Tag: Jasmina Malešević

BALZAKOVE TAPETE
(odlomak iz prve epizode)

ŠARE KOJE SE VRZMAJU

Neobične tapete su oblagale gipsane pregrade između kojih ću provesti nekoliko dana, kako bih izvidala šavove od još jedne popucale ljubavi. Odmoriću se od izluđujućih seksi šopova i odahnuću od izbornih kampanja u kojima više ne mogu da kampujem.
Sa sobom sam dovukla kofere s ručkama za vuču i plastične krčage, uvek napunjene kod istog proizvođača negazirane vode.
Tapete koje sam počela pronicljivo da posmatram sa gostinjskog kanabeta, rasipale su prijatan utisak. Podsećale su me na dugo opisivane tapete u Balzakovim romanima, koje mi je majka rado iščitavala pred spavanje.
Volela sam da me majčin umilni glas uspavljuje čitanjem elektronskih bajki ali majka mi je bila nepokolebljivo pobožna.
– Ili Balzak! Ili ćeš se uspavljivati sama! – čujem majku kako mi preti i klepeće patofnama.
Divno je i poučno ovo podsećanje na detinjstvo. Na tapete koje su se slične, baš sad, našle pred mojim jedva držećim očima. Zataškavam suze! Pratim linije koje se vrzmaju po sobi i pretvaraju u opipljive konture koje samo ja mogu da prepoznam.
Nepravilne šare na zidu se talasaju u boji produženog espresa. Stapaju se s mlečno belim mrljicama, rastapaju i nestaju na plafonu. Osveženi tamnim nijansama slonovih kostiju, ti mitski motivi, kao da se uzdižu do neba i vraćaju u prizemlje hotela.
Dok sam lutala, bolje rečeno tumarala po tapetama, najednom me je prestrašio nenajavljeni drhtaj.
Mrak se prikradao umesto senki, razigravajući uspomene iz mojih bezbrojnih života, u kojima sam menjala epohe kako sam htela. Slike su sada iskakale bez preciznog vremenskog rasporeda i promenljivih društvenih lestvica po kojima sam nestašno skakutala.
Uzdrhtala sam!
Kao da me je probo, bože me prosti, čokoladni kolac. Kolac od lomljenih lešnika i izmrvljene mente. Misaono probodena, razvukla sam heklanu zavesu preko krilatih prozora i otvorila prašnjavi kofer.
Kalendar koji sam izvadila i stavila na stočić, kao i kalendari koje ću precrtati u budućnosti, gutao je peščana zrna. Jer, vreme ističe, otiče i kaplje. Vreme je lopov, sakriven u kitnjastim tapetama da ga anđeli ne vide.

NESTAŠNO DETINJSTVO

Kanabe na kome sam zaspala bilo je presvučeno meblom od kudeljinih vlakana. Posteljina i prekrivač od kudeljinog platna, jastuk napunjen kudeljicom a na meni dugačka košulja, podarili su mi dobar san i još bolju cirkulaciju.
Jeste, imala sam utisak da me nešto grebe i gamiže po nogama. Ali, to me je podsetilo na seosku kolevku, u koju sam se preselila direktno iz maminog stomaka. U njoj sam se ljuljuškala i spavala skoro dvadeset godina.
Nestašna kakva sam, rodila sam se u zapuštenom zamku. Tako je izgledao samo spolja. Iznutra je bio skoro netaknut vremenom. Drveće na imanju je pevalo. Skoro svi meštani naseljeni po kolibama pisali su pesme na hartiji od kučine. U vreme praznika i slavlja, veselo su se hvatali za ruke i razvlačili u naizmenično kolo.
Moje detinjstvo je bilo veoma opojno i usklađeno s prirodom. Talente koje sam nasledila niko nije osporavao. Imala sam lepe okice i gustu loknastu kosu. Nisam morala da lupkam po dirkama. Nisam morala da nosim balske haljine protkane glavama bizona, niti da zadivljujem goste kako bi roditelji bili ponosni. U svečanoj povorci, mojim venama je tekla plava krv, zbog nulte negativne grupe koja se tu krila.
Možda sam zato volela guslice koje mi je deda poklonio. S njima sam se penjala na krošnje i sedeći na najudobnijoj grani posmatrala sam i opevavala svet. Svet koji nestaje kada se postave dodiri tako da se ne dodiruju. Svet koji se urušava, kada se postave prsti tako da se između njih magnetna polja razbeže. Zbog toga sam ostavila dovoljno prostora u sebi, da u budućnosti isprobam sve pravce i stranputice u koje zapada nemir.
Pri pomisli na gusle, grudi su mi se naglo promeškoljile. Poželela sam da s tapeta uzmem espreso i nekoliko kapljica mleka, kada je zazvonio kalendar, prenuvši me od te luckaste ideje. Naručiću šolju produžene kafe da mi se misli razmrse i povežu u globalnu mrežu.
Napraviću studiju izvodljivosti mog opstanka na obroncima sobe. Sreća bez povratka ne postoji. Energija menja samo oblik i tako daje potomstvo.

