Jasmina Topić – čovjek-časopis

TRI PJESME JASMINE TOPIĆ IZ ZBIRKE “PRIVREMENI BORAVAK”, Arhipelag, 12/2020.

TO ŠTO TI SE RADUJEM

Odjekuje trgom tiho kao i usnulo podne
kad je veći deo trga progutan senkom
a sa tebe kaplje znoj
Negde u susednoj ulici tražiš
rashlađeno pivo ili krišku lubenice
da te ulepi sasvim u prisustvo
jednog običnog letnjeg dana

Radost bućne u vodi kao more što strese
jer si užarena lopta, pa se rasprostre
s prvim pogledom prema kamenom dnu

Plavo je dno, plavo je
Ta te misao u prikrivenoj radosti umiruje

U senci sobe posteljina izglačana,
štirak podseća na čisto,
na skoro prisustvo i susrete;
ili da negde niže u ulici teče život –

Oseća se zaprška, ukus maslina i belog luka,
i riba cvrči na uzavrelom ulju;
Telo je orošeno kapljama znoja
A trg je tih dok strpljivo čeka
buduće korake –

To što ti se radujem, dovoljno je
kao i slika koja postoji
samo u budućnosti
i presijava u kaplji
pa odjekuje niz ulicu
još daleko od nas.

***

GLASNICI

Ustajemo svakodnevno iz svojih malih smrti
zašivamo novootkrivene rupe
u pogledu ili u jučerašnjem odelu
da nas zaklanja
od nevesele stvarnosti
Preživljene smrti rado pospremamo
s rasparenim čarapama
dok preteći vire iz besprekorne beline polica
na koje tek treba poređati nove sadržaje

Ne volimo takva sećanja;
ali ih krišom gledamo u prolazu
Očekujemo kao spasitelje;
Svaku nesavršenost
što iz života viri
da stvori nabore ili zakrpi rupe

Svake nedelje neprimetno ustajanje u tišinu
u pauzu između dve buke i žagora
Početaka i kraja
zaturenih sećanja

A oni
glasnici malih smrti
pojeli su nas za večeru
pre nego što im se bilo kakav trag uočio
Onda porodili nazad
u svežinu otuđenih jutara
što smo nastavili da živimo –
I mi
ustajemo i verujemo
u buduće velike trenutke
dok preživljavamo
i dalje
nevidljive male smrti

***

SVETLOST SE UVEK VRAĆA

Dok tumaraš po stanu, izlaziš u hodnik kuće, pa otvaraš vrata:
njena blistavost u podne ili nežni purpur
kojim se gasi pred kraj dana;
Onda opet koračaš u polumraku, ređaš knjige
Praviš se da te više ne opsedaju ta stanja –
ne sanjariš niti si zanesena,
Ređaš nova i stara izdanja kao da zidaš višespratnicu,
sa nekolicinom poznatih stanara.

Pomišljaš da pošalješ poruku, pa pogledaš album
fotografija s prošlogodišnjeg letovanja –
Odustaješ, ko još veruje tim detinjarijama,
sentimentima… a ti veruješ i preistoriji sentimenata!

Opsedaju te naslovi kao rasporedi stvari,
pre nego što utoneš u san
Sklapaš kapke verujući, severna hemisfera
izbaciće trepavicu na južnoj strani;
dunućeš triput u nju među prstima
i zamisliti želju, za svaki slučaj.

Svetlost se uvek vraća uvek se vraća,
kružiš unutrašnje putanje dok mantraš satima;
I onda kada te je jednom pratila iz kola pored okeana,
u tvom zimskom letovanju, i sada,
kada proviruješ na ulicu da zavaraš neizlaženje iz stana,
i u knjigama s flekama od kafe, soka i plakanja –

Onda opet tumaraš, malo živčaniš, pa kažeš sebi: ipak si hrabra!
Još jednom se hvata ta pokožica, na vidljivu ranu –
Svetlost se vraća, uskoro ćeš to mumlati i u snu,
Uvek se vraća uvek uvek se vraća
nežni purpur što pulsira kao još mlada koža
na kojoj zarasta ne tako sveža rana.

