Tag: Jasna Jeremić

SMRT VEŠTICI!

„Smrt veštici!“, urla gomila. Dželat glasno čita podrazumevajuću presudu, ali nadglasanu radosnim poklicima povodom iste. Okreće nož u predelu mog srca, rečima jednostavno otpuštenim iz grla. Ledeni sjaj iz zenica svlači sloj po sloj moje naježene kože. Odeća je tako nebitna. Tu je, ali mada čvrstog tkanja, prozirna bez premca. Svejedno mi je sad šta sam obukla i da li se vidi moj mladež na stomaku ili samo ožiljak na vratu. Gleda me dugo, bez straha, direktno u oči. Moj dželat. Okopava mi nevidljive zasade u unutrašnjosti i smeje se, čini se, veseli ga ta usputna aktivnost.
Na gvozdenom stolu pored nas leže pravi noževi, pažljivo odabrani. Naoštreni, na podnevnoj žezi, dobacuju svetlosne strele direkt u okatu razularenu masu koja kliče mom pogubljenju. Moj dželat. Volim ga jer mi je najbliži smrti.
Poslednji dodir, pljosnat pogled, površna reč i poljubac levih i desnih pretkomora i komora koji se zbio već, ali bez svedoka. Moj dželat.
Ležem na prašnjavo tlo po kojem je prethodno urinirao izgladneli ulični pas, a davno pre toga krvarilo ko zna koliko obnevidelih heroja i namernih i slučajnih žrtava (ne)slobode.
Gledam u zemljano ogledalo i čekam svoj odraz. Još malo. Moj dželat je nežan. Ljut što to spoznah, ne smeje se više. Čuh zamah kroz zgusnut vazduh nad potiljkom, ali istrajah da ne zažmurim, ni refleksno.
Ugledah se. Prekrasne su moje oči. Taj zeleni slad. U njima ugledah nebo i odsustvo svih pod njim.
Okrenuše me na leđa. Zatvoriše mi ukočene kapke. I prevezoše me do iskopane jame za pogubljene veštice tog dana. Ne znam ko. Ne znam gde. On će mi pričati o tome kada nakon par godina dođe k meni. On koji nije ni svestan koliko me voli, kad mi je darovao ulaz u sve ulaze. Ne postoje više vrata koja su neotvoriva. Prepreke su raspršene – kao čestice prašine, plešu ukrug, ukrug. Neupotrebljive, sasvim neopravdanog postojanja. I ja se prosejavam sa njima kroz sunčevo sito i kikoćem bezglasno, nasuvo a veštičje. Lelujam. Ukrug.

***

(U)PAD PSA

Pas nije to što je preskočilo žičanu ogradu zajedničku za komšijsko i tvoje dvorište. To nije ni prikaza. To si ti koji si sad, koji se ne znaš i ne spoznaješ, jer i dalje, kad pomisliš na sebe, na Nikolu Čipčića, ti si i dalje tu, u toj jesenjoj večeri što se kupa u magli, zastrašeno nepomičan, napeto izvijenog tela preko gvozdene ograde terase i pokušavaš uhvatiti vernost u preskoku, tuđeg psa u besu, ili bar halucinaciju, ali uzalud, ne možeš se odmaknuti od prošlosti. Ne možeš uhvatiti sebe u sadašnjosti, tog psa što reži u tebi zbog svakog gazde koji te je ostavljao vezanog, izgladnelog i samog, da čuvaš mu kuću bez ljudi.

***

STEPENICE

Penjala sam se dugo. Predugo. Odronjavali su se prastari memljivi zidovi što su okruživali stepenice, kojima kao da nema kraja.
Tek kad sam poverovala da zaista i nema, stopalo mi je propalo kroz vazduh, umesto da čvrsto stupi na naredni mermerni stepenik. Jedva ustuknuh unazad i održah ravnotežu na levoj nozi, a da se ne skotrljam unazad.
Kamenčić sa visokog svoda premreženog nekolikim vitražima pao mi je posred čela. Ni tad nisam pala. Zaljuljah se samo, sada stojeći na obe noge i konačno pogledah ispred sebe.
Nastavak stepeništa nije postojao. Ispred se nalazila provalija neslućenih razmera. Ambis je bio čudnovato razdeljen. Sa jedne strane dragulji, cveće, rolerkoster od duge, vile i vilenjaci, a sa druge vulkanska lava, uragani, odroni i razigrana kola strahotnih senki. Granica između ta dva odeljka bila je jezivo neprozirna crna reka što klobuči neprebrojive ruke što vape za spasom i urlike – svu tu disharmoniju ljudskih, životinjskih i robotskih glasova.
Zakoračila sam iznova.

__________________________________________________

JASNA JEREMIĆ rođena je 1987. u Loznici. Studirala srpski jezik i književnost u Beogradu. Piše poeziju i prozu.
Objavljivala u brojnim štampanim i elektronskim časopisima i portalima. Zastupljena u zbornicima i zajedničkim knjigama. Prvu zbirku ljubavne poezije „Zagrli ljubav“ objavila u izdanju Litere (Mladenovac, 2020). Za istog izdavača objavila drugu zbirku poezije „Vode nadošle“ (2021) i prvu zbirku kratkih priča „Sva imena jedne Liv“ (2022). Za Poetikum (Kraljevo, 2022) objavljuje svoju treću zbirku poezije „Sama protiv beonjača“. Piše i književne prikaze i bavi se lekturom, korekturom i redakturom. Živi u Mladenovcu.

