Tog jutra nebo je bilo prekriveno oblacima, bilo je sparno, vazduh se nije pomerao. Neli je ležala na svom krevetu. Istuširala se i mokra je ležala na leđima, tako da kroz prozor može da vidi mnogo neba, skoro celo. Njeno telo, s kapima vode na koži i mokrom kosom, vlažnom belom posteljinom i licem bez izraza, očima koje kao da su gledale uprazno, delovalo je zastrašujuće. Oblici i linije koje su ih iscrtavale, senke i svetlucave kapi vode, obećanje mirisa njenog daha, ukusa njene pljuvačke, i pomisao na dodir, paralizovali su Marija.
Tog jutra nebo je bilo prekriveno oblacima, bilo je sparno, vazduh se nije pomerao. Mario je ležao na krovu svoje zgrade i pokušavao da locira zgradu u kojoj je bila spavaća soba u kojoj je ležala Neli. Pokušavao je da zamisli šta ona radi, ako je kod kuće. Gledao je u nebo i pomislio da i ona možda gleda u nebo. Zamišljao je kako leži na krevetu, gola, zagledana u nebo, želeo je njene mirise i ukuse, toliko ih je želeo da je osetio nemoć, sva njegova snaga gorela je u toj želji.
Telefon na stolici pokraj Nelinog kreveta je vibrirao. Pisalo je ‘Mario’
– Ej.
– Šta radiš?
– Ležim.
– Na krevetu?
– Da. Reci.
– Radimo danas?
– Sad mislim na to. Ne znam. Tebi se radi?
– Da.
– Ajde onda, vidimo se tamo.
– Čekaj. Gledaš li u nebo?
– Gledam. Što?
– Nemam pojma, samo mi je palo na pamet da možda gledaš u nebo.
– Vidimo se posle.
Prvi put posle dva dana, setila ga se. Nije ni sada mislila o njemu, kroz glavu su joj prolazile samo slike, on kako vozi, njegov smeh, glas, ili način na koji izgovara neke reči. Onda se setila da mu je rekla da leži na krevetu, pa je pokrila grudi belom majicom. Uznemirio ju je. Ustala je, sela za bubnjeve i svirala. Prvo je udarala bez plana, nije vežbala, udarala je kako joj je dolazilo, zatvorenih očiju, i to joj je pričinjavalo zadovoljstvo, ali nije zato počela da uči da svira bubnjeve. Ritam. Nije imala osećaj za ritam. Melodija je za Neli bila sve, ritam je bio suvišan, ali i njen spas. Nije joj bio potreban za igru, bio joj je potreban da zaboravi sve. Dok je pokušavala da odsvira zadate ritmove, da na tačno određene načine razdvoji i uskladi kretanje ekstremiteta, u njoj nije ostajalo mesta ni za šta drugo, ni za delić bilo čega drugog, osim želje za savršeno odsviranom vežbom i koncentracije koja je zahtevala svu snagu njenog bića. Šta je to sve šta je zaboravljala, od čega se sastoji, da li ga se plaši, da li boli ili ne, da li je to još jedan hir ili joj je samo dosadno, to ne znamo, a možda ne zna ni Neli, ali vežba, i dok vežba, lakše joj je.
______________________________________________________
IVAN TOKIN rođen je 1971. godine. Do sada je objavio roman Najnormalniji čovek na svetu, zbirke kratkih priča Molekuli i M2 Multiverzum i knjigu Pas. Proza mu je prevođena na engleski, ruski, švedski i slovenački jezik. Radi kao kopirajter u advertajzing agenciji. Živi u Beogradu.
čovjek-časopis 