Tag: Katja Perat

DEKONSTRUIŠI ME

Ja sam neka potpunost —
Imajući u vidu moj slobodoumni odnos prema stvarnosti,
Zlatni snovi avangardista
Rasklopljen identitet,
Trijumf beskorisne komplikacije,
Devojka što se pretvorila u veš-mašinu,
Raskomadano telo
Razbacano po pustinji —
Za to smo se borili,
To je ono kraljevstvo
Što se obračunalo s fašizmom,
Ja sam vaša pobeda,
Hvala, zaista,
Hiljadu puta hvala,
Ne, ne treba mi pažnja,
Ovako potpunoj, kakva sam,
Svemir i ja smo izravnali račune,
Ne duguje mi usluge, nikakve,
Ne, ne treba mi tvoja ljubav,
Meni s mojim samoljubljem, zamaskiranim u samodovoljnost,
Koje se sudara s tvojim,
Pa znaš da te ne volim,
Tako puna, kakva sam,
Upravo tako, zaista,
Tačno tako kako piše —
Šta vam je?
Ko vas je učio ljubavi
Ko vam je rekao
Da ljudima koji ostavljaju utisak verodostojnosti
Treba verovati?
Da je ono što vidite,
Nešto čime možete da raspolažete?
Sve te godine kritike,
Sva razumevanja,
Dubina ideologije,
A vi samo pravo —
Ako si rekla, tako je,
Hvala, zaista,
Hiljadu puta hvala,
Hvala na tvrdokornosti zamaskiranoj u poverenje,
Svakako da zahtevam pažnju,
Svakako da su mi potrebni ljudi,
Književnost,
Ljubavi moja,
Učini da
Bez rizika raspršim sva očekivanja,
Da zahtevam sve ono
Što nikad ne zahtevam od ljudi,
Obavezna spram pristojnosti, neprimetnoj,
Savršena domaćica,
Socijalna radnica,
Ja sam neka izmišljena potpunost,
Ja sam beskonačno mnogo izmišljenih potpunosti
Koje zahtevaju beskonačno izdržavanje
Ja sam ono što jesam,
Ja sam ono što znam,
Ja sam ono za šta sam se izborila,
Ja sam ono od čega se okrećem,
Ja sam ono ka čemu sam okrenuta,
Ja sam ono što mi pripisujete,
Ja sam ono što sklizne pored, neprimećeno,
Dekonstruiši me, to je jedini intimni zahtev koji mogu da
postavim,
Dekonstruiši me,
Uzmi me književnosti
I pripremi me za ljubav

***

KO OVO NE RAZUME NE ZASLUŽUJE DA ČITA DALJE

Jednom za svagda —
Barabe ignorantske,
Vi koji ne znate kako se ulaže trud,
Vi za koje je samorazumljivo
Da čitalac ima samo prava,
Ali ne i dužnosti.
Na neki način to je test vaše dobrote.
Otidite na ulice i pogledajte.
Sednite s nekim pesnikom
I prisilite ga
Da vam kaže istinu.
Ne biste verovali,
On zna istinu
I rado bi vam je rekao
I vi biste je, mogu se kladiti,
voleli čuti,
Samo stoga
Što ne trpite radoznalost,
Jer potrebno je svaku prazninu
Koja se otvori
Napuniti vatom, zar ne?
Da se može otvoriti nova, i želja onda sklizne u beskonačnost.
Mislite da lupetam u prazno,
Ali to više govori o vama nego o meni.
Niste pažljivi, zapravo, na granici ste da budete bezobzirni,
Ne znate kako treba prisluškivati ljude
Koji očajno žele reći neku istinu o nečemu,
Pa im je neprijatno, te govore o nečem trećem.
Zato je poezija uglavnom ni za šta,
Jer mi, bedni pesnici, lažemo do beskonačnosti,
Te se može slučajno desiti da je nešto i tačno.
Čista sreća ako ne ispunjavate bazični uslov
Da prepoznate prevaru.
Na kraju krajeva, vi ne morate znati
Kad se to uopšte nije nikada ni desilo,
Posebno s obzirom na to
Da znamo, kao što je neophodno za stvaranje kvalitetne
književnosti,
Reprodukovati stvarnost bez velikog truda
Iz praznog vazduha.
Sami recite
Nije li to čarolija.
Mađioničar si
I onda ti ljudi, koje čak ne voliš,
Plate 20 evra.
Dobro znate kako se intelektualci razbesne
Kada se prisete da su manje plaćeni
Od radnika što naslažu pločice.
To je još dobro, mislim,
S obzirom na to da radnici
Vole da jedu,
Dok intelektualcima treba razlog
Da im je loše.
Mislite da je to sarkazam, ali nije.
To je tako, stvarno.
Čini vam se da ste me, možda, izgubili,
Postala sam previše apstraktna,
Što za mene znači da se opet izmičem onom
Što bih volela da kažem
Ali to je zaštićeno i neće napolje
Da me ne bi osramotilo, no ništa strašno.
S obzirom na to da me ni pre niste imali,
Za vas to neće biti neki veliki gubitak.
Mislite da sam besna,
Ali kad biste znali kakva je noć za mnom,
Bilo bi vam sve jasno.
Desi se to, taj bes,
Kad ti ujutru
Smrdi iz ustiju
I uhvatiš se za ono što
Najmanje izmiče u tvom identitetu,
I zato je najmanje stvarno,
I kažeš sebi biću pesnik danas
Da ne bih morao biti čovek,
Da ne bih morao stupiti u prazninu
I biti sav ranjiv naočigled svih.
Samo vi mislite da je to banalno
I da ne zvuči bog zna kako,
Ali u traženju istine
Na kraju dođeš do toga
Da iz iste smrtne želje
Zbog koje ljudi gaze u krivinama
I probaju heroin,
Daješ srce fantomima koji ga ne žele,
Jer su izabrali ulicu,
S obzirom na to da im dobro ide s karakterom i jaknom.
Pojma nemate koliko truda to zahteva.
Ali je i to
Ljubav neke vrste,
Mada vrlo bedna.
I upravo dok mislim
Da je to prilika
Da se jednom zauvek istinski raspizdim,
Neko kaže
Ali Katja
Ti imaš koristi od toga da si nesrećno zaljubljena
I gledaj
Već pola godine nisam napisala nijednu dobru pesmu,
Sad pak cela poplava genijalnosti niotkud.
Čovek stvarno ne zna više
Na šta da se osloni u životu.

