Toliko se ligamenata skupilo u koži
da nema mesta za boga, za krivicu
Zlatni tonovi drhte, seks sija, blješti
u danu, buči po manastirima,
razara sela i vašare, u gradu
krije se po ćoškovima
sirotinju doji zlatnim mlekom
U najmilijim sitnim životinjama
teče kroz podlaktice, seks sija
i razara sela, gase se elektrane
Kanarinci gladuju i smišljaju pesme
Sve se dešava unutar kaveza
I kada bi postojali ikakvi praznici
vrata bi se sama od sebe širila
i puštala vetar u naše dušnike
Kada bi postojali, mi bismo postili
na čistom hlorofilu, bar ikakvi praznici
kada bi postojali, ikakvi,
pucali bi jezici oko vatre
Ali toliko u nama više nema prostora
da nema ničeg više u koži sem nas
Nema ničeg kao što je srebrno veče
ispunjeno tužnim tužnim telima
žudnje i želje se prelivaju
Nema mesta za krivicu i božić
samo za kolena, lopatice na leđima
koje plivaju kroz januar, februar, mart
Nema, zapravo, nema božića
jer se svakog dana rađaš i bacaš
u javu, škripiš zubima, prizivaš sijalice
u javu, rasvetljavaš crnu stranu jastuka
na kojoj ne čeka ništa, iz zvučnika
opet zlatno ništa od kog se opraštaš
Trpiš nekakvu prošlost prošlost prošlost,
u groznici, šumovi iz aparata nestaju
i nastaju u istom naletu, sahranjuju
braću po silnim ušima, nema muzike
samo tonovi i mačka prede
Sve sjakti i napinju se tetive
Prelest pada kao kiša po ljudima
Prelest je duboka i divna u telima
i anđeli su dlakavi pod pazuhom
Svi se jebu i svima je lepo
Kada bi božić postojao
postojala bi zemlja za sve
jedna pod providnom zastavom
na jarbolu potkolenica, ključnjača
U toj drugoj zemlji smo stena na suncu
u ovoj ovde zaobilazimo radost
Pa zašto bih hvalio proleće i reke?
Proleće je svo u telu. Kotrlja se
i bruji, čas u samom srcu sunca,
čas u jarcu. Ničeg nema
kao što je proleće
I kad se saberu nule, utihne pas,
čim se sjaj podigne nad sahranom
deca zapevaju u neskladu, kosti lome,
čim se bube uvuku u moju lažnu kožu:
proleće, bronzano, strpljivo, gazi po braći
i po mojim prijateljima
podeli rakove i crne čaše vina
Ničeg nema kao što je proleće
Toliko ponornica ispod naših koraka
još bez odsjaja, bez imena
Dragi moj, mi hodamo po tupom nožu
Ti i ona, ti i ja, ona i ja
slažemo se po vertikali, njušimo
Mi smo čulna mašina i progone nas
meteorske kiše praznika
nema mesta za boga i bogorodicu
Ko se rodio u proleće, rodio se sam
Ko misli da će umreti, umreće sa nama
a na putu do tamo naše oči se sreću
na smeni sezona maršira sintetika
naša su sva tela, od znoja, od puti
s velikom lakoćom oksidiramo
Volimo i ne volimo plastiku
a kada bi postojalo proleće
mi bismo nesumnjivo pali u vatru
Goreli, sagorevali, sijali kao seks
slagali se u linije do neba
obrušavali se kao tropski talasi
Pa zašto bih rekao nešto lepo o reci?
Znam ih nekoliko, Mura, Tisa, Sava
i imaju li one rođendane?
Koja može da preživi ovo ledeno doba?
U mom oku ko može da preživi?
Kad bi mogla da postoji reka,
morala bi da brine za tolike živote,
za somove i talase, za lišajeve,
vodila bi tolike tuđe račune
A to nije i ne može da bude
Ispratila bi carstva i civilizacije
pokosila metabolizme vladara
tekla od istorije do istorije
Kažem, kada bi zaista postojale reke
mi u njima ne bismo radili ništa
osim živeli i plivali najslobodnije
U rekama ne bismo dočekivali praznik
stajali i sedeli, hodali i smejali se,
ništa osim živeli, mahali rukama
I šta uopšte znamo o rekama?
Ako su bujice nasilne, šta su onda obale?
Ovaj stih posvećujem mornarima:
godinama ste umirali uzalud
Praznik nas traži kroz plač
mi ga zaobilazimo pesmama
zaspimo u stotinu kreveta
Od pogleda ka reci i naš je san u spokoju
Dok vladaju najhladnije godine
prelamaju se pršljenovi, padaju u vatru
borba je nemilosrdna i traje i traje
i ko zaviri iza kalendara, zatiče samo
lažni mesec april
Svejedno nove oči zatvaram u novu tamu
u trku i u plesu, sami smo sebe špijuni
sami o sebe obešeni i goli i smrtni
Dodir se ne čuje i reke teku
A još traju strašni divlji aprili
Krv u sebe jurca, kamen se kruni
i dugo sporo hodamo kroz noć
da se u istoj ravni sretnemo na čas
pa opet kroz noć do pustih kreveta
opet u kameni san bez svetla
U nekom ćošku mraka čuvamo zrak
u sunčanom danu držimo mrak
Čekamo odgovore na vrhu stepeništa
I sve je kako treba da bude
samo što hodamo po tupom rubu noža
Ako je nešto, ako je bilo šta,
reka je tek senka života u laktovima
blagog života koji vodimo zglobovima
tog dragog korita deljenog s vodom
Ona vijuga preko pruga do ždrela
iznenada jurne preko livade i asfalta
do moždanih zavijutaka, srčanih komora
Reka je senka tog celogodišnjeg izdaha
koji zamagljuje flaše i prozore
A ti i ona, ti i ja, ona i ja
još jedna šara od inja na staklu
mala neprirodna mitohondrija
Istine se znoje i mi ih lepimo po zidu
sa smenom godišnjih doba stičemo
mekša tela, mekše misli
i gubimo oči: to su naše noćne oči
Kada gubimo ruke, kada gubimo
to je naš noćni život u orbitama
Dok gube smer, gube glave i repove
sve su sobe spavaće kad spavaš uz nekog
u snu sve je tvoja kuća
A budiš se i prolećni dan je sasvim običan
jer onih drugih nema i neće ih biti
Neće biti svetih dana
___________________________________________________
GORAN STAMENIĆ, rođen 1990. u Kutini. Objavljuje poeziju i kratku prozu u književnim časopisima, zbornicima i na internetu. Živi, piše i prevodi u Beogradu. Objavio je knjigu pesama Sveti magnet (Treći trg, Beograd, 2016).
čovjek-časopis 