Tag: Gordana Simeunović

TESLA POSMATRA BALERINE

Jedne Magične večeri
Četiri žene plešu

Ispod zategnutih maski
I trikoa
Njihova tela su skupljena
Sav eros je u pokretu
Izvan pokreta
One su hladne statue

U publici je i Nikola Tesla
Udubljen i opušten
U svom ramu
Sa zida
On ih posmatra

Sasvim siguran
Da je dobro bilo
Žena se kloniti

Ali može…
Može sada….
Kada je bezbedno
Iz udaljenosti
Od stotinak godina
U jednoj maloj igri
Da se uživa.

***

RAZBIJANJE STRAHA

Kada je moj deda
Pošao u školu
Iz koje se
Kroz gustu šumu
U sumrak
Vraćao kući

Rekla mu je majka
Ja ću tebe zvati
Svetoliče, Svetoliče
A ti se ne odazivaj

Kako je glas Mirosandin
Preleteo vek
Reke i planine
Ne znam

Čujem majku kako kaže
Eno opet one ptice
Lepo viče
Svetoliče, Svetoliče

Majko
Ne odazivaj se.

***

NISU LAKE ZASTAVE

I

Sloboda u zamahu
Silazi sa platna Ežena Delakroa
Da ti doda zastavu
A ti bežiš glavom bez obzira
Jer tvoja najveća hrabrost je
Sunčanje u toplesu
Na Kraljičinoj plaži

Ali tu je i sećanje na dodavanje

Kada te školski drug na nekom mitingu
Zamoli da pridržiš zastavu
Dok on zaveže pertle
(to je onaj kome nisi uzvratila osmeh)
Tu si prevaru na vreme uočila

Nisu lake zastave

Niti je strah za sve kriv.

II

Jer sloboda je velika kukavica
Ona pobegne kad se pojave prvi problemi
Kao čovek koji te je dugo osvajao

Ona je iluzija okeanskog osećaja
Verovanje dobrih đaka socijalizma
Džonijev osmeh na jugu Afrike

Tvoje naivno čuđenje
Kada komšiji pokazuješ fotografiju
A on kaže
Znaš kad bi Engleskinja
Držala crnče u naručju.

***

SLOBODA LETI U NEBO

Te vatre se čuvaj

Jer sloboda je
Lepa Ciganka
Koja zamahuje
Šarenom maramom
Obećava raspusan život

Rado bi u njenu čergu

Pogledom varniči
Zaustavlja konje u trku
Otima bič
Kojim su šibani

Pred let u nebo
Zaigra oko vatre
Ni stida
Ni straha nema

Kada poleti

Nebo se spušta

Da je lakše dohvati

Da mu bude zastava.

***

POMEN

Išli smo na Kosovo
Na sahranu

Kad smo stigli
Lazar je već bio sahranjen

Kasnili smo 56 godina

Do groblja smo se peli
Ulicom imena ŽIVOT

Pratio nas je
Mali izgladneli pas
Iz Lazareve pesme

Selo je bilo Gornjee
Život je bio crnjei

Život je žuti pas.

***

PRED ZIMU

Sve češće me prate
Napušteni psi

Živim daleko
Izvan grada

Ne obećavam im ništa
Osim straha

I oni se vraćaju
U kartonske kutije
Iza marketa.

Ujutru me dugo prati
Pogled žutog psa na kratkom lancu

Zlatna čežnja da postane napušten.

***

SLATKO OD BELIH TREŠANJA

U ovo mesto
Neobičnog imena
Oluja ih je iz donela iz Krajine
Neka ovde bude naša h(umka)*
Odlučila je starica

Nije presudila niska cena
Ni blizina velikog grada
Niti umor od života

Već veliko stablo
Bele trešnje
Ispred krive kuće

Nasred (H)Umke**
Svili su starci
Svoje poslednje gnezdo

Mesto je odavno poznato
Po svojoj samoubilačkoj nameri
Da sklizne u Savu

Obilaze ga razni stručnjaci
Studenti geologije uče
Kako zemlja ume da bude divlja

A kad dođe profesor iz Japana
(zemlje ljubaznih osmeha
u kojoj je nepristojno pokazivati osećanja)

I starica iznese
Slatko od belih trešanja
I čašu hladne vode
Na poslužavniku koji drhti

Profesor plače

Plače.

