Tag: Jelena Marinkov

UV 

Kad se ti skineš, 
i Sunce je golo

***

TI NISI SVESNA NISI SVESNA

E, ti li si onaj sa šeširom 
u koga sam zurila na nudističkoj plaži
Onaj Ekšn men na konopcu 
kroz čiju sam kosu provlačila prste 
Onaj što se davi u sutonu 
sa slušalicama u ušima 
Onaj što bere divlje breskve 
i stopalima crta grafite 
Ugalj koji plamti 
Senka lava što umiva šape u plićaku 
Usamljenik čije lice sija meko kao oranžada 

Tirkiz je slaba boja za treptaj oblaka
onog dana kad sam te pratila bez odeće
Bio je zlatni čas i sloboda je bila gola 
Suviše daleko si odmakao, utišao me 

Potrčaću za tobom
i dotaknuti te po ramenu 
Kad se budeš okrenuo, 
skinućeš slušalice, 
Reći ćeš: 

***

RONJENJE

Potamneli, ćutimo i gledamo u osvetljena brda 
Jedan razbijen čovek nogu zabodenih u pesak 
na dlanu drži ranjenu morsku zvezdu i tepa joj 
Mogu li te izvući iz vode? 
Zaroniti u tvojoj koži? 
Na pohabanom narandžastom čaršavu 
tvoja opna za mene više nije tuđa 
Zašto smo uvek toliko žedni 
dok nam se ne pusti krv? 

Neko je upalio svetlo na susednoj terasi 
Nakon što raširim peškire za plažu, 
razlijem se po tebi kao more bez brodića 
Koji je tvoj najveći uspeh? 
Omiljeni metafizički koncept? 
Sa kog sprata treba da skočim?
Reči su na moje oči ništa 
Viseći mladeži obešeni o tvoj vrat 
Grli te obala uz koju si ukotvljen 

Dečače, ta obala je izgubljena 
Prema tebi osećam lavinu 
Koliko su me samo mučile pomorandže i pokvareno meso 
Koliko sam gutala strahove, 
isečene lubenice i u njima koštice 
Nakratko se odvajamo od belih pločica
I, gle, odjednom uvidiš da smo odrasli i goli 
Pučina tone u nas uronjene,  
zapetljane u mrežu za hvatanje komaraca 

Zapušim ti uši i vičem „ti si moj!“
Kao reka kao nežnost pre groba 
Kao škrinja puna školjki i kamenja i slanog leda 
Kao šarena morska košulja kao pesak između nožnih prstiju 
Kao melanholija koja se krza 
Kao poslednja kocka svetlosti 
na ovom mračnom horizontu 
od cimeta i cementa 

***

IGRALIŠTE 

na tvom balkonu sve je tako prosto 
nebo pada na tabane 
blokovi ti mašu 
odmahuješ im pospano ispod stolice koja sedi na tebi 
zvezde prazne raspukle piksle na pločnik umesto nas
od izmrvljenog pepela čak i betonske biljke procvetaju 
Korom razbuktalih citrusa gađaš 
besane sijalice po susednim zgradama
poneku i ugasiš
Komadići kore koji su zaboravili na letenje 
padaju u travu, na igralište 
isprepleteni prsti mirišu po narandži 
brojiš otkucaje i gutljaje do odlaska u krevet 
tamo me oljuštiš
u očima ti teče tamni karamel 
Duboka tišina spušta se na jezike 
Kroz tvoj prozor ujutru se čuju deca 

__________________________________________________________________


JELENA MARINKOV rođena je 1993. godine u Kikindi. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Master studije završila na istom fakultetu. Trenutno je doktorand na modulu Srpska književnost. Bavi se naučnoistraživačkim radom u zvanju istraživača saradnika na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, objavljuje radove u naučnim časopisima i zbornicima, književnu kritiku, poeziju i prozu u periodici. Dobitnica nagrade „Đura Đukanovˮ, nagrade „Bal u Elemiruˮ za humorističko-satiričnu priču 2017. Godine i prve nagrade na konkursu za najbolji esej o Disu 2020. Za svoju prvu zbirku poezije Karantin u paklu (Književna radionica Rašić, 2021) nagrađena je prestižnom „Brankovom nagradom”, a ova zbirka pesama uvrštena je i u najuži izbor za nagradu „Milica Stojadinović Srpkinja”. 