BARONOVA MAGLA

– Kuc-kuc! Kuc-kuc! – detlić me opominje da je vreme za uranak.
Uranak je jedinstvena prilika da se prošetam i pokušam da prebolim raskid u trinaest bučnih koraka. Ako ustanem, silna će borba da bude.
– Dobro jutro, Markizo! – probudile su se i tapete.
– Juče sam pobegla od voljenog Barona! – rekla sam umesto pozdrava.
– Zašto?
– Zato što je sistem mog erotskog strpljenja eksplodirao!
– Ko je zapalio fitilj?
– Baron!
– Kako?
– Prestao je da se penje na drveće!
– Više ne dišete zajedno?
– Njegov dah se zgušnjava i zapušava mi nozdrve.
– Kao plemenita magla?
– Kao Baronova magla!
– Zbog toga si pobegla? Ili…
– Uhvatila sam ga kako kradom pegla lice, žar-pticom.
Novonastali tajac je usmerio moju pažnju na telo. Prvo ću da uradim rastezanje u postelji. Za razbibrigu, vežbaću jogu ispod jorgana. Ako razgibana odem u šetnju i načinim trinaest koraka, biće to veoma brz rastanak.
Ipak, kada sam pažljivo prebrojala unutrašnje glasove, odlučila sam da za sada ne izlazim iz sobe. Otvoriću prozore, slušaću lepet paraglajdera i dah Drine iskrivljene od bolova. Razvlačiću se po sobi. I sve dok mi kalendar ne zakuca na vrata, splavariću po detinjstvu.
Isključila sam prepametne telefone. Onaj najpametniji sam ostavila da svetluca, puštajući poruke recepciji da me niko od gostiju ne uznemirava. Ili Baron, daleko bilo, ako je iznajmio službu za praćenje.

IZMEĐU ČETIRI VATRE

Kafom, koja čula omamljuje srkanjem da bi se gutljaji pretvorili u mantru, lagano sam prešla u stanje visokog spokoja i potpunog odsustva patnje. Šolja je bila cvetna i vitka. Nisam je ispuštala iz ruke. Tanjirić je uzaludno zveckao, predajući se usamljenosti koju predmeti najbolje poznaju.
Tapete su me sa svih strana grlile, izazivajući slatku sigurnost. Jedan srk je bio dovoljan da osetim kako umilna toplota proklizava kroz bedra i širi se ka pupku.
Zato su hoteli najčešća mesta u kojima se seku nevidljivi svetovi. Kada uđeš u hotel, ušao si u mašinu za razgrtanje ljubavi!
– Nije život jedan Baron! – iskakale su iskrice iz tapeta okrenutih ka severu.
– Još uvek žudim za njim! – ubeđivala sam zidove i zidove krvnih sudova.
– Markizo, ne budi oksimoron! – mi ćemo te izlečiti.
Slike koje su me spopale, ponovo su navlačile mrenu.
Još jednim halapljivim srkom produžila sam sećanje na detinjstvo, koristeći legitimno pravo da budem nestašno lepa. Ekspresno sam razbudila čitalačku strast! Kada zidovi imaju velike uši, tapete postaju izdajice s pocepanim usnama.

SAGA O MARKIZINOM POSTANKU

Iz čega se rasplamsava život i kako? Da li sam plamen ili samo plemkinja, s viškom isprepletenih hromozama? Zašto me je od prvog dečjeg plača majka učila da sama delim svoja jedra, na jednake časti?
Bezbroj puta sam pitala Boga:
– Da li može klon da se množi i oboži?
– U ime koga? – sevnuo bi.
– U ime oca! – odgovorila bih i počupala sve utikače.
– Može! – zagrmeo bi.
– To je apsolutno nemoguće! – zanemela bih od čuda.
Davno sam shvatila da kosmos ima dugačak rep, napravljen od nevaljalih ljudskih ruku. Rep bi mlatnuo po vazduhu, očekujući da se pokajem. Na pedeset metara od zemlje izlomio bi munju i ponovo me naterao da hrabro postanem ništa, jer nisam bila sve.
– Ne! Ne mogu više da čekam i čeprkam po kudelji… – stala sam na kanabe i jasno izgovorila.
– Ako je Bibliju napisao Bog u čoveku, zašto Drina ne može da se ispravi? – nastavila sam dijalog s tapetama.
– Kako nastaju Markize? – priljubila sam obraz.
– Kako sam opstala?
– Nestala?
– Moje drage, najdraže tapete – tepala sam.
Dok sam čekala kakav-takav odgovor, uzvratila sam im zagrljaj, strahujući da se od vlage ne odlepe.

