Tag: Ivana Bulatović

Naca nije najpametnija, ali seća se kako je bilo na početku.

Na početku su zveckale mamine igle, dok je pevušila:

Nano, boli me glava.

Nano, boli me glava.

Na glavu ti karamanka,

Ej, nek te boli.

Naci nije išla škola, u njoj je bilo mnogo teških reči, pa ju je mama usmerila na ručni rad.

Naca ima zlatne ruke. Ceo kraj dolazi kod nje kad im se prošuplje džemperi i šalovi. Što niko drugi ne može, može Naca, samo što nikad nije zadovoljna. Može ona da splete rupu na svakoj mustri, ali nikad nema vunicu odgovarajuće boje i debljine, pa se uvek sekira što nije kako bi trebalo, iako je sve mušterije uvek hvale kako je neverovatno da se ne vidi da je išta krpljeno.

Pročula se, pa je kod nje došao i Dizajner i Naca je mislila kako tako lepo ime još nije čula. Kad rodi sina, nazvaće ga Dizajner. Bio je očajan. Uprtio je veliku balu svile i pored žive Nace objašnjavao mami kako je to izuzetno skupa svila kojoj se, nekako, u transportu, izvukla jedna nit.

“To bi sad trebalo iglicom…”

“Je li nit izvučena dokraja?” razložno mu se obratila Naca. Dizajner se zaprepastio i Naca je shvatila da je mislio da ona ne ume da govori.

“Nije, ostalo je jedno metar u tkanju…”

Onda je skinuo papir s bale i mama je rekla: “Lepota”. Znači, tako izgleda lepota. Čudna je lepota, jer oko nje sve poružni. Kauč po kome je raspovio svilu odjednom se izlizao, postao prašnjav, a lično ga je čistila, nije mogla bolje. Naca je zatvorila oči i pomilovala tkaninu, da nauči dodir svile. Kad je glatko kao led, onda je svila. Na beloj podlozi lepršale su ptice i raslo cveće. Naca voli boje i obraća im se na svoj način. Kad odu u crkvu, tamo vlada nemogućeplava. Njoj se klanja. Kad odu u Dom zdravlja, zidovi su bolesnobeli. Njih ne dotiče. Omiljena joj je žižcrvena. Njoj se osmehne kad je uoči u bočici laka za nokte.

Na lepoti prepoznaje bistre boje, jedvazelenu, nedovoljnožutu, sečivocrnu, mlakoljubičastu i ljutoplavu, ali nešto je falilo.

“Nema crvene”, rekla je.

On je gledao svilu kao da je prvi put vidi.

“Da, stvarno nema crvene.”

Da je ovo slikala Naca, dodala bi i vatru i trešnju, bilo bi još lepše.

 “Klijent hitno traži kolekciju…” Daće drugom sinu ime Klijent, to je baš lepo ime za dečaka.

Pokazao joj je mesto gde se nit izvukla iz tkanja. Do tada su slapovi ptica i cveća zapljusnuli kauč i prelili se na parket. Caklio se, doduše, ali lepota ne sme ležati na podu, pa ju je obema rukama podigla, dok joj je srce tuklo. Kroz lupu je videla mrežu konca kako pravi hodnike i tunele, a ova nit je otvorila prozor u zidu, koji je trebalo zazidati. Drugačije je od pletiva, a opet isto, mislila je. Džemper je krzno, a svila je koža.

 “Koliko će ti trebati vremena?” pitao je Dizajner.

Pogledala je drvo na ulici, da se sa njim posavetuje. Ako je sada olistalo, možda će moći da završi pre nego što odbaci lišće.

 “Javiću vam kad završi”, rekla je mama.

Odmah je uzela iglicu i udubila se u lepotu. Nije bilo toliko teško, samo je moralo da se ubode i izvuče bezbroj puta. Najpre je gledala kroz lupu, da uhvati obod onog prozorčeta kroz koji iglicom treba da proturi nit, odozdo, pa odozgo, a oba puta ruku da ispruži najdalje što može, a nit i dalje nije provukla, toliko je dugačka. Posle je ruka naučila sama, iglica je ubadala gotovo bez gledanja, samo je svaka petljica morala da ostane mekana, nikako tvrda i sabijena. Kad bi na kraju dana obnevidela i zaboleo je vrat, blago bi zategla nit i poravnala nabore, a opet ostavila mekano i tada bi je oblio talas blaženstva – vratila je ptici pola kljuna, nit je ona prava, u boji i debljini i Naca vraća lepoti ono što je njeno, bez traga ikakvog kvara.

Dolazili su da gledaju kako Naca vrze nit u svilu, a ona jedva da je primećivala goste. Drvo je i dalje imalo lišće kad je bilo gotovo, kad je poslednji put zategla nit, zatvorila oči i prešla dlanom preko svile, da se oprosti.

Dizajner je bio oduševljen. Toliko oduševljen da je Naci ostavio dvesta evra. Nije joj baš jasno koliko je dvesta evra i čime se samerava, ali mamino uzbuđenje kad kaže dvesta evra slično je kao kad Nacu hvali pred nekim i kaže: “Samo je pogledajte, reko bi čovek da ta ništa ne zna, ali nikad nije zaboravila da isključi ringlu.“ Tako da Naca zaključuje da ringla vredi dvesta evra.

Samo što sad mama zaboravlja da isključi ringlu, i to već dvaput, drugi put je na ringli ostala šerpa sa uljem za prženje, pa su se zamalo zapalile. Ali mama se oko toga uopšte ne uzbuđuje.

To zaboravljanje počinje od zenica. Kad je dobar dan, mamine zenice su sočne. Tada mama kaže nešto lepo, kao:

“Sećaš li se onda, kad si bila mala, pa ti je prvi put utrnula noga? Terala si me da ti skinem čarapice, jer su pune zvezdica koje te bockaju.”

Naca se onda seti i da nisu bile čarape nego hulahopke, i to sive, i seća se kako je sedela na kauču, ovom istom, samo je bio drugačije presvučen, kako su je zvezdice istovremeno golicale i bockale, a najviše se seća razočaranja kad iz posuvraćenih čarapa nisu ispale zvezdice – a Naca ih je videla, i to u boji, videla je ljubičaste, roze i srebrne zvezdice – nego šuplji crni mrak.

Ali kad se mami zenice osuše, onda bude problema. Tada odjednom hoće da pobegne iz kuće u spavaćici, jer može da je stigne onaj čovek.