KRLJUŠT

I
Pratiš li moje jeguljasto telo dok te pecam
Upireš prstom u moju slabinu – nema oslonca
Hodam bez ijednog zalutalog trihoma na listovima
Daleko i lažljivo sunce u obliku narandže zavodi horizont
Šacuješ – bokovi boje karamela
koje si kao dete halapljivo žvakao ispod kuhinjskog stola,
slatko, krišom, i ne skinuvši papirić kako treba
Strujanje perli na zglavcima i so betona, 
zrаci od kojih koža miriše na šećer u prahu
U mojoj kosi dave se talasaste legure bakra
I siromašnije rude bivaju iskorišćene
Muči te dvodelni kupaći kostim boje oskoruše
s izrezom do krvi zabodenim u bikini zonu
Žilavo srce pumpa prevrtljivu vegetaciju kroz vodotok
Filigranski struk zarobljen je mehanizmom zlatnih kopči
Kratko uputstvo za osvajanje:
jogurt se na opekotine nanosi isključivo
posle ponoći, stalkom za mirišljave štapiće, 
a do tada ćeš već uveliko biti u mojoj uvali 
s pogledom na penušavi porođaj uzdržavanja
Po nepotrebnom prekrivaču razbacani su impulsi
Jezik je možda statičan
Ali moje telo je plamena riba u kesi za zamrzivač
Sama sebi grizem rep
Dugo bacam žabice
Sve dok te ne potopim
Reke se ulivaju u mene
I ti ćeš

II
– Crtam portrete devojaka – kažeš –
Devojaka, svojih, sve redom imaju bujne škrge, 
sedefastu put i duge meke trave, ma sirene!
Voleo sam ih posle tebe, za njima išao na bezvodne planete
Usled boravišnih transmutacija propuštao prilike, dobro plaćene poslove,
kod lekara vodio tuđe minijature
Posle jutrima sakupljao kartonske kutije pred marketima
U izlozima gradova koje sam napuštao
uzalud tražio graoraste odsjaje dvojnika
koji nisu zabrljali i koji ostaju
Pre istresanja peska iz čarapa na te sam se izloge
kestenjem bacao
Na đonovima cipela vukao krljušt mnogih predela u koje sam ugazio
Mesecima bi kutije stajale u hodniku, zatvorene školjke
Dugo ne bih otkrio da sam slučajno spakovao
benkicu za jedno nerođeno dete
umesto bisera
Bivše i dalje udaraju na mene pečate slatkovodnih poraza
– Nisam u stanju da tvoju ikru nežno sakupim ustima
i od nje nam načinim gnezdo – izvinjavaš se 
– Igram se blaženstva,
ali šav suspenzije je slab, konvoj razočaranja nepotopiv – pravdaš se
– Ne brini, sve znam: ti si borovnica, voće koje nikad ne odraste – kažem –
Ja sam izgažena ringlota, gnjecava i histerična
Prošli su dani bacanja po hotelskim bazenima, 
gde sam se praćakala u 3 ujutru, izbezumljena od razočaranja
Služila sam ti kao tobogan, topao i klizav, za noćna kupanja
Spatula od račvastih drvenih udova pokupljena je mrežom za čišćenje,
kao i lišće i insekti koje vetar nanese
Sad znaš kako izgleda kada drvo propada
Duše nemam, plačem u kupatilu
Plivam u bogatstvu stimulacije trenjem pršljenova
Čudna neka ihtiologija koja spaja guščije pero, živce i strast

III
Divljač u Deliblatskoj peščari imaće pijaću vodu
To su odlične vesti za jednu krasnu srnu,
naivnog jelena i povodljivu divlju svinju
Obezglavljeni crveni suncokreti mašu perajima
Dok točkovi plivaju prsno, usijani putevi podižu prašnjave talase 
Šapućeš stihove oglasa za prodaju starih zanatskih predmeta
neutešnom korovu, dušama biljaka zalutalim u ravnu porodilju 
Reka se pali i gasi
I mi moramo goreti
Puniš mi slušne kamenčiće šumom za ostavljene,
za one koji su zamoljeni da napuste akvarijum
i zauvek prigrle korita i vrtloge usamljeničkog života
Po ustima muljam svoje kosti, krhke i nežne
One su jedino što me držalo uspravnom
kada si rekao da želiš samoću, i da nije do mene
Sve ribe znaju šta to znači
Na horizontu od štavljene kože plamenak jede mango
Kosturi krupnijih riba prostrti su po kumulusnim peškirima
Grom se prazni u nečija usta
Poslednji put nežno spuštam prst na mladež iznad tvoje usne
Pozdravljam ti trepavice
Svi mi smo u nekom momentu tražili
utihnulog spavača
koji će nemo zuriti kroz hladne cepanice naših snova
Umesto da budem nada budućim telima,
njihaće me i presvlačiti 
Potonula plaža