BOG SE JAVI I ODJAVI

Bezbroj je načina koje Bog koristi da nam nešto važno saopšti. Sozercavala sam i čekala. Bila sam i neverni Toma, ali ovaj hotel mi je pospešio nadu da je uvek sve moguće, kada je odgovor svemoguć i kada zidovi progovore:
– U vreme ili nevreme pre postanka, alhemija, teozofija i kvantna fizika su napredovale. Tvoja majka se kupala u kadi.
– I?
– Čula je lepet krila, od rode koja se vratila na stari, napušten odžak.
– A otac? – usudila sam se da prekinem bajku.
– Otac je iz vrta doneo glavicu kupusa i pre nego što je pao prvi mrak, rodila im se kći, sa spiritualnim vrlinama kakve dolikuju detetu koje će u svim inkarnacijama težiti ka savršenstvu.
– Začeta sam u kupusu?
– Ne! Začeta iz strasti, ti Nestašna Markizo, nosiš znak istinoljubivog i skoro uvek pravdoljubivog Erosa.
– Onog što odapinje otrovne sterele?
– Onog što odapinje sterele direktno u psihu, naravno.
– Nije važno iz čega nastaje život? – bilo je sve što sam mogla da pitam.
– Nije! – složila su se sva četiri zida.
– Dakle, tapete?
– Razmisli, Markizo…
– Važno je koliko proboda strelom, dušica može da preživi! – kazalo mi se samo.

MARKIZA NA DRVETU

Čudom stvorena, slučajno rođena, pre nekoliko dana od Barona odbačena, bila sam plodno tle za kafu isceđenu iz najukusnijih zrna. Dok me je lagano uvodila u trans metafizika se smeškala, jer sam sve zaborave želela s tapetama da podelim.
Iz svetih tajni iznikla, čim sam izašla iz kolevke očarala su me visoka stabla i raspupele krošnje. Nisam imala potrebu da se opirem tadašnjem ustrojstvu. Nisam bila potkivana u detinjstvu. S političkim potkivanjem počela sam nekoliko vekova kasnije. Kalendari su ionako izbaždareni da se prilagođavaju zakukuljenim ljudskim potrebama i istorijski zamumuljenim činjenicama.
S junačkih grana posmatrala sam predele okrugle kao lopte za pilates.
– Ko bi branio Zemlju da nema krvi? – jecalo je gudalo.
– Zemlju! Jedinu ženu koja sa svima spava! – siktale su guslice, dok sam teškom mukom uspevala da ih uhvatim za tercu.
Deda je voleo da sluša moje nevešto pojanje. Vidim ga dok zurim u tapete. Vidim bezbojna porodična stabla kako čeznu da budu samo obično drveće na koja sleću ptice da pevaju o sreći.
Ako nije vreme za uranak, možda je kucnuo čas da se pročistim na ćelijskom nivou. Još jedna naručena šoljica će me podići u stvarnost i obogatiti je mojim budnim prisustvom:
– Zvrrr…
– Ako želite da naručite specijalitete iz naše kuhinje pritisnite taster jedan. Ako želite da zakažete vožnju splavom pritisnite taster dva…
– Donesite mi najveću šolju. Ne! Donesite mi džezvu kafe i rahat lokum s orasima – zatražila sam od osobe na recepciji zadužene za odnose s javnošću.
– Ako ste naručili sve, pritisnite taster broj četiri… – učinilo mi se da čujem vanzemaljski šapat.
Vidno iscrpljena prethodnom seansom s tapetama, tek sada sam primetila na ogledalu nacrtanu duvankesu kako se dimi. Zgrabila sam duvan!
Puć, puć… život dobija božanski smisao. Tri zadovoljstva za jedno nestašno grlo bila su mi na dohvatu drhtavih ruku.

