KIYAMET U MOM VILAYETU
*
Jugoslavija je već naprsla, ali ja imam tek pet godina i plešem uz „zvezdanu prašinu“.
*
Godi mi samo boljševička ljubav. Ne ti meni – ja tebi, nego izvlačenje praznog vedra iz onog drugog, prelivanje jedne bure u drugu, bez predaha. Zanima me samo pohod uzbrdo, manevar uzvodno, samo revolucija. Snažan zamajac i nikad dovršeni poduhvati u jeziku: telima. Voleti te znači imati zajednički jezik sa svim zaboravljenim precima koji izbijaju iz tvog lica.
*
Kako bi i mogao da me daviš crnim oblacima, ti, koji si rođen usred najcrnjih oblaka?
*
Moje poreklo: jedno dete skrenulo s puta.
*
Ako otkrijem svoju prošlost, budućnost će, tako ogoljena i bez vela, pristupiti, nema: štedro će mi lupati šamare, iza neke, po mogućstvu crvene, zavese. Možda bih samo jedno: da mi se ovom pričom ništa ne oduzme, niti dodaje.
*
Gde su naše strune? Jesu li pukle? Nisu? Nisu pukle. Uzdahneš. Vuci me, kao brod me vuci, da se nasukam, kao svetionik zaslepi, izigraj. Nijedan svetionik dovoljan, nijedan kao naše meso crven i opasan.
*
Kada čujem reč četnik, pretvorim se u žilu kucavicu mog pradede dok beži kroz šumu, samo da umakne od sečiva, dok se milosrdne grane raspoređuju tako da padaju ničice pred njegovim, u grlu zaglavljenim, srcem.
*
Kiyamet u mom vilayetu. I sporo otkucavanje meda sa saćem u čaju od kamilice.
*
Naša simultanost hrani i obmotava zaštitničkim štitom.
Tvoje tu sam, iako nikada nisi zbilja tu, neporecivi je dokaz gotovo opipljivog prisustva.
*
Kad neko kaže ako bog da, znaj da vam bog neće dati.
*
Sklonjeni od mećave, ali iznutra izloženi snegu koji oboje volimo; kraj zamagljenog prozorskog okna niz koje klize pahulje puštam te da kliziš mojim telom, bez opreke, reči i predumišljaja.
*
Uostalom, ta zima beše hladna, a snovi puni stranaca koji su mrtvim jezikom krili da razumeju.
*
U meni si otkrio, poput vrha ledenog brega, kontinent koji sada, još uvek, sama otkrivam.
*
Sekli su tu našu šumu kao komade ničije rođendanske torte.
*
Kada im je hladno, ljudi hodaju blago povijeni i zgureni, kao da će im taj položaj tela olakšati zabadanje ledenih iglica u krvotok.
*
Preboleti: srce stvara oko sebe paučinastu pokoricu koja može pući bilo kad i bilo gde.
*
Ostavština mojih pretkinja: sto od trešnjinog drveta, jedna šivaća mašina, nekoliko haljina i jedna zaključana fioka.
*
Sanjala sam kišu metaka, ali ostala živa.
*
Hoće li se i život odvijati sam od sebe ukoliko sve kreditne stope, prihodi i rashodi, dugovanja i potražnja, nađu svoje mesto u vremenu i prostoru?
*
Dubravka Ugrešić drži predavanje na otvorenom. Još pre toga saznajem da su njeni koferi smešteni u mojoj sobi (tačnije, u sobi gde sam privremeno odsela). Iznenađena sam što u tekstu koji čita nekoliko puta u pohvalnom tonu pominje novu Žižekovu knjigu, a posebno njegovo objašnjenje tranzicije i balkanskih zemalja kao otpada Evrope. Onda otpočinje paralelno da čita na dva koloseka. Drugi tekst je bio analiza nečije poezije, mislim da je glavni motiv bila polarna lisica. U tom trenutku, pogled mi je odlutao sa njenog snežno belog mantila i bakarne kose, na jednu zemunicu koja kao da je opstala još iz neolita. Na njoj piše maršal-depresija. Shvatam da je neko nazvao po motivu iz mojih crtica. Zaledim se. Pogledam još jednom – nema ničega.
*
Svako ima svoju javu, ali nam je zbilja zajednička.
*
Kada čujem reč četnik, pretvorim se u svako vlakance tela Hasana Kikića.
*
Oko mi se pretvara u pupoljak. Tvoj stomak mi je spržio ruku. Desnu.
Plamen je zahvatio kosu. Iz nje su iskočili blizanci: jedan vuče moju levu ruku. Drugi – tvoju desnu. Na mestu moje desne ruke raste oblak pepela. Vi ste sada dva plamena jezička koja se kotrljaju daljinama. Lizala bih vam stomake samo kad bih znala da me to ne bi ugasilo.
*
Ljudi (večni poznanici) leže pokopani u bekstejdžu memorije.
*
Nemoguću ljubav čini sam njen potencijal, njena mogućnost. Ona je poput stvaranja te čudovišne iskre, tople tračice koja nije postojala ni tren pre no što smo je izumeli, ni sekund pre materijalizacije tog pokreta, jer više nikada mentalno ili čulno nećemo moći da se vratimo u tren koji joj je prethodio.
*
Kada se otrgnem od tvojih reči, sustigne me telo. Kada odjurim od tela, progone me reči.
*
U istorijskim spisima koji opisuju plemenski život mojih crnogorskih pretkinja stoji rečenica: gađale su ih kolevkama.
*
Kad čujem reč četnik, pretvorim se u belu plahtu, u sve
žene silovane,
kuće spaljene,
decu raznetu.
*
Mediteran se prostire dokle i drvo masline.
*
Jedno: zato što te volim, kada su se vrata već zatvorila, kada sam prestala da čujem jer me je vijugavo stepenište već prokrijumčarilo u noć. Sada mi je zauvek postalo nemoguće saznati ko se nalazi iza tih vrata. Ko se nalazi iza mene.
*
Privlačenje: strela zapne. Poremeti meso, preusmeri krvotok.
Pitaš se: gde je nestao predeo u koji treba da se vratiš. Onaj koji te je odapeo topi se i kaplje.
Tako je: nemoguće je svako nazad.
*
Nikada u meni strah od samoće nije bio jači od žudnje za čovekom koji nije pored mene.
*
Čežnja ionako ne ume da pliva. Ona samo pluta. Lebdi kao pahulja što na tren dotakne površinu jezera, a potom se zaledi ili otapa.
___________________________________________________
IVANA MAKSIĆ (1984.) piše poeziju, kratku prozu, eseje, kritičke tekstove i prevodi sa engleskog jezika. Objavila je knjige poezije Kćeri, zar ne vidiš da gorim (Treći Trg, 2020.), La mia paura di essere schiava (transl. Fabio Barcellandi; Gilgamesh Edizioni, 2014.), Izvan komunikacije (Presing, 2013.), O telo tvori me (Matica srpska, 2011.) Poezija joj je prevođena na engleski, italijanski, grčki i slovenački. Sa engleskog jezika je prevodila poeziju, eseje, kao i knjige iz oblasti kritičke teorije, sociologije i filozofije. Knjiga poetske proze Vejavica izlazi ove godine u izdavačkoj kući Nojzac iz Novog Sada.
čovjek-časopis 