***

JELENA MARINKOV rođena je 1993. godine u Kikindi. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Master studije završila na istom fakultetu. Bavi se naučnoistraživačkim radom, objavljuje radove u naučnim časopisima i zbornicima, književnu kritiku, poeziju i prozu u periodici. Dobitnica nagrade „Đura Đukanovˮ 2015. godine za zbirku priča Ispuštene priče, nagrade „Bal u Elemiruˮ za humorističko-satiričnu priču 2017. godine i prve nagrade na konkursu za najbolji esej o Disu 2020. Njen rukopis poezije bio je u užem izboru za nagrade mladim pesnicima „Mladi Disˮ i „Mak Dizdarˮ 2020. godine.

NAĐENO

Popila sam viku kad sam izgubila kapu na ekskurziji
I grdnje kad sam ostavila blok broj 4 u školi
I batine, kad na takmičenju iz istorije nisam osvojila prvo mesto
Možda te se zbog toga tako uzaludno držim
Dobro su mi utuvili da nije dozvoljeno gubiti

***

PORODIČNI ALBUM

I bolje što nemaš mnogo porodičnih fotografija
U očima svojih predaka makar nisi videla zlu nameru
Svest o puštanju žilica u tvoje izopačenosti i poroke
U tvoj glasni govor, masnu kosu, sklonost da zavidiš,
bangave prste na nogama
Makar ne vidiš kako se smeju na slikama
jer su ti se kolektivno posrali u život
Sipajući u tvoje korito svoje podzemne vode

***

ZBOG KOJIH SE STIDIM

Imamo koze i svinje
Ujutru i uveče namirimo stoku
Na kućnoj adresi uvek čekaju skriveni harpuni
i jedna izbledela cifra, broj 23
Nedostaje natpis na kapiji: „nema bezuslovnih ljubavi”
Dvaput nedeljno idem u muzičku školu
Mrzim violinu i tešku kutiju u koju potrpam i notne sveske,
pa nastavnik viče na mene jer se izgužvaju
Svaki list podseća na neostvareni origami model
Mrzim ekskurzije:
spakovali su mi sendviče sa čajnom kobasicom,
pa sam se ispovraćala ceo autobus je smrdeo
Najviše mrzim svoje vršnjake
Budžovanska deca iz naselja bacaju klipove kukuruza u naše dvorište
Deda uzme motku pa im maše pa im preti
Jednom godišnje sednemo na hoklice čistimo boraniju
U jesen utovarujemo kukuruz u proleće cepamo višnje
Mačke se mace triput godišnje
Čekamo da se napuni septička jama
Kad porastem, ima da odem od kuće
Bravo, srce, bravo, dušo
Moji opasni elementi odvešće me među nebodere, hipermarkete,
smog i prirodu na kašičicu
Ali neizbežno ću ostati ona
koja je uvidela
da je njena moć bila u onome
čega se oduvek stidela

***

VIDRA

Usmrtiće 93.000 vidri u Španiji da bi sprečili zarazu
Rekao si da tvoje sestre više vrede od mene
Možda zato što su mi jako dugo trebili vaške
Vaške, ko još trebi vaške duže od nekoliko meseci
Bol od češljanja i čupanja malim uskim češljem
Svrab i iritacije od tretiranja šamponom
Baba je rekla da nas je neko urekao, loše pomislio,
da nije pljunuo i rekao: pi, gadovče
Babe uvek prve zauzmu mesto u gradskom prevozu
i mašu onim svojim glupim cegerima punim povrća
i pljuju kad pričaju i imaju brkove
Neću da sam baba hoću da sam vidra
I da me uvek hvataš za dupe

***

TREBA S TEBE OLJUŠTITI STVRDNUTI PRELIV OD MESEČINE

Za F.

Iskopali smo ponor među nama dečjim lopaticama za pesak
Mesto metka oproštajni poljubac u slepoočnicu
Dođe mi da te uhvatim za rever i izvedem iz stvarnosti,
kao što je moj pokojni deda izvlačio šalterske službenike
kroz otvore na pregradnom staklu –
aktivnost kojom se izbijaju zubi,
vezivanje u ostavi, iz koje se ne izlazi stolećima
Uneli smo ogrev za zimu, povlačimo se
u svoje individualno ložište,
koje je nalik na vigvam zarobljen zagasitom skicom mesečine
Kad se jednom budemo prenuli iz hibernacije,
iznova ćemo se pronaći u izlivima obuhvatanja
Žica otkinuta s bandere vrištaće varnice kroz maglu
Bio bi to najlepši kratak spoj na svetu,
s najapsurdnijim posledicama,
Samo da nije pravilno izoliranih provodnika
i rešenja o merama zaštite u instalacijama
Koje treba proslediti
Neimenovanoj