Naca ne zna koliko je dvesta evra, ali je jaka. Još dok su se igrale arjačkinje-barjačkinje, kad bi se ona zaletela u protivnički lanac, prsti bi se sami rasplitali pod pretnjom siline Nacinih šaka. Sad sama vadi televizor iz regala da lepo počisti prašinu ispod njega. Bez problema pomera i tešku komodu. To sada pomaže, jer može da savlada mamu kad krene da beži po kući, a onda čučne u ćošak i plače. Naca joj pevuši:

 Nano, boli me čelo.

Nano, boli me čelo.

Na čelo ti dukat met’o

Ej, nek te boli.

Kad se mama umiri, Naca uzme da pospremi po kući, jer ostane tu svašta razbacano i tada misli o onom čoveku što ga se mama onoliko plaši. Naca misli da je to možda njen tata. Kad je bila mala, tata je bio u inostranstvu.  Posle, kad je već krenula u školu, čula je da je stric jednom rekao da je tata na Novom Beogradu, kod Sava centra. Svakog dana, posle škole, čekala ga je ispred glavnog ulaza. Kupila bi fišek semenki i grickala ih, jednu po jednu, ljuske bacala u maramicu, sve dok ne bi došlo vreme da se mama vrati s posla, pa bi tada sela na sedmicu. Tata se nije pojavio, ali jednom se pojavio stric i rekao: “’Ajmo, Naco, nemoj da praviš problem”, a njoj su se prosule semenke.

Naca nije najpametnija, ali sve razume kad joj se lepo kaže, a posebno da ne treba da pravi probleme, pa više nije išla na Novi Beograd. Kad je videla da se mama sa stricem ljubi u usta, htela je i ona, ali rekli su joj da ni to ne sme. Posle je i stric nekud otišao, možda isto u inostranstvo. Ne može da se seti nijednog drugog čoveka od koga bi se mama toliko plašila.

Naca zaista ne pravi probleme. Možda samo onda kad je išla s mamom na glasanje, a pre toga je čula da komšinica kaže – jednom ko nijednom. To joj se dopalo, jer joj se učinilo tačno. Mama je rekla:

 “Ovi što glasaju protiv – ili su besni ili imaju neke ideje. Evo, da te pitam, imaš li ti neku ideju?”

Naca se zaprepastila, naravno da nije imala nikakvu.

 “Onda zaokruži jedan”, rekla je mama. Naca je, ipak, zaokružila broj dva, misleći da je jednom ko nijednom i da mama neće saznati, a ako i sazna, reći će joj da je dosad uvek glasala za vlast, pa, eto, valjda vlast neće zameriti ako Naca jednom glasa protiv. I ništa se nije desilo, sve dok nisu došle kući i mama rekla: “Doći će sutra po podne žena iz opštine.”.

Te noći Naca je sanjala kako gleda televiziju. Dvoje sede u studiju i nešto pričaju, a dole, u dnu ekrana, tamo gde se ukrug vrti ispis najnovijih vesti, tamo sada ide samo jedna vest:

Naca je glasala za dvojku, a nema nikakvih ideja.

Kad se probudila, shvatila je da ne može ni da trepne, ni prstić da pomeri, samo je ležala i gledala u plafon, oduzeta od strave.

Žena je došla i donela grobcrni džemper umoljčan na više mesta. Naca je prethodno izribala celu kuću, pretresla i plakare i viseće elemente u kuhinji, uglancala i čaše i pribor za jelo, ne bi li joj se nekako umilila, ako bi ova iz tašne izvadila listić na kome je Naca zaokružila dvojku. Ova to, međutim, nije uradila i pravila se da ne zna ništa o glasanju. Kad je došla da podigne džemper, Naca je i zavese oprala, a žena iz opštine se opet napravila luda, samo se oduševila kako joj je džemper sada kao nov i častila je bombonjeru.

Dobro je, pomislila je Naca, izgleda da ovo jednom ko nijednom, nekako radi.

I još jednom je, zamalo, napravila problem, malo iza toga, kad je mama  poželela da je uda.”Lakše bi ti bilo, Naco, da imaš nekoga.” Naci ni ovako nije teško, ali pristaje da se uda. Nije joj do udaje, ali volela bi da ima bebu, a to je nekako povezano. Treba da im dođe momak, da se upozna s Nacom, pa su je mama i komšinica za tu priliku ofarbale. Nisu je šminkale, jer joj je osećaj šminke na licu toliko neodoljiv da se samo pipka, pa se sva umaže. Kad se pogledala u ogledalo posle farbanja, malo se trgla i pitala: “Šta ste mi ovo uradile?”

“Izvini, Naco, nije se dobro primila”, rekla je komšinica.

 “Vratite me na staru Nacu. Stara je bila bolja”, rekla je Naca. Komšinica je otrčala po novu farbu da se boja ujednači i Naca zadovolji.

Kad je momak došao, Naca je otišla u kuhinju da mu skuva kafu, a mama za njom. Ljutnula se što joj visi nad vratom, kad zna da ume da skuva besprekornu kafu, srednju jaču, kako je i tražio, ali mama joj je u uvo sasula: “Ne daj da te dira dole” – i otišla nešto da završi.

Naca je srednju kafu i pitu s višnjama stavila pred momka i jedva čekala da momak počne da je pipa dole, jer je dosad niko nije pipnuo, samo sama sebe i svidelo joj se. Tako je sad čekala da je pipne, ali on je navalio na pitu s višnjama, kafu je jedva srknuo, a Nacu nije ni pogledao.

“Jesi li ti pravila pitu?”

Naca više voli da čisti, nego da kuva, ali mama je neumoljiva i naučila ju je i da kuva. Zna da napravi i supu, i boraniju, i šnicle u sosu, i gibanicu. I pitu s višnjama.

“Najviše volim pitu s višnjama”, rekao je pogleda uprtog u pod, te mu je Naca donela još jedno parče.

“Ako hoćeš da me pipneš, neće biti nikakav problem.”

Ali momak je nastavio da bulji u pod, te je Naci bilo drago što je sve temeljno očistila.

“Kakav je?” pitala je majka.

“Nevaspitan”, rekla je Naca.

“Šta je radio?”

“Smrdi na luk i masna mu je kosa.” Što je, doduše, bilo tačno i što bi mu oprostila, samo da je bio ljubazniji.

