NA LEPOM PLAVOM
Plava, plavlja, najplavlja –
tako se stepenuje dubina.
Jedno lj, kanulo u plavo
– ljubičasta mrlja –
označava još neizmereno dno.
Lepa, lepša, najlepša
od jednog š, bačenog u lepo,
zašumi i vodena boja.
Ohrabrujući pejzaž:
sve što se odbaci, padne u jezik.*
*Moj, mojiji, najmojiji,
što je mojiji, tim je
neizgovorljiviji.
***
POVRATNI GLAGOLI
Čim se otvorim, ja prva virnem u sebe sa ulice,
(vraćam se kući po usput izgubljen ključ);
bih da se izjasnim, ali se ugasim
prije no što sagori kiseonik pod nepcem.
Oprezno se živim da se ne potrošim.
Sedim se (ja sam udobna stolica) dok se ne setim
u čije ću telo da se preselim.
Jednom sam rodila i ne mogu prestati da se rađam,
višestruko mi se vraća porođajni trud.
O, moji povratni glagoli!
Bacim se(me) na tuđe polje,
a čvoruga nikne na mojoj glavi.
Ne padam dovoljno daleko od sebe.
Pustila sam koren: biljke će morati da me presade
iz zemlje u zemlju.
***
MRTVA PRIRODA
Cveće se rastvara u vodi,
voda u čaši,
čaša u sobi.
Vreme je spremno da poteče.
Ujutru,
soba se zgusne u čaši,
čaša u vodi,
voda u cveću,
pogled je opet kristalno čvrst.
***
CRVENA NIT
Niti kroz pesmu, niti kroz priču, –
crvena nit teče niz Dunav;
od udice do udice, riba glavom plaća
slobodan protok ideja.
Bezbroj puta se umire u istoj reci;
na suvom je čak i smrt konačna.
***
RUKU NA SRCE
Sasvim sam omekšala:
čim metnem ruku na srce,
već ga i držim u šaci.
Odviše podležem jeziku,
radim samo kako je napisano,
slike se obistinjuju na moj račun.
Zato, ako kažem da mi je crno pred očima,
pola baci u vodu,
more će uzeti svoj deo mraka.
Granica nas deli prostom deobom:
s jednim ljudskim i jednim ribljim okom
živeću dvovremeno,
dovoljno uravnotežena da se bez reči
raziđem sa sobom.
______________________________________________
JUDITA ŠALGO (1941-1996) bila je jugoslovenska i vojvođanska spisateljica (pesnikinja i pripovedačica). Pisala je i eseje i prevodila sa engleskog i mađarskog jezika.
Rođena je u Novom Sadu, kao Judita Manhajm, od roditelja Jevreja – činjenica koja će umnogome uticati na njen život i njenu književnost. Početkom Drugog svetskog rata, njen otac biva odveden u logor u Mađarskoj (ubijen je 1942. godine), a 1944. i majku odvode u logor u Nemačkoj. Majka je, kako bi je zaštitila, ostavlja u Malom Iđošu kod „tetka Anuške“, Mađarice, koja ju je čuvala do povratka majke i koju je ova zvala mamom („Ako je mati zamenjiva, onda je sve na svetu zamenjivo, pa i ja sama i sve što čini moj identitet“). Nakon rata i povratka u Novi Sad, majka se preudaje, a Judita dobija prezime Šalgo. Maternji jezik bio joj je mađarski, pa tek polaskom u školu uči srpski (otuda pisanje književnosti kao „trajne potrebe da se osvaja jezik kao što se osvaja tvrđava“). Studije završava u Beogradu, na Opštoj kniževnosti, 1966. Vraća se u Novi Sad i udaje za Zorana Mirkovića 1967. Bila je urednica Tribine mladih (jednog od centara tadašnje eksperimentalne umetničke scene), a kasnije urednica Matice srpske. Sa obe pozicije smenjena je, najverovatnije iz političkih razloga. Umrla je od raka, 1996. u Novom Sadu.
2014. jedna ulica u Veterniku pored Novog Sada dobila je ime po Juditi Šalgo. (wikipedia)
*
(…) Objavila je zbirke pesama: Obalom /1962/, 67 minuta, naglas /1980/, Život na stolu /1986/, roman Trag kočenja /1987/, zbirku pripovedaka Da li postoji život /1995/ i roman Put u Birobidžan /posthumno, 1997/. Prevodila je sa mađarskog. Dobila je nagradu „Ljubiša Jocić“ 1981. za poeziju i „Miloš Crnjanski“ za roman Trag kočenja.
Pripadala je vojvođanskim neoavangardistima sedamdesetih. Tekstove nastale početkom sedamdesetih godina objavljuje tek 1980. godine u knjizi 67 minuta, naglas. Ovi tekstovi se mogu označiti kao iskoračenja izvan verbalnog, uvođenjem proširenog verbo-voko-vizuelnog jezika. Sama pesnikinja je svoje radove nazivala „poetsko-prozni, hibridni, plakatski, sve u svemu moderni/stički“. Mnogi od tih tekstova pisani su za izvođenje i prikazivanje. U nedostatku fotografije sam tekst je foto-dokument. Njena sledeća zbirka pesama Život na stolu takođe nosi „avangardnu klicu“, ali sa manje potrebe za čistim eksperimentom kao što je to bilo u prethodnoj knjizi (korišćenje neknjiževnih struktura iz različitih domena socijalnog života: obrasci za popunjavanje, muzičke partiture i sl.). Pored osporavanja tradicionalne forme i strukture pesme (dominantnih u drugoj zbirci pesama), u zbirci Život na stolu se poetička strategija dopunjuje uspostavljanjem novih odnosa /i značenja/ u jezičko-simboličkoj ravni teksta. U ovoj knjizi ima i nekoliko poetsko-proznih tekstova koji po svojoj apsurdnosti i humoru kao da su izašli ispod pera nekog ženskog Danila Harmsa.
Poezija Judite Šalgo predstavlja primer radikalne poetičke prakse, kojima se podrivaju termini tradicionalno vezivani za poeziju: glas, govornik, pesnik, poezija. Zbog toga ona predstavlja jedinstvenu autorsku ličnost u književnoj istoriji ovih prostora. – iz biografske bilješke objavljene u antologiji savremene ženske poezije “Mačke ne idu u raj”, koju je priredila Radmila Lazić.
čovjek-časopis 