Prvo vam krajem februara prijateljica na poziciji u filmskoj industriji kaže da je čitala vaše kratke priče i da joj se sviđaju, da su kvalitetne i scenarističke, da dijalozi kidaju i da su naturalistički, da se seća da ste još pre deceniju bili zainteresovani za dramaturgiju i da bi mogla da vas preporuči za tim scenarista ako ste zainteresovani da pišete za serije.
Vi niste zainteresovani nego počnu da vam se tresu ruke od sreće dok čitate šta vam piše. Pitate je kako da se pripremite a ona vam kaže samo čitaj scenarije za serije, poslaću ti par scenarija na kojima radimo, nemoj nikom da kažeš. Vi nikom ne kažete, samo najboljem drugu i drugom najboljem drugu, i najboljoj drugarici, i bratu, i kevi i ćaletu, i baki, i jednoj devojci, i još jednoj devojci, i još jednoj devojci, i jednom komšiji koji radi u zdravoj hrani u kojoj kupujete lanene pločice jer ne goje i čoko biskvit i medena srca i gumene bombone, i terapeutkinji, i zbunjenom konobaru kog ste častili preveliki baksiši, i nikom više.
Onda vam prijateljica iz filmske industrije traži broj i pita kada može glavni scenarista da vas pozove da popričate a vi napišete u kaps loku U SVAKO DOBA DANA I NOĆI.
Onda vas sutradan u devet ujutru zove nepoznati broj a vi ste i dalje pospani i u bunilu i mislite da vas zovu neki Jehovini svedoci ili čistači klima ili kripto-preduzetnici ili piramidalni šemaroši ili predizborni SNS zastrašivači ali najverovatnije keva koja će da kaže ja sam na poslu već sat vremena a ti i dalje spavaš jer znaš da si bez posla već godinu dana kada si poslao poslednji CV do kad misliš da će ti drug dozvoljavati da živiš u njegovoj garsonjeri a da ne plaćaš kiriju i vi se onda javite direktno sa evo ustajem, ustajem ali to nije keva, to je glavni scenarista koji vam se predstavi imenom i prezimenom koje odma zaboravite i kaže vam da imate jaku preporuku i da bi vas on potencijalno uključio kao juniora scenaristu u jedan od svoja dva scenaristička tima i onda vam predstavi oba projekta tako detaljno i strastveno kao da on vas treba da nagovori da pristanete, kao da ste vi neko i nešto, a ne kao da bi nekom odma kurac popušili za priliku makar i da budete zaduženi za kuvanje kafa i naručivanje hrane u jebenom SCENARISTIČKOM TIMU, i onda vam glavni scenarista kaže da dobro razmislite do sutra koji vam od dva projekta lično više odgovara i pita vas da li imate pitanja a onda vam i kaže da zna da nemate ranijeg scenarističkog iskustva i da ne očekujete da ćete pisati čitave scenarije već da je to timski rad i da početnici dobijaju malo manje zadatke ali da vas to ne obeshrabri jer se od nečega mora početi a vi se mislite može, može, može, daj samo da imam posao a da ga volim i da pobegnem od kastmr suporta i marketinga, može, hoću početnički, sve hoću, hoću i za hleb da imam i da osećam da zapravo svojim umećem na bilo kakav način doprinosim bilo kakvom kreativnom procesu, imam tridesetpet godina i nije me strah da počnem opet i opet, i ne dam se, i neću da robujem marketingu i HR-u i da pišem projekte po mrtvim nevladinim organizacijama i da radim treće smene po hostelima i druge smene po američkim korporacijama, život je samo jedan, čitave dvadesete sam proveo u sobi i na internetu lažući sebe da nisam zabrinjavajuće depresivan, sada sam bolje i hoću da se borim za ono što volim, dajte to početničko, hoću da se dokažem, hoću da se raspadnem od posla koji volim.