*humka-grob
**Umka-mesto u blizini Beograda

_______________________________________________

GORDANA SIMEUNOVIĆ rođena je 1963. godine u Beogradu.
Objavila je zbirke poezije: Moja haljina i ja (Slobodna knjiga, Beograd. 2000), Narukvica od slonovače (Slobodna knjiga, Beograd. 2002), Pobuna krpenih lutaka (Narodna knjiga, Beograd. 2005), Podno mirnog sna (Književna akademija & autor, Beograd.2008), Vreme hlebova (Književna zajednica Jugoslavije, Beograd. 2009), Buka života (Književno društvo ,,Sveti Sava“, Beograd. 2015), Put do moje kuće – izabrane pesme (Gramatik, Beograd. 2018), Vitki plamen (Presing, Mladenovac. 2021). Matična biblioteka Istočno Sarajevo objavila je zvučnu verziju zbirke ,,Podno mirnog sna“, namenjenu bibliotekama za slepe i slabovide u regionu.
Priredila je panorame poezije: Najlepše ljubavne pesme srpskih pesnikinja (Gramatik, Beograd. 2013) i Jabuka u srpskoj poeziji (autorsko izdanje, Beograd. 2019).
Po uputstvima Kulturno-prosvetne zajednice Srbije uradila je Hroniku Umke (izašla iz štampe 2022. godine kao autorsko izdanje).
Njena poezija je prevedena na više stranih jezika (švedski, španski, francuski, engleski, nemački, rumunski, makedonski). Zastupljena je u književnoj periodici, zbornicima i antologijama, kao i nekoliko stranih časopisa. Član je Udruženja književnika Srbije. Živi na Umci, nedaleko od Beograda.

LETENJE

Letela sam
po Šagalovim platnima,
plameno crvena,
glavna glumica cirkusa
na ivici ulaska u drugu noć.

Bio je san,
bila je smrt,
bilo je lepo.

Došao si na platno
kao zelena boja izbavljenja.
Leteli smo iznad grada,
bežali iz moga sna.
Nisi me ispuštao.

Posle si me grlio
na klupi ispred stare kuće.

Kada sam ponovo poželela let,
držao me čvrsto,
ko mladi vojnik zastavu.
Moja želja je vijorila na vetru.

Kupovao si mi bele haljine,
donosio cveće,
lepo upakovane bombone.
Obećavao seosku idilu.

I evo
rođendan mi je.

Uredila sam kuću,
uvila kosu,
obukla svečanu haljinu.

Filujem Rozen tortu
i kroz prozor gledam
na put kojim ćeš doći.

Ali ti ne dolaziš
kao drugi ljudi.
Ti si doleteo.

Motaš se oko mene,
nešto mi šapućeš,
izvijaš glavu
u pokušaju
da budeš stvaran.

Smešim se,
dok veliki buket cveća
pada na sto,
stvarniji
od lišća u novembru.

***

DISANJE

Kad su počele da mi rastu grudi
disala sam tiho i plitko.

Kasnije je bilo raskošnog disanja, udvoje.

Muževi su donosili  jagode,
kedrovo drvo, slamke i grančice.
Jedan je imao pištolj.

Onaj koji me je razumeo,
već je bio je u drugom vazduhu.

Došlo je vreme za disanje riblje,
utopljeničko,
za dane bez disanja.

Grlim svoja pluća nežno.
Tako ležem, tako se budim.

***

GOBLEN

Kose imam sve manje,
jer odavno nema muževa da donesu srebrne konce.

Ne umem da udevam vetar u ušice igle,
niti da upredam kamen ili listove masline,
pa svojim dugim vlasima dovršavam vez.

Mojoj Gospi od Škrpjela na malom peraškom ostrvu
donosiće pomorci
zavetne darove na srebrnim pločama,
grešni
što su me bez konca na obali ostavili.

***

SUPRUGE RIBARA ČEKAJU MUŽEVE DA SE VRATE

One liče na crne tvrdokrile bube.
Nalik su skrušenim vranama sa dugim senkama
koje su kao igle  polegle po pesku.

Moja senka je najduža.

Lice mi je suvo i tamno, pluća puna otvrdle soli.
Kad jednog dana odem moru, pretvoriću se u školjku.
Iz sve snage rađaću bisere.

***

DVE SLIKE

/Beograd, leto 2015./

U parku pored autobuske stanice
sede
crni i umorni,
prispeli iz ratova sa Bliskog istoka,
ljudi koji su sve izgubili.

Dve tramvajske stanice dalje
čisti i uparađeni,
idu uz stepenice turisti.