Nikad se više nije pojavio, a inostranstvo niko nije pominjao. Izgleda da je rekao neku ružnu reč o Naci, jer je čula kako mama i komšinica pričaju kako je sve što je rekao, o sebi rekao i kako se poštenje danas uopšte ne ceni.

Naca nije razumela u čemu se sastoji njeno poštenje, jer izgleda da je ona poštena. Nije joj jasno ni šta je, uopšte, poštenje. Mama izuzetno ceni prozor na kupatilu koji drugačije naziva prirodna ventilacija i smatra da je to veliko bogatstvo, pa Naca dovodi u vezu to dvoje. Ko je pošten, redovno se pere i ne smrdi, pa je zaključila da je momak i nepošten, osim što je nevaspitan.

Koliko zna, drugih problema nije pravila.

Sad mama neće da se kupa. Mora s njom polako, da ne primeti. Najpre ugreje vodu na šporetu i sipa je u veliku kantu, pa je rashladi koliko treba. Skida mami suknju, pa bluzu, pa donji veš. Mama ne nosi prsluče. Usput se skida i Naca. Spusti poklopac WC šolje, prenese mamu u kupatilo. Namesti se na šolju, a mamu posedne sebi u krilo. Lončetom zahvata vodu iz kante i poliva mamu po glavi. Mamina glava ubrzo obraste u šamponsku krunu, a Naca je šašolji iza ušiju, trlja joj nabore po vratu i trbuhu frotirskom rukavicom, sve dok se mamina koža ne zarumeni. Onda mamu osovi na noge, pa prelazi na guzove i maminu sramotu. Sramota je obrasla dlakama, kao i Nacina, samo su mamine bele, a Nacine šarene. Iz mamine sramote se rodila Naca, a iz Nacine niko. Umotava mamu u peškir, celu, kao u čador, pa je prenese u sobu, lako kao da je mače. Vrati se u kupatilo da posuši pod. To se mora odmah, jer u uglovima kupatila ima pokoja odvaljena pločica, pa Naca, iako pazi da voda ne prska do zidova, zna da bi to mogao biti problem, te krpom tera vodu u slivnik.

U sobi zatekne  malu mamu u šatoru iz koga ne želi da izađe, baš kao mala beba. Kad je osuši, celu je izmaže pavlovićevom i obuče joj čist veš i spavaćicu. Naca zadovoljno udahne svež mamin miris. Dok joj suši kosu, pevuši:

Nano, boli me lice.

Nano, boli me lice.

Na lice ti rumenice,

Ej, nek te boli.

Dok je češlja, mama nekad kaže: ”Ispleti mi pletenicu”, pa joj Naca prstima uvrće pramenove retke kose, koja dopire jedva do uveta, a mama se osmehuje, zadovoljno zabacuje glavu i Naca zna da to na glavi oseća težinu pletenice i da u tome uživa. Ako nije bio dobar dan, mama bi je bezubim ustima grizla i pljuvala, ali na kraju bi se umorila i prestala. Uvek na kraju prestane. Kad postane baš gadno, kad se bacaka i ruši stvari, tada zove komšinicu. Ćerka joj radi u Hitnoj i kod nje je bočica na kojoj piše haldol. Kad bi imala ćerku, tako bi se zvala. Mala Haldolka. Taj lek ne stoji kod Nace, iako ona ne zna zašto, ali neće da pravi problem, tek, mama posle toga dugo spava.

Kad je dobar dan, idu u šetnju. Naca se zagleda u oči prolaznicima da utvrdi status zenica. Ne zna je li ova mamina bolest zarazna ili je to tako, kome se zalomi. Zasad svi imaju sočne zenice, pa joj lakne.

Odjednom, pred njima se stvorio automobil. Nikad nije videla takav i znala je da je ovaj poseban, znala po tome što ju je oblio talas vrućine, sve dole, do sramote, iz koje je curnulo. Naca zna da se automobili prave u fabrici, ali ne i ovaj. Nikad nije videla ni ovakvu boju ni liniju. Kao uprženi šećer, kao med… Od neba uvek zavisi kakva će biti slika. Nekad se desi da se nebo naročito namesti i zaplavi, pa se dole sve zgusne, a sad je razmaklo ljude i drveće da napravi mesta da ovaj auto s njega kapne, bila je u to sigurna. Auto ima plave tablice, a takve plave boje nema ni na ulici, ni u crkvi. Nema je ni među njenim vunicama i koncima koje drži u korpi za plavo. A sa obe strane tog plavog sijaju žuta sunca gustih trepavica. Ukazao se samo kratko i glatko je kliznuo gumama boje najtanje bele kafe, čim su kročile na prelaz.

“Rivijera…” rekao je muškarac na semaforu. Medena mašina ima ime. Drugi muškarac se složio. “ Da, rivijera.”

Naca nema svojih reči, nego mora da se oslanja na najpristupačnije i najbliže, jer ova dvojica izgovaraju još jednu reč, koju ne razaznaje. Budva rivijera… bulka rivijera… bajka rivijera… Nije, Borča rivijera… Rivijera sigurno, i nešto na “b”.

Ona bira Borču i sve vreme šetnje u sebi ponavlja Borča rivijera, Borča rivijera, plašeći se da ne zaboravi. Borče će se setiti, samo da zapamti tu rivijeru, a mora zapamtiti ove reči, jer one su udica za ovaj san koji je prošao ulicom i ona želi da ga ulovi, da ostane njen. Borča rivijera, mora da zapamti. Naca shvata da su reči važne, jer mogu da dozovu sliku, a kad dozoveš sliku, može da ti bude lepo.

A onda više ništa nije lepo. Naca je o smrti učila od čuvarkuće. Ćerka čuvarkuća rodi se iz majke i čim izraste, majka umre. I stalno tako. Mami se ušiljio nos i samo drži oči zatvorene i teško diše. Naca zna kako da joj ugodi.

“Slobodno umri, mama, nije nikakav problem. Ja sam se udala. Imala sam venčanicu, sašila sam od one lepote sa pticama i cvećem. Zamisli, tata mi došao na venčanje. Muž mi miriše na ljubičice i zaposlen je za stalno. Imamo troje dece. Klijenta, Dizajnera, i malu Haldolku. Haldolka liči na tebe. Nemirni su, ali ja stižem da kuvam i sve držim čisto. Našla sam svoje reči, sve znam kako se kaže. Imam i školu…”

Mama je posluša i umre, a Naca ne plače. To što mame više nema do te mere sve menja da je i Naca koja je gleda iz ogledala neka druga Naca, kao onda kad su je ofarbali. I ta druga sada ne može da plače.

