERI?

Opet smo bili u gradu
koji se zvao
kao neki drugi,
Lu Rid nam je trinaesti put
prodao karte za svirku,
podrazumevalo se
da nas je baš briga
ko je sa ovog
a ko sa onog sveta,
pijemo usput tuđa
i dopola ispijena piva,
prelazimo Bulevar Mihajla Pupina,
ili vam je draže da je samo Lenjinov,
izazovno zverajući u crveno
dok škripe ploče i moćne gume
bezobzirnih automobila,
govoriš mi:
„Idemo, idemo,
jesmo li još pankeri,
ili nismo?“
Promrmljam ti u lice neverno:
„Jesmo, pomalo, valjda…“

***

CRNJANSKOM SE NE BI DOPALO

Nećeš mi ući u trag
na Stražilovu, u Serbiji,
u lamentima nad Beogradom,
izgubila sam dugme
sa plave haljine
i nigde ne nalazim isto,
danima ne uspevam
da pomirim boje,
kopča je izneverila
omiljenu ogrlicu,
prsten spada sa desnoga kažiprsta,
autobusi i tramvaji idu samo
trideset i prvog februara,
lokomotive su bez uzdaha
i oproštajnog pisma
napustile putničke vagone
i ja ne želim
da se odvojim
od ušećerenih jabuka
na štapiću…
Uostalom, naći ćeš ti već
neku ljubav u Toskani
pa makar bila i Mizera.
Ne nadaj se mnogo
od moje dokolice,
produženih godišnjih odmora
i kobajagi bolovanja,
i da znaš – u lov na lisice
neću ići ni sa Vukom Isakovičem.
Gledaj me izdaleka netremice
kroz orahe i orahovače,
kleke i klekovače,
visoke trave i travarice,
sastavljaj peticije i ultimatume,
sklapaj paktove,
sanjaj da ćeš me zadaviti
golim rukama.

***

PREOSTALE KARTE U JEDNOM PRAVCU

Putovala sam sa severcem
noćnim vozom
dokle god smo mogli…
Neću da grešim dušu –
nudio me je nekakvom brljom
i duvan čvarcima,
žalio se na putokaze,
na njihovu histeriju
po zelenim maglama,
pominjao je miris memle
u spavaćim kolima,
ubedljivo je baronisao
kako je raskrstio sa zglobovima
u Čapljini
dok se poveravao kamionu za rashod,
posle je u martinkama
prašinario pešadiju
po Vladičinom Hanu,
zaklinjao se na gnjilim kruškama
kao na Bibliji
ili na Manifestu komunističke partije.
Podsmešljivo sam ga premeravala
različitim zenicama Bouvija,
znajući da sve počinje od Igija
koji bi rekao:
„E jebiga, ni vetrovi nisu
ono što su bili,
a kamoli karte u jednom pravcu.“

***

OBIČAN DAN NA KRAJU

Kad oporuku ostavim
u pesmi,
mogu da je prepravim,
proneverim i čuvam
kao pepeo u tegli od meda.
Rođaci sigurno neće prisvojiti
papirne sarkofage,
pune poslednjih želja.
Potpeticama bez milosti
gužvam i sabijam
što god rekoh:
o našim melanholijama
neka zna i poslednji činovnik
svakog federalnog istražnog biroa;
ostavljam te sirotištima,
svratištima,
napuštenostima staračkih domova,
njihovim demencijama i alchajmerima;
prepuštam te narodnim kuhinjama,
ženama gladnim i sitim strasti
i praznih razgovora,
onima što ih još porede
sa silinama cunamija;
zajmim te doveka
slobodama i dogmama,
da te raznose litije
i protesti prevarenih,
zagrljaji onih sa rukama
„nevinijim od mojih“…
Sastrugaću te sa svoje jetre
mesečevim noževima iz potaje
koje ću lakomisleno baciti
u Sanu i Senu,
u Temzu i Tisu,
Zalomku i Zambezi.
Onda će dan konačno
bezazleno proticati,
jednostavnije i neposrednije,
bez namere da nas ostari
ili podmladi.
Kažeš mi:
„Eto vidiš… Dobro je…“
Kažem ti:
„Eto vidim…“

***

CELA

Provuci se cela
između dvogubog jutra
i ponoći,
blago se očeši
o njihove oštre uglove
i krivine,
zgazi na svaki stepenik,
sačekaj spore senke,
ne zaobiđi
nijednu stanicu,
usput se ožari koprivama,
ne izbegavaj osinjake,
hitaj preko punih linija
i neobeleženih prelaza,
ne bacaj mrvice za sobom
dok prolaziš
kroz prazne lavirinte
i uskipele skverove,
ionako ćeš stići tamo
gde nisi htela.

