ZVONČIĆI
Ona je cepala vino
on je cepao leksilijume
sreli su se na pola puta
između bara i apoteke
njoj je bio probušen džep na kaputu
i jedna je rukavica nepovratno upala dole u postavu
grejala je zato ruku po ruku, naizmenično,
on je brinuo hoće li mu i ovaj put uvažiti stari recept
stižu praznici, a samo dve tablete
to nikako nije dobro
ako ikada odlučim da se ubijem, mislila je ona,
biće to na neki glupi zimski praznik
obesiću zvončiće oko vrata
i staviću plišane rogove irvasa na glavu
baciću se sa nekog solitera, nek zvoni sve do dole,
šta mi vrede dve tablete, mislio je on
sutra će da zatvore sve radnje i ako ne uspem večeras
mrtav sam čovek
onda je ugledao tu ženu kako stoji ispod ulične svetiljke
i prebacuje rukavicu s jedne ruke na drugu
bilo je nečeg čudnog u tome
njegove su ruke bile vrele
i glava mu je bila vrela
pogledao je na sat, sedam i petnaest,
ako požuri može još stići do apoteke
video je kako ona navlači tu rukavicu i usput podiže pogled
gleda taj visoki, visoki soliter
i znao je u času šta odmerava taj pogled, znao je tačno
ali bilo je već sedam i sedamnaest i morao je da ode
ona je prepoznala neodlučnost u njegovom koraku
i pomislila: idi, molim te, idi, ne zadržavaj se
ipak, samo se pravila da to misli
jer htela je da kaže: dođi i zagrej mi ruke
ali toga nema
toga nema, ne vredi se zavaravati
sedam i devetnaest, poslednji je momenat
da se kroz uzani prorez šaltera proturi bajati recept
sumnjičavi pogled umornog apotekara
praznična depresija, naravno, neću ni da gledam datum
evo ti dve kutije i idi
srećan, duva u svoje u ruke, odjednom su hladne
valjda od pomisli da je sve ispalo dobro
dodiruje one dve kutijice u džepu
i vraća se istom ulicom, misli
ako ona žena bude tamo, staću i pitaću je nešto
ali ona više nije tamo
naravno
ona je već na stepeništu, ne žuri, zvončić oko vrata je miran
polako se penje i misli
još jedan ili još hiljadu ovakvih dana, ili pet hiljada ovakvih dana
u čemu bi bila razlika
ni u čemu, ni u čemu baš
i onda na krovu ta škripava vrata otvaraju se lako
i zapahne je vetar i sneg u lice
i zvončići zazvone veselo.
***
VEČE JE BILO GROM
Postoje obični dani koje valja sačuvati u sećanju
po svaku cenu
mapirati njihovu jednostavnu nervaturu
recimo: još negde oko podne rekla sam da sam srećna
i da mislim da mi je život vrlo lep
sviđao mi se pogled kroz prozor
i pomisao da bih to mogla gledati do kraja života
delovala je umirujuće
bilo je tu cveća, nekoliko borova
mačke naravno, mačke su neophodne za sreću
sunce je ulazilo u sobe pod divnim uglovima
mogla sam čuti tramvaje niže niz ulicu
i poželela sam da sam pomalo u svakom od njih
a da opet ostanem ovde i čekam veče
jer veče, da, veče
veče je bilo grom
i ova je pesma o tome
samo uvijena u celofan pesme o lepom danu
i suncu
i koječemu
***
MUVA KOJA SE VRTI PO SOBI
Pesnici koji žive kraj mora
mnogo lakše mogu napisati ljubavnu pesmu,
zatim oni koji su išli u rat
i bili ranjeni, ali preživeli i nose ožiljak,
pesnici koji su barem nekad u životu
prespavali noć na klupi
pesnici koje su jedne jeseni odbacili svi
ili su u to duboko verovali
svakim svojim promrzlim prstom mogu pisati
o zvezdama koje ih preteći bodu u ramena,
oni koji su se nebrojeno puta napili
i zatim bolovali od čira na želucu
koji bi tako postajao metafora nesmirenog bola,
pesnici koji su promenili državu
koji su nosili svoju čežnju iz grada u grad
koji su te sanjali ispod mostova, obespravljeni
i ljubili nepoznate usne i oči i trepavice
zaklinjali se na jezicima koje su znali samo delimično
pokušavajući da te zaborave
otkrivali daleke religije, proklinjali bogove,
otišli da žive na nekom ostrvu, oboleli na plućima,
vratili se napokon zavičaju i delili hranu sa bezimenim psom
pisali ti duga pisma o vetru i plesni na cipelama
pisma koja, naravno, nikada nisu poslali,
cepali ih i bacali pred jutro ili nakon fajronta,
priznajem, mnogo je lakše verovati njima,
ja imam samo ovu muvu koja se vrti po sobi
i čokoladno mleko i senf u frižideru,
a to ni približno nije dovoljno da ti dočaram
nepodnošljivost vlastite pogibije
koja se, međutim, ne može podičiti
nikakvim streljačkim vodom
pa se stoga i ne računa.
_______________________________________________
JELENA LENGOLD, pesnikinja, pripovedačica, romansijerka.
Knjige pesama: Raspad botanike (1982), Vreteno (1984), Podneblje maka (1986), Prolazak anđela (1989), Sličice iz života kapelmajstora (1991), Bunar teških reči (2011) i Izaberi jedno mesto (2016).
Knjige priča: Pokisli lavovi (1994), Lift (1999), Vašarski mađioničar (2008, 2009, 2012), Pretesteriši me (2009), U tri kod Kandinskog (2013, 2014) i Raščarani svet (2016, 2018).
Romani: Baltimor (2003, 2011) i Odustajanje (2018).
Proza i poezija Jelene Lengold prevedeni su na engleski, italijanski, danski, bugarski, makedonski, poljski, češki, slovenački, mađarski i albanski jezik.
Priče Jelene Lengold zastupljene su u više antologija i panorama savremene srpske književnosti objavljenih u Srbiji i svetu.
Živi u Beogradu kao profesionalni pisac.
čovjek-časopis 