Svake nedelje ide na groblje. Kupi cveće na pijaci, lepše je nego u grobljanskoj cvećari; uglanca ploču i stavi na nju buket, onda se malo s mamom popriča.

Ove nedelje nosi šeboj. Ubi’, ubi’, ubi’ udbaša, udbaša, udbašaa… Trgne je buka iz bočne ulice. Kad virne preko ramena, vidi da su četvorica momaka u kapuljačama okružila jednoga. Taj u sredini jeste komšija udbaš, Naca ga je odmah prepoznala. “Udbaš, iz udbaške porodice”, mama je to izgovarala sa neobičnim uvažavanjem, kao da udbaška porodica ima i poštenje, i prirodnu ventilaciju, i dvesta evra. Komšija udbaš ima goluždrave noge u bermudama, bele i tanke, i Naci je tih nogu žao. Liče joj na mamine, kad bi izvirile ispod bademantila. Kapuljaši su u trenerkama. Oni viču to Ubi’, ubi’, ubi’, ali samo ga gurkaju, kao mačka miša, ništa više od toga.

Da im se nisu osušile zenice? pomisli i prestravi se. S leđa priđe jednom, nežno ga dodirne po ramenu, jer hoće da ga prenese odatle, ako treba. On se okrene, zaurla: ”Beži, nakazo” – i gurne je. Naca to ne očekuje i padne, udari se u kuk i lakat, a šeboj se sav prospe. Boli je, ali nek je boli; rekao joj je nakazo, ali i tu je reč već čula; šeboj joj je prosuo, ali neka i bačenog šeboja – videla je da su mu zenice sočne. A komšija udbaš samo gleda, trepće i znoji se, kao Naca onda kad je sanjala strašan san. I Naca više nema vremena za razmišljanje, nema kad da vaga jednom ko nijednom, niti hoće li ovo napraviti neki problem –

ove gole noge u središtu kruga treba odbraniti od sočnih zenica koje hoće da ih povrede. Udara nogom u sramotu prvog kapuljaša. On posrne. Drugi je udara pesnicom u lice. Žižcrveno sukne u oči. Naca bije glavom, obnevidela. Ne zna da to ume, ali oseća da ona snaga kojom podiže komodu služi i za ovo. Na ruke ti divne grivne, na grla ti ogrlice, na uši ti obolceto, na lice ti rumenice, na čelo ti dukat met’o, na glavu ti karamanka… Nacino telo radi u ritmu, disanje radi samo, ruka radi sama, rasteže dugačku nit, samo što na njenom kraju nije iglica nego šaka, svom snagom je zabija u stomak, u glavu… Drugi kapuljaš pada kao podmazan, pada, kao da se kliza na ledu. Treći pada poslušno, posle prvog udarca, samo da se skloni iz ove situacije. … Ej, nek te bole. Kako nije znala da je ova pesma ovako besna? Četvrti se pokloni i pobegne.

Udbaš grli Nacu. Briše joj krv i znoj sa lica.

“Naco”, kaže joj, a noge mu se još tresu,”’ajmo negde, Naco. Vodim te negde gde najviše voliš.”

Ona zna gde bi najviše volela.

“Ja bih…” ali ne može da se seti one druge reči, udica je spala s niti koja spaja reč i sliku, “ja bih… U Borču.”

I rasplače se.

– nagrada “Laza Lazarević” za 2024. godinu, za najbolju neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku, u organizaciji Kulturnog centra Šabac –

___________________________________________________________

IVANA BULATOVIĆ diplomirala je na FDU, u Beogradu, 1999.
Zbirka „Ruska i druge priče“, objavljena je u Nolitovom izdanju 2009. Objavljivala je priče u „Koracima“, „Poljima“, „Sarajevskim sveskama“, „Gradini“…
Roman „Praćerka“, objavljen u izdanju Partizanske knjige 2021.
Drugu nagradu za priču, na konkursu “Ulaznica”, gradske narodne biblioteke “Žarko Zrenjanin”, u Zrenjaninu, osvojila je 2023.
Dobitnica je nagrade “Laza Lazarević” za 2024. godinu, za najbolju neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku, u organizaciji Kulturnog centra Šabac.
Živi u Beogradu.

 

