Tag: Katarina Fiamengo Alispahić

Voda je bila vrela. Odvrnuo je još malo tople. Mahnito je dohvatio sapun i natrljao grudi. Malje su brzo zapenile.
Da, izgledalo je kao običan izlazak, iako dugo nije izlazio. Tu je bio Jocke, znaju se sto godina, on zna ovog drugog sto godina. Bleja na pivu i hvatanje poslednjeg dnevnog se pretvorilo u zatvaranje kafane i cimanje lerdija posle još pet piva na trafici.
Prešao je na ruke. Para ga je gušila, ali otežano bi disao i bez toga. Pena je zahvatila ceo gornji deo tela i slivala se niz noge. Sapun se izdeformisao od stiska.
Kao da je uopšte znao šta će im lerdi, nikad se ničim nije radio, pa nije planirao ni sad. Pokupili šta su imali, onda je Jocketov ortak, mali buljavi, rekao da treba da iznajme sobu tu u motelu, neće valjda da se gudraju na trafici.
Trgnuo se iz misli i skapirao da je i dalje neefikasan, pa jače upro po nogama i jajima, ipak malo nežnije po jajima, ispravio se i duboko udahnuo, pa ispočetka.
Na recepciji je radila vidno raspala riba, uzeli su ključ od sobe, buljavi je pokušao da flertuje s njom, ona ga je iskulirala, pa je buljavi glasno dobacio da nije ni za kurac i zalupio vrata. Na sred sobe ih je dočekao đakuzi, užegle fleke i ustajao vazduh. Imao je utisak da će da pokupi neko sranje i samim disanjem.
Opet se ispravio i duboko udahnuo. Vrtelo mu se u glavi i bolele su ga ruke od sapunjanja. Nastavio je.
U frižideru su bili plastični čokančići rakije i pelinkovca. Jocke je odvalio muziku, izvukli su konzerve iz kese, eksirali sve što im je došlo pod ruku.
Tu je već tok događaja postao mutniji, sve duplirano (minimum), pa su izvukli i lajne na stočiću, vukli su svi redom. Da, i on. Nije više lik koji nikad nije probao ništa osim alkohola, jedini od cele ekipe. Bio je dobar osećaj, 5 minuta.
Prešao je tušem preko celog tela, svaki udar vode ga je boleo. Naziralo se nekoliko modrica od pritiskanja. Prsti su mu bili skvrčeni. Vratio se sapunjanju, još pedantnije.
Jocke se ubrzo posle toga izvrnuo i zahrkao, mali buljavi nije usta zatvarao. Rekao je da je šteta da ne iskoristi đakuzi. Skinuo se, dohvatio pivo, uvalio dupe unutra i pustio vodu. Rekao mu je da ne bude pička, ima mesta i za njega, i dobar je trip. Nikad nije blejao ni u đakuziju, pa je rešio što da ne, ionako mu se slošilo, voda će da ga resetuje.
Voda je postala hladnija, očigledno je potrošio ceo bojler. Sapun je takođe bio poprilično istrošen, ali nije mu padalo na pamet da prestane.
Nije mu se izbistrio mozak, sve je odzvanjalo, buljavi nije zatvarao usta i dalje, lupetao je nešto o ribi na recepciji, koliko je popio, pitao zašto samo on priča sve vreme, je l’ to neko tvrdi pazar, smejao se.
Jocke i dalje nije mrdao, vreme je usporilo. Mali je skočio na noge. Kliberio se i rekao da se ionako niko neće ničeg sećati. Okrenuo se ka njegovom licu.
Otvorio je usta što je jače mogao, isplazio jezik koliko je bilo moguće, trljao. Sapun je imao odvratan ukus, ali ne toliko odvratan.

