POEZIJA JE ZA SIROTINJU
dani na hlebu i rakiji
na nasladi koju samo dno može da priušti
trista šezdeset i pet dana grča u stomaku i
70 kg po koje smrt nikad nije došla
još jedno veče u mojoj sobi
sa nekom novom tatinom princezom
telefon joj veći od glave
voli šamaranje i hardkor
a pravi bol nikada nije osetila
dok meni govori kako treba da se uozbiljim
kako je život jedna konkretna stvar
ne
život je poezija
a poezija je za sirotinju
veliki ispijeni velegrad
sa šljaštećim korporacijskim relikvijama
odavno nema mesta
za otpad iz unutrašnjosti
dani na hlebu, rakiji
i svemu što pomaže
da još više razjebem
već razjebani mozak
poezija je oduvek za ojađene, sluđene, bedne
da je gledaju odozdo pacovskim očima
da žmirkaju od njene svetlosti
da strepe od nje
poezija je za šljam sastrugan sa železničke
stanice
zajedno sa marlboro pikavcima emigranata u
prolazu
poezija je za sirotinju koju ni antifriz na ovoj
zimi na može da zgreje
poezija je u kompletu Dostojevskog videti taj
ogrev
poezija je za ludake i ludače koji sisaju jedni
drugima beonjače
i raduju se što imaju partnere u bolesti
raduju se što imaju bilo šta za šta bi se
grčevito držali
to je poezija
ona se njima kači o ramena
i pije im krv
pljuckajući je u oči
sveta kojeg zabole.
***
DOBOŠ
U sobi bez prozora
samo su jedna vrata
otvaraju se s jedne strane
u razmacima merenim danima
dok su dani mogli da se izbroje
Već dugo ćuti čelik
neprobojni paravan koji razdvaja dva sveta
tvoje čudovište
vapi za igrom
za odmazdom
nesputanim prostorom za krila
U nedelju
palili su mošti velikog govornika
I staro i mlado
i pijano
sjatilo se na poljanu
Plamen im tinjao u očima
Dok su dahom grejali promrzle prste
grudi su slutile
mrak koji će se prosuti preko svega poznatog
doboš je urlao u daljini
Tebe nije bilo ni u mislima
a kamoli da te je iko spomenuo
tvoj kraj su odavno ispisali
sada samo tromo i bezvoljno
iz ruke u ruku prebacuju
tvoje poslednje dane
u ovoj vukojebini.
***
ONAJ KOJEG NEMA
Došao je da rašrafi
sve te konstrukcije
to je jedino što zna
te zahvate uvežbane
pred ogledalom
boli ga sve što dolazi na svoje
jer on nikada nije
boli ga svaka brazda
koja krvari i prosipa se
iza keza statiste
neispunjenih snova
padneš na sažaljenje
jer nema čoveka
zakoračiš u zamku
više nema ni tebe
kraj se ispiše sam
kao hronika.
***
TRAGAČI
Za prstohvat sna
cedim sebe i tebe iz podočnjaka
neka dođe dežurni uništitelj
da odagna drhtaje
budimo opet ničiji
pod letnjom haljinom zore
Na njenim bedrima
urezaćemo tajnu
spustićemo po poljubac
i olizati krvavo-crvene usne
odavde će svako na svoju stranu
svako sa svojom glađu
svako za svojom trunčicom sna
magla se povlači
pred lavežom nemirnih tragača
sezona lova
je počela.
***
IVAN MARINKOVIĆ (1989) je požarevački pesnik i muzičar. Svoje stihove objavljivao je na mnogobrojnim pesničkim internet-portalima, ali i u štampanim izdanjima, među kojima se izdvajaju Zbornik poezije socijalne tematike Do zuba u vremenu (2014) i Antologija Poslednji cvetovi zla (2017). Jedan je od organizatora pesničkih večeri „Stihija“ u Vranju i suosnivač poetskog društva „Spoken vord RS“. Spomen-park je njegova prva samostalna pesnička zbirka.
čovjek-časopis 