Tag: Goran Grubišić

jebeš ti ovo

želim da umrem
kao fah idiot smrti
gušeći se pod ronilačkim zvonom
sistemske eutanazije

želim da utihnem
korumpiran idejom
o krajnjem civilizacijskom dostignuću
kooperaciji minimalnih gubitaka
gorepomenute eutanazije i doniranja organa
te win-win situacije

znam
vrlo antropocentrično
stoga želim dostojanstvo kućnih ljubimaca
koje im pripada
pri svojoj poslednjoj poseti veterinarskoj ambulanti

u rukavcima misli
u ričućim slabinama život jeste zavodljiva tragedija
ali u lepljivom i usirenom likvoru
u samotnom slivniku tihe jeze 
kriza diverziteta postojanja žaobitno prerasta svaku istinu

tu se sačma sunčeva
raspršuje po pokrovima privida
i po zaraslim verandama korteksa
ankeriše režnjeve
rije akvadakte
dok kaljava oseka povlači svaki poznati trud pounutrenja

te me otkriva kao vrlo podbočnog čoveka
kao još jednu neutentičnu ljudsku paćku

ipak kriomice ovaj lakej dinstanog mozga
igra se infuzije i pacijenta
koketira sa usudom društvene nužnosti
imajući za cilj samo jedno

samoaktualizaciju anti volje

pa šta ako nikada neću videti nju orleans
ili nju

ovde sa sedmog sprata ponekad nazirem napabirčene krovove
kako se promajaju ispod hejza krštenog šandorskim smogom

nalik surealnosti koja pluta unazad
na kratkim talasima kosmičke mržnje i subotičkog infinitiva

dok me iz intenzivne sobe broj sedam
svakih cca 14 sekundi doziva bleep
zvuk na koji ne možeš da se navikneš
a koji despotski vlada čitavim odeljenjem

frustracija obrtnom silom vrtloži nemoć i bes
i tako upriličuje beskonačni slalom neobuzdanog pseudo mirovanja

skapavajuća religija samozaborava
verovanje u izlečive moći samoironije
one sa kojom kada konačno ostaneš nasamo
poslovično pilje u tebe
i grebuckaju ti lezije i ine kraste

ipak
noću u odrazu prozora više ne vidim svoje oči
i tada znam da je za reverzibilno samoubistvo 
odavno prekasno

ali sada svakako neću ni kako ja hoću

(primer 1.)

prethodne noći
dok sam ronio pod zvonom ridanja
pokušao sam da se ugušim jastukom
naravno bezuspešno

guglovao sam o tome
telo ima prirodnu reakciju
da se trza i otima
suvislu potrebu da diše
gotovo je nemoguće učiniti to samostalno
i na taj način
pritom nije nimalo sporo, bezmučno i bezbolno

očito
onaj čuveni kraći put
od talamusa do amigdale
uporno negira smrt

zavodljivo je cevčiti doktrinu
o nemanju doktrine
slatinastu ideologiju o odsustvu iste

ali hoću makar da mi smrt ne podseća na laž
stoga ova gusenica proglašava kraj

želim fizičku neutralnost
a ne krmeljiv mozak u merkantilnom pacu
od predestinirane ilovače

ne želim da budem dobar
jer biti i činiti dobro
je svakako kolaterala egoizma

ja ne želim da bivam
ni u
ni van
real filozofskih
i inih trans poetskih sistema

iako znam da se to nikada neće dogoditi

stoga rivotrilan srljam po oholim hodnicima
u konvulzijama se lomatam kao stabljika sobne biljke
odbijam prihvatanje i prihvatam odbijanje
neizlečivosti i svih njenih prednosti

jer mane su one koje su jedinstvene
one su solipsizmi rastakanja

hitna praznina
opora uteha
mentalna inkontencija
za preživare maštogordih strnjišta
što i jesmo
ili upravo misleći kako prestajemo zapravo iznova ponovo postajemo

dok ubiramo pitome nane arche materije
mangrovi bujaju
valunzi anhedonije mirotočive
nadiru kao neuropatske jegulje

te nam se umigoljie
kao nasmejani radnici
kao pristojna bolest

znam da se neko cveće čuva kao suvo i uvelo
kao i da nada i vera u promene mora da postoji
makar ta promena bila iz života u smrt