***

JASMINA TOPIĆ piše poeziju, prozu, književnu kritiku, kolumne i eseje. Objavila je šest pesničkih knjiga: Suncokreti. Skica za dan (Zajednica književnika Pančeva, 1997); Pansion. Metamorfoze (CSM, 2001); Romantizam (Narodna knjiga – Alfa, 2005); Tiha obnova leta (Povelja, 2007); Dok neko šapuće naša imena (edicija Najbolja, 2012) i Plaža Nesanica (KCNS, 2016). Objavljivala je priče u nekoliko književnih projekata: Projekat Kortasar (Povelja, 2003); Leksikon božjih ljudi (Službeni glasnik, 2010) i Kod srpskog pisca (Službeni glasnik, 2011); esej na srpskom i nemačkom pod nazivom Osvajanje manje važnih istina objavljen je u knjizi Grenzverkehr III / Aufbruch – Wohin? (Drava, Klagenfurt, 2012).
Koordinator je i jedan od urednika pesničke edicije ,,Najbolja” Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva, kao i glavna urednica Rukopisa (Dom omladine Pančevo) – Zbornika poezije i kratke proze mladih s prostora ex–YU. Pesme su joj prevedene na više jezika, kao i u izborima srpske i ex–jugoslovenske savremene poezije. Poslednja u nizu je antologija savremenog srpskog pesništva Cat Painters, objavljena u izdavačkoj kući Dialogos, New Orleans, USA (2017).
Napravila je multimedijalnu prezentaciju poezije na srpskom i engleskom u vidu poetskih video zapisa (2009) i audio CD Languages of poetry (2014) – snimak njene poezije na nekoliko jezika koje čitaju maternji govornici, za potrebe završne izložbe stipendista RONDO programa u Gracu. Dobitnica je nekoliko rezidencijalnih programa za pisce: Kultur Kontakt (Beč, 2008), Kamov (Rijeka, 2012), Tirana in between, Traduki (Tirana, 2013), RONDO (Grac, 2014), Create in residence (Švedska, 2014), AIR Krems NÖ (2019), Sarajevo, Traduki (2020). Dobitnica je nagrade za poeziju Duškovićeva zvona (Pančevo, 2002). Za knjigu Pansion. Metamorfoze dobila je nagradu ,,Matićev šal”.

književna premijera: ZBIRKA PJESAMA JASMINE TOPIĆ “PRIVREMENI BORAVAK”, Arhipelag, 12/2020; tri pjesme

poezija

PROŽIVETI UNAZAD

Mesta koja smo mogli da obeležimo sobom

i koja uporno ne ostaju u nama posećuju nas

kao mogući životi na ivicama svetlosti

svici u noći među zbunjujućim putokazima

Nadnose se nad nama u sobi u kojoj trajemo tek kraće

od srca obeleženog nadom pogleda prema brodovima

što traže sante leda da započnu još jedan ples

u nestalnoj vatri u nadolazećim godinama

Putovaćemo unazad do njih kao do groblja izgubljenih stvari

šapat prelazi preko ispucalih usana od kušane soli

postaje žudnja za svetlošću iz unapred nepreležalih bolesti

u trenu prelaska preko margine dok prostor obeležen traganjem

pretvara se u prostor podešen po nama

Večiti mi razapeli smo jedra da po njima beležimo

zamišljena putovanja da nas dodirne skazaljka magnetne igle

izađemo iz pećine sa senkama mogućih strana sveta

uhvatimo uporni takt te muzike što se u pozivu ponavlja

Stignemo do nade kao zaloga dužnosti ili zbira očajanja

čeznući za mestima što ih ne smemo ponovo otkriti

kao bolest što joj se ne može naći lek

da ne bi poništila vreme pre nas i iskustvo u nama

Nemoj se zato osvrtati ljubav je svetlost nerazumljiva

i čitanje unazad dok zavese u prozorima lepršaju večno

samo u filigranskim radovima pesnika

tamo gde ne smemo voleti zajedno zajedno zajedno

Osim u prošlosti u stihovima na sigurnoj udaljenosti

sporim melodijama i dokonim podnevima

u nepreboljenim paradoksima među pritajenim svetlom

na iskrzanim ivicama i pukotinama

A kiša se ponavlja slika premotava u jedan isti trenutak

u kojem se boravi jer smo zaglavljeni zauvek u nadanju

tamo gde trava večito čeka da nikne još jednom

i sećanje na neposećena mesta traje duže nego preostale godine.