_________________________________________

LJILJANA ĐURĐEVIĆ STOJKOVIĆ rođena je 1964. godine u Beogradu. Osnovne i magistarske studije završila je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Zbirku pesama „Doživljaji u krvotoku“ (KOS, Beograd) objavila je 1996. godine, a naučnu monografiju „Pesničke proze Tina Ujevića“ (Presing, Mladenovac) 2019. Druga pesnička zbirka „Ljiljana, molim te“ u ediciji „Prisustva“ (Presing, Mladenovac) pojavila se u knjižarama 2021. Ista izdavačka kuća 2023. objavljuje „Montažu anonimnih dojava“, a 2025. „Put u samicu“, obe pesničke knjige u ediciji „Vrtlog“.
Njeni eseji, prikazi, poezija i kratke priče više puta su nagrađivani i štampani u zbornicima, časopisima i listovima, objavljivani na portalima za književnost.

ŠTA ĆETE SA SOBOM

Neka vam istok bude
u košticama kajsija,
neka vam ispohuju kompase,
kazaljke bace
u staro gvožđe,
libele poviju u nogavice,
u naseljima
što sakupljaju sunčanice
(ja više volim slepe
nego jednosmerne ulice),
kalendarima potpaljujte vatre
i pecite skuvane kukuruze…
Šta ćete sa sobom
ako svakoga dana bude
crveno slovo,
ako vam gosti dođu
posle pola noći
i uzimaju
raspakovane poklone
i usput ne mogu nikoga
da pretiču,
niti da drže odstojanje,
kada semafori pokazuju
samo ljubičasto
i klate se bez prestanka
kao moje srce
u levoj slepoočnici,
kao moja lična karta
u unutrašnjem džepu
kolumbijskog glumca
koji se neće ni nasmejati,
ni zaplakati,
neće ni jednom pokušati.

***

PREMA POSLEDNJEM POPISU

Prema poslednjem popisu
pahulje ćemo čekati sve duže,
čitavu prosečnu večnost,
na sanke ćemo stati samo
kada po prašnjavim kutijama,
na vrhu crvotočnog ormana,
tražimo račune za
davna boravišta,
garancije frižidera,
računara i usisivača starih
pedeset i kusur godina.
Prema poslednjem popisu
svi ćemo biti
nesrećno zaljubljene rudareve kćeri,
ispod raskomadanih udova Starog mosta
od njihovih tapkaroša
kupovaćemo na gram
zapakovan sjaj sunca,
posle ćemo, tu i tamo,
za vreme godišnjih odmora
od dvadesetak minuta,
šetati na tačkice
da bismo svoje kancere
izveli na pravi put.
Slavićemo rođendane
i uz prigodne pesmice
brojaćemo koliko nismo živeli,
obeležavaćemo godišnjice brakova
što su tekli od jednog do drugog
crnog petka,
jubileje markiranih splačina,
po ceo bogovetni dan
čekaćemo post ekspres kurire
da nam donesu papirne maramice,
kupljene na akciji,
a onda ćemo morati
bar malo i da zaplačemo.

***

UZIMAM TE POMALO

Krišom iznesem iz ostave
veliku teglu
u kojoj sam te sačuvala,
skinem mrve prašine
i celofan,
uzimam te pomalo
kad okasnim da ručam
ili večeram,
pa ni sa kim ne delim
što ne bih mogla opet
da sastavim,
a što mora da potraje
duže nego mošti svetaca.

