KILOMETRAŽA
kad sam bila klinka
vrtela se reklama za rexpen patrone.
volela sam da gledam
klizanje vrha nalivpera po papiru
i svetlucav plavi trag
što se u momentu suši,
ostavljajući za sobom
postojan kraljevski beleg
kao trajnu promenu svet(l)a.
bila sam hipnotisana već prizorom,
a tek je sledio slogan,
to moćno obećanje:
za kilometar pisanja!
koristila sam rexpen patrone
(je li uopšte bilo drugih?)
i kako bih koju ispraznila,
iz malog plastičnog leša
vadila kuglasto stakleno srce,
pa ga stavljala pored već uloženih
u minijaturnu providnu vrećicu,
prebrojavajući ih povremeno,
sumirajući koliko je to iskustva
izraženo u rukopisnoj kilometraži.
koliko je to na skali iluzije
da je moj tinejdžerluk
neki moćan trkački automobil.
smešno je
što se nisam zaustavila
kad sam ukapirala marketinške fore,
što sam nastavila da trošim patrone,
i sveske, i vreme, i sebe,
i što bih opet kao začarana buljila u tv,
ako je moguće ceo taj kilometar pisanja.
***
DEFINICIJA
u dedinom i babinom stanu
nije bilo telefona
pa bi za hitne dogovore
zamolili komšinicu
da upotrebe njen.
neko od njih bi
sve što treba
brzo izdeklemovao u slušalicu,
uvek samo
informacija, odgovor,
zaključak, gotovo.
deda je prednjačio
u telegramskim rečenicama
bile su sve temeljno očišćene
od parazita ćaskanja
od bilo kakvih digresija
od skretanja s teme
od padanja na pamet
od sećaš se onog
od ukrasnih praznina
od možda(nih) varijacija.
jednog vikenda
koji sam provela kod njih
pomenula sam dedi
da dva dana te nedelje
nisam išla u školu zbog prehlade.
kratak muk
a onda pitanje:
kako mi to nisi javila?
a što da javljam,
ništa ozbiljno,
najobičniji nazeb,
što bi se brinuo,
a i znam koliko
mrzite telefoniranje.
odmahivao je svoje ne
glavom,
celim telom,
pogledom,
da bi naposletku rekao:
moraš mi javiti,
uvek mi moraš javiti,
ti bolesna
a ja možda pevam.
***
G.
G. korača dva metra iza
mršave pticolike starice
dok ova klecavim mikrokoracima
premerava stazu kroz park.
G. nosi kesu sa termosom
i neseserom za prvu pomoć
u kom su lekovi i
merno dozni inhaler iliti
pumpica s kiseonikom.
G. motri na svaki pokret
svoje vremešne štićenice
sa diktiranog rastojanja,
jer ptičica ne želi razgovor
i grozi se telesne bliskosti.
G. je inženjer mašinstva
i par decenija je živela u struci
dok energetski gigant
u kom je radila
nije privatizovan
a ona postala prekobrojna.
G. je onda završila bezbroj
kurseva i tečajeva,
sertifikovala se za razne
instruktaže i tekuće masaže
usput (s)hvatajući kurs
puštajući da sve teče.
negde na polovini tog toka
postala je i gerontodomaćica.
ima onih koji kažu
bože, kakva grehota,
kakva šteta
kakvo traćenje dara i znanja
kakvo rasipanje inženjerstva.
G. se na to samo smeška,
gledajući ostarele sklopove
proučavajući njihovu
mehaniku, statiku i dinamiku,
prateći nivo istrošenosti
materijala
i oštećenja na zupčanicima
zbog kojih kretanje
više nije glatko
nego se spotiče na mnogim
stepeni(ca)ma prenosa.
G. potom,
i dalje sa smeškom,
prenese svoje decenijsko
znanje i iskustvo
da sve dovede na mesto
da popravi
da po(d)maže
da pomazi.
***
MAESTRAL(NO)
baš kad je u luku ulice
upovila žena u mornarskoj majici
jedra jutra je naduvao
vetar kog sam odmah prepoznala.
moj znanac je stigao iz daleka,
dve godine stariji od sebe
iz vremena našeg upoznavanja,
jednako svež i poletan.
tada mi je na poklon
doneo miris friških hlebova,
divnih hotelskih zemički
koje su sat kasnije
bile poslužene za doručak,
da ih bogato garniram
puterom, ploškama sira
i praskavo zelenim
listovima motovilca.
sada mi je na dar
doneo sebe
i priču o putovanjima
za dve protekle godine.
pomenuo mi da je često
u Splitu jer voli
da sluša T. Gracina
dok svira ’om’,
da mu je novogodišnja turneja
obuhvatila četiri skakaonice
u more, tri u Francuskoj
i jednu u Italiji,
da retko zalazi ovako
duboko u kontinent,
ali da ponekad ipak svraća
zbog nekih vangeografskih
(go)spona i gospi poput mene.
podižući se za polazak,
pitao me još
šta ću uraditi sa
ostatkom svog života.
rekla sam
da nisam sigurna,
i ima li on kakvu ideju,
ali da sad bar znam
šta ću danas doručkovati.
***
KAZNA ZA ZLOČIN UŽURBANOSTI
u vreme mog polaska na posao
lift do devetog sprata
putuje godinama,
izvodeći komplikovanu
nematematičku operaciju
množenja stvarnosti,
klizeći duž osa
prostora i vremena
u slobodnom padu
ili telepatskim prenosom.
danas je pre mene vozio neke
sa kartama za atletski miting
olimpijade u Rimu,
vrata im je otvorio
tik pred ulazom na stadion,
od čega su i mene zamantali
žamor publike i vrelina
ranog septembra 1960-te.
posle su klinci sa petog
išli kod Alise,
dok sam u maniru belog zeca
gledala na sat ponavljajući
kasnim, kasnim, strašno kasnim!
kad sam se najzad
dokopala kabine
i pritisnula dugme s nulom,
lift je samo prokliznuo
pored osmoro metalnih vrata
pa me ispljunuo kroz deveta
na jagodama uflekan
lepljivi pod hodnika.
– druga nagrada za poezija na natječaju/konkursu ULAZNICA 2022; objavljeno u časopisu za kulturu, umetnost i društvena pitanja ULAZNICA, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin”, Zrenjanin, 2022. –
______________________________________________
KATARINA SAVKOV rođena je u Novom Sadu, gde i danas živi i trudi se da osvoji što više vremena za šetnje, čitanje i pisanje. Knjigama i njihovim pravima bavi se isključivo ljubiteljski na svojoj instagram stranici @advo_katica_za_knjige.
čovjek-časopis 