Nemoguć je Srpski jezik, nemoguć! A ja sam učinila maximum eforta. Maximum! Za sve je kriva tetka Desa, oću da ti se na nju zažalim. Svi priča kako tetka je još jedan majka, a moj tetka jedinica, Desa, na mene je ozbiljni terorista, što na mene pravi veliki strogoću i strah od vladu. Nije to samo od sad, kad ja sam na rehab, nego je i od kako sam bila mali ja, ona je na mene vikala uvek, nemoj tako, nego ovako, i stani, Dana, prava leđa, Dana. I na letnji praznik kad dođem, samo je baba Savka umela lepo mene da kaže, a tetka nije. Ja sam i sad pred nju kao neki lopov, a ona se na mene opunomoći.
Ti znaš da se naša Joca odlučio za brza ženidba. Tetka je rekla da je tako odlično, i treba da se ženi pa posle nek vidi kako će. On se vratio iz Kovilj, gde njega su izbegnuli tetkini detectivi da ne bi otišo u zatvor, zbog nešto pogrešno što je radio. I još smo na pitanje: Gde je Joca, pred svet odgovarali: Joca je u Erasmus, na razmenu. E mlada je isto bila odsutna iz Beograd i isto je bila u Erasmus, samo ne znam tačno u koji. Mlada je Mila Stanimirović, tetka je rekla da odlično je što neka oće da se udari za Joca, a još je njen tata umnjak. Ima i potvrdu da je umnjak jer je Academic u Academia, pa je to mnogo bolje nego da je našao neka iz provinciske Srpske zemlje, a njih je pun grad što oće da se udare za Beograd. Ona neće da se meša u porodica, ali njoj je drago što prijatelj je umnjak. I da mu je tata bio Đeneral, ali ona neće da se meša. I da je prijateljka Janja teška na pare, pa zovu nju trtica Janja. Tetka misli, da i kad Janja ostane sa Academijsku pensiu, da neće deci ništa da daje, nego sve će opet tetka, ali njoj nije teško. I mlada objavljuje dizajne pod ime Grand Mal, al to Joca zna.
Još je rekla da će da ide u Komercionalnu banku, da stavi uže na njen vrat, ali da svadba ima da bude na Kalemegdanska terasa, da svi vide kako nama je krenulo. Svi dobili smo raspored šta će ko da se zaduži, a ja sam dobila da održim nazdravicu sa stranu naši iz Chicago. Rekla je: „Ti da kažeš – Želim naši dragi mladenci dugo i uspešno bračni život. BEZ GREŠKU.“
Mene je prvo bilo žao što mi nije dala neki veći zadatak, što bi neki pravio greška u tako male reči. Ali, kako se primicalo svadba, mene je počela da uzima sumnja da bi ja mogla da sagrešim. Prvo nikako nisam mogla da kažem bračni nego samo mračni. A kad namestim usta na b i kažem bračni, to mi pređe na druga strana i onda kažem bludenci, bledunci, sve kako nije dobro. Čak sam išla i kod Maya, da me nauči, a ona me gleda i kaže: Labialni. Pa znam i ja da nije djoka nego da su slova, ali kako da ne sagrešim u m i b. Ona kaže, napiši i to sa ruku, nemoj u telephone. I ja pišem u svesku, pišem na ruku, grebem po zidi da naućim, a posle kad se to ćita, opet pola piše mračni, a pola bračni. Neće ni da se napiše!
Ja sam se tako od to isteretila, da pred svadba nisam ni spavala, samo želela srećan bračni na naši bludenci i srećan mračni naši mladenci. I kad je došla Saborna crkva, ja sam bila srećna što pop ima onoliko dugačku popsku stvar da radi, pa neće skoro nazdravice, da mi se namesti b i m u pravi način, i posle dok smo se peli uz Terazisku visoravan, ja gledala sam ako ima neka šuma ili pustinja da se odnesem. Kad smo došli u fina kafana, mene je bilo isto drago što će da dođe i matićarski ofisir da i on nešto priča, da ne moram ja.
Ispratili smo i njega, on je nešto lepo pričo da treba da se paze svaki dan i da budu na njihovu ljubav ljubomorni, pa mi se nešto zavrtele suze od tako divan ofisir što ume tako ljubavno da priča. To može da se nađe samo u Srpski, u America tako ne znaju, da ti ne pominjem Vegas. Tu je bila po čaša champagne svakome, a rakija I vino sami teće. Konobari počeli da unesu mezze I salate. Bilo je I proja I gorski sir I prošute razne I pite, a onda sam bila ja.
Svi stojimo, chef od ritual pravi znak na mene, mene kucaju zubi. Sad tek ne znam ni m ni b.