_______________________________________________

KATARINA FIAMENGO rođena je 10.3.1984. u Kladovu. Piše poeziju, haiku i kratke priče. Učesnica regionalnih književnih festivala, dobitnica više regionalnih nagrada za poeziju i prozu. Urednica rubrike poezije u elektronskom časopisu ,,Afirmator”. Živi u Beogradu.
Knjige: ,,Rcioadina” (zbornik radova sa književne radionice CSM-a, 6 autora, radionicu vodio Draško Miletić, Beograd, Srbija, 2005), ,,Profili” (zbirka poezije, KK ,,Branko Miljković”, Knjaževac, Srbija, 2007), ,,Veče pre” (zbirka poezije, nagrada Spasoje Pajo Blagojević, Pivske večeri poezije, Centar za kulturu Plužine, Crna Gora, 2009), ,,Simbiozi” (zbirka poezije u prevodu Elene Prendžove na makedonski, ,,Sovremenost”, Skoplje, Makedonija, 2015), ,,Razglednice’’ (zbirka haiku poezije, ,,Bogojevićeva izdanja’’, ,,Presing’’, Mladenovac, Srbija, 2020), ,,Putopisi’’ (zbirka poezije, nagrada na Presingovom konkursu za najbolji neobjavljeni rukopis poezije za 2020. godinu, ,,Presing’’, Mladenovac, Srbija, 2021.).
Prevela sa makedonskog izbor iz poezije Elene Prendžove ,,Politički korektna poezija/Ljuboljubiva’’ (,,Sovremenost’’, Skoplje, Makedonija, 2015).
Organizuje i vodi književne večeri ,,Poezija u bloku” i ,,Književni slet”.

Bip. Notifikacija za novu poruku na Telegramu pokrenula je krv u Aninom telu na gore – pocrveneo joj je čak i vrh čela. Znam šta to znači – haos. Idemo.

,,Ko je Ana?’’

,,Ne razumem. Ti si Ana.’’

,,Ko je Ana kojoj je namenjena poruka? S kojom treba da se nađeš?’’

Sad joj je krv otišla negde drugde, čak je i prebledela. OK, sad ustvari kreće haos. Skupljam stvari i palim.

,,Gde ćeš?!? Pitala sam te nešto!’’

,,Vidi, odoh ja, ti se iskuliraj malo. Zvaću te.’’

Izlećem kroz vrata dok još nije dohvatila nešto. Četrdesetosam stepenika, brzo, ulazna vrata, ne čujem da je krenula za mnom, ulica, OK, mislim da je to uspešno rešeno.

Tras! Saksija me promašila za dvadeset santima.

,,Jebote, Ana, leči se! Ovo stvarno nije normalno!’’

,,Pička ti materina! Ko je Ana?!? Šta zakazuješ?!?’’

Pola tela joj landara kroz prozor dok me psuje. Providi joj se košulja. OK, je l’ realno da me ovo loži?

Kako da smirim situaciju na drugom spratu, iz prizemlja? Ne pada mi na pamet da se vraćam gore. Baba sa prvog me gleda i odmahuje glavom. Koza. Signaliziram Ani da ću sad da je zovem. Sklanja se sa prozora.

,,Šta je?!? Dođi gore, pa da pričamo!’’

,,Ne mogu, moram da idem. Izvini, objasniću ti, ne mogu preko telefona. Znam da si u PMS-u, žao mi je što te nerviram.’’

,,Ozbiljno?!? U PMS-u sam?!? Ti ustvari mrziš žene, znaš?!? Kapiram da je to teško!’’ Prekinula je.

Jebote, stvarno je zajebano kad ti se dilerka i riba isto zovu. Kud promaših kome šta šaljem. Tresu mi se ruke, triput proveravam kome sad pišem. Bip. ,,Za 20 min. Kod tebe.’’ Moram da požurim.

Konačno subota, i konačno mogu da izađem. Slobodan dan, posle tri nedelje. Do kioska na brzinu, cigare, četiri konzerve Nikšićkog, dve stanice busom, u sekund. Ana me već čeka.

,,Ćao, šta ima?’’ Stvarno ima lep osmeh, ili se samo radujem što je vidim.