Onda se razgovor završi i dalje je jutro i vi bi da svima kažete da ste se čuli sa čovekom i da vas hoće u svom timu samo da izaberete projekat ali ujutru svi ili spavaju ili su na poslu sem vašeg ćaleta jer vam je ćale novonastali penzioner. Onda pozovete ćaleta i hoćete da mu ispričate šta se desilo ali ne možete, prosto ne možete da mu ispričate ništa. Ne izlazi iz vas ništa, ćale vas pita jel sve okej zašto ćutiš ali vi i dalje ćutite. Pita vas jel ti trebaju pare, znam da me nikad ne pitaš ali znam da ti trebaju, hoćeš da se uzajmim a vi kažete da nećete pare, da imate lepe veste. On vas onda pita koje lepe vesti a vi opet ćutite. Onda on kaže samo polako i u tom trenutku shvatite da ne možete da mu saopštite jer ćete se raspasti, jer ste po prvi put u životu na ivici da ostvarite verziju dečačkog sna. Onda počnete da plačete a ćale ćuti i samo povremeno kaže sve je okej. Onda mu vi jedva, reč pa duga tišina, pa reč pa duga tišina, i to tako traje, slinavi saopštite radosnu vest i onda se zajedno radujete ali čujete u njegovom glasu pored radosti i brigu. Vi ste poslednji put plakali pred ćaletom kad ste imali deset godina ili manje. Vi ne plačete pred ćaletom.
Onda pošaljete mejl glavnom scenaristi jer ste odlučili koja serija vam više odgovara a glavni scenarista vam zahvali na brzom odgovoru i kaže vam da će vam ovih dana poslati dalje detalje.
Onda prođe dan.
Onda prođe još jedan dan.
Onda prođe nedelja.
Onda vi napišete mejl glavnom scenaristi i on vam ne odgovori.
Onda prođe još jedna nedelja.
Onda pitate prijateljicu na poziciji u filmskoj industriji šta se dešava i ona vam kaže da će da proveri.
Onda vam prijateljica posle nekoliko dana javi da se glavni scenarista posvađao sa produkcijom i da je dao otkaz.
Onda ne vrištite nego pobegnete od svega toga u ko zna šta i spašavate se ko zna kako.
Onda posle par meseci na tinderu upoznate jednu devojku.
Onda se, verovali vi ili ne, ispostavi da je baš ta devojka dobila baš taj posao koji vam je glavni scenarista nudio. Ispostavi se da je ta devojka završila dramaturgiju ali da mašta da radi u diplomatiji i da će upisati master na političkim naukama jer ima vezu za takav posao ako stekne diplomu i ispostavi se da ona zapravo najviše od svega mrzi da piše. Onda vi po prvi put još od onomad na glas nekom ispričate šta se sve desilo i ko vas je preporučio i šta vam je san. Onda vas ta devojka sa tindera gleda bledo i pita zašto bi neko time želeo da se bavi a vi je pitate zašto je završila dramaturgiju i ona kaže da ne zna, da ju je majka naterala jer ima veze. Ima veze. Ima veze. Onda vi počnete da nagovarate tu devojku da vam sredi. Zovete je da se opet vidite. Pričate samo o tome. Smarate je. Davite je. Samo o tome. Jasno i glasno joj kažete da ste se samo zbog toga sa njom našli i da vam je to najbitnija stvar i da razumete ako ne želi ili ne može da povuče neku vezu ali da pokuša da razume zašto toliko insistirate. Devojka vidi da sagorevate od želje, devojka pročita neke vaše kratke priče i vidi da tu možda i ima nekog potencijala i kaže vam da će da potegne vezu. Vi, najveći skeptik, počnete malčice da verujete u sudbinu.
Onda vas ta devojka sa tindera zove posle nedelju dana i pita vas da li možete OD SUTRA da počnete da joj pomažete oko pisanja sažetaka epizoda jedne poznate američke medicinske serije po kojoj njen tim piše scenarije. Vi kažete da možete i zamolite da vam pokaže tada, to veče, pred to SUTRA, kako se tačno to radi, onda vas ona pozove kod sebe u stan i vi odete do nje i za dva sata joj postavite dva miliona pitanja i shvatite kako se to radi i ništa više. Ona vam onda kaže da ako se pokažete dobro da će vas trenutni glavni scenarista onda pitati da uradite jedan test u vidu PISANJA SCENARIJA za celu epizodu. Vi se onda usudite da pitate koliko će trajati to pomaganje i ona vam kaže dve tri nedelje, zavisno koliko brzo radite. Vi se onda usudite da pitate da li će to biti plaćeno i onda devojka sa tindera počne da vam vrišti u facu kako ste nezahvalni i halapljivi a vi se izvinite a onda se odmah još jednom izvinete i kažete da će te pokušati što brže da završite pisanje sažetaka.