***

HLEB PADA NA STRANU

Tu si ga negde već izgubila:
u Umagu, prošle godine, kad ti je istrgnuo telefon iz ruku
i po prvi put odbio da posisa mleko tvojih suza
Prestala si da se nadaš i seksu pomirenja
Dok si osluškivala bubice kako sleću na različite vrste voća,
osećaj da je svakodnevni život dosadan
Čuju se i zalutali zrikavci dole u travi
Izašao je napolje i rekao nešto o tome kako može da utvrdi
na koju stranu će pasti hleb
Iznenadiš se kad ga vidiš, gotovo preneš,
kao da ti se golub posrao na glavu
Pitaš se još samo kad treba da ideš na pijacu
Pre dva meseca, kad si se nagnula gaseći svećice na torti,
uočila si kako je njegov pogled ka tvom dekolteu
bio propraćen neugodnim trzajem na licu
Bili ste na jezeru prošle nedelje
Tvoje tri banke bupnule su u vodu
Napravile su zvuk kao kad vam se čamac prevrnuo u uvali
Ujutru ne želiš da ustaneš iz kreveta
Sačekaš da on prvi ode u kupatilo
Tad možeš naglas da ga oteraš u majčinu
Osećaš da tu negde u vašem mraku i treće lice sija i trepće
Sediš u bašti i slušaš mušice kako sleću na različite vrste voća
Iz nekog uređaja u kući naglo se začuje glasno stenjanje,
ali onda neko brzo utiša ton i ponovo se čuje samo zrika

***

ARIONI

Ne mogu te oterati, uvek se vraćaš,
ranjiva, obavijena tek sluzavim plaštom
Po svetlom tragu prepoznam da si bila u bašti,
odustavši od otmice i vezivanja za stablo bora
Bolećivost je nerazmrsivo svojstvo,
poput razdvajanja puževa golaća
Ne isplati se posegnuti za osećanjima,
piti iz iste čaše, negovati uzajamnost
Gledaj u kožu ispred sebe
Sanjam stado krava, grla uplašeno prelaze put
dok putnici nestrpljivo čekaju u automobilima
da prođe ta gomila koja nekritički sledi, po navici
Preglasno mukanje koje traje zauvek –
tako zamišljam pakao
Svežanj računa za kablovsku, to su meseci, godine,
inertna svakodnevica, čorbe iz kesice,
to su stolovi za kojima sam te ubeđivao i razuveravao
Još samo jedan dan, moliš me sada
Dok zaranjamo u neposlušni rastanak,
otkrivamo da dubine imaju slojeve
Pomisao na sreću s drugim izaziva vrtoglavicu,
slabost u nogama i nagon za povraćanjem
Paralizovana mašina za fantaziranje se pokvarila
Ali taj neko će razumeti stvari kojima se baviš
Biće visokoobrazovan, mirisaće na naš neuspeh
Zbog moje porodice piješ lekove za smirenje
Mojoj majci ne nosiš cveće
Razdvajaju nas ograde od kaktusa
s pustinjskih planina Južne Amerike
Uplašene alpake šetaju nam kroz snove
Još samo jedan dan,
pre no što prohodamo po tim slojevitim dubinama
Sneg zatrpava poligone plodnosti, vidiš li obeležen cilj?
Kontraceptivne pilule od tvojih su jajnika načinile lenjivce
koji se za tropske grane jedva drže svojim troprstim kandžama
Posmatram kako naizmenično plačeš i moliš,
a onda se danima ponašaš kao da sam
dekorativna pepeljara iz Makarske
koja već četiri godine visi na zidu
Osećam: ne moram da ti dobacujem spasonosni kanap –
upotrebila bi uže da me osedlaš
Zbog svih onih ljubičastih sutona
koji su se provukli neposmatrani
jer smo žicama bili vezani za kauč i dosadne filmove,
zbog presečenih električnih kablova i
nesrećno razbijenih čaša za dezertna vina,
zbog sobnih biljki koje su umrle klanjajući nam se
Ne isplati se ne isplati se ne isplati se
Imati još jedan dan

***

JELENA MARINKOV rođena je 1993. godine u Kikindi. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Master studije završila na istom fakultetu. Bavi se naučnoistraživačkim radom, objavljuje radove u naučnim časopisima i zbornicima, književnu kritiku, poeziju i prozu u periodici. Dobitnica nagrade „Đura Đukanovˮ 2015. godine za zbirku priča Ispuštene priče, nagrade „Bal u Elemiruˮ za humorističko-satiričnu priču 2017. godine i prve nagrade na konkursu za najbolji esej o Disu 2020. Njen rukopis poezije bio je u užem izboru za nagrade mladim pesnicima „Mladi Disˮ i „Mak Dizdarˮ 2020. godine.