***

NEKO LEP I TIH

Krems

Mirno je popodne, to ne znaš, ali tako bi počelo barem jedno pismo

iz tuđine; rekli bismo stvarno iz daljine

U taktu dovoljno sporom, koraci po pločnicima,

časovima istorije, bajkoviti deo grada;

i kao da listam davno korišćenu čitanku –

Dugo u noć čitam, slova ispisana po stanu s pogledom na Dunav

Maše mi rukom zajedno s pejzažom, to znači:

piši što pre ili barem kad stigneš,

A dočekala me je magla prve zore,

s knjigama koje se čitaju dok se ne zaspi,

U planinskom gradiću, na rubu osame,

dok se ne utone podvučenom rečenicom

u prekogranične predele.

Neko lep i tih kao ti prošao je ulicom

Trebalo je mahnuti jer ko zna ko ti sad maše

na nekom drugom mestu,

Naši dvojnici lutaju svetom, mimoilaze se,

i vode možda baš tamo naše sanjane živote.

Slušaš unutrašnju melodiju, ona zadaje ritam pesmi;

Pevuši se u sebi, Dunav mirno i dalje protiče, i hladno je

Nešto se opet u meni dešava, lepo i tiho,

pa odluta do reke i njene sumaglice;

I onda još jedna noć pa dugo,

dugo recitovanje ne bi li se vazduh zgusnuo i s ove strane

Tako bi počelo bilo koje pismo i stiglo se do:

vidimo se uskoro, ili najsrdačnije,

Dok se ispisuju razglednice, nazdravlja likerom od kajsije

Ne znam šta me je spopalo, ovde sija sunce ali je i zima

I svuda te susrećem, tihost i lepota obavijaju me

zajedno s gradićem, tipično austrijskim;

Miriše na kobasice, kuvano vino i pomorandže

Tiho-bučno-predbožićno, ne može drugačije da se opiše.

Smešno je, kada se zaustavim na trenutak, na ulici,

sasvim je jasno da me ništa ne može sakriti –

Neko lep i tih; Pisaću ti uskoro jer je tvoje odsustvo

dovoljno inspirativno, kao i svitanja iznad rečne obale

Na vidikovcu isti zamak, još jedno buđenje,

i oblaci što se namah stvore i iščile:

Tamo si, s maglama na drugoj strani moje strane:

Dunava, tuđine, a domovine.

***

NOVEMBAR JE MESEC TRULENJA

Pančevo

Kažu, lišće će uskoro sasvim opasti.

Ujutru čak dovde miriše tvoj umešeni hljeb,

iako iz njega izvlačim samo ono lj kao božansku sredinu,

da ga u pesmi stigne bilo koja moguća simbolika.

Belina tela, ako ikako može –

Miris hljeba vodi ka najtoplijem mestu u meni.

Novembar je mesec truljenja, dušo, i dugih šetnji kroz maglu.

Kažu, nežna pisma su za tmurne dane,

a uzdasi za tiše noći, kad i bodljikava priča

utone u mekano ćebe. Stajališta pusta, autobusi retki,

Znam, međutim, toliko daleko se ne može. Ni autobusom, ni vozom.

Novembar je mesec truljenja, dušo, i dugih šetnji u istom krugu.

Kažu, što zamesiš leti, dugo kusaš kad krene zima.

Hoćeš da ti neko gata kroz paru čaja ili kuvano vino,

ali sve češće ti glava bude teška i od takvih mamurluka.

Vrtiš se kao mačka, što rado prede, onda ode kao i letnja uspomena.

Novembar je mesec truljenja, dušo, i trulimo setni, kao vlažno lišće.

Doći ćeš, kaže pesma, ruka će ti ostati u vazduhu

nakon pozdrava, kao da opisuje još jedan krug,

i bluz će svirati iz obližnjeg kafea,

A biće hladno, s lišćem pocrnelim.

Ipak, osmehnućeš se jer eto nas, u sva četiri godišnja doba,

da podelimo kifle u neka bela jutra, nakon truljenja.

Otići ćemo uveče na premijeru filma. Nakon toga,

ušetati u nove magle; čajeve, hljebove, uzdahe, dok ne bude

toliko tiho, da više i ne postojimo.