Onda sednete i pišete sažetke. Gledate epizode i pišete sažetke po dvosatnim uputstvima. Pišete najbolje i najbrže što možete i posle tri-četiri dana shvatite da morate da radite više od osam sati dnevno da biste stigli da završite za dve-tri nedelje. Onda pišete po desetak sati dnevno i vikendima i pokidate, završite za jedanaest dana. Onda vam devojka sa tindera kaže bravo svaka čast zvaće te glavni scenarista da te proveri kako ćeš napisati scenario za jednu celu epizodu. Vi ste naelektrisani. Čekate.
Onda vam se javi taj glavni scenarista i kaže vam da želi lično da vas upozna i da je čuo da ste super pisali sažetke i što je još bitnije da ste jako brzo pisali sažetke. Onda vi operete najpantalone, opeglate najkošulju, obujete cipele za svadbe, slave, rođendane i sahrane, i odete na sastanak u filmski grad, u zgradu produkcijske kuće, u salu u kojoj radi tim scenarista i sednete za sto sa glavnim scenarastiom i scenarstkinjom koja je druga po senioritetu i oni pohvle vaše sažetke i brzinu i kažu da se vidi da zna šta radite i pitaju čisto radi reda da li ste vi završili dramaturgiju i vi kažete da niste i od straha izlažete da ste završili opštu književnost koju ste inače samo kratko studirali. Onda oni mirno i potvrdno klimnu glavama i onda vam glavni scenarista ispriča o testu pisanja cele epizode i uzgredno vam objasni u par rečenica kako se piše scenario za epizodu serije koja se radi po kupljenoj licenci poznate američke serije i vama je to valjda kao jasno. Kaže vam da ne morate da žurite, da možete epizodu i sledeće nedelje da mu pošaljete.
Vi napišete epizodu. Vi pišući epizodu osetite sreću. Ne spokoj, ne zadovoljstvo, ne ljubav, ne uzbuđenost. Osetite sreću apsolutno ispunjujućeg rada, čak i za tu telenovelističku seriju. Osetite sreću. Osećate sreću. Sreću.
Onda pošaljete epizodu glavnom scenaristi i on vam kaže da vam je zapravo sve utegnuto baš kako treba ali da malo škripe dijalozi, da moraju da se skrešu i da mu pošaljete skresane dijaloge za maksimalno tri dana. Vi mu ih ne pošaljete za tri dana nego za dva sata. Zazvoni vam moblini i on vam kaže da je sada sve okej, da je tako ispravljeno sve na mestu, da pije vodu, da je glumljivo, da je prirodno, da može da vas vidi u svom timu i pita vas da li ste dramaturgiju završili u Beogradu a vi ga podsetite da ste završili opštu književnost, a niste. On kaže da će uskoro biti potrebe za dodatnim scenaristima u njegovom timu ali da uporedo kreće još nekoliko projekata/serija iste produkcijske kuće i da će vas rado preporučiti za bilo koju i da zvanično imate njegovo zeleno svetlo.
Isti taj dan vas pozove devojka sa tindera koja radi kao scenaristkinja i koja je potegla vezu za vas da vas pita šta vam je glavni scenarista rekao i vi joj kažete da vam je vratio zbog dijaloga ali da je posle dao zeleno svetlo i ona kaže STVARNO? PA TO JE SUPER ON SKORO SVAKOME VRAĆA SCENARIO PO NEKOLIKO PUTA.