Lepo počnem: „Želim naše mlade četnici dugo I uspešno…“, tu stanem da namestim usta na b, ali dešava se nešto vrlo čudno. Svi se u mene zabulju u mrtva tišina kao da već znaju da ću da ugrešim. Došla je smrznutos. Ja nameštam usta na b, ali neće ništa da izađe. Ovaj pored mene što stoji uzeo zalogaj salatu, kupus dlake vise iz usta. Konobar što sipo je vino, napunio čašu I sipa I dalje, vino toči na cipele I na pod, ženi od preko put ispada viljuška na pod, ćuje se zvec, cameraman odlaže camera I zato više nema snimak, samo svi gleda u mene u velike oči I usta, sve dok se Mila Stanimirović, udato Janković ne uzburka u daljinu stola, izroni iz čipku I talasi, naduva se u jednu stranu, menja vetar u ramena da uvati zalet, pa opaljuje našu Jocu iz dubina beli nežnos: „Nisi tako pričo!“ Joca pada I izbacuje nešto belo, mislimo zub, ali to je bio slinac. Tu se prekida začaranos, sad počinje svi da viče I da se vata za glava, toliko je to bio dobar šamar. Mila skače I ide preko sala na vrata, prijateljka bode prijatelj u rebro, šišti: „Radi nešto, nešto čini.” Akademik tegli sako za lapele, da mu ne odleti, namesti debeli glas, sopti: „Neće moći!“ Kreće I on na vrata, u pratnju prijateljka. Tetka Desa gleda na koju će stranu, štikla bira nazadačke kosimičke, i pada kao svetinjak.
A ja još ništa nisam zagrešila.
Pritrčim kod tetka, podignemo nju I stavimo u stolica, a na drugu joj dignemo noge. Ona kaže: „Gotovo, gotovo, gotovo je. Pustite mene neka umirem. Dajte mi da skočim sa terasu.“ Mi joj ne damo da umre ni da skoči. Stanimirovići napuštaju kafana. Tetka gleda mene I krklja: „Što si rekla ćetnici?“
„Da bude bezgrešno! Nisam ništa rekla, samo sam pausovala. I što su sad problem ćetnici?“
„Stanimirovići su partisan“, viče Marica, dok stavlja na tetkina glava rakia salvetu.
„Partisan? Nije naš narod? Rekli ste da mu je tata Đeneral.“
„Nije Đeneral, nego General!“
„To je isto.“
„Nije isto! Drugo je!“, viču I Marica I tetka u ropac.
„Ali izgledaju normalno, isti su kao naš narod!“
„Propalo je, propalo, pustite me da skočim!“, viče tetka, otužna. Kako je mene tu bilo teško, Mama. To je samo jedno slovo, a razlika je u ceo svecki rat. Bilo mi je žao, da je sve tako propalo zbog slovo, iz moj maximum.
„Kako su Stanimirovići partisan, kad su baš lepo se ponašali u crkva. Niko nije ubio pop, ni upalio crkva. Ja sam u šok.“
„Rekla sam ti da zovemo Božo Koprivica, da malo izjednačimo“, kaže Marica na tetku.
„Jebo tebe Božo Koprivica“, kaže tetka I počne da se rasplače. Tetka rasplače! A nije znala! Mene je to bilo da ruši se grad! Ja onda uzmem njena ruka I počnem I jada rasplačem se, da joj pokažem. Shit, shit, shit, mislim. Otvorio se veliki abis I širi se, čim zazivaju hrabri vatrogasac što ga nema. A možda može da se ispravi, ako ja sam hrabri vatrogasac.
„Šitina“, kažem I osetim da se mene vraća moj snaga.
Odem kod muziku što ne zna da li da svira ili da ne svira.
„Daj microphone.“ Oni daje I ja vičem testing, testing. To se čuje kao testis, testis, ali svi u mene gleda.
„Uplatite vaša pažnja, molim ja vas. Mene jebe labialni, to je problem. Tela sam da kažem: Želim naše mlade četnici I partisan dugo I uspešno kolaboracia.“
Dobila sam aplaus I smejanje. Muzika svira tuš, ja se klanjam I svima šaljem poljupci. Doduše, u moje se iskrene reči umekšala magla što se dizala iz vruće braon prase što se upravo unelo na ramena obadva konobari. Za prasetom ide Joca I drži pod ruku Mila, a na obraz mu još zalepljen print u oblik crvena Europe. Muzika je odma svirala svadba, svadba, svadba, svadba, a ja sam u maglu od prase I svadba, svadba, opet osetila duhovnos. Kao da sam krenula da padam u onaj abis, I povukla iza sebe I sve druge, a onda sam se zaustavila, na ivicu terase, I sprečila se katastrofa. Odličan je taj osećaj, kad se iz veliki napetosti dođe u smirenje.
Tetka je došla I rekla: „Deco!“ Opet je počela da rasplače, a nešto su joj porasle ruke, pre nisu bile ovolike, jer grlila je sav trojica nas, Joca, Mila I mene, do ugušenje. Njena suza je njoj rekla najlepša reč što je za mene mislila, ceo život, ali nije znala da je nađe, do sad.
„Mila ćerko“, tako je mene šaputnula.
Nikad nisam bila tako pofaljena.
A onda se prijatelj akademik napio u najveću brzinu. Ispalo je tako, da on kad se napije, onda misli kako je Pukovnik. I onda sve pohorava, konobari, muzika, gosti, sve. On je pohorio muzika u pravu horsku liniju, da mu sviraju Od Vardara, pa do Triglava. To lepa je pesma, I prvo svi su s njim zapevali, a kad je došlo do rifrejna, Yugoslavio, Yugoslavio, on je u zelenu kiselu flašu stavio kašiku što je ostala od salate I udaro flašu o sto u ritam, a kašika je zvoncala o flašino grlo. Drugi put je opet tražio, I opet svi su pevali, ali već bilo dosta je. Treći put je već počelo oko njega da se prazni, a on da plače, kad je došlo Yugoslavio, Yugoslavio, jer se seća kakav je bio comunistički teror u Yugoslavia, dok trtica Janja iskoristila je servietu da obriše mu ćelavos I oči.