Novembar je mesec kada će svelo postati belo,

kao i sneg, i kao pepeo.

_____________________________________________________________________________

JASMINA TOPIĆ piše poeziju, prozu, književnu kritiku, kolumne i eseje. Objavila je šest pesničkih knjiga: Suncokreti. Skica za dan (Zajednica književnika Pančeva, 1997); Pansion. Metamorfoze (CSM, 2001); Romantizam (Narodna knjiga – Alfa, 2005); Tiha obnova leta (Povelja, 2007); Dok neko šapuće naša imena (edicija Najbolja, 2012) i Plaža Nesanica (KCNS, 2016). Objavljivala je priče u nekoliko književnih projekata: Projekat Kortasar (Povelja, 2003); Leksikon božjih ljudi (Službeni glasnik, 2010) i Kod srpskog pisca (Službeni glasnik, 2011); esej na srpskom i nemačkom pod nazivom Osvajanje manje važnih istina objavljen je u knjizi Grenzverkehr III / Aufbruch – Wohin? (Drava, Klagenfurt, 2012).

Koordinator je i jedan od urednika pesničke edicije ,,Najbolja” Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva, kao i glavna urednica Rukopisa (Dom omladine Pančevo) – Zbornika poezije i kratke proze mladih s prostora ex–YU. Pesme su joj prevedene na više jezika, kao i u izborima srpske i ex–jugoslovenske savremene poezije. Poslednja u nizu je antologija savremenog srpskog pesništva Cat Painters, objavljena u izdavačkoj kući Dialogos, New Orleans, USA (2017).

Napravila je multimedijalnu prezentaciju poezije na srpskom i engleskom u vidu poetskih video zapisa (2009) i audio CD Languages of poetry (2014) – snimak njene poezije na nekoliko jezika koje čitaju maternji govornici, za potrebe završne izložbe stipendista RONDO programa u Gracu. Dobitnica je nekoliko rezidencijalnih programa za pisce: Kultur Kontakt (Beč, 2008), Kamov (Rijeka, 2012), Tirana in between, Traduki (Tirana, 2013), RONDO (Grac, 2014), Create in residence (Švedska, 2014), AIR Krems NÖ (2019), Sarajevo, Traduki (2020). Dobitnica je nagrade za poeziju Duškovićeva zvona (Pančevo, 2002). Za knjigu Pansion. Metamorfoze dobila je nagradu ,,Matićev šal”.

NOVE PJESME JASMINE TOPIĆ (iz rukopisne zbirke “JADRANSKO PLAVO”)

poezija

U LETNJI DAN

Šta bi još napisala u letnji dan, dok odasvud čuješ
pritajenu zveku odnegde bučnog posuđa;
Priprema se ručak, a ispod odeće složeni
precizni slojevi vrućine,
kupaju te u soli postojanja.
Napolju je iznad trideset podeoka, oduzmi ili saberi
sa sopstvenim godinama, sećanjima ili namerama…
Povetarac komšijskih krošnji zove opet
na daleka putovanja ili bliske puteve
kojima je tako lako poći u susret, ali u mislima,
jer ko će bilo gde po ovoj omorini.

Glasovi dece od jutros zamrli su, cvrkut ptica,
tek slučajna stavka u mnoštvu suptilnih zvukova
mame te da želiš previše,
međutim, jedva se pokrećeš,
premeštaš upaljeno telo s boka na bok,
kao praćakava riba nasukana na sprud kreveta,
odakle se može razapeti večernja plahta
da upija znoj s tela, a belina odvede do stranputice
golicavijih maštanja.

U kuhinji i dalje dugmetaju tanjiri kao harmonika,
sastavljaju se i razvlače u zvukove začinjene zaprškom
i brundavim razgovorima,
tek da ti se učini kako to možda brodice kloparaju,
i jedan zov bude dovoljan da ponese u plavetnilo,
poništi asfalt grada,
u kojem se po omorini gušiš danima.

U letnji dan, u njegovom sveprisutnom podnevu,
sve je stalo, osim svesti o postojanju tela.
Nema senki, kao što nema hlada,
sam si, i pred sobom –
a onda te nepregledni kilometri misli porinu tamo,
gde bi se inače teško stiglo, jer je i put do prodavnice
nalik suočavanju s konačnošću, i leta i postojanja…

Ono što bi u tom trenutku rekla,
iznenada prekine dernjava komšijskog deteta,
kao razmaženog božanstva,
iskrsnula iz utišanosti doba dana. Visoko letnje C!
Preneš se, pa prebaciš opet bokom
na još neugrejanu stranu kreveta.