Onda prođu dve nedelje i niko vas ne zove. Vi onda pozovete glavnog scenaristu i on vam kaže da je projekat na kome trenutno radi morao naprasno da prekine i da više neće da radi ta tu produkcijsku kuću ali vam kaže da on vama jeste dao zeleo svetlo i kaže vam da kažete devojci sa tindera koja tu radi kao scenaristkinja da vas spomene drugim glavnim scenaristima ili još bolje ŠEFICI. Vi odmah pozovete devojku i kažete joj da vam je glavni scenarista rekao da vas spomene ŠEFICI kao nekog koga mogu da zaposle i ko je dobio zeleno svetlo od njega i ona kaže da će reći šefici. Onda vas devojka zove posle sat vremena i kaže da je rekla ŠEFICI za vas, ko ste, da nemate iskustva ali da je taj i taj dao zeleno svetlo i kaže vam da joj ŠEFICA nije poverovala da je taj dao zeleno svetlo i da je na licu mesta pozvala na telefon tog glavnog scenaristu da potvrdi priču i on je potvrdio priču i onda je ŠEFICA još jednom pitala za vaše ime i prezime i upisala ga na nekom papiru i rekla da MOŽETE biti priključen na nekom od projekata koji treba da počnu.
Onda prođe jedna nedelja.
Onda prođe još jedna nedelja.
Onda prođe još jedna nedelja.
Onda pozovete devojku sa tindera koja radi kao scenaristkinja i pitate da li ima nečega i kažete da je i ŠEFICA rekla da se već početkom leta krenuti i do sedam projekata i da je sada početak leta i da samo želite da proverite šta se dešava. Ona vam kaže da ne ne zna šta dešava.
Onda vas posle par dana pozove ta devojka i kaže da ima jedan posao za vas ali da nije baš scenaristički i da će da vas pozove jedna producentkinja da vam objasni ako ste zainteresovani i vi kažete MOŽE jer mora da može. Mora da može.
Onda vas SUTRADAN pozove ta neka producentkinja čija je šefica ŠEFICA i kaže da je čula sve najbolje o vama i da znate da pišete scenarije i da zna da imate zeleno svetlo od onog glavnog scenariste koji je završio svoj projekat i kaže vam da joj je potreban neko ko zna da barata scenarijima pod hitno al da posao nije spisateljski već je tehničkije prirode i pita vas da li ste zainteresovani i vi kažete DA. Ona vas pita za adresu i kaže da će poslati šofera sutra ujutru da vas pokupi.
Onda vas sutra ujutru pokupi lični šofer ispred vaše zgrade u kojoj je garsonjera vašeg druga u kojoj živite za dž i šofer vas odveze direktno u Šimanovce, među ogromne bele hangare, svaki je po jedan gigantski studio, prolazite između tih hangara kao mrav i imate osećaj da ste ušlu u Vorner Bros ili Mirmaks ili Netfliks ili Univerzal ili Paramaunt, i upšte ne preterujete sa tom komparacijom, ti hangari verovatno jesu identični onima iz Holivuda. Onda čekate u kancelariji sat vremena producentkinju jer je na sastanku sa sindikatom filmskih radnika koji su se pobunili zbog uslova na radu, a u kancelariji je glavna režiserka najveće serije koja će ikada biti snimljena u istoriji srpske i jugoslovenske kinematografije i za koju i vas trebaju. U toj kancelariji je i njena pomoćnica ali i glavni scenograf koji na vaše oči plače pred režiserkom jer mu kasni plata i jer mu niko ne veruje da se pre dva dana onesvestio od sunčanice tražeći lokacije i završio na infuziji. Onda dođe producentkinja i ostali odu i vi imate sastanak sa producentkinjom i ona vam objasni da im treba neko ko je brz i vičan sa softverima, neko ko će scenarije dvestadvadeset epizoda prebaciti u najskuplji producentski softver kojim niko ne zna da barata dovoljno dobro i da joj treba da svaka kategorija u softveru bude popunjena sa svakim detaljem iz svake epizode, tačnije iz svake scene: lokacije, dani snimanja, glumci, kaskaderi, statisti, vozila, rekviziti, životinje, šminka, kostimi,set dresinzi, vizuelni efekti, specijalni efekti. Pošto ovaj posao nije bša scenaristički posao, kaže vam ona, ni plata nije scenaristička, ali, ceni ona, nije teško i nema mnogo. Kaže vam producentkinja da je spremna da vam za to plati šezdeset hiljada dinara i da je sigurna da to može da se završi za dve-tri nedelje. Vi pristajete.
