NEMOĆ
Sa dalekovoda su se po meni
prosipali Teslini cvrčci
i vrcali varnice iz peta,
ali put je odmicao sporo.
Asfalt nije goreo od brzine,
vetar je uporno gasio
plamene jezike
koji su lizali gume.
Molila sam grudnu kost
da ne zažari sad u vidu lažnog infarkta
i zvezde iz sazvežđa panike
da ne igraju kolo nad mojim čelom.
Pila sam vrelu vodu
i grabila kilometre pakujući ih
u bubrežno kamenje.
Suludom vožnjom se ljudi ne spašavaju
to sam saznala kasnije
kad nije bilo nikog
kome bih dala mito
koji u stvari nisam ni imala,
ali imala sam priču
da su mi dužni jedan vrh liste
zbog jednog suvišnog reza
sa pogrešne strane
proglašenog tehničkom greškom,
ali i ta se priča otopila
na vrelom asfaltu.
Pokušavajući da povratim dah,
iz svih jagodica je kapljala snaga,
a iz trepavica moć.
Pred Bogom i bolnicom
nemoć se tiho
uselila u mene.
***
MOJE KOSE I TVOJE SU, MAJKO
Golub nemira
sleteo je na maline,
poskakivao po bobicama
i prenosio poruku severnih vetrova
da neće ove jeseni
lelujati tvoje kose,
te sok maline ukapavaju
u koren i truju ga.
Maline moraju slušati
i goluba i vetrove.
Ali oni ne znaju
kakvu im osvetu spremam,
ne znaju da su moje vlasi
iste, a žive.
Zavijoriću na neprijateljskom vetru
sve nekadašnje i sadašnje kovrdže,
golubije noge
umrsiću u malinjake,
zasviraće kroz moju kosu violine
do tvojih ramena.
Izrašće ti pesma
na temenu.
***
VEČE UZ RADIO
Šezdesetih godina u emisiji Veče uz radio Nikola Karaklajić je čitao jedno pismo.
U pismu devojka je poručivala kako nekako uspeva da ih redovno sluša,
jer bateriju na tranzistoru pridržava gumica i baterija stalno spada,
gumica se kida, ali ona uživa i eto, želela bi, ako može, da čuje Ljeto sa Irenom.
Sinoć, majka je pevušila Irenu dok mi je ovo pričala po ko zna koji put.
Malo smo plakale.
Ja, jer je nikad nisam odvela na Arsenov koncert,
ona, jer ja plačem.
***
SUNČEV KAMEN
U ordinaciji na stolu stoje
tri kamena sa Sunca pala.
Zaustavljaju negativnu energiju
koja iz zaraslih rana maligno curi
u vidu dvonogih suza
i pokušava potopiti
sve papire na stolu.
Doktor pije kafu.
I bilo bi to obično ćaskanje
da slovo C ne cepa
idiličnu sliku
na tri ciklusa.
Hop! Jedan sunčev kamen
upada u kafu,
sam od sebe,
ili je neko pogurao sto,
možda ja.
Kafa pljusne po svim papirima
i svim dijagnozama docrta
dobroćudne linije.
Nasmejemo se svi,
ali skakutavu šalu sunčevog kamena
nismo svi jednako razumeli.
Umesto otpusta,
doktor ipak piše prijem.
***
TEGLE
Sestra iz hirurškog bloka
kroz prepunu čekaonicu pronosi
tegle sa mesom naših dragih.
Svi poskočimo na svaku teglu.
U njima plivaju prejedene pirane
koje otud nemaju kud.
Biram da je naša jedna manja tegla
i osmehom razmenjenim sa sestrom
stavim trajni poklopac.
Telo, ne budi od mesa i krvi!
Budi od duše, ljubavi i pesme!
Svega nejestivog i svakom –
osim vremenu,
a vreme ćemo zasititi tragovima
useklim u stoletna stabla
raskošnih krošnji
od večitih reči.
_______________________________
JOVANKA NIKOLIĆ rođena je 25.5.1977. godine u Jagodini. Objavila zbirke poezije: Zbirka od Virtemberga (2024, Poetum), Ljubav u zaperku (2024, Presing) i Okno za onko (2025, Poetikum). Objavljivana u književnim časopisima i na portalima. Živi i radi u Jagodini.
čovjek-časopis 