,,Evo me, Anči, kako si?’’

Upadamo na gajbu, otvaram pivo, ona već pravi mesto na stolu. Izvukla je lajne dok zatvaram i zaključavam vrata. Profi, to se ceni. Moja luda riba i zabuna su tema sledećih pola sata, dve konzerve odoše, spid isto, smejemo se, dajem joj pare i otvaram vrata.

,,To ti je ta drolja?!?’’ Vidi, Ana. Koliko me ovo sranje radi?

Profi Ana je elegantno, ali brzo, zaobilazi i beži. Izdajica. Moja Ana mi se unosi u facu i šišti, ne mogu da je pohvatam. Fljus! Šamar. Je l’ realna? Izvrćem joj zglob i nabijam joj glavu uz zid. Sve me puca, moram da se iskuliram. Je l’ ona to stenje?

,,Slušaj me, moraš da se smiriš, i moram da se smirim, ili će neko gadno da najebe, jasno? Idem napolje.’’

Ključ, mobilni, novčanik, na ulici sam. Loša ideja, svi me gledaju, gde ću sad da zapalim? Upadam u prvu prodavnicu, bežim između rafova.

,,Dobar dan, izvolite,’’ već druga osoba koja mi se unosi u facu u poslednjih 15 minuta, koji kurac?!? OK, možda tripujem, iskuliraj. Šta je bre ovo, ne prepoznajem ništa na ovim policama, kese, kutije. Smisli nešto, uzmi nešto. Hvatam se za belu kesu i nosim je na kasu.

,,Koliko Vam je stara maca?’’

Maca? Šta? Ne kapiram. Nemoj da paničiš, lupi nešto.

,,O-o-osam meseci.’’ To je OK.

,,Divno, još je mala. Dobro je da ste je sterilisali na vreme. Mužjak ili ženka?’’

Je l’ realna ova likuša? Pričaj, aj, i pali odatle.

,,Ženka, hvala, doviđenja.’’

Hvatam kesu i izlećem, spuštam je deset metara dalje, na klupu. Heh, klupa, vidi, lepo vreme, zvaću Marka.

,,Ej, ’de si, aj na pivo na klupu. Biću ispred tvoje zgrade za pet minuta.’’

,,Ma samo naruči, čak pet minuta imam da se nacrtam?’’ Smeje se u slušalicu i kašlje. Sići će, uvek siđe. Ipak imam najbolje priče o ribama.

Ispred Markovog ulaza bleji gomila klinaca. Opet mi je Ana u glavi, je l’ mi sad bivša riba? Klinci mi se mršte, mrštim se i ja njima. Jedan pali džoint, oho, krećem prema njemu, ali Marko izleće ispred mene.

,,Ne seri da su te pustili s posla? Neverovatno!’’ Smeje se i kašlje. Kupujemo pivo na trafici i pričam mu o mojoj možda bivšoj ludoj ribi. Posle dvadesetak minuta se selimo u kafanu prekoputa. Dorađujemo se u wc-u, na smenu, Ana stvarno ima najbolju robu. Bip. Telegram. Vidi, Ana.

,,Popodne treba da idemo na rođendan kod Milene, kapiram da se ne sećaš.’’ Moja Ana. Izgleda nije bivša. Hm, smirila se, ili je to zamka? Baš dobro izgleda u onoj košulji.

,,OK. I dalje si kod mene?’’

Eksiram pivo, plaćam račun, jebiga, Marko, vidimo se drugi put duže, lažem po običaju, on se ovaj put ne smeje, samo kašlje, stvarno bi trebao kod lekara zbog tog kašlja, ali nebitno, Ana kaže: ,,Nisam, ali mogu da budem za 15 min, smirila sam se.’’. Ako ništa, vrlo je ponizna i zahvalna na razumevanju kad je prođe histerija, tad je zapravo i najjebozovnija. Ubrzavam i kucam: ,,Dođi ’’.