_________________________________________

IVANA BULATOVIĆ diplomirala je na FDU, u Beogradu, 1999.
Zbirka „Ruska i druge priče“, objavljena je u Nolitovom izdanju 2009. Objavljivala je priče u „Koracima“, „Poljima“, „Sarajevskim sveskama“, „Gradini“…
Roman „Praćerka“, objavljen u izdanju Partizanske knjige 2021.
Drugu nagradu za priču, na konkursu “Ulaznica”, gradske narodne biblioteke “Žarko Zrenjanin”, u Zrenjaninu, osvojila je 2023.
Dobitnica je nagrade “Laza Lazarević” za 2024. godinu, za najbolju neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku, u organizaciji Kulturnog centra Šabac.
Živi u Beogradu.

Moj sin zaboravlja srpski.
Kad se dopisujemo u mesindžeru, pa napišem, recimo: Taj je lud kao beli konj, on se čudi: Šta ti je to? Kakav beli konj?
Ne pita, zapravo, rečima, samo u poruci pošalje:
?
U našim dijalozima uvek ima poneki znak pitanja.
Sin mi je otišao na zapad, nije se zaustavio sve do Zapadne obale, a iza nje nema više ničega. Samo kažnjeničke kolonije. On nije prvi iz porodice koji je dotle stigao. Tamo se zaputio i mamin stric, oko Prvog rata, da radi u rudniku. Nije se vratio ni da se kopa, upozorava me majka. Amerika je loša. I na to me upozorava.
A kad je moja mama bila mala, Amerika je bila dobra. Iz Amerike su stric i strina koje nikad nije upoznala, pedesetih godina u crnogorsko selo slali pakete sa konzervama kafe u zrnu, kutijama keksa, mirišljavim sapunom, nekad čak i igračkama za decu. Jednom je iz paketa prosinula lakovana cipelica za devojčicu. Mami je stalo srce od lepote. Bila je ko malo sunce. Onda od strepnje hoće li joj cipela biti dobra. I bila je taman. Jedino nije bilo druge. Tada joj je srce stalo treći put.
Druga đeca nemaju nijednu, opominjala ju je majka, što je bilo tačno, ali neutešno. Mora da je negde usput ispala jer niko ne krade samo jednu cipelu, zaključili su. Tako je mami iz američkog paketa stiglo pola sreće. Čvrsto se držala dobijene polovine, pa su zajedno spavale, mama i rasparena sreća. Mora da mi je rekla za tu tugu čim sam progovorila, jer tvrdi da sam je, gledajući neki film, obavestila: „Hajdi ti je uzela cipelu”, a ona se zapanjila kako sam je prepoznala, jer jesu bile iste.
Reci mu da potraži svojtu, uči me majka.
Moj sin je odlučio da potraži devojku. I našao Sesil. Pametna je, zanimljiva i voli muziku. Sve je kako treba. Veza cveta. Mnogo su slatki. Kad pošalje sliku sa Sesil, srcujem sliku i poruku. Pozdravljam Sesil i ona mene. Jednom smo se čak nakratko i videle preko skajpa. Stidljivo je rekla: „Hi”, a meni je ispao upaljač iz krila kako sam skočila, jer bilo je nenadano. Mislila sam da sam ostavila loš utisak, jer em sam skočila, em je videla da pušim, što ukazuje na svakovrsnu niskost. No, nedugo potom, uprkos pušenju i skakanju, dobila sam poruku:
Rekao sam Cecile da ti pišeš. Pita imaš li nešto na engleskom i kakva ti je recepcija?
Ovo sam shvatila kao da mi je Sesil oprostila pušenje. Zahvalila sam na zanimanju za moj slučaj i odgovorila da ništa moje nije prevedeno na engleski, a da me od recepcije zanima isključivo večnost. Tako sam nekako napisala. Mislila sam da sam se izvukla.
Odjednom, bez ikakvog uvoda stiže poruka:
Nisam ti rekao, Cecilina majka je nobelovka.
Čitam prvi put, dišem, pušim, prošetam se do kuhinje da popijem gutljaj vode, uzdahnem, brojim unazad, pa čitam ponovo. Piše šta piše: Sesilina majka je nobelovka. Zaboravio je da mi spomene. Ne znam odakle mi snaga, ali srcujem i ovu poruku, računam da je tako najpametnije.
Ova sitnica baca sasvim novo svetlo na Sesil i moj život. Nije mi rekao iz koje je oblasti nobelovka, ceni da mi njeno ime ništa ne znači, kao i da su mi sve naučne oblasti podjednako nepoznate.
Književna nobelovka nije, računa da bih to znala, i predstavio bi mi je imenom: Sesilina majka je Olga Tokarčuk. Ovako je samo nobelovka, a ime je za posvećene, koji umeju da ga izgovore sa razumevanjem.
Moj sin smatra da je istina ono što se objavi u časopisima Science i Nature. To je njegov Stari i Novi zavet u čije redakcije ima bezgranično poverenje. Smatra i da se ljudska pamet meri Hiršovim indeksom. Ako si nešto pametno rekao, onda te je već neko citirao. Ceni laboratorijski izmerene reči, zgodne za uklapanje u tabele, rastvorljive u nule i jedinice od kojih kodovi oživljavaju.
Kad bi ga neko postavio za kapetana Nojeve barke, garantujem da bi tamo mogli da uđu samo oni sa najvišim Hiršovim indeksom. I nobelovci, naravno.
Sve sam to znala. Ono što mi nikad do sada nije palo na pamet, bilo je da bih ja ostala da se davim sa ostalim neznabošcima, a Sesilina majka bi mi mahala s palube.
Već se davim.
Reci Sesil da ti je majka umrla, nego si zaboravio da joj kažeš.
Taman da pritisnem send, a stiže sledeća poruka:
Sesil je potvrdila. Dolazimo zajedno u Beograd za Božić. Očetkaj malo tvoj engleski.
Ne daju mi ni da umrem.
Moj sin od mene očekuje da ga ne brukam pred Sesil lošim engleskim. On je izuzetno organizovan. Pošto je sada jun, daje mi celih šest meseci da usavršim engleski. Zamera mi što pogrešno koristim članove, mešam predloge i priloge, a koristim reči koje nisu za moj gramatički uzrast. U laboratorijama mrze takve organizme što se nepravilno i nepredvidljivo ponašaju jer kvare rezultat eksperimenta. Šest meseci, to je ceo semestar. Za to vreme, sem ispravljanja engleske gramatike, mogla bih i da napišem roman, dam da ga objave i dobijem dobru recepciju. Sesilina majka za šest meseci sigurno dovrši eksperiment ili reši jednačinu ili popravi reaktor ili šta već rade nobelovci koji ne izmišljaju za platu, a kad objavi rezultat šestomesečnog rada, ceo svet stane mirno i sluša šta je novo rešila.
Daj malo masti iz lakta. Glasi sledeća poruka. Sokoli me da budem dostojna budućeg srodstva. Zastideo se majke! Sad ću da mu jebem mater, onu dečju! Kako se to bes zgrudva u brabonjke, pa ne može da prođe kroz jagodice na prstima, ne znam, jer vidim da sam otpisala:
U srpskom nema masti u laktu. Toliko.
‘Eto, nemam s kim da pričam srpski, pa nekad pogrešim’, odmah odgovara.
Kad je bio mali, grešio je u govoru, morao je kod logopeda.
Dislalija, koju mi je otkrio sistematski pregled. Meni je zvučao savršeno.
„Kako se to ispravlja?”
„Govornim vežbama za ’l’.”
Pouzdajem se u intuitivno znanje.
„Znači – Lipo li je, lipo li je, na lažini morskoj ležat’…”
Logoped se samo izbečio i čak ništa nije ni rekao, samo mi je tutnuo u dlan cedulju ispisanu štampanim slovima.
U bokalu je mleko. Kiša lije kao iz kabla. Lov na lavove je vrlo opasan.
Tri puta dnevno po petnaest ponavljanja.
Kontrola za tri meseca.
Sedmogodišnjaci znaju ko je dobio, a ko izgubio u okršaju.
„Zašto si žeuea da uežiš na morskim uažima?”, odjednom čujem svako ‘l’ koje nedostaje. Kako dosad nisam čula?
„Nisu to laži, nego lažina.”
„Šta je uažina?”
Ne znam šta je lažina, ali sećam se da je baba, kad ujutru potpiruje vatru, šporet najpre čistila od lužine. Preblizu stoje te dve reči, tako da…
„Lažina je morski pepeo.”
„To je mekano”, osmehuje se sedmogodišnjak koji još spava sa plišanim kucom.
‘U bokalu je mleko. Kiša lije kao iz kabla. Lov na lavove je vrlo opasan.
U bokalu je mleko. Kiša lije kao iz kabla…’
Stavi jezik na prednje zubiće, nemoj da ga zavrćeš na nepce.
Vidi kako je „л“ levoruko. „L“ je lakomo. U bokalu je mleko.
„Baka kaže mlijeko, može li tako da se vežba?“
U bokalu je mlijeko. „Baka govori mliječni jezik.“ I to mu se dopalo. Prevrtao je „ije“ po ustima kao orah.
Na mliječnom jeziku lavovi su postajali „lijavovi“…
Kiša lije kao iz kabla. Ovo je dosadno. Ima ui još negde „u“? Za glas koji je ispuštao tom prilikom, zapravo, nema znaka u Vukovoj ortografiji.
Što ne znači da majka neće naći zabavno „l“.
Lubenica je uzaludna. Lepo pliva Ledi Lamar. Lipov lad je šaren, ali je i zelen.
Ponavljali smo tri meseca i nismo oterali dislaliju. Jedino što ja više ne znam da kažem Hedi Lamar, previše sam vežbala.

Sesilina majka će, uoči Božića, biti na konfrenciji u Budimpešti. Došla bi da vidi Sesil, a kaže i da nikad nije bila u Beogradu. Dolazi i prijateljica!
Aoh! – jeknula je najdublja struna iz dubina moje rođene ijekavice, da me podseti da se duševni potresi samo na njoj mogu izraziti.
Srce kuca, kuca, kuca, pa zaboravi. Neće da otkuca, čeka.
Onda se javi, ali sa pogrešnog mesta, odozdo. Zakačilo se za vita rebra. Za lakat.

