Videh jednu Tačku u zdeli, gle,
na krstaškoj užini gde
glave se kotrljaju k’o Rrrr,
a pratnja gubi isti redak stonogi
u tragu koji ostavlja tvor,
tu se, u nervoznoj eklogi,
gutaju glasovi bez žica,
neba bez nepca,
knjiški moljci granične vrpce:
Oci nakostrešenih čačkalica,
glogovi koci –
koje zabijaš u zub kvaran,
prevrćući se u zaboravljenoj steli,
što polujednači stvari
kao srok paran,
ispuštenih kajasa,
teškog mesa
i uglačane duše,
uvučene u svoju metafizičku gušu
kao u tuđi brlog,
sam sebi postah ocvali nekrolog
pesniku, pre stotinu suvih godina,
u meni splaslom,
nemogućeg imena,
o, Kostiću Laslo.
Odatle, gde sve zastave venu
na svetlosnim mađistratima
a nacionalna srca rastu
kao nadgrobna plima,
jedan se čuo krtičji jecaj
za nekim ko pade pod jezički stečaj.
Zagazi u jezik do kolena
i ostani da klečiš.
Jedeš svog pretka, Alfo, imenom Laza.
To što te podiže u vazduh je želudac,
ne jezička ekstaza,
govoriš iz punog trbuha, tvoj
se petlić diže,
ta bolest je stihovna aerofagija,
zmijski jezik, trbušna mađija,
dok žvaćeš starinsku sliku
kao kamere zver,
do mesečevog nadimanja stomačnog.
Kao reč smetnuta s uma
znaš šta je mračno.
U čekaonici si.
Logoped je isti.
Ponovo te uči da govoriš.
Slovo mu sisa tvoju krv
kao tetovirana vaš.
Srećan si ako si krstić
(a ne nula), u igri u
kojoj se precrtavaš.
S njegovog imena otpadaju
krajnji znaci.
(Linja se plakat,
ljušti se freska.
Šta li će kapnuti u Raj?)
lAZa. Az. I prvo moderno slovo
staro je kao Kraj.
Treba li biti nevin,
jezički postriženik,
da bi prekrstio nepostriženo
govorno stado. Ženik
brojaničkih Zrna,
kome desnica,
poput svetlosti,
trne.
Mešaj ritmove
kao lične jezičke karte,
pod oreolskom senkom
Botičelijeve Venere,
sa trostruko prepuklim srcem
Muze Kesedžije,
ti, ljubavno pismo koje se raspadaš,
žigolo oštrog jezika,
pakleni satni mehanizme u
biblioteci,
drevni pronalašče
koji se još pronalaziš,
zlatno doba svakodnevice,
slatki Pesniče!
Otrovna rimo,
dolazim na tvoj kazan,
da kušam čorbu od
smrtnog jezika.
LASLO BLAŠKOVIĆ (Novi Sad, 1966), iz zbirke pjesama “Bogzna”, 2018.
čovjek-časopis 