PLASTIKA

Otvorio sam tog jutra vrata i pustio je da uđe. Samo je klimnula glavom, mada mislim da nije ni to bio slučaj, već jedan usputni treptaj poduži u znak nekakvoga pozdrava. Promrmljala je par opaski o pokvarenom liftu, nevaspitanom komšiji, rasutoj kesi sa mandarinama, smeštanju istih u džepove od kaputa, u današnje novine, pod pazuhe, pod bradu na ključnoj kosti, balansiranju s njima do mojih vrata kao da su to poslednje dragocenosti i zatim, iznenada, otvorila je moj prozor, bez pardona, i bacila te narandžaste “dragulje”, lagano niz tendu stana ispod. Ispratila je njihov pad i zapazivši da su posve nagnječene, odmahnula je rukom i prvi put danas počastila me kezom poznatim.
“Obične su. Tako sam i mislila.”
“Ne brini, kroz par minuta punjeno pile na stolu biće”, uzbuđeno saopštih i okrenuh se rerni.
“Nadam se da me nećeš i ti razočarati.”
“A, kad sam? Kuvana plastika je to. Kvalitet suvi. Bićeš zadovoljna. Znam da si gladna. Ah, evo. Gotovo upravo. Hrska tako nesvarljivo. Samo izvoli, znam da se ne stidiš.”
“Imaš pravo. To je taj ukus prekopotrebni”, rekla je, nastavila da mljacka i usput mi ukazala na izgrebanu plastiku kravate i košulje i nos okrenut naopačke (zbog kojeg sam udisao i izdisao direktno u oči i šiške, pa shvatih da ustvari nije vetrovito kao što mišljah i ljubazno joj zahvalih).
“Hvala ti, nisam se ogledao jutros. Ma, nema više sigurnih hirurških zahvata. Milo mi je da ti prija plastična hrana koju spremih. Znam da isti smo sad, mada ne bejasmo nekad.”
“Da. Ne podsećaj me na ružnu prošlost. Dok te nisam poznavala, od plastike sam znala samo za plastične opise. Mrzim sad svu tu živopisnost. Plastika je neophodna. Daće nam sigurnu gajbu u vremešnom soliteru ovom.”
Zagrlih je čvrsto. Plastični kuk kvrcnu. Ne znam ni sad moj ili njen, svejedno. Mi smo jedno. Baterije dopunjujemo redovno jedno drugom i bežimo od džinovskih “malih” ruku, ušuškani u svom soliteru, pod kauč Čoveka, što dalje, do samog radijatora ako treba.

***

NESANICA STVARI

“Toliko zevam da se plašim da ću usisati u sebe taj masivni luster. Ako se potrudim, možda i sve ostale prateće elemente ove tipične spavaće sobe. Ako garnišla ne bude moj kolac, svakako će mi te pozlaćene štipaljke izmasakrirati unutrašnje organe. Ko zna, možda se zavesa ne usisa u potpunosti, pa neko pomisli da još uvek može da se okoristi o novonastalu nezgodu i obraduje ukućane tj. svoje prozore unikatnim zastorima (jer nekad su bili tako obični bordo – skoro pa pozorišni, a sad bi imali karnere koji se ne daju izravnati, čipku od mojih noktiju, ušiju i koščica, pliš mojih izlučevina čiji šmek ne bi valjalo a ni moglo da se opere ni najžešćim deterdžentom i omekšivačem), pa uloži napor da izvuče usisan deo goleme “prostirke za prozore”, kako voleh da nazivam zavese.
O, kako će soba biti lepa i bela ako zaista dovoljno razjapim usta… Samo ako pogodim tačno koliko treba da zinem i koliki udisaj da izvršim, jer ne, nikako ne želim da postane odurno svetloplava kakva je bila pre našeg vrednog krečenja. Ona nije nikad bila nalik na vedro slobodno nebo. Njena je boja bela. Kao sneg. Kao papir. Kao koma. Hladnoća, čežnja i uzaludnost čekanja.”
Džesi je utulila zmajsko zevanje i uspavala se brojanjem zvižduka lokomotive partnerovog celonoćnog hrkanja. Vetar je otimao zavesu kroz otvorena vrata od terase, podrugljivo hučeći kroz ključaonicu zatvorenih vrata sobe, koja su vibrirala besom nemoći oslobađanja od majušnih šarki.
Spavaća soba nikad, ali nikad, ne spava.

***

JASNA JEREMIĆ rođena je 1987. godine u Loznici. Studirala srpski jezik i književnost u Beogradu, završila Visoku školu strukovnih studija za vaspitače u Sremskoj Mitrovici. Piše poeziju od pubertetskih dana. Objavljivala u časopisima My love story, Sabor, Svitak, u zbornicima Mera sviju stvari (izbor iz ljubavne poezije saradnika književnih novina Svitak, 2010), Zborniku poezije za decu, i zborniku Snovi injem posuti (2016.) posvećenom jubileju stodvadesetogodišnjice od rođenja S. A. Jesenjina (Antologija savremenih pesnika 21. veka) kao i u zborniku zavičajne poezije Z. Antonijevića- Zavičajni nokturno 2. Zastupljena u zborniku mladenovačke kratke priče Karneval u suterenu. Prvu zbirku ljubavne poezije “Zagrli ljubav” objavila u izdanju Litera- Mladenovac 2020. godine. Drugu zbirku poezije “Vode nadošle” objavila u junu 2021. Živi u Mladenovcu.