što je upravo ono što želim

možda ne baš sad odmah
ali recimo najranije za mesec i osam dana
za koliko još imam uporište u resursima
medikamenata, osiguranja i konkretnog života

odbrojavanje
taj zdepasti krpelj benevolentnosti
maliciozno cvrkuće
tata je ucveljeni besan pas

(ali, koja su zaista prava osećanja roditelja)

stoga

bolje nemojte da razgovarate sa decom

već prvo pokušajte sa terapeutom

ako to ne pomogne, a neće

probajte da razgovarate sa maznim kučetom

sa vetrićem koji pirka i razmazuje vam suze dok vozite bicikl

ne palite sveće

pokušajte sa ministarstvom

nije da će to doneti ičega dobrog

ali makar mi ovde znamo šta lepše gori

iako tu ništa ne traje duže od dva dana

dve nedelje, ili eventualno dva meseca

osim držanja sarajeva pod opsadom

to već znamo
a znanje je vrlina
a glad je glad
kao što je i prdež prdež

ali ovde je sve teško, preteško

jedino što je lako, prelako

jeste blamantno prebacivanje krivice
i glumatanje društvenih uloga između dve (na n-ti) vatre

 * * *

moždana maglo budi poema

zbog tebe sam naučio da pravim screenshot-ove
i osujetim svako apartno iskustvo
ali svako mora makar jednu ispovest da sačuva za sebe
jer za koga smo gradili ovaj dom
ako ne za osećaj dubokog stida

ili  možda još za oxytocin

i trenutke kada nam se zubi sudare
ili za one momenate koji neduko nakon toga slede,
kada ti izađeš i ostaviš me samog u tvojoj sobi
a ja nikako ne mogu da odvojim pogled od police sa knjiga

hej, podsetila si me na ukus sladoleda od vanile
iz plastične loptice grebuckan plastičnom špatulicom

složićemo se
nakon što to jednom iskusiš
sve ostalo je kušanje sreće
sa oporim ukusom akumulatora iz fiće
ili otrova jednodimenzionalnog pogleda
a kada si mokrih nogu
i sa skrivenim žiletom u ždrelu
ljubav po sebi nije dovoljna

