Tag: Jovana Nastasijević

TOLIKO REČI

znaš i ta nastasja filipovna — čijih se autsajdera i ludaka
stidela gospoda što bi joj se rado
zavukla pod trepavice, jasnim stidovima porodičnih ljudi
dok su sa šeširima pred njenim pragom
ostavljali i svoje živote opcrtane
uputstvom za upotrebu; pa ostajali tako izluđeni
nezapaljivošću njenih zenica, ropotom
vučje posteljice
ispod njenog jezika

žena je nju trebala voleti; obilato
prekookeanski, kao kiša
odroniti joj tugu sa endoderma lakim lupkanjem
prstima od plute
i u njoj uroboros
nedomrli komad gladi iščupan
iz majke trenutak pre no što će ga
spepeliti zajedno sa njom

žena, ne reči
ozidani prostori

nužni smeštaj za žudnju

***

IMAM TAKO DOBRU LJUBAVNU PESMU

ali ne znam kamo s njom.
ni reči. sva je od dodira
samo diše, diše. malo se
nezgrapno osećam dok je gledam; kao kamila na žici ili
prosjakinja kojoj su dali krunu.
pogledam je, dodirnem; ali šta sa njom?

treba je dati nekome sa neoskvrnutim nadama.
nekom uznemirenom telu što blista od iščekivanja
da bude voljeno. ženskosti
neosujećenoj čekićima srama i zarđalim žiletima, neizmučenoj
trkom na unapred polomljenim

nogama. treba njome obrubiti nečije dečačke
zenice; uznemiriti prste koji bi najbolje znali šta
sa amputiranom dušom.

***

(NAJSTVAR)NIJE TU

sve sam probala. da volim
u smjeru rasta krljušti
po istočnim obodima tijela

vidiš da nije uspjelo.

more se svo izlilo
jutros iz mene. nije ostalo
ništa
za spasiti malu ribu u dnu

posljednje što se praćnulo
bio je fantomski ud
izrastao u endodermu
uvjerenja

da će znati
disati
na suhom

***

BIRANI BROJ NE POSTOJI

ako hoćeš da saznaš šta znači
živeti u nekom gradu
napusti ga

postaće prohodne ulice koje si u žurbi
izbegavala zbog gužve

izdvojiće se iz buke
ozbiljeno tkivo rečenica i kliznuti po mapi krvotoka
natrag
niz uglačana bedra

ako hoćeš da saznaš šta znači
živeti u nekom
napusti ga

***

NAHRANITI PTICU

stvarno, ljube
poneli smo se bezveze
da smo je našli na ulici, bolje bi s njom, čini mi se
ovako
kad smo je pokupili iz izloga
onako jeftinu i neubedljivu
samo nama je sijala poznato
i te tople oči, kakav užas
reci
ko bi odoleo

onda smo je doneli u jedinu sobu
koju smo imali; dali joj meki madrac
našu deku i naš krevet
jednu čašu da deli s nama i pola pepeljare
u koju smo otresali svoje prerano
sagorele žudnje
ljube
sjebali smo sve
kad smo se suzili dovoljno da nas prostor
preraste, njoj smo dali najbolju sobu
sa velikim kosim prozorom, okana sa kojih se istok vidi
kao šolta u onoj pesmi
kad se raziđe magla iz nas
i ništa više

ostavili smo je tako samu
u najsvetlijoj sobi
a mi smo otišli
svako na svoju stranu, ljube
dugo se nismo videli, bar deset godina
lupali recke po istim zidovima i bunili se
zbog istih promaja, madraci isti
ulegli se od naših čekanja
da nam dođe ona

ali nije ljube
nije došla nikad

kad smo se najzad setili kako se gleda
kroz oči onog drugog
razvalili smo najlepšu sobu uzdasima
od znoja
čiste tuge
i na mekom madracu
zatekli mali kostur ptice
koja nas nikad nije pronašla

plakali smo ljube dugo
danima
kucali tepanjima na zatvorene kapke
ali nije bilo nikog
da nam otvori
iznutra

***

JOVANA NASTASIJEVIĆ
Novosađanka, rođena u zimu 1980.
Piše poeziju i kratku prozu otkako zna za sebe, iako tek 2014. počinje i objavljivati, na svom blogu stih.i.ja i pojedinim regionalnim portalima. Književne recenzije, poezija i proza objavljivane su joj u časopisu Književna republika. Na jednom od najčitanijih portala za liriku u Nemačkoj, Fixpoetry, objavljuje stih i prozu na nemačkom jeziku.
Završila je nemački jezik i književnost (Filozofski fakultet, Novi Sad, 2006.) i master na jugoistočnoevropskim studijama (Friedrich-Schiller-Universität, Jena, 2012.; težište istraživanja: jezički nacionalizmi na području bivše Jugoslavije). Od 2009. živi i radi u Nemačkoj. Prevodi literarne tekstove svih vrsta, neki od njenih su takođe prevođeni. Esej na nemačkom jeziku „Deutsche Einheit – 20 Jahre danach“, osvojio je prvu nagradu Deutsche Gesellschaft na takmičenju u idejama 2010. godine, u Berlinu. Zbirka kratkih priča „Još si mala“ (2016. Presing, Srbija) njen je književni prvenac. Priredila je zbirku odabrane poezije i proze Tina Ujevića, „Odlazak – put beskonačnog tela“ 2019. Sarajevo. Zbirka pesama „Ona“ objavljena joj je u Zagrebu (Durieux/Književna republika) 2020. godine.
Pesme su joj najdraža (i najneposlušnija) deca. Neizlečivo zaljubljena u Jadran i neka brda. Kad je niko ne sluša, svira klavir; kad je niko ne gleda, vežba balet i trči na duge staze.