Kao da svako groblje moraju obići!
Kao da svaka drama istorije zbog njih postoji!

Kao da nema nikoga
u parku pored autobuske stanice.

***

SVADBA

Rat je uveliko trljao oči
ispod prljavog jorgana,
a mi smo,
u oktobru 1990. godine,
iz Beograda
išli na srpsku svadbu
u Hrvatsku Kostajnicu.
Nas desetoro
sa mladoženjine strane.

Tetka je poslednja
sa svežom frizurom
i malom hoklicom
utrčala u voz
u kome smo sedeli
po novinama na podu
i ćutali
jer trebalo je
i da se vratimo.

Iz voza smo izašli usred noći
na nekoj sporednoj stanici.

Zoki je je bio barjaktar
na čelu kolone
sa jugoslovenskom zastavom.
Zoku su okitili
vezenim peškirima.
Zastava je cvilela,
peškiri su drhtali.

Buklijom,
s najboljom rakijom,
pozdravljali su nas domaćini
ispred svojih kuća
u Gornjim i Donjim Kuruzarima.

Una je tekla,
noć mirisala,
rat na kratko zadremao.

Stric je držao govor,
tetka me je gurkala.
Dule je uzeo mikrofon
i zapevao:
,,Stani, stani, Ibar vodo“.
Hteo je da ostavi utisak
na kumu,
zgodnu Hrvaticu u miniću.

Mlada je bila lepotica.
Nosila je italijansku venčanicu.
Svatovi su sa njom plesali,
darivali je.

U kolu su igrali
mladi oficiri
džepova punih municije,
pripiti, orni.
Kum je bio musliman.
To nije bilo mnogo važno,
svi su zveckali.

Jedan oficir sa naočarima
počeo je da mi se udvara.
Bilo je lepo,
ali već su svirali  kraj.

Posle su nas u tajnosti
raspoređivali po kućama.

Sutradan smo se vratili.

Za nama su
posle nekoliko godina
pošli svi.

A mladoženje,
mladoženje su ratovale.
Mladoženje uvek ratuju.

***

GORDANA SIMEUNOVIĆ rođena je 1963. godine u Beogradu. Objavila je  zbirke pesama: Moja haljina i ja (2000), Narukvica od slonovače (2002), Pobuna krpenih lutaka (2005),  Podno mirnog sna (2008), Vreme hlebova, (2009), Buka života (2015),  Put do moje kuće – izabrane pesme (2018). Priredila je panorame: Najlepše ljubavne pesme srpskih pesnikinja (2013) i Jabuka u srpskoj poeziji (2019). Njena poezija je prevođena na engleski, francuski, nemački, španski, švedski i rumunski jezik, proza na engleski i ruski jezik. Zastupljena je u periodici, zbornicima i antologijama, elektronskim časopisima, kao i više stranih časopisa. Dobitnik je nekoliko književnih nagrada: Kosta Abrašević (2000), Nak teku reke (2001), Stevan Sredojević Polimski (2009.) Saradnik je Nacionalne revije Srbija. Član  Udruženja književnika Srbije.  Živi na Umci, nedaleko od Beograda.

VRT

Ti i ja pravimo vrt.

Svakoga dana
u njemu izraste drvo,
propne se puzavica.

Životinje
koje smo pripitomili
pod našim kožama
prave skloništa.

Naš vrt
sve više podseća na raj.

A ja
jedva čekam izgnanstvo.
Gledam
približava se zmija.

***

NOĆ UOČI PREDAJE

Šta će ti haljina od jedra
kad stidu nije vreme?
Jedro ti je potrebnije.

Ove su vode brze,
ovi vetrovi ludi.

Golim ćeš ih bedrom krotiti.

Jutro će te naći krotku.

Ni jedro, ni haljina, spasiti te neće.

***

OBEĆANJE

Neka tvoj put bude moja put.
Neka moj put bude tvoja put.
Putovaćemo.

***

U SNU

Svake večeri
medom i ljutom paprikom
mažem tvoje bradavice.

Noću se mesečina i ja
o tebe otimamo.

Kad sam ti previše blizu
oljućena odlazim.

Prvi me ponoćni oblak tebi vrati.

Usne od meda nabubre,
žud me popliće.

Svu noć
ti i ja vijamo se po mome snu.

A u tvome snu?
Šta se zbiva u tvom snu?

***

PROMAJA

Kroz moje srce prođe promaja.

To je on
sve prozore i vrata otvorio.
Razletele se loše misli,
teški osećaji.
Prostrujao vazduh,
svežina.

