Tag: Ivan Tokin

KRATKA PRIČA IVANA TOKINA IZ ZBIRKE “PRVI IZLAZ ZA ROZARITO”, Laguna, Beograd, 2026.

proza

DOVLA

Sa vrha Olimpa, s jednog od vrhova vidi se plaža na Egejskom moru, vidi se prazan prostor pre te plaže, a na njoj stoji čovek, licem okrenut ka planini, tačno tako da mu nos pokazuje zapad, a leđima je, onako kako to mora biti, okrenut ka istoku.

On gleda pravo ispred sebe, i prema znanju koje je stekao proučavajući satelitske snimke pejzaža koji puca pred njim, pokušava u mislima da beogradsko naselje Stara Borča smesti baš na taj brisan prostor. Ne može da se kaže da bi to leglo baš na šraf, kako neki motori pasuju u neke karoserije automobila koje za njih nisu predviđene, ali leglo bi, možda bi moralo negde malo da se pritegne, negde da se doda ili oduzme, bilo bi verovatno tesno, ali uglavila bi se Stara Borča u podnožje Olimpa, između prvih padina i lakih popodnevnih talasa Egejskog mora.

Uglavila bi se, kad bi se neko potrudio. Taj neko morao bi da bude izuzetno sposoban, morao bi da bude moćan, neko ko može da prenosi naselja s jednog mesta na drugo, i naravno neko ko bi imao volju da to uradi. Ako bi imao takvu volju, i takve vanserijske sposobnosti, on bi možda Staru Borču smestio baš na mesto ispred ove plaže. Sigurno bi primetio da Stara Borča nije bila tako blizu Dunavu kao što je sada blizu moru, na tom mestu, ali on ne bi cepidlačio, on bi dobroj Borči pod noge bacio talase Egejskog mora.

A onda, kad bi se to sve baš tako desilo, onda bi se kuća čoveka poznatog po nadimku Dovla, našla na samoj obali mora. Ako ga za trenutak zamislimo tog prvog jutra posle velikog transfera, u krevetu, mamurnog, tog čoveka, alasa od 128 kilograma telesne mase i 190 centimetara visine, kako otvara oči i svega mu je dosta, i Borče i tog kreveta i celog komšiluka i svega što je u životu video, a naročito njega samog mu je dosta. On bi odmah po buđenju bio svestan da se nešto promenilo, ali to ne bi bilo prvi put da ga nadanja savladaju, da pomisli da se nešto promenilo samo od sebe. Ipak, jasno bi čuo zvuk morskih talasa. Bio bi siguran da su to morski talasi jer bio je na moru više puta, prepoznaje zvuk talasa koji se slažu po peščanoj plaži. Prvo bi pomislio da je umro, jer to bi bilo jedino logično, a onda bi jasno osetio miris mora, i tada već ne bi imao nikakve sumnje da je mrtav.

Dovla je ustao iz kreveta, izašao u predsoblje, pa na trem, i pred njim je pukao pogled na plavu pučinu mora. Horizont je bio rez na pola plavetnila. Dovla je čovek od malo reči. Ipak, rekao je – U jebote. – Zakoračio je na pesak, do mora je napravio dvadeset koraka, ušao je do kolena, levom rukom zahvatio vodu i prineo je ustima. Slano. Dovla je bio u moru.

On nije čovek koga je lako iznenaditi, to je tip koji prihvata život onako kako život dolazi. Bio je perspektivan momak nekada, ali lako se pomirio s nepravdom neuspeha, i nije krivio život, niti ga je ikada bilo ko mogao čuti da kaže da život nije fer. Sada, do kolena u moru, nije pomislio da je došlo njegovih pet minuta, nego se pokvasio po ramenima, pa po grudima, i onda, kad mu je telo primilo temperaturu uporedivu s temperaturom mora, porinuo se u nežne jutarnje talase.

Dovla nije pravio famu od preseljenja. Što se njega tiče, dešavale su se i čudnije stvari. Prilagodio se, lovio je morsku, umesto rečne ribe, svoju šiklju je prepravio u barku, prodao je pola svoje parcele nekim Nemcima i posle se sudio s njima zbog jedne palme. Dobio ih je na sudu. Jednom zamalo da se oženi, ali mlada se u poslednjem trenutku predomislila. Bilo mu je žao što nema decu, preduzimao je određene korake da bi usvojio dete, ali nije ispunjavao nijedan uslov, pa je odustao, a onda se otvorila mogućnost da usvoji dete iz daleke afričke zemlje Malavi, i usvojio ga je. To je bio dečak po imenu Pavle, koji je svoje ime dobio po Dovlinom ocu.

Dovla je svoje alasko umeće jedan kroz jedan pretočio u morsko ribarsko i zarađivao je više nego što je mogao da potroši. Kuću koju su mu ostavili roditelji srušio je, etapu po etapu, i sagradio novu, od cigala, sa dubokim temeljima, koristeći samo svojih deset prstiju uz pomoć deset prstiju svoga sina Pavla.