KAD NE SANJAM

ljuljuškam se u mleku preostalom iza bezumnih radosti
u ratovima za Ženu, unapred izgubljenim
odbačene ljubavnike šaljem slatkoj smrti pod skut
jednim udarom po krotkom palimpsestu
tvojih leđa raspetih za bič moje kose

lep si kao tepanje izvrnuto na naličje

***

uvek će biti tako: stalno odlaziš da bi ostala stalna
ti si voda; puštena kosa na devojčici
malo čudovište za pod rebra, želja i ništa
pomiri se sa tim pomirisesatim pmrsstm psst

***

dva neizdahnuta mehura neba ostala su u plućima
kad me je jutros poklopila smola čekanja da ne dođeš
nikad, sad

sam pomalo komični svetleći preparat za muzeje,
izložbe
časove biologije i predavanja iz kosmogonije
ovako završi svitac kad se na vreme ne ugasi

i dalje misliš na buku vozova pokraj srušenih stanica
olujnim mirom slušaš cveće što niče mi
iz trbuha

***

MIRNO JE

nisam te preživela, ljubavi
kesten je zakopčao šlic i vratio se
u sigurnost majčine utrobe
(strah od deteta je strah od ludila je
strah od slobodnog pada)

konačno me sestrimi besmrtnost jezgra
afroditine školjke; nevaspitano kaplje svet
iz razderanih kolena devojčice

ponekad se nasučem na kraj stiha koji je
oborilo poslednje nevreme
sa mojih grana (još zarivenih u oblak
kao da su žive)
ništa ga ne zove pesmi

tako lepo nisam;
izgleda, usput izgubilo me telo
odlivak mašte metafora gladi
u krilu je konačno mirno
ne boli, samo ponekad uzletim
(kažu, to je sreća) tek malo
žao mi je čula

zaplivam u kapi rose ili progutam vasionu
preživela sam te, neljubavi

***

POIESIS + NOESIS

ne brini dušo
to je tek ropstvo
mužjačkoj želji, sirovoj nemuštoj
beslovesnoj formi

čiji se sadržaj cedi sa tvojih usana
dok probaš da tepaš a psovala bi najradije dušo
ne brini to je samo p(r)oza
koju oni vole, predvidivo »sada« strpi se i probaj da
misliš
na nešto drugo
eto piši

još malo i gotovo

ti = nežnost
nežnost = snaga ––>
ti=snaga

lažu da logika ti nije jača strana
dušo, ne brini

ta kašika što ti čereči snove je samo
proširen pogled na stvari, tumačenje života; jer bit je
unutra
pri samom grliću tvoje materice
tamo gde urlaš jer se cepaš od bola
dok ga ponovo rađaš po naređenju
njemu samome dušo
nema te, ipak
ti si poezija

i šuma i jezero, bistro oko u sredini
košuta što beži od metka
koji će biti ispaljen u narednom cirkusu
nagrada za njegovu hrabrost
što te je spasio od tebe same
a već te pogodio i utroba ti curi
na put bez pokrića
dokaza nema
nema ni vremena
košuto trči

dok sasvim ne postaneš pesma

_____________________________________________________________________

JOVANA NASTASIJEVIĆ – Novosađanka, rođena u zimu 1980. Piše poeziju i kratku prozu. Objavljuje na svom blogu stih.i.ja i pojedinim regionalnim portalima. Književne recenzije, poezija i proza objavljivane su joj u časopisu Književna republika. Na jednom od najčitanijih portala za liriku u Nemačkoj, Fixpoetry, objavljuje stih i prozu na njemačkom jeziku. Diplomirala je njemački jezik i književnost (Filozofski fakultet, Novi Sad, 2006.) i master na jugoistočnoeuropskim studijama (Friedrich-Schiller-Universität, Jena, 2012.; težište istraživanja: jezički nacionalizmi na području bivše Jugoslavije). Od 2009. živi i radi u Nemačkoj. Prevodi literarne tekstove, a neki od njenih su takođe prevođeni. Esej na nemačkom jeziku „Deutsche Einheit – 20 Jahre danach“, osvojio je prvu nagradu Deutsche Gesellschaft na takmičenju u idejama 2010. godine, u Berlinu. Zbirka kratkih priča „Još si mala“ (2016. Presing, Srbija) njen je književni prvijenac. Priredila je zbirku odabrane poezije i proze Tina Ujevića, „Odlazak – put beskonačnog tela“ 2019. Sarajevo.
Pesme su joj najdraža (i najneposlušnija) deca.
Neizlečivo zaljubljena u Jadran i neka brda. Kad je niko ne sluša, peva i svira klavir; kad je niko ne gleda, trči na duge staze.