***

PRIJATELJI
slušamo vesti što su upravo stigle

Sedimo za stolovima, slušamo vesti,
radimo to godinama
u oksimoronskim slagalicama
kao šuškanje čokoladnih bananica
kao rušenje betonskih konstrukcija
kao topli kakao

Čaše idu u krug, usipaju se događaji
popijeni u često trošenim osećanjima,
Slobodari se s demijurgom na ramenu
bez pravog saveta i s umnoženim sumnjama
Ide uz replike iz domaćih filmova
pa presipa iz čaše u čašu, još jednog leta obmana

Četvoro ili više, za stolovima,
Ista partija, nova podela
Smešno je postalo biti tužan –
a opet, izgubljeni u planovima,
nadanja dovoljno mekih da ne prežive do jutra

Odlazi se i vraća u drugim ulogama,
starim boljkama, iznova otkidanim krastama
s već zaraslih rana,
Slušamo iste priče s uočljivom težinom
pređenog puta,
Dobro nam je, pa nam je loše,
a loše je, i tako godinama.

Odjednom, neko kaže: fajront!
Na kratko vreme, nema nas za stolovima.

***

U REDU ZA POLAZAK U MATERINU

Otići na jug s kostima još uvek punim zime
Autobusima koji kasne, kolekcijom neponištenih karata,
S gorkim ukusima opijata istorije

Još juče se s prijateljima moglo pričati o umetnosti;
koliko godina je potrošeno, ko je protestovao,
i da li si ustajao u pola noći,
palio radio da čuješ je li se smak sveta
konačno desio,
A tamo u noći, žmirkalo je poneko svetlo
i tišinu je protočnom činio uključen bojler;
Radio je krčao na većini stanica,
osim onih gde su vladali narodnjaci

Koliko godina još uvek imamo?
rasparanih špilova karata
za nas uspavane, ili one što već dugo nesaniče,
preosetljivi na raznorazne šumove
što nikako da se pretvore u glasove,

Za pionire i pionirke
dok i dalje čežnjivo traže priliku
da se spuste na Jadransko more
u bivše živote svojih roditelja
u postjugoslavije

Otići na jug, ali i ptice selice se vraćaju
u staro stanje stvari, iste boljke i nove države;
Vetar nosi kese, pokreće lovce na vetrenjače
i duvače u pištaljke:
Hvatače na vetru.
Još juče smo pričali o poeziji, sutra ćemo je pisati
ako opet nostalgično budemo uključivali radio-prijemnike
u iščekivanju bilo kakve revolucije.

Sove sovuljare
Izbeglice sanjaju granične prelaze
Pesnici mrtve prirode
Građani se iselili

Kosti krhke kao zimsko granje, bele kao krečnjak i mlade nade;
Jadransko more još uvek plavo,
Birokratija nepodnošljiva, iseljavanje ne–moguće;
Na ijekavici, ekavici ili ikavici,
Lakho bomo prihajali
možda sledeće godine!

Autobusi uvek kasne, osim ako polasci nisu otkazani,
onda karte posluže kao obeleživači za knjige
Razonoda za nostalgičare jer,
Pristižu li s druge strane više bilo kakve poruke,
Ili smo spali na slamke i stihove.

Otići na Jug s truležima sadašnjih država,
Ne pitati koliko nam je ostalo godina,
Da li se smak makar malog sveta konačno odigrao
Počinje li novi rat, kreće li bombardovanje…
Kad se u po noći preneš iz sna
Nesiguran u kojoj stvarnosti se budiš
i budiš li se?!

Sutra ćemo opet pričati o umetnosti, razmenjivati knjige,
sličice, poezije i salvete; krčaće tranzistor
dalmatinske radio-stanice Moj galebe,
čekajući polazak u materinu –

Otići na jug uz omiljenu pesmu
i potopiti misao u jadransko plavo
to je još ostalo iako postoje granice
drugovi i drugarice
drugovi i drugarice
drugovi i drugarice

________________________________________________________________________