Onda vi odete kući i učite taj softver dva-tri dana pa počente da se uhodavate i radite.
Onda shvatite da ako radite najbrže što možete osam sati dnevno i vikendima da će to biti gotovo za oko mesec dana. Tako joj i kažete. Ona to prihvati.
Vi onda ceo jun, trideset dana, presedite po osam-devet sati ispred softvera besomučno kategorizujući svaki detalj da bi produkcija mogla da počne da snima najveći serijski projekat u istoriji države i svih prethodnika države. Radite ali i čekate da vas pozovu na neki od projekata za scenaristiku ali nema ničeg. Pitate producentkinju da li ona zna nešto a ona se naljuti na vas što je to pitate jer vi imate svoj posao, posao sa njom. Vi nastavite da radite. Uradite sve po dogovoru. Završite tačno za mesec dana.
Onda javite producentkinji da ste završili. Ona vam se zahvali. Vi je pitate kada bi mogli da očekujete isplatu i ona vam kaže za sedam dana.
Sutra se ponovo javite producentkinji i pošaljete joj broj svog računa za uplatu a ona vam kaže da je otišla van zemlje, da je na letovanju, i da vidite sa ženom iz finansija.
Vi se javite ženi iz finansija a ona vam kaže da joj treba vaš račun i da će da pogleda šta se dešava sa vašom isplatom.
Onda vam ne legne plata za nedelju dana. Vi se javite ženi iz finansija a ona vam kaže da ipak morate da sačekate producentkinju da se vrati.
Onda vi čekate producentkinju dve nedelje. Procenite da je dve nedelje dovoljno da se vrati. Pogrešite, ne odgovara vam ni posle dve nedelje.
Producentkinja se vrati za tri nedelje. Ne javi vam se nego se vi njoj javljate iz dana u dan da bi vam tek nakon nekoliko dana odgovorila da je u haosu i da ne može sada da se bavi vama.
Vi nastavite da joj dosađujete svaki dan da bi ona opet nakon nekliko dana prvi put spomenula da morate da imate svoju agenciju da bi vam kompanija uplatila novac inače neće biti isplate.
Onda vi sa producentkinjom krenete da raspravljate o tome kako vam to niko do ovog trena nije spomenuo a ona kaže da je spomenula ali i da to u krajnjoj liniji nije bitno jer bilo je šta je bilo a stvari su sada takve kakve su. Morate da imate agenciju.
Vi tražite agenciju i nađete agenciji i javite producentkinji da ste našli agenciji ali producentkinja vam tek nakon nekoliko dana odgovori da agencija mora da se bavi filmskim i/ili producentskim delatnostima i da je to ta i ta šifra delatnosti i ako nemate agenciju pod tom šifrom da onda ne može da dođe do isplate.
Vi onda razmišljate da li da odete lično do filmskog grada i da im se najebete i oca i majki i da sve to snimate uživo da ide preko neta i da napravite frku i da im zablokirate ulaz i da se ne sklonite dok ne pozovu policiju ili dok vam ne daju pare ali se onda setite da vas možda čeka scenaristički posao, vaš san, u toj kompaniji i da možda ipak možete na normalan način da dođete do pošteno zarađenih i preko svake mere vam potrebnih para.
Provedete dane tražeći agenciju sa tom šifrom. A i kad biste našli ta agencija bi morala da vam učini da potpiše ugovor kao da je ona uradila posao i da vam da te pare kada ih dobije, ako ih dobije.
Na kraju se setite da znate ljude koji drže jednu medijsku agenciju na lokalu i da možda oni mogu da vam pomognu i da možda oni rade pod tom šifrom. Ne rade, ali hoće da vam pomognu jer ste bliski sa njima pa pozovu nekog čoveka da im uzvrati nekadašnju uslugu time što će da potpiše ugovor u vaše ime a taj čovek drži agenciju koja je pod tom šifrom a čovek samo ima dronove i možete da ga platite da vam snima svadbu ili koncert ali je to na svu sreću ista šifra delatnosti.