AUTOBIOGRAFIJA

Imam 26 godina i ne znam da kuvam
Moj dečko nije oprao sudove
Našla sam dve makarone na podu
Njemu nije bilo po volji što sam mu to zamerila
Jebaću ti mater kad se vratim kući, rekao je
Malo je on živčan i sklon nasilju
Sad mi je rascopana donja usna, a i desni mi krvare
Jebiga, ionako imam parodontopatiju
Donji kec me boli, ali koristim parodontaks pastu evo već neko vreme
i mućkam heksoral i pantenol,
pijem brufen i panadol ekstra
Mama me zove svako veče
Jedi više voća i povrća
Dečko i ja jedemo kupovne lazanje i pastu
Ponekad i supu iz kesice napravimo
Ne znaš kakav je ko dok s njim ne pojedeš kilo soli, kaže mama
Meni moj dečko posle pola grama ‘ladno psuje majku
Noću škrgućem zadnjim zubima
Uskoro će Nova godina
Kupila sam ukrase da okitimo jelku
U ustima mi stalno ukus krvi

***

DIVOTA

Znam da će se tvoja mržnja prema našim stvarima useliti u stan
Ponekad pomislim kako je besmisleno usađivati krivicu u tebe
Onda zaplivam u barici koja razotkriva velika očekivanja
Zarivam ruke u vodu klozetske šolje
Skupljam tvoje stidne dlake po podu kupatila (dragocene sitne nebitnosti)
Plašim te se jer si uvek spreman da uvrediš
Iza ružnih reči skrivaš sebe
Tužna istina je da i ne postojiš

***

EKOLOGIJA

Vučem džak pun stare neoprane odeće do kontejnera
Nema tu šta da traži ekologija
Reka ekološkinja vrludava reka laže
Ništa je više ne može zagaditi
Jer je sterilna, teče kroz cev
Ne može da rađa teče plače isušena jalova
Naučne doktrine i ljudska prava je ne dotiču
Savremena kultura i umetnost preobrazili su je u spomenik
Nije naučila da čita
Ova informacija na sve deluje kao kulturološki šok
Svi pokušavaju da je opismene
Bukvar čitanka slova red po red
Veliko malo štampano pisano
Badava
Na površini njenog negdašnjeg tela:
podmetač rep slepo mače crknuto
Na dnu nekada plodnog korita,
gle, zapalio se televizor

***

BRITKA SEČA

Ne zaslužuješ ti ništa i ne zahvaljuj se ni na čemu
Jutrom pored kontejnera loviš izgubljena nesnalaženja
S večeri na đubrištu čeprkaš po zavistima
Okop koji si zapišala oživeo ti je u mlazu
Malo dalje, uz banderu, otpustila si creva,
pa si legla u travu i dobro isprljala dlake
Svojim mladima poslužila si kao potrošni podupirač
Stariš ogorčena i nezadovoljna ostajući u svom dvorištu
Participiraš u svetu koji uzaludno nestaje

***

NAPUŠTAJUĆI JEDAN PROSTOR ZA ŽIVOT

S vremena na vreme, ja postojim
U kutijama, paketima i koferima
Pomaljam se iz hrpe zgužvanog papira
Odakle dolaziš? – Iz nepoznatog pravca.

______________________________________________________________________

JELENA MARINKOV rođena je 1993. godine u Kikindi. Diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu, na studijskom programu Srpska književnost i jezik sa komparatistikom. Master studije završila na istom fakultetu. Trenutno je doktorand na modulu Srpska književnost. Objavljuje naučne radove, književnu kritiku, poeziju i prozu u periodici. Dobitnica nagrade „Đura Đukanovˮ 2015. godine za zbirku priča Ispuštene priče, nagrade „Bal u Elemiruˮ za humorističko-satiričnu priču 2017. godine i prve nagrade na konkursu za najbolji esej o Disu 2020. Njen rukopis poezije je bio u užem izboru za nagrade mladim pesnicima „Mladi Disˮ i „Mak Dizdarˮ 2020. godine.