Ulećem u stan pet minuta pre nego što će stići, usput je bilo kratko peglanje u kanti ispred zgrade, pa perem zube i sklanjam gomilu stvari sa kreveta, luftiram, vadim pelinkovac i čaše, nameštam kosu, mirišem pazuh, podnošljivo.

Zvrrr! Otvaram vrata. Ana se smeška. Nema brus. Zvrrr! Super miriše. Odmeravam je. Zvrrr! To je telefon, jebote.

,,Izvini sekund.’’ Preturam po džepovima Zvrrr! Nije tu. Sto. Nije. Zvrrr! Krevet. Ne. Zvrrrrrr! Ana izvlači mobilni iz hrpe veša. Mršti se dok mi ga dodaje. Zvrrrrrrrr!

,,Halo?’’

,,Inspektorka, znam da je slobodan dan, ali imamo baš veliku zaplenu spida. Nema ko da preuzme.’’

Ani je pocrveneo vrh čela.

***

KATARINA FIAMENGO ALISPAHIĆ rođena je 10.3.1984. u Kladovu (Srbija). Piše poeziju, haiku i kratke priče. Urednica rubrike poezije u elektronskom časopisu ,,Afirmator”. Živi u Beogradu. Knjige: ,,Rcioadina” (zbornik radova sa književne radionice CSM-a, 6 autora, radionicu vodio Draško Miletić, Beograd, Srbija, 2005), ,,Profili” (zbirka poezije, KK ,,Branko Miljković”, Knjaževac, Srbija, 2007), ,,Veče pre” (zbirka poezije, nagrada Spasoje Pajo Blagojević, Pivske večeri poezije, Centar za kulturu Plužine, Crna Gora, 2009), ,,Simbiozi” (zbirka poezije u prevodu Elene Prendžove na makedonski, ,,Sovremenost”, Skoplje, Makedonija, 2015), “Razglednice” (zbirka haiku poezije, Presing, Mladenovac, 2020.) i “Putopisi” (zbirka poezije, nagrada na Presingovom konkursu za najbolji neobjavljeni rukopis poezije za 2020; Presing, 2021). Prevela sa makedonskog izbor iz poezije Elene Prendžove ,,Politički korektna poezija/ Ljuboljubiva’’ (,,Sovremenost’’, Skoplje, Makedonija, 2015).

Izgleda tačno kako su zamišljali – beskrajna pustinja, potpuno prav put, suncem spaljeni kotrljani. Miris vrućeg peska. Pored ulice pumpa, matorac koji, naravno, nosi avijatorke, kaubojski šešir, kariranu košulju. Drvena stolica na ljuljanje.
,,Looking for aliens?”
Realno, ko ih ne traži?
,,Just passing by.”
Gorivo, voda, čips, čokoladice. Poslednja stanica pre odredišta. Ovim tempom stižu za 4 sata. Milan već čeka. Uzbuđenje raste. Vrućina, doduše, otežava stvari.
,,Izgledaš kao kreten u tim kaubojkama.”
,,Tebi?”
,,Meni. 100 stepeni napolju, nosiš čizme.”
,,Koga boli kurac šta ti misliš? Devojke to vole.”
,,Tripuješ.”
Kamera leži pri ruci, boks cigareta, dvogled, vijetnamke (noću naglo zahladni), mape (ucrtano mesto drugog pada). Bez greške. Pokret.
Ređaju kilometre istog pejzaža – autentične scenografije svih onih filmova o ludim kamiondžijama rednecima, ljudima izloženim radijaciji, bliskim susretima treće vrste, motornim testerama. Trula spržena Amerika. Jeza.
,,Daj, pusti muziku.”
Počinje ,,Suspicious minds”. Može. The king has left the building. Nekim NLO-om, možda.
,,A da pokupimo neke ribe?”
,,Gde, care?”
,,Otkud znam.”
Kazaljke kotrljaju, pola devet. Taman. Treći čovek uskače nazad.
,,Tačan si.”
,,Imao sam sreće, pokupila me neka cica čim sam krenuo.”
,,Ha! Vidiš, postoje i ovde.”
,,Normalno, ali bitnija je misija. Bros before hoes.”
,,Pederu.”
Veći deo vožnje ćute. Ima li svečanijeg trenutka? Ostvarenje dečačkih snova, posle 20 godina. Klinci štreberi nadomak cilja.
Kroz spuštene prozore večernja svežina donosi trenutak olakšanja. Rasteruje umor. Duvanski dim zavarava glad. Nema spavanja noćas, a vremenska razlika naplaćuje ceh.
,,Hoću kafu.’’
,,Ja masažu.’’
,,Ziggy Stardust” trese zvučnike. Glas čoveka kameleona prija, marsovski pauci mile ušima, sjajan saundtrek.
Jednoličnost saobraćajne signalizacije prekidaju policijske rotacije. Vojna ili civilna? Alen nevoljno zaustavlja auto.
,,Good evening, boys. You’re trespassing. May I have your driver license?”
,, Sorry, officer. We’re lost.”
,, Serbia? Been there once. Kosovo, to be exact. “
Još jedan ratni veteran. Sigurno ponosan. Mrmljanje otpozadi.
,,Srce Srbije, majmune.”
,,What is he saying?”
,,Nothing. Stefane, umukni.”
,,Get out of the car. Now.”