SVEMIRSKI NESTAŠLUK

Po svojoj strukturi tapete su najsličnije drveću. Drže zidove da se iz nehata ne obruše na putnike. Skeniraju priče izgovorene u bunilu.
– Ćiribu-ćiriba! – bajala sam. Neka ova mala hotelska soba sada postane prašuma i ja ću se pentrati kao majmunče.
Kada se popnem između prošlog i budućeg vremena, raskrinkaću sadašnji trenutak. Napraviću gnezdo. Tapete će pevati o Balzaku, ptice će pevati o ljubavi.
Raskorak između poda i tavanice premostiće cvrkut, a ja čovekolika opet ću pasti s grane. Ovog puta pašću stisnutih palčeva. Novi doček na noge završiće se bez ijednog naprsnuća kičme. Nastaviću potanko da pripovedam. Ko pripoveda ne propada, sve dok se drži za reči.
Ne znam da li će kafa, ratluk i cigarete biti dovoljni da mi promene nepoželjne mentalne slike u očekivane sklopke? Da li će mi tapete pomoći da otkrijem poreklo svoje odbegle vrste i da udovoljim svemiru, kao što ljubavnici bez portfelja udovoljavaju jedno drugom?
Bez obzira na to što sam gajila prijateljski odnos prema sebi, želim da prelistam sve što je bivalo i bivaće. Sve kalendare koji su uticali da se od majmunčeta formiram u Markizu koja fijuče bičem dok leti na pocepanoj čergi.
Želim da se setim mudrosti zapisane na kamenim pločama i svih povampirenih duhova koji su isterani u virtuelni svet…

***

O PIKARSKOM ROMANU

„Nestašna Markiza“ je sažet ljubavni roman sastavljen od devet epizoda. Svaka epizoda je sastavljena od više fragmenata.
Glavna junakinja luta različitim epohama, kroz vreme i nevreme. Trrnutno je na obali Drine gde pokušava da preboli raskid s Baronom.
U sobici hotela posmatra tapete koje je podsećaju na tapete iz Balzakovih romana i razgovara s njima: o strasti, bolu, cimetu, srodnim dušama, penjanju na drveće.
Iz letećeg balona, Markiza će baciti burmuticu, izazivajući Barona na dvoboj. – Jasmina Malešević

O „NESTAŠNОЈ MARKIZI“

Knjiga neiscrpnih iznenađenja, čudesna i jedinstvena. Zanimljiva, hrabra i neobična. Duhovita, najčešće na račun junakinje.
Bez forsiranja, bez odugovlačenja. Vedrog i neposrednog tona, lepo osmišljene završnice. Neuporediva sa bilo čim što sam čitala do sada. – Tatjana Janković

__________________________________________________

JASMINA MALEŠEVIĆ rođena je 18. oktobra 1962. godine u Beogradu. Po obrazovanju je doktor veterinarske medicine. Član je Udruženja književnika Srbije.
Autor je knjiga: Skarabeg (Beograd: Sfairos, 1992) – poetska proza; Jadi mladog anđela (Beograd: Asocijacija Ars et Norma, 2010) – poezija; Dnevnik urbane sirene (Beograd: Draslar partner, 2013) – poetski roman; Čarna šuma (Beograd: Print 2 Print, 2014) – poetska proza; Mačkaste priče (Beograd: Print 2 Print, 2015) – knjiga za decu; Legenda o majci (Podgorica: Matica srpska – Društvo članova u Crnoj Gori, 2019) – poezija; Isusove sandale (Novo Miloševo: Banatski kulturni centar, 2021) – svitak kratkih priča.
U koautorstvu sa Vojislavom Brkovićem objavila knjigu Rođeni iz iste smrti (Beograd: Sfairos, 1990) – poetski dijalog o ljubavi, a sa Aleksandrom Slađanom Milošević knjigu proze Adame ne ljuti se (Beograd: Draslar partner, 2001).
Pesme i priče su joj objavljene u preko dve stotine zajedničkih knjiga, zbornika, almanaha, antologija i književnih časopisa.
Dobitnik je književnih nagrada: „Milan Lalić„ za knjigu Skarabeg (1992); Nagrada publike, Smederevska pesnička jesen (Smederevo 2012); Nagrada „Andra Gavrilović 2018“, za pripovetku „Balzakove tapete” (Resavska biblioteka, Svilajnac, 2019); Nagrada za najbolji pesnički rukopis „Legenda o majci” (Matica srpska – Društvo članova u Crnoj Gori, 2019.); Plaketa Udruženja književnika Srbije sa likom „Sime Matavulja” za celokupan književni opus (Beograd, 2022).
Živi i radi u Beogradu.