Onda javite producentkinji da ste našli tu i tu šifru i ona vam odgovori opet nakon nekoliko dana da će ipak to morati da proveri sa ŠEFICOM. Producentkinja se opet ne javlja par dana. Vi joj opet pišete besomučno, šaljete poruke, dosađujete, bivate uporni jer vam taj novac baš, baš treba inače da imate neki stalni prihod napravili biste neko sranje i oterali hoštaplere u kurac.
Opet pišete producentkinji i ona kaže da mora u ugovoru da stoji tačno to i to i da mora da se pošalje FIZIČKI potpisani ugovor i nikako skenirani. Vi onda cimate ljude iz medijske agencije da cimaju čoveka koji radi sa dronovima da šalje ugovor brzom poštom. On pošalje.
Onda producentkinja opet tek nakon nekoliko dana kaže da ugovor nije dobar i da mora da se prepravi, da ipak mora da piše ne to i to nego to i to, da mora opet da se šalje novi. Onda vi cimate ljude iz medijske agenciej da opet cimaju čoveka koji radi sa dronovima da opet šalje malo drugačiji ugovor poštom. On pošalje.
Onda opet nema producentkinje da se javi. Vi joj opet pišete. Ništa. Tek vam tamo neki četvrti ili peti dan pisanja napiše da je prezauzeta i da će možda moći da vidi oko toga nešto sledeće nedelje. Onda vi i dalje bivate kulturni jer vam treba taj novac i sačekate tu sledeću nedelju ali ona ne odgovara. Odgovori one tamo nedelje i kaže da je ugovor traljavo skeniran i da je poslat namašćen i da se ne vidi šta piše i da pokušava ta agencija nešto da je prevari pa da je posle tuži. Onda ste vi baš, baš kulturni i ubeđujete producentkinju da nije tako ali ona opet ne odgovara.
Onda shvatite da imate dve opcije: nasilje i kuknjavu. Ostavite nasilje ipak za kraj i pređete na kuknjavu. Počnete malo intenzivnije da pišete producentkinji kako vas jure zbog dugova (polu-laž) i kako će vas stanodavac izbaciti iz stana ako ne platite kiriju (laž) i kako ne možete da verujete da vas je stavila u poziciju da morate da joj pričate o svojim ličnim problemima i kako ste mislili da je ona profesionalnija od toga.
Onda vam onda odgovori posle jednog dana i kaže da ipak mora digitalni ugovor da se pošalje, nikako fizički. Vi onda zovete medijsku agenciju i bliske ljude koji tu agenciju drže da cimaju onog čoveka sa dronovima da opet šalje potpisani ugovor ali sada digitalni.
Onda vi kažete producentkinji da je poslat digitalni ugovor a ona vam kaže da je prezauzeta i da opet pričate sa ženom iz finansija. Vi onda opet pričate sa ženom iz finansija koja nekoliko dana odlaže da vam kaže da li je sve okej i vi onda morate i sa njom da pređete na onu istu kuknjavu, samo još jaču.
Onda vam posle ukupno tri meseca od završenog jednokratnog posla legnu pare.
Vi onda čitate oglase za posao u marketingu. Čitate oglase, čitate.
I čitate.
I čitate.
***
LAZAR VELJKOVIĆ rođen je 1986. godine u Zaječaru. Studirao na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i na odeljenju za Etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Nakon nezavršenih studija je trbuhom za kruhom ušao u svet marketinga, te u tridesetima naučio sebe nužnom eskapizmu iz agencijskog i korporativnog života putem kratke, prozne forme. Završio početnu i naprednu godinu radionice kratke priče HILA koju vode Vladimir Arsenić i Srđan Srdić, urednici izdavačke kuće Partizanska knjiga. Objavio dve kratke priče u časopisu Razvitak (2019-2020).
čovjek-časopis 