***

MILENA, MILENA

Nekako izgleda
kao da Milena Barili
u limenoj kutiji
nosi moj pepeo po Rimu
i okleva da me sahrani
na Groblju stranaca,
u srpskim kaljugama
grobovi su vazda zauzeti,
u svakom kvadratu su
aleje velikana i zaslužnih građana.
Neki su mi obećavali
posmrtne govore u heksametrima,
u kilometrima,
i daće u kućici za ptice.
Milena, dakle, u pesmama
bezočno laže
kako moj kaput
nikada neće pripasti mojoj majci,
pejzaži neće stati
na ludi kamen između ramova,
bez nas lagodno živi
bar deset domovina,
Menoti još uči
prazne kostime
da po taktu traže kosti
od Njujorka do Požarevca,
tamo gde na portretima
šene licemerna pseta
i nijedno nije naše Luče.
Milena, dakle, bezočno laže…

***

ČEKOVI BEZ POKRIĆA

Skrstiš ruke
i razveješ se u dubine,
u Zakopane,
od grada do grada,
po pristaništima,
zarđalim kolosecima,
ispod jorgana i jorgovana,
dok lađe unepovrat odvoze
tvoje rovove i barikade,
nameštene osmehe,
dane merene crnim kafama,
pozajmice glumaca,
šmiranja zelenaša,
na čekovima bez pokrića čitaš
da nisu samo rečenice obezličene.

***

KADA PROLAZI LETO

Kada prolazi leto,
konačno naučiš
šta je retrospekcija:
senke su skraćene
za glavu,
ruke ti rastu unedogled
i sve je kako kažeš
mada ti više
i nije važno.
Mazge su bile
nedopustivo poslušne,
orkestri u provinciji
na ugovor zaposliše zvečarke,
svrake su orahe krale
pa poklanjale,
a moji kopači zlata
vraćaju se
sa praznim bisagama,
da podelimo ravnodušnosti
na ravne časti.

___________________________________________________

LJILJANA ĐURĐEVIĆ STOJKOVIĆ rođena je 1964. godine u Beogradu. Osnovne i magistarske studije završila je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Zbirku pesama ”Doživljaji u krvotoku” (KOS, Beograd) objavila je 1996. godine, a naučnu monografiju ”Pesničke proze Tina Ujevića” (Presing, Mladenovac) 2019. Druga pesnička zbirka ”Ljiljana, molim te” u Ediciji ”Prisustva” (Presing, Mladenovac) pojavila se u knjižarama 2021. Edicija ”Vrtlog” iste izdavačke kuće ove godine donosi ”Montažu anonimnih dojava”.
Eseji, prikazi, poezija i kratke priče više puta su joj nagrađivani i štampani u zbornicima, časopisima i listovima, objavljivani na portalima za književnost.

OTVORENI DOSIJE

Išli smo na medeni mesec
po knjižarama.
On je tražio „točak za mučenje“,
a ja sam lutala
po „slučajnim memoarima“.
Naša prošlost nije bila
ni povest, ni istorija,
svaka sličnost sa stvarnošću
bila je slučajna
i naše razgovore
nećete skrnaviti
u rečnicima sinonima
ili jezičkih nedoumica
pošto smo se sporazumevali
stihovima, odnosno psovkama,
i ko bi rekao da ću jednom,
kada već bude davno,
samo još ja previjati rane
nehajnoj rečenici:
„Halo, tetka,
ovde Dragan Mance!“
u antologiji efemernih rekvijema,
pošto budem sve, osim sebe i mene.
Priznaćemo posvećenom isledniku
da preko tog suvišnog ludila,
dakako, ne možemo da pređemo.
Priznaćemo da smo Tinu
strpljivo rasplitali živce,
da smo kušali „živo meso“
na „svetle i tamne praznike“,
da sam ti bacala
„vučju so“ u oči
i visila sa „uspravne zemlje“,
da smo kuvali pivo Draincu
i niko, ama baš niko,
nije uzalud zaspao,
niti bio „prvi probuđeni“.
Linije na muškom dlanu
predskazivale su
reda radi našminkanu domaćicu,
radosnu u mirisu uštipaka,
kako sladunjavo trabunja na ruskom,
praveći društvo
izgubljenim priznanicama,
ni slutiti neće
da osioni izvršitelji
obitavaju u najskorijim snovima,
da su samo dužni podstanari
u mojoj mušičavoj glavi.
Priznajmo
tom posvećenom isledniku,
da bismo se nagodili
za doživotnu dosadu,
bez prava na žalbu
zbog neprikosnovene ravnodušnosti,
da smo zaludno pokušavali
da se dodirnemo telima
u tuđim, zapuštenim stanovima,
koji su nam obećavali
besplatnu obdukciju i neobeležene
humke sećanja.