DIVKA

Nekada davno imena izmišljenih bića ispisivala su se u vazduhu. Mnogo kasnije imena su se ucrtavala u pločice ili papirus, neka su imala sreće da se zavuku u hartiju. Imena  posebnih bića upisivala su se u oblak koji bi se zatekao iznad mesta njihovog rađanja. Taj oblak je bio krštenica. Neka vrsta svedočanstva o postojanju putujuće inteligencije.
Takvu krštenicu ima Divka. Ona je ženski patuljak. U tunelima galaksije  ispija belu kafu. Komadiće meteora stavlja u ćup s vodom. Sutradan halapljivo guta vodu, kao nadu.
Divka želi da poraste.  Da se pomeša  sa zvezdama. Dok hoda, zvezdani  zraci se lepe za njenu kosu i prave kapu nežnosti.
Divka kopa u rudniku. Korača koracima većim od sebe. Na mesečini Divka je div. Pred svemir baca bisere i baštenske patuljke.

***

KLOPKA ILI KOLEVKA

Grad počinje da raste  dobroćudno. Pojavljuju se mostovi sa svetlima koja obasjavaju senke.
Ulice dišu ubrzano, jer vreme ubrzava samo ljudsko ludilo. Ako prestigne Boga, ludilo će postati čovek. Ako prestigne sebe, ludilo će postati svemoćni Bog.
U mojim očima grad izgleda kao veliki  pešački  prelaz. Prelaz od sveže izgaženih  kokica. Dok  prelazim zatvorenih  očiju, pucketanja me vode u stari deo grada! U teskobu. U zidine. U nedorečeni tajac. U bezdan, koji se postavlja i rasklapa bez stida.
U kući sa zastakljenom  dušom živi moja najluđa ljubav. Zbog nje sam toliko puta umrla da se pitam kako sam još uvek živa.
Svaki put kada me ljubav zagrli, iz bezdna odjekne još jedno beskonačno pitanje.
–  Koga sve ljube hladne planete dok se vrte i putuju?

***

NA USIJANOJ STENI

Odvedi ljubav na smrtonosno  mesto i ona će preživeti. Okuj sjajem njene korake, rukom iskusnog ratnika.

***

PISMO MAČKU HARALAMPIJU

Čovečanstvo je htelo da se uspenje na nebo, prvo stepenicama, a potom, kada su ga zabolele noge, izmislilo je lift. I šta sad? Ne mogu svi u lift! Nastaje guranje, ubijanje, ratovi. Veoma malo ljudi zakorači  u raj, što dokazuje da je put ka Bogu jedini put koji prelazimo sopstvenim nogama.  Od života se ne može  pobeći! On je u svemu onome što mislimo da nije!
Izbija iz mene neki imaginarni elektricitet. Duša napunjena besom oslobađa čestice straha. Izbija i seksualni zrak, kao neutoljiva želja za posedovanjem. Potrebno je mnogo truda i dara za slobodno posedovanje nečije slobode.
Otkucavajući uobličene elemente, ukucavajući  svetlost, popunjavam crne  rupe i prazan  pogled. Vešam svoj zanos na papir.
Izbacujem agresiju, ogromnu agresiju iz male nervne ćelije.

***

SVETLUCAVI VODIČI

U ovom trenu grad je osveštan bilbordima. Ulice su okićene eksplozivnim svetlima. Ta moćna  svetlašca  zamajavaju nečiste  umove da čine sve što nije dobro. Ljudskost, kao zli vajar, izliva površnost u izlomljenom zlatu. Vrti se, brzo se vrti kugla. Sve više ubrzava.
U ovom trenu Isus otvara oči. Umiva se vodom iz majčinog bokala. Zaviruje u sanduče, provera­va poruke, zvučne signale, tajanstvene šare na pločicama. Niko ga nije zvao, niti pomislio na njega. Ljudi su izabrali puteve posute sitnim đavolima. A đavoli su vešti vatrogasci duše i njenih ognjišta.
U ovom trenu Isus pruža ruke da dohvati obuću obešenu o krst. Njegove sandale su neuništive. Miropomazao ih je uljem, utrljavajući u ispucalu kožu neophodnu pokretljivost. Mesto gde se rodio, putevi kojima je prolazio, ucrtani su na đonovima, kao svetlucavi vodiči.
U ovom trenu Isus neće hodati po vodi. Spustiće se na Zemlju da utisne ljubav u njive i doline, u drumove i obale, u grmove i šiblje. Urezaće strpljenje u zavist, glad i bolest. Utisnuće stope duboko i naširoko, kao da ih utiskuje u hleb.
U ovom trenu erupcija Sunca pokazuje da je 2021. godina. Slučajno ili ne, Isus je u istim sandalama i diše prečistim  plućima.
Hod mu je siguran. Koraci laki, leptirasti.