Kako mi se čini Ivana? Teška je žena. I puši.
Kad sam je pitala zašto to radi, rekla je: „Zato što je kampanja obećala da pušači umiru mlađi. To bih želela da postignem. Da se podmladim pre smrti i utvrdim hoće li iko na ovom svetu održati reč.”
Oh, Sesil, spremi se za okršaje. Ivana će uvek želeti da bude u pravu.
Nadala sam se da će se Ivana ponuditi da me vodi u obilazak grada, ali to se nije desilo. „Šta mislite da se zajedno prošetamo Beogradom?”, podstakla sam je.
„Pusti Tita i hramove, nego da te vodim da igramo.”
Odvela me je u Cetinjsku, u majušni lokal gde puštaju pristojnu muziku uz koju igraju uglavnom žene. Ivana lepo igra i ja sam uz nju malo cupkala. Pazila sam da me ne udari, malo se previše razmahuje, a tamo je tesno.
Ivana čudno govori engleski, ali uglavnom je razumem. Tvrdi da i srpski govori čudno, iako se trudi. Kaže da je zgazila rođenu ijekavicu, kao što se skrca orah, ali ljuske je progutala i otada ima problem sa viškom želudačne kiseline. Nekad joj se ijekavica vrati iz stomaka, kao refluks. Podjednako loše govori i hrvatski i crnogorski i bosanski i sve jezike i zato igra. Glupa je na svim jezicima i igra. To joj je jedino pouzdano sredstvo izraza, tako kaže.
Sem što puši, Ivana ne pazi na ishranu. Za doručak jede burek. Za ručak ćevape. Za večeru tortu.
Sem ovsene kaše za doručak, jedem samo salate i to nervira Ivanu.
„Neki ljudi se goje od bureka. A neki od toga što im se bližnji uvlače u bulju. Ja se gojim od bureka.”
Učinilo mi se da u njenom tonu ima nečeg neprijateljskog.
Biće ti izazovno sa njom, Sesil.
„Kako bi bilo da nešto radimo?”, pitala sam Ivanu misleći da će predložiti planinarenje ili makar vožnju biciklom.
„Znam šta ćemo”, odmah je smislila. „Mogle bismo da sednemo u kombi agencije ‘Terra’ i da zapalimo u Mađarsku. To je samo malčice nelegalno, jer ta agencija nema dozvolu za organizovani prevoz putnika na teritoriji Evropske unije, pa kad nas na granici zaustavi mađarski policajac i pita šta ćeš ti u kombiju, moraš da odgovoriš da si vozačeva tetka! Onda će on da ti gleda pasoš, a tvoj je američki, pa će da mu bude sumnjivo, ali neće smeti protiv američkog pasoša. A ako krene da te izvodi napolje i drka, pa se ti pozoveš na nobelovsku privilegiju, cimneš američkog ambasadora iz Pešte, on doleti helikopterom, postroji mađarske carinike i policajce, natera ih da kleknu, a ti da prođeš sa ambasadorom, da ih šutirate u guzicu, a oni da viču kesenem sepem, a migranti iza žice i ja da gledamo i da seirimo.”
Nisam baš najbolje razumela šta Ivana predlaže, jer engleski joj zaista nije sjajan, a bila je i uzbuđena te sam odgovorila:
„Divna ideja, da idemo na izlet.”
„Jeste, na izlet”, rekla je i pozvala „Terru”.
Evropa je neobično mala. Samo pomisliš da nekud odeš i posle par sati vožnje, već si u drugoj zemlji, sa drugačijim dvorcima. Ivana je odlučila da idemo na izlet u austrijsko mesto Fucking. Da se tamo slikamo pored table na ulazu u mesto i da nam se nešto desi.
I evo nas, u „Terrinom” kombiju, čekamo da nam se nešto desi.
Mađarski policajac pobožno mi je udario žig u pasoš i brzo ga vratio, da nešto ne pokvari.
Jedva čekam da se nešto desi.
Da se nešto desi… Da se nešto desi… Da se nešto desi…
Zasad se ništa ne dešava. Vozač svako malo staje da zapali cigaru.
Pored nas promiču vetrenjače iz vetro-parkova. „Gori more, tope se planine…” Vozač kažiprstom dobuje po upravljaču. U kombi ulazi morski pepeo. Lažina je ljubičasta, kako bi drugačije i mogao biti obojen morski ostatak. Kroz prozor se pomalja beli konj. Trči uporedo sa kombijem. Galop se čuje kao ‘mast-iz-lak-ta, mast-iz-lakta’… Krilo vetrenjače probija kroz okno. Ubada posred grudi. Gume cvile ‘li-po-li- je, li-po-li-je’…Srce kuca, kuca, kuca… Na konju je žena.
„Pa to je Hedi Lamar!“
To nije Hedi Lamar, to je moja majka. Moja mlada majka raspuštene kose dovikuje s konja: „Nađi mi cipelicu, prijateljice. Lijevu. To je moja sreća.” Iz grive prosine nešto crno. Kao malo sunce.
„Ma to je Hedi Lamar. Valjda znam kako izgleda Hedi Lamar.”
„Hedi Lamar”, zadivljeno govore i ostali putnici. „Lepo jaše Hedi Lamar.”
Ti ne umeš da kažeš Hedi Lamar, zar ne, Ivana? Reci, Hedi, „h”… Jezik zavrni prema nepcu, ne na zube. „L” je likvid, „h” je bezvučno…
Hedi, Hedi, Hedi…
Srce kuca, kuca, kuca…
Po savetu lekara uzimam vanrednu dozu beta-blokatora.

Mama, ništa ne odgovaraš
Mama
?

– priča je drugonagrađena na natječaju/konkursu Ulaznica 2023. i objavljena je u časopisu Ulaznica, br. 265, 2023. –

________________________________________

IVANA BULATOVIĆ diplomirala je na FDU, u Beogradu, 1999.
Zbirka „Ruska i druge priče“, objavljena je u Nolitovom izdanju 2009. Objavljivala je priče u „Koracima“, „Poljima“, „Sarajevskim sveskama“, „Gradini“…
Roman „Praćerka“, objavljen u izdanju Partizanske knjige 2021.
Drugu nagradu za priču, na konkursu “Ulaznica”, gradske narodne biblioteke “Žarko Zrenjanin”, u Zrenjaninu, osvojila je 2023.
Dobitnica je nagrade “Laza Lazarević” za 2024. godinu, za najbolju neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku, u organizaciji Kulturnog centra Šabac.
Živi u Beogradu.