Zatvorim prozore,
zatvorim vrata,
otvorim oči.

Kad…
eto njega.
Uselio se.

***

ROLLING STONES

Moje se sapeto telo odmotava
i zagrljeni, kotrljamo se niz padinu.
Dva smo oživela kamena.
Pod nama poleže trava.

________________________________________________________________________

GORDANA SIMEUNOVIĆ rođena je 1963. godine u Beogradu. Objavila je zbirke poezije: Moja haljina i ja (Slobodna knjiga, Beograd. 2000), Narukvica od slonovače (Slobodna knjiga, Beograd. 2002), Pobuna krpenih lutaka (Narodna knjiga, Beograd. 2005), Podno mirnog sna (Književna akademija & autor, Beograd.2008), Vreme hlebova (Književna zajednica Jugoslavije, Beograd. 2009), Buka života (Književno društvo ,,Sveti Sava“, Beograd. 2015), Put do moje kuće – izabrane pesme (Gramatik, Beograd. 2018). Priredila je panorame Najlepše ljubavne pesme srpskih pesnikinja (Gramatik, Beograd. 2013) i Jabuka u srpskoj poeziji (autorsko izdanje, Beograd. 2019).
Njena poezija je prevođena na engleski, francuski, španski, švedski i rumunski jezik, proza na engleski i ruski jezik. Zastupljena je u zbornicima i antologijama, kao i domaćim i stranim časopisima. Član je Udruženja književnika Srbije. Pripada Pesnicima sveta, organizaciji Movimento Poetas del Mundo. Živi na Umci, nedaleko od Beograda.

MOJ MARTIN

Kad se pojavio Martin
bila sam korpa
iz koje je iskakalo voće.

On je već bio čuven
po vraćanju vatri
odbeglih plamenova.

Sa voćem je teže.

Vešto je hvatao
rasprsla zrna grožđa,
pomahnitale jabuke,
jezgra oraha bez stida i srama,

pažljivo ih vraćao u korpu.

Oženio se najlepšom doktorkom.
Meni je rekao: Piši pesme.

***

GLORIJA

Imam 57 godina,
bivšeg muža,
odraslu decu.
Na spratu iznad mene
živi psihotični mladić.
Dosađuje mi njegova ružna mačka.

Pevam dok vozim.
Krivim štikle,
obilazim mesta za upoznavanje.

On ima poštene oči,
delimično je razveden.
Voli me, kaže
dok mu zvoni telefon.
Imao je 117 kila, nosi steznik.
Nema tu letenja.

Ali on ima luna park.

Tu letim,
smejem se.
Ispaljujem ceo šaržer
u sto sedamdeset kilograma
svoje samoće.

***

BELI MEDVED

Beli medved sa tvoga stopala
ugledao je ribu na mome levom ramenu.

Gladan.

Ne zna da ja ribe
pogledom pretvaram u ptice.

***

GUGUTKE

Ja nemam kavez, ni kanarinca.
Ni rajske ptice u dvorištu.

Na krov mi gugutke dolaze,
zajednički nam je dom.

Kad poželim, poslaću ih u tvoju noć.
Da usnuti ne možeš, ni s njima, ni bez njih.

________________________________________________________________________

GORDANA SIMEUNOVIĆ rođena je 1963. godine u Beogradu. Objavila je zbirke poezije: Moja haljina i ja (Slobodna knjiga, Beograd. 2000), Narukvica od slonovače (Slobodna knjiga, Beograd. 2002), Pobuna krpenih lutaka (Narodna knjiga, Beograd. 2005), Podno mirnog sna (Književna akademija & autor, Beograd.2008), Vreme hlebova (Književna zajednica Jugoslavije, Beograd. 2009), Buka života (Književno društvo ,,Sveti Sava“, Beograd. 2015), Put do moje kuće – izabrane pesme (Gramatik, Beograd. 2018). Priredila je panorame Najlepše ljubavne pesme srpskih pesnikinja (Gramatik, Beograd. 2013) i Jabuka u srpskoj poeziji (autorsko izdanje, Beograd. 2019).
Njena poezija je prevođena na engleski, francuski, španski, švedski i rumunski jezik, proza na engleski i ruski jezik. Zastupljena je u zbornicima i antologijama, kao i domaćim i stranim časopisima. Član je Udruženja književnika Srbije. Pripada Pesnicima sveta, organizaciji Movimento Poetas del Mundo. Živi na Umci, nedaleko od Beograda.