***

JASMINA MALEŠEVIĆ rođena je 18. 10. 1962. godine u Beogradu. Po obrazovanju je doktor veterinarske medicine. Član je Udruženja književnika Srbije. Živi i radi u Beogradu.

Autor je knjiga: Skarabeg (Beograd: Sfairos,1992) – poetska proza, Jadi mladog anđela (Beo­ grad: Asocijacija Ars et Norma, 2010) − poezija, Dnevnik urbane sirene (Beograd: Draslar partner, 2013) – poetski roman, Čarna šuma (Beograd: Print 2 Print, 2014) – poetska proza, Mačkaste priče (Beograd: Print 2 Print, 2015) – knjiga za decu, Legenda o majci (Podgorica: Matica srpska – Društvo članova u Crnoj Gori, 2019) – poezija.

U koautorstvu s Vojislavom Brkovićem objavila je knjigu Rođeni iz iste smrti (Beograd: Sfairos, 1990) – poetski dijalog o ljubavi, a s Aleksandrom Slađanom Milošević knjigu proze Adame ne ljuti se (Beograd: Draslar partner, 2001).

Dobitnik je književnih nagrada: „Milan Lalić” za knjigu Skarabeg (Beograd, 1992); Nagrada publike, „Smederevska pesnička jesen” (Smederevo, 2012); Specijalna nagrada za najlepšu pesmu o vinu (Vršac, 2015); Druga nagrada za poeziju, Festival poezije „Subotica − Palić” (Subotica, 2016); Specijalna nagrada za lepotu poezije, Manifestacija „Dani Mome Dimića” (Beograd, 2017); Treća nagrada za ljubavnu poeziju, „Vidakovićevi dani kulture” (Rudo, 2017 i 2021); Nagrada „Andra Gavrilović 2018” za najbolju pripovetku (Resavska biblioteka, Svilajnac, 2019); Nagrada za najbolji pesnički rukopis Legenda o majci (Matica srpska – Društvo članova u Crnoj Gori, Podgorica, 2019); Druga nagrada za poeziju, „Šumadijske metafore 2019” (Mladenovac, 2019); Pobednik glasom publike 2019, „Šumadijske me­ tafore 2020”, (Mladenovac, 2020).

Knjiga poezije Legenda o majci bila je najužem izboru za Nagradu „Milan Rakić” (UKS, Beograd, 2020); Treća nagrada za poeziju, „Šumadijske metafore 2021” (Mladenovac, 2021).

Rukopis kratkih priča Isusove sandale bio je u najužem izboru za Nagradu „Bogdan Čiplić 2021”.

Pre nego što su se sabrale u zbirci, neke priče su bile nagrađene, pohvaljene, odabrane ili samo objavljene: Časopis za književnost, umetnost i kulturu „Akt” (Valjevo); „Književne novine” (UKS, Beograd); Zbornici „Šumadijske metafore” (Mladenovac); „Evenstar festival” (UKS, Beograd, 2015); Zbornici „Najkraće priče”, IK Alma (Beograd); Kratke priče, Festival kratke forme „Potpis” (KC Apatin); Zbirka kratkih priča „Knez Vladimir” (Refestikon, Bijelo Polje); „Diogen” pro kultura magazin (Sarajevo); Časopis „Bdenje” (Svrljig), Zbirka kratkih priča „Virus 21” (Refestikon, Bijelo Polje); Zbornik „Ravnicom raspevano” (KC Zrenjanin).

O knjizi:

Knjiga „Isusove sandale“ (svitak kratkih priča) je objavio je Banatski kulturni centar (Novo Miloševo 2021). Rukopis bio u najužem izboru za nagradu „Bogdan Čiplić“. Urednik i direktor je Radovan Vlahović, dizajn i prelom – Senka Vahović, recenzija i lektura – mrs Milana Poučki. Na naslovnoj strani je crtež olovkom „Hercegovka na straži“, slikara Đorđa Krstića, iz 1876. godine. Knjiga govori o kretnjama duše do onog najljubavnijeg mesta, koje sam najdublje mogla da opišem raznorodnim pričama (33) nejednakih dužina.