***

„NEBO NAD BERLINOM“

U levoj ruci držiš viljušku, u desnoj – nož,
sečeš vermut i jedeš komad po komad.
Ostalo je još drhtaja bez adrese
sa jedne i sa druge strane.
Potom pomisliš sasvim slučajno
kako nebo nije nad Berlinom.
Tvoj dragi ne čita knjige
(čak ni tvoje kratke rečenice)
jer oko njih samo čeka preostali svet.
Retko te zagrli iako su sigurni
da već godinama ima ruke,
od starih i novih novina ruke.
Kako nezvanično saznajemo,
sada je samo lik u romansi
o svojoj uvek poslednjoj cigari,
uz monolog o bednim honorarima
podseća da su ipak bili značajniji i veći
od zaludne želje za ženskim usnama.
Besputno ga pitaš
šta znači „ministar bez portfelja“
i da li je i taj svoju jedinu otpratio
i molio je da sa njom bude sutra,
pa sutra, pa opet sutra…
Pitaš šta znači „logistička podrška“
kada te ređe viđa
od predsednika prevaziđenih priča
ove Zemlje Bez Biljane Sa Bivših Ohrida
Ili Azre Na Trešnjevkama Studenog,
Bez Lanjskih Snegova Na Jahorini.
Pitaš kako će tvoj dragi
da prenese najnovije vesti:
krišom uzimaš svoju ruku,
pratiš sebe do stanice,
sklanjaš kosu da sama dovršiš
poljupce
i tuđim glasom kažeš:
„Nemoj ni noćas bez mene da pogledaš
da li je nebo nad Berlinom.“

***

PREOSTALI MONOLOG

U Glasu Amerike
nisu negativi ponoći
izveštajem zauzdanih živaca
skriveni u moje prozore.
Ja zamislim scenu
i ja vidim:
tvoj otac nemilice
još odnosi naramke bosiljka
u unutrašnje džepove,
pije sa haljinama
nekada sebe punih žena,
laska mi da mirišem
na obojenu prašinu pozorišta,
da imam lomne ruke
i prikriveno ludilo
francuskih vodvilja,
baš kao njegov bludni sin.

***

A ONDA…

U kadru je samo
grad bez mojih osećanja,
grad bez vodiča,
sa dolazećim, prevejanim snegovima.
Dolijaću ti u greškama izgubljenih podataka,
u lažiranim slikama starih pasoša,
u povijenim obrvama suvišnih delegacija,
prospektima spaljenih pahulja,
u nastavcima filma Igra plakanja.

***

ISPOD SCENE

Na kraju plačemo olovnim suzama,
otvaramo lobanje glumcima
i uporno se tražimo,
uvereni da nas više nema
i da se nećemo sresti
u svetu dovoljnom
za nekoliko dlanova.
U glavi junaka glavnog
videćeš da sam prislonila uho
gde je i zemlja zakopana,
da čujem
kako ti rastu zanoktice,
da uhodim ti tragove
po bogazama nesanica
eda bih saznala
kako smo trgovali sa šaptačima:
dadosmo poslednje nežnosti
iz pocepanih džepova
za stanke na pogrešnim mestima.

***

LJILJANA ĐURĐEVIĆ STOJKOVIĆ rođena je 1964. godine u Beogradu. Osnovne i magistarske studije završila je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Zbirku pesama „Doživljaji u krvotoku“ (KOS, Beograd) objavila je 1996. godine, a monografiju „Pesničke proze Tina Ujevića“ (Presing, Mladenovac) 2019, zbirku pesama „Ljiljana, molim te“ (Edicija „Prisustva“, Presing, Mladenovac) 2021. godine. Njeni eseji, prikazi, poezija i kratke priče štampani su u različitim zbornicima, časopisima i listovima.