PET NASLOVA KNJIGA DA ISPRATIM ZIMU
„Najstarije zanimanje“
(kad je previše pupoljaka pod čizmom)
„Prakse anatomije i fiziologije“
(kako biti trbušna plesačica
pred senatorima za ovalnim stolom)
„Kako da ih zadivim“
(veteranka dugih prstiju svrgava s vlasti
blede figure na slikarskim platnima Toleda)
„Prečice kroz Iberijsko poluostrvo“
(kada nam zatreba dinamit
skriven u svadbenom buketu)
„Nula Nula“
(kad mi u podzemnom pozorištu pripreme haljinu
i kažu: dođi, iz tvojih se gležnjeva izlegla Sevilja)
*
PRVI OBRTAJ
on kaže: negde moja žena spava
a isisala je sve mandarine
nije me još upoznala
čeka u bestežinskom stanju
u naučnoj stanici
na rubu glečera
reči se rotiraju prebrzo
da bi njena vrela koža
mogla osetiti kako već
prosipaju ugalj
strane jezike i makove
po njenoj cvrčećoj LP ploči
u srcu lednika
koja samo što nije iskočila
iz orbite dozvoljenog života
– Iz zbirke „KAKO SAM POSTALA FLAMENKO PLESAČICA“ (PPM Enklava, 2021.) –
***
U MIKROFONU NEDOĐIJA
Sada si Elvis.
Po svakom bolu
i nedostajanju
posipaš briljantin Zevsa.
Vole tvoje kretanje kukova.
Ubedljiv si. Tvoja žena
nosi krokodilske čizme.
Pobeći ćete kabrioletom
u zalazak boje grejpfruta.
Nisi zaboravio
da tipskim situacijama
u koje se ovo
moralo pretvoriti
dospeš šaku mistike:
čak i u tvom banalnom
SMS-u u četiri ujutro
spava talog
nedokučive tame.
Ipak, žudiš
za onim periodom
kada je još nezalizana
kosa zaklanjala
svet munjama.
Uvlačile su lude
resice ukusa u pesmu.
Klizile kao pastrmke
iz šaka bogova
i svake noći palile grad.
U mislima topiš prste
na onom tvom LP-ju
koji i dalje svi slušamo:
kada se zver tek primicala
sa našom glavom
već u njoj.
Lebdela nad nama
još neoformljena, nepoznata,
cela.
Spremali smo vedra
za vodu, mazali prste
da ublažimo žuljeve,
ooo-ruk hiljada
mladih grla
orio se kroz cvetove:
samo da izvučemo delić večnosti
iz zverinjeg stomaka
na svoje dnevne
trpeze. Ali užad bi
pucala. Mi se
raspršili u vrelom
ulju njenog metabolizma.
Nisi se tada još morao pretvarati
da si je uspešno iseckao
na opšte situacije,
u kojim nijedna suvišna vlat
krzna ne viri iz paketa
mesa u zamrzivaču
spremnog za Božić
u dvoje.
Draguljar i bibliotekar
u tebi plesali su s pitonima
i lavicama,
vučjak pod glavom
bio je sve,
ti si bio sve.
U bizarnim igrama
primicao si se tronovima
na sve četiri. Obarao ih
u ključala jezera
gde žive bića u suknjama
sa prohtevima pirana,
kao krin nežnih šaka.
Za oba ta svojstva
žudeo si podjednako.
Sada se njišeš,
nepojmljivo moćan,
na ivici pozornice.
Kao štapić
sladoleda lako možeš
iz šešira izvući
sledeći susret
iz pučine
bahantkinja pod sobom.
Ali ti zatvaraš oči,
i tvoja jedina želja je
ono vreme
kada je svako mreškanje
na licu žene,
kao i svaki tvoj stih,
bilo cepanje košulje
i bacanje sa trajekta
usred ogromne noći.
*
STUDENTKINJA
Muškarci su mogli
posložiti formacije
da se sa tim nose.
Bile su tu klike,
odredi, brigade:
grupisanje budućih
centuriona
nad još nepokorenim
galskim selom:
požudom.
Bilo je načina
da se u imaginarni stroj
saspe večnost plutajućih
njuški, krljušti, šara,
otrova,
dok su u nas
udarali
sa hiljadu naelektrisanih
ruku
kojima se nije moglo
dati ime.
Žena je to morala sama.
U ovoj pesmi ne pamti se
nijedno predavanje.
Ne postoje diskoteke
ni piće sa društvom
posle lekcija.
Zatvarala se na drugi sprat
čajdžinice, bez ikoga,
nedeljama prašila
kroz bol koji je napinjao
njene noge,
krvarila bez
metafora,
pevajući da je Jurij G.
Molitva:
nek se vrele čestice
krvi i milosti
koje joj uleću u grlo
na pločnicima,
i razapinju telo svojom arijom
o budućnosti,
najzad grupišu
u jedno Ti.
Izašla je kroz ta vrata
u žutoj haljini.
Šarmantne, podšišane
kose, na roze štiklama
izbrušenim kao šilo
za led.
Najzad su govorili
da je voljena,
a za njom kroz opustošena
ratna polja
nad antenama Menhetna
i dalje ide nevidljiva svita
neuhranjenih
mesožderki.
Njihove glavice u očima
drugih otvaraju se nežno,
kao zevalice u polju.
Drugi ih beru i kidaju njihove
sekutiće da na stolu ukrase
svoj mnogo bezopasniji
obed.
Trepere kao resice
gladne čuda, klize
niz grlo
drugih
ugodno kao limunada
ispod letnje lepeze,
lepeze raširene kao njene noge,
skoka gazele
i danas razjapljenog
nad nerešivim
tajnama ekvatora.
– Iz rukopisa u nastajanju –
__________________________________________________
JELENA ŽUGIĆ rođena je 1989. u Beogradu. Završila je osnovne i master studije Opšte književnosti i teorije književnosti u Beogradu i master studije iz oblasti književnosti i kulture u Portugalu, Engleskoj i Španiji. Njena prva knjiga poezije “Kako sam postala flamenko plesačica” (PPM Enklava, 2021.) bila je u najužem izoru za pesničku nagradu Branko Miljković kao i finalista nagrade za najbolju regionalnu zbirku poezije ‘Avdina okarina’. Objavljivala je poeziju i prozu u regionalnim i britanskim književnim časopisima: “Polja”, “Enklava”, “Koraci”, “Hiperboreja”, “astronaut”, “Strane”, “Route 57”. Književni je prevodilac sa portugalskog, španskog i engleskog jezika. Među autorima koje je prevodila posebno se ističu Klaris Lispektor, Fernando Pesoa, Roberto Bolanjo, Žoao Reiš. Živi, radi, piše i stvara muziku u Beogradu.
čovjek-časopis 