Pavle je izrastao u naočitog crnog grčkog dečka iz Borče, jednog od najveštijih ribara ispod Olimpa. Dovla nije doživeo da vidi da se Pavle oženio Kineskinjom po imenu Ziji, ni da je od Nemaca otkupio nazad dedovinu i tu otvorio riblji restoran po imenu – Dovla. Nije doživeo ni da vidi unuke Juana i Jovicu, koji su se kasnije preselili na Peloponez i negde dole kod Kalamate otvorili svoj riblji restoran po imenu – Dovla 2.

Istorija ove familije često je bila predmet istraživanja, međutim, jedino što je do sada ostalo zabeleženo je izjava Dovlinog unuka Jovice, koji je, jednom prilikom, u trenucima teškog pijanstva, izjavio – Što bi rekao moj deda, važno je da ima ribe.

____________________________________

IVAN TOKIN rođen je 1971. godine. Do sada je objavio romane Najnormalniji čovek na svetu (2014), Pas (2017), Neli (2019), Crna noć nada mnom i zvezdano nebo u meni (2025) i zbirke kratkih proza Molekuli (2015), M2 Multiverzum (2018) i Prvi izlaz za Rozarito (2026). Proza mu je prevođena na engleski, ruski, švedski i slovenački jezik. Živi i radi u Beogradu. Dovršava novi roman.

književna premijera: ROMAN IVANA TOKINA “NELI”, Vulkan izdavaštvo, 10/2019; ulomak

proza

Tog jutra nebo je bilo prekriveno oblacima, bilo je sparno, vazduh se nije pomerao. Neli je ležala na svom krevetu. Istuširala se i mokra je ležala na leđima, tako da kroz prozor može da vidi mnogo neba, skoro celo. Njeno telo, s kapima vode na koži i mokrom kosom, vlažnom belom posteljinom i licem bez izraza, očima koje kao da su gledale uprazno, delovalo je zastrašujuće. Oblici i linije koje su ih iscrtavale, senke i svetlucave kapi vode, obećanje mirisa njenog daha, ukusa njene pljuvačke, i pomisao na dodir, paralizovali su Marija.

Tog jutra nebo je bilo prekriveno oblacima, bilo je sparno, vazduh se nije pomerao. Mario je ležao na krovu svoje zgrade i pokušavao da locira zgradu u kojoj je bila spavaća soba u kojoj je ležala Neli. Pokušavao je da zamisli šta ona radi, ako je kod kuće. Gledao je u nebo i pomislio da i ona možda gleda u nebo. Zamišljao je kako leži na krevetu, gola, zagledana u nebo, želeo je njene mirise i ukuse, toliko ih je želeo da je osetio nemoć, sva njegova snaga gorela je u toj želji.

Telefon na stolici pokraj Nelinog kreveta je vibrirao. Pisalo je ‘Mario’

– Ej.
– Šta radiš?
– Ležim.
– Na krevetu?
– Da. Reci.
– Radimo danas?
– Sad mislim na to. Ne znam. Tebi se radi?
– Da.
– Ajde onda, vidimo se tamo.
– Čekaj. Gledaš li u nebo?
– Gledam. Što?
– Nemam pojma, samo mi je palo na pamet da možda gledaš u nebo.
– Vidimo se posle.

Prvi put posle dva dana, setila ga se. Nije ni sada mislila o njemu, kroz glavu su joj prolazile samo slike, on kako vozi, njegov smeh, glas, ili način na koji izgovara neke reči. Onda se setila da mu je rekla da leži na krevetu, pa je pokrila grudi belom majicom. Uznemirio ju je. Ustala je, sela za bubnjeve i svirala. Prvo je udarala bez plana, nije vežbala, udarala je kako joj je dolazilo, zatvorenih očiju, i to joj je pričinjavalo zadovoljstvo, ali nije zato počela da uči da svira bubnjeve. Ritam. Nije imala osećaj za ritam. Melodija je za Neli bila sve, ritam je bio suvišan, ali i njen spas. Nije joj bio potreban za igru, bio joj je potreban da zaboravi sve. Dok je pokušavala da odsvira zadate ritmove, da na tačno određene načine razdvoji i uskladi kretanje ekstremiteta, u njoj nije ostajalo mesta ni za šta drugo, ni za delić bilo čega drugog, osim želje za savršeno odsviranom vežbom i koncentracije koja je zahtevala svu snagu njenog bića. Šta je to sve šta je zaboravljala, od čega se sastoji, da li ga se plaši, da li boli ili ne, da li je to još jedan hir ili joj je samo dosadno, to ne znamo, a možda ne zna ni Neli, ali vežba, i dok vežba, lakše joj je.

______________________________________________________

IVAN TOKIN rođen je 1971. godine. Do sada je objavio roman Najnormalniji čovek na svetu, zbirke kratkih priča Molekuli i M2 Multiverzum i knjigu Pas. Proza mu je prevođena na engleski, ruski, švedski i slovenački jezik. Radi kao kopirajter u advertajzing agenciji. Živi u Beogradu.