Beograd – Frankfurt – San Francisko – Las Vegas, pa drndanje busem, rentiranje Ford Mustanga, benzin, osiguranje. Preko hiljadu evra, zasad nedefinisana količina dolara. Ovo im nije trebalo. Ovakav kraj.
Najednom nešto menja atmosferu. Vreme nepomično stoji dok vazduh pulsira. Bela jarka svetlost, zaslepjujuća, svi pokrivaju oči. Sekunde traju predugo. Električno zujanje, barem tako zvuči. Histerični smeh odjekuje sa zadnjeg sedišta.
,,Too late, man! Elvis has come for us!”
,,Jebote, uspeli smo!”
Tri diska započinju igru iznad njihovih glava, suludo manevrišu, prebrzo, pod oštrim uglovima. Ipak, iznenađujuće lako. Zatim doleću četiri Blek Hok helikoptera, presporo. Sasvim različita liga, ni prineti. Kakva žurka! Kreće navijanje.
,,Idemo, Itiji, jebeš Amerikance!”
,,Tooo, priđi mu zdesna! Iseci ga! Ahahhaaha!”
Policajac namršteno razgovara radijem. Letelice nestaju iz vidokruga. Lisice zveckaju.
Apsolutno vredno batina, deportacije, svega.
Najbolji dan, ikada. Kome treba snimak. Zar bi iko uopšte poverovao ovoj priči?

______________________________________________________________________

KATARINA FIAMENGO ALISPAHIĆ rođena je 10.3.1984. u Kladovu (Srbija). Piše poeziju, haiku i kratke priče. Urednica rubrike poezije u elektronskom časopisu ,,Afirmator”. Živi u Beogradu. Knjige: ,,Rcioadina” (zbornik radova sa književne radionice CSM-a, 6 autora, radionicu vodio Draško Miletić, Beograd, Srbija, 2005), ,,Profili” (zbirka poezije, KK ,,Branko Miljković”, Knjaževac, Srbija, 2007), ,,Veče pre” (zbirka poezije, nagrada Spasoje Pajo Blagojević, Pivske večeri poezije, Centar za kulturu Plužine, Crna Gora, 2009), ,,Simbiozi” (zbirka poezije u prevodu Elene Prendžove na makedonski, ,,Sovremenost”, Skoplje, Makedonija, 2015). Prevela sa makedonskog izbor iz poezije Elene Prendžove ,,Politički korektna poezija/ Ljuboljubiva’’ (,,Sovremenost’’, Skoplje, Makedonija, 2015).

