MELANHOLIJA, KAPITALIZAM, DEMONSTRACIJE, HARAM
Tačno u ponoć izbacujem glavu kroz prozor
jer znam da ću s desne strane ugledati tvoju glavu:
kao odrubljena, skoro da visi sa simsa, neobično
daleko od tvojih ramena.
Pozivaš me. Onda razgovaramo trećim jezikom
koji u ponoć reže kao nož kojim ludaci
kasape odeću u trenutku pomračenja.
Melanholija, kapitalizam, demonstracije, haram.
Bez obzira na to, srećan si kao svetionik.
Tvoja ljubav utiče na mene tako da:
krvarim, izlaze mi modrice, zatvara mi se oko.
U kosi nosim tvoju zamišljenu decu i unuke,
vozimo se Šindlerovim liftom do desetog sprata,
do policije, do granice. Ona mora biti nežna.
Na iznajmljenom biciklu donosiš mi cveće,
zabranjene knjige, vrtoglavicu.
***
METRO, VOZOVI
Uklopljen u jezuitsku scenografiju grada, dočekuješ me
raširenih ruku, kao skinut sa raspeća.
Oko nas železničke stanice,
pokretne stepenice, metroi, S-Bahnovi,
pruge, ulazak metroa u utrobu kita,
vagon metroa koji se giba kao kičma kineskog zmaja,
kapa koju mi odnosi vetar metroa koji šiba pored mene,
upozorenje o video nadzoru i iskorišćeni špricevi,
reklame za rat, reklame protiv rata,
doseljenici u šuškavim šaniranim jaknama,
eugenika, kroasani, kebab, nepovezanost duha i tela.
Pratimo nežni kabl Dunava, ova linija metroa je
uroboros, ulazi u samu sebe, stoga je nebitno gde počinje,
a gde se završava, dok gledamo u vodu, zahvataš te
velike sinonimne reči: srce, sunce, konstatujemo da ga
ovde nema dovoljno, tvoje malo i moje veliko slovo,
od ponuđenih lekova sa bilborda okrećemo glavu.
***
AKO SMO U ČEMU BILI USPEŠNI
Ako smo u čemu bili uspešni, bilo je to
u ratovanju.
Kažeš još: sve imperije su ružne i njihovo vreme prođe,
a onda moju odsečenu kosu zadeneš za pojas.
Nismo braća i sestre, nego sinovi i kćeri.
Nemaš pravo da priznaš: ja to zaslužujem,
zaposli oči negde drugde
i zamisli neiznikle olovne konzerve
i kasetne bombe.
Kako podrhtavaju u koncima dima.
U daljini, nežni prekrivač pepela miruje
nad temeljima, travom, licima.
Bonaca ovog predela je nepodnošljiva,
Nož predaleko.
***
LOZINKE ZA SUSRET
Kroz prozor nazire se obla panorama grada
izdajnička kao trudnički stomak.
Nemirna, ne malaksava, maketa u kamenim temeljima.
Kamen kao kamen, mrtav, ali zadržava miris.
Zabranjeno je osvrtanje, neophodno je
jedino gledati licem uperenim u daljinu,
u bliski susret lovaca na nebu.
U zamišljeno Mramorno more, zapadno od Bosfora.
Izvesno je da si tu.
Vuk si i dete i imaš sto godina*,
osmehuješ se nervoznim despotskim zubima.
Užasava te zvuk provlačenja kreditne kartice
i žudiš isključivo za ćerkom.
Lozinke za susret:
prelazak kolima preko vrlo visokog ležećeg policajca
ili trenutak kada avion uzleti s piste.
Takav čvor u stomaku.
*Oktavio Paz, “Nepredgovor” (Vasku Popi), 1985.
____________________________________________
KATARINA PANTOVIĆ (Beograd, 1994) piše poeziju, književnu kritiku, esejistiku i naučne radove. Diplomirala je i masterirala na Odseku za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je trenutno na završnim godinama doktorskih studija. Zaposlena je kao istraživač saradnik u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu. Objavila je dve pesničke knjige: „Unutrašnje nevreme“ (edicija „Prva knjiga“ Matice srpske, 2019) i „Ritual pred spavanje“ (Sumatra izdavaštvo, 2022) koja je bila u najužem izboru za pesničke nagrade „Vasko Popa“, „Branko Miljković“, „Milica Stojadinović Srpkinja“ i „Lenkin prsten“. Objavila je i naučnu monografiju „Aktuelna čitanja Kafkinog dela“ (Službeni glasnik, 2023) i knjigu eseja i kritika o savremenoj srpskoj poeziji „Vizuelni citati sveta“ (Banatski kulturni centar, 2024). Sarađivala je kao izvršna urednica sa izdavačkim kućama Treći Trg i Srebrno drvo. Nagrade: „Mladi Dis“ za najbolji esej, „Brankova nagrada“ Matice srpske za najbolji naučni rad, „Bogdan Čiplić“ za najbolji neobjavljeni rukopis u žanru eseja.
U pripremi je njena treća zbirka poezije.
Živi i radi u Beogradu.
čovjek-časopis 