***

ENGELS

Sa sigurnošću mogu reći
Da je jedini muškarac koji bi me mogao voleti a da se ne
primorava na to,
Friedrich Engels.
Među onima koji dele drugo mesto postoji tih dogovor
Da mogu svakog trenutka u danu,
Bez obaveze,
I bez fotografa koji bi taj trenutak sabijao u večnost,
Položiti jedan drugome glavu u naručje
I zahtevati toplinu.

Krenem u WC
Da popravim frizuru i razmazanu maskaru.
Naletim na gomilu likova pobeglih iz udžbenika za istoriju.
U uskom hodniku tiskaju se u dugačkom redu.
Guraju se
Kao da ih na kraju čeka otkrovenje ili barem pita s
borovnicama.

Osećam se neprijatno
Kad me Robespierre uhvati za okovratnik i digne me uza zid,
Pa onda mlataram nogama deset centimetara nad zemljom.
Besan tip.
Toliko krvi za slobodu govora a sad svi tajac.
Niko se ne oseća pozvanim.
U uglovima se pipkamo s ostalim gubitnicima.
Niko ne bi da predloži svoj nacrt za bolje sutra.
Od natčoveka, koji bi se iznenada pojavio
i izvukao stvar, ni traga.

Žalim Robespierra.
Onaj njegov spis protiv smrtne kazne, bio je dobar.
Ivicom dlana idem oko njegovog lica.
Nije lep, a i mnogo je puta pogrešio.
Međutim, puna sam saosećanja kad tako uzrujan stoji preda
mnom.

Pred zakonom smo jednaki,
Ali biće potrebno objasniti mu
Da i jednakost, kao sve drugo na svetu, ima negde
Svoju granicu, koja je tanušna, i jedva primetna.
Ne može me uzeti sa sobom.
Vraćam se Friedrichu —
Ničeg velikog ni u njegovoj pojavi.
Nalazim sklonište u njegovoj milostivoj drugorazrednosti,
Kao pravoverni Jevreji u senci Njegovih krila.

_______________________________________________________________

KATJA PERAT (1988, Ljubljana) piše poeziju, prozu, kao i književne kritike i druge novinarske tekstove za brojne slovenske medije.
Od 2009-2012 bila je članica uredništva časopisa Idiot. Članica je uredništva Literature, a donedavno i Airbeletrine.
Za pjesničku zbirku Najboljši so padli (2011) dobila je nagradu za najbolji prvijenac i Kritiško sito.
2014. je objavila svoju drugu zbirku pjesama Davek na dodano vrednost.
Uz poeziju, objavila je i roman Mazohistka (2018) i zbirku eseja Naredite Ameriko spet obvladljivo (2019).
Na doktorskom je studiju na Washington University u St. Louisu.

pjesme su, uz dopuštenje autorice, preuzete iz časopisa Idiot, 14/2014

sa slovenskog preveo Ivan Antić