Ispred zgrade mojih roditelja nalećem na Vanju. Uvek sam nespremna.
,,Ćao, srce, kako si?’’ Osmeh koji razoružava. Beli zubi u savršenom redu. Ružičaste usne oblizuje između reči. Prestani da buljiš. Pričaj.
,,Ćao, Vanja, super, ti?’’
Prolazi prstima kroz kosu, neobavezno, igra se. Crna kosa do ramena, ravna, gusta. Postoji li išta prosečno vezano za Vanju? Osim moje fascinacije?
,,Nije loše, evo sa posla, pa kasnije idem na dejt. Milan i ja više nismo zajedno.’’ Nemoj sad da se nasmeješ, gleda te. Uostalom, vidiš da drugi lik već stoji u redu. Kako i ne, vidi te oči. Plave, hladne, dugih trepavica, svaki pogled te natera da se naježiš. Gutam knedle i reči.
,,Žao mi je, mada ti zaslužuješ bolje. I nećeš imati problem da nađeš boljeg.’’ Naravno, ne mene. Znam to još od prvog srednje. Poljubac na bazenu i ta preneraženost u Vanjinim očima. Neko bi skapirao i ranije da nemamo ista interesovanja. Ja ne, iskreno, ni sada, dok mi priča o svom pontencijalnom dečku.
,,Ovaj sad, Leon, Španac je. Završio dva fakulteta, trenutno snima film u Beogradu. Znaš da ja padam na te latino tipove’’, smejemo se zajedno, i ja mrzim Leona.
,,Moram da žurim, vidimo se, ljubim te!’’ Odlazi, i ja konačno imam priliku da neometano buljim. Svetloljubičasta košulja, zvonarice. Sve se savršeno ocrtava. Kreće se spretno i uživa u pažnji koju privlači.
Ja sam sve suprotno od Vanje. Niska, premršava, potpuno nedefinisane građe, smeđokosa, smeđooka, čak ni simpatična. Specifične na meni su moje nesrazmerno velike šake i stopala, i to stavlja tačku na bilo koju ideju o ikakvom šarmu.
Ali, imam taj poljubac. Voda je bila hladna, kapljice na koži i slepljena kosa. Vanjini zubi i smeh. Telo. Dugi beli prsti kojima namešta kupaći. Ne znam kako sam se uopšte usudila, ali jesam. Hladne usne i topao dah, vlažan jezik. U mojoj glavi to traje satima. Ukočenost i osmeh koji pokušava da zamaskira neprijatnu situaciju. Gađenje. Nekoliko neprijatnih meseci, izbegavanja. Posle toga standardna kurtoazija.
Često razmišljam o tome, šta bi bilo kad bi bilo. Maštam o praznom bazenu, drugačijem osvetljenju, da li sam mogla nešto drugačije, spretnije.
Jebote, Vanja je ipak najlepši muškarac kog sam ikada videla. I, bez obzira na sve, imam taj poljubac.

_______________________________________________________________________

KATARINA FIAMENGO ALISPAHIĆ rođena je 10.3.1984. u Kladovu (Srbija). Piše poeziju, haiku i kratke priče. Urednica rubrike poezije u elektronskom časopisu ,,Afirmator”. Živi u Beogradu. Knjige: ,,Rcioadina” (zbornik radova sa književne radionice CSM-a, 6 autora, radionicu vodio Draško Miletić, Beograd, Srbija, 2005), ,,Profili” (zbirka poezije, KK ,,Branko Miljković”, Knjaževac, Srbija, 2007), ,,Veče pre” (zbirka poezije, nagrada Spasoje Pajo Blagojević, Pivske večeri poezije, Centar za kulturu Plužine, Crna Gora, 2009), ,,Simbiozi” (zbirka poezije u prevodu Elene Prendžove na makedonski, ,,Sovremenost”, Skoplje, Makedonija, 2015). Prevela sa makedonskog izbor iz poezije Elene Prendžove ,,Politički korektna poezija/ Ljuboljubiva’’ (,,Sovremenost’’, Skoplje, Makedonija, 2015).