ŠTA JE STARIJE
Iz istorije umetnosti
učili nas koje godine je građen Akropolj,
mešavinom jaja i peska
temeljno su lepljeni stubovi
koji stoje evo vekovima
A zatim nas puštali da hodamo kroz život
tako prepuni znanja
ubeđeni da smo bez tog nauka prazni.
Kod kuće bi potom
brzinom zvuka srca kolibrija,
lekcije prekidao ritmični takt
mutilice u maminoj limenoj vangli
taman na vreme
da vidim kako umesto hleba, raste tenzija
i jaja padaju na pod razbijena tatinim glasom.
Plačem i sad ponekad kad osetim krivicu
što neke temelje, naizgled duboko zakopane,
u živom pesku oku nevidljivom
nije moglo da zalepi
moje naivno dečije znanje.
Iz istorije umetnosti
punili nam glave kako je građen Akropolj,
a nas ostavili praznih ruku,
kad puknemo kao ta ljuska jajeta
da zalepimo sebe
jer to je umetnost.
I pustili nas da padamo na emotivnim ispitima ne znajući
da ni dorski, jonski, korintski,
nisu stubovi koji nas slabe uspravne drže
u lomu pod teretom odrastanja.
Već naša kičma
Nesalomiva.
***
MOŽDA SPAVAM
Umorna sam od večnih devojčica.
koje ne mogu da donesu odluku,
da odrastu.
Okrenute svojoj veri da tako gube sebe
ispovedaju tuđe grehe
gorko i stidno
u neznanju da sebe nemaju,
jer se ne poznaju,
nikad se nisu videle
srele.
Ne znaju,
to uči život
vapaj za promenom
upoznavanje sa sobom boli.
I one ne znaju,
jer još uvek nisu otišle
dalje od sebe,
jer su deca.
Deca ne smeju daleko.
***
PSIHOLOGIJA ŽEGE
Umesto prostranog veša da nežno
leluja u dvorištu,
ispred mojih očiju, prostiru se
uspomene, nimalo nežne.
Izgledaju sveže,
kao taj opran veš,
Kao rana,
čiji miris ponekad osetim svež i
pamtim,
isto da je i moja baka govorila
tajna je u omekšivaču.
Mekša sam s godinama.
Čvrsta poput okovratnika
belih košulja
Na mene su čekale da ih ispeglam
poput muškosti
tik iznad adamove jabučice
Koji ne guše.
Košulje ispeglane da žene
dobre i pouzdane žene,
snažnih ruku
što ljuljaju njihovu decu, sipaju supu nedeljom
i dodaju slanik preko stola
Dok iz mojih ispadaju knjige
tupim udarcem na pod
Prene me iz života
koji nikad nije bio moj.
Uredno složen, po ivicama
sklonjen na mesto.
***
ČAROBNI PASULJ
Mesto dešavanja je sedište
do prozora
u troli broj 40
na koje je ušla
i sela
devojka u beloj tapaciranoj jakni
i crnim helankama.
Na glavi je imala naočare.
i torbu u rukama.
Iz torbe je izvadila fotografiju.
Ultra zvučnu.
Držala je sa obe ruke
i gledala u zrno
čarobno kao pasulj
mirno je sedela.
Disala nad fotografijom
i gledala.
Fotografija ultrazvuka
izgleda kao satelitski snimak svemira.
koji je napravljen
da bi ljudi znali kako izgleda svemir.
da bi ga videli.
Ljudi jednostavno sami
ne vide stvari
koje su veće od njih.
kao što je svemir.
Kao što je zrno bebe.
___________________________________________________
JULIJA DUKIĆ rođena je 1983. godine u Zrenjaninu. Privremeno živi u Beogradu već 20 godina. Piše za pare i iz ljubavi. Odahnula je dana kada su joj rekli da naracija ne mora da bude samo osobina proze. Objavljivan je autor i okej kao osoba.
čovjek-časopis 