jer kada iz prhkog permafrosta

raskravimo suze

u preraslim dečjim sobama

tada svrdlo prestaje da se trudi

da pravi razliku

u suši nejednakosti

i postaje deo karnevala

bajonetiranja rumenaste puti

neuklapanja u idiolekt spoljašnosti

ljudskog postojanje u bezbojnom laku

koje nudi opštemestašenje svima

a sreću pojedinima

na nesreću i trošak svih ostalih

a to neće lepo ostariti

to svakako neće ni ostariti

kao ni uholaža koja gradi šumski puteljak
hajdegerovskog tipa

samo svakako manje dosadan

snagom čežnje pogleda jednog školaraca

kada se zagleda kroz prozor učionice

hej
predrago dete

naučio sam da postavljam laminat sam

suđeno nam je da živimo zajedno

ali oboljenje preostalog života

i ostale univerzalne vrednosti

kao i nagoveštaj najtužnijeg sajma knjiga

u polovnim patikama za fizičko

kupljenih na kupujemprodajem

kurčina svkodnevice

uz grcanje u suzama svemira

i neponovljivo gubljenje u zagrljaju

dečijih ruku

jebo sad spomen

nas koji smo

bez afektiranja

vukli lance

i okretali piramide

sa zadahom umesto nadimka

noću

dok kljucaju jetre svih naših poznanika

veruj mi

ni melanholičnim heteroseksualcima

nije lako

pogotovo radnim danima

ali rođeni smo za zanemarivanja

i slična sranja

ali danas je dan za kolače

i low dose naltrexone

i još

tužnosrećan gubitak

posla

prijatelja

prsta

oka

gorepomenute jetre

ili inih recidiva

ali
razumem ljude koji pljačkaju apoteke
i kako je to kada najstrpljiviji čovek izgubi strpljenje za život
ali mržnja je uvek sigurnija opcija
od ovih formacija unutar kamenja
desenzitizacije neiskorišćenog smeha
za eskapadu svakog otkucaja srca smrti
za atrofiranje pojmova

naš limbički sistem u službi denotacije anhedonije

eh ta seksi dosada
andropauza i opšti klijentelizam
naučena bespomoćnost
slona sa okovom i lancem na zadnjoj nozi

nešto kao povod za rodbinu da se okupi
sa leđnim noževima u akumpukturnim tačkama
jerbo svi bez izuzetka zaslužujemo nešto bolje od istine

a izgubiti život nije najgora stvar

i u slučaju da neko misli
kako ovo ne mislim stvarno

mislim čak i gore

* * *

ali šta ako odem a ne saznam šta znači ono garni u garni hotelu
ili odem a ono darkwoodi se ponovo okupili

obrisi dovoljno stvarnih privida lažnih tragova zagrljjaja

čujem ispod prozora kako jedan detlić kuca
i preko svake granice bola kljuca ganutljivu sonatu jedine savršene ljubavi

u kadenci zamaha krila
u svagdašnjem upokojavanju neživota

moždana maglo
ti si gorangutanov nametnuti tubitak

i niko nije pitao za tebe

niko

jbg

niko nije pitao za tebe

_________________________________________________

GORAN GRUBIŠIĆ (1979, Subotica)

– Alpaka među lamama (Librarion, 2022)

– Alpaka među lamama (drugo prošireno izdanje, DKSG, 2023)

– Pisful Bačka (2023, Librarion)

ISTINOSNOLIK

“Never stop dreaming”
– Freddy Krueger

mirko
sanjao sam te
prodavao si polovne ploče
kod zelene fontane

rekao si mi dođi sa vladom danas
u šandor u kosmotarijum
pićemo kajsiju i vodu
da postignemo kontraefekat

znam, potpuno blesavo
ali tako si rekao

naš sneni susret podsetio me je na vreme
kada smo na tom istom mestu
ti i ja prodavali knjige
na boćinom i saletovom salonu knjiga
pod otvorenim i prozuklim nebom sabatke

san je u nelinearnosti trajao tri nepovezana dana
za to vreme dolazio sam do tebe
nekoliko puta
među probranim naslovima ploča
bilo je i specijalnih izdanja
recimo jedna ploča u obliku lađe

u međuvremenu
neko je pre mene kupio swanse
možda wb
a možda su se kroz crvotočinu snova
ovde pojavili brane ili darko
ili seba koji se isto kao ja tu stalno motao

u snu seba i franc nikada nisu bili u askabanu
a ćugu i šmidu je služilo zdravlje
jer smo na jednoj od tih spontanih pijanci
i dalje u praskozorje poslednji uživali u kapljici
kao onomad u skenderbegu
kada da su sirene spavale kod coce

mirko
u snu niko nije srao krv
u poljskom veceu studija 11
metlokovi roditelji su i dalje bili u ečkoj
a on je kao i uvek bio svačiji najbolji drug
mimo ostao isti, jednako dobar
rio jednako kul
osim što je na svu tu kuloću dodao i naočare
geza polivalenti mvp svih životnih i umetničkih veština
koji jedino što ne ume jeste da svira kao emerson, lake & palmer
sepeš je lepo ostario
pankerska mudrost sa suzom u oku
od hladnog vetra novog vremena

maks je i dalje bio čovek švajcarski nož
naš henry rollins i savršena oštrica
britkog kritičko analitičkog uma svakodnevice
preda je sakupljao magnetofonske trake
a faki gljive i svirao svoje furulje od bambusa
darko je snimao dokumentarce i ispredao vrhunske naracije
viki i goksi su i dalje pedalali cvajglama
tili je bio više živ nego živa legenda bluz asafinadosa
i najbolji endless fucking pesnik
koji je imao gde, sa kim i rašta da živi

u snu se badža nikada nije šlogirao na dan jagerove sahrane
koja se opet nikada nije održala u prikrajku senćanskog groblja
sa ostalim socijalnim slučajevima u plastičnim vrećama
jer je jager i dalje bio paradigmatičan bubnjar flambiran u konjaku
jbt i tufća si još mogao da sretneš ispred dragstora
a on bi te zamolio za ciNgaretu i rekao
kako ne smeš dirati krompir dok krompir ne kaže krom-krom

stipi je aktivno razmišljao o povratku
jugoslovenskog festivala jeftinog filma
mečka i sale su još uvek praktikovali spontana trodnevna opijanja
nela i jasna su i dalje bile dve neprikosnovene čađave sestre
noćnih terevenki
miške je nastupao sa jednakom strašću
i dok je pevao nije mu ispadao kec
mršavi je bio najveća avangarda
među likotama alternativcima
babsi je i dalje bio najpoželjniji đuvegija među poštarima
coga je svratio u nedelju i umesto vinjaka popio rakiju
i pričao o modernom robovlasništvu
onako kako to samo pariski umetnik ume
a svi smo i dalje ponedeljcima gledali pekin izbor filmova
čupa je i dalje leteo više od nekih ptica
dok je svakog četvrtka sa armandom, čegom, ninom
i inima svirao na sešnima
a potrebe, nebo, armsi, pioniri, fluati,
etil, jezici, omladinci, vudeni,
svi su i dalje učestalo održavali probe i svirke

mirko
nikada ti se nisam zahvalio
za to što si mi dok smo jednom šetali
onom uličicom između zagrebačke i harambašićeve
predložio da napravimo bend
samo kako bismo napravili album
na kojem bi se pojavio omot
za koji si znao da nije bio poželjan da se nađe tada
kao omot novog albuma mog matičnog benda

ujutru nakon ovoga
imao sam strašan tinitus
možda od te snene probe “daviteljke aranke makoš”
na kojoj smo bili u tobož kosmotarijumu

osećao sam se kao da je neko
naponske kaleme spojio i ispraznio na meni
nisam ustajao iz kreveta ni po cenu da se upišam
u mislima sam i dalje pokušavao da berem pamuk
iz tog pupka snova
u mislima sam odšetao na doručak i razgovor
do tebe i zelene fontane
koje takođe više nema

nostalgija je podmukla bolest
oživljavanje mrtvih radi ma koje eksploatacije
još teža patologija
emocionalna baš kao i kulturna amnezija
je relaciona

ali ja možda i jesam
samoobmanjujući palanački umetnički nikogović
ali mič sasvim definitivno nije tobožnji kiš
pogotovo ne onaj kiš u formi štaka i uniformi
perpetuiranog provincijskog duha i panonskog mulja
koji plevi ovaj siroti grad

ovaj grad je otežan sa previše razmišljanja o nebitinim stvarima
ovaj grad je otežan prezirom, bezobzirnošću i nezrelošću
nadam se da će ti se svideti grad
zatran dinom prevazilaženja

mirko

u oseci umereno progresivnog regresa
sve je izgubilo nešto od svoje grube čari
osim ničega sve se promenilo nije
glede ranog otkrivanja i preventive

ufitiljeni u nedostatku
sasvim izvesno
pronaćićemo način
da ponovo izneverimo
sebe i druge

tihi prijatelju

***

OGRADA ZOOLOŠKOG VRTA

niko nije umro
ali hoće

u prikrajku
u šaragama
zabacujem glavu
kao dete kada mu pukne kapilar

grozničavi isprekidani tragovi svetlosti

niko nije umro
ali hoće
sasvim izvesno

tvoja ravnodušnost
i moja bespomoćnost
kao pushmi-pullyu doktora dulitla

u gluvo doba
u repriznom terminu
iznova
dok poslednjim autobusom prelazim most

niko nije umro
ali hoće

neumitno kopni samoubilačka egzistencija

neizbežnost koja je svima jednako privlačna
nevolja kao drago utočište
žal i uteha

izaberi svoj otrov

niko nije umro
ali hoće

prerano
ili pak prekasno
navodno sasvim neočekivano
i bez ikakve preke potrebe
ili poente

baš kao i sav besmisao
ograde zoološkog vrta

________________________________________________

GORAN GRUBIŠIĆ (1979.) rođen i živi u Subotici.
Poslednjih dvadesetak godina bio je član bendova Ana Never i Wooden Ambulance.
“Pisful Bačka” je njegova druga zbirka poezije.
Prva zbirka “Alpaka među lamama”
– 2022, Librarion (prvo i drugo izdanje)
– 2023, DKSG (treće, prošireno izdanje)

NIŠTA VIŠE NIJE KAO ŠTO NIKADA NIJE NI BILO

mi ljudi, mi smo najgori
civilizacijska transverzala
kao rastegnuta crna trenerka
sa ispranim bojama
u večito neveselim nabavkama
ni poseta buvljaku nam više nije sveta

mi ljudi, mi smo najgori
mi otpatci postojanja
jedne vulkanske zime
tu podno vreće bola
ne sadimo ništa
jer sve mora dvocifren broj puta da se tretira
pa opet ulazimo u prodavnice samo da gledamo

mi ljudi, mi smo najgori
radimo poslove koje mrzimo
kako bi smo kupovali stvari koje nam ne trebaju
prilikom padavina tešimo se otvaranjem krovnih prozora
i nadamo se da nam rade grejači na zadnjem staklu
baš kao te stvarčice u modularnim džepovima
tipova sa crnim kapuljačama

ovde okidači povlače ljude
a prekomerna je upotreba istih

hej ljudi
vaša deca imaju upalu osrednjeg duha
rad u smenama i folie à deux
dok u povratku uz tandrk bicikla
na trećem kilometru pale pljugu

najgori
najgori

dok punoverje gnezdi lezije
ovo doba će se zvati novo mračno
a sve je počelo kao poema o sebičnosti
da bi na koncu skončalo
kao sloboda izjednačena sa neodgovornošću

mi ljudi, mi smo najgori
(kako nam se prohte)
bacamo otpatke
sečemo jelke
napuštamo kućne ljubimce
slušamo naglas muziku sa telefona u javnim prostorima i prevozima
a po zadnjim kolskim drumovima
bezočno prolazimo pokraj pregažene devojčice
zarad sopstvene spore i neprimetne smrti

bez filtera kvaliteta
udrobljeni mir
u nepristojna vremena

mi ljudi, mi smo najgori
ali žaliti se sada zbog toga
bilo bi kao žaliti se na žabe što su zelene
ipak
kupujemo zelene banane
ubeđeni da ćemo ovako doživeti prekosutra
mi trovači i kukavice
volimo mame
mame koje misle da su svi cigani lopovi

mi ljudi, mi smo najgori
jedna osveta izaziva drugu
ali ovo ne izaziva ništa
osim dubljeg kopanja rake
odbeglom lirskom subjektu
i paramneziju

mi ljudi, kvarljiva smo roba
i šta sada sa tim
nego da se dopisujemo koristeći ćelavu latinicu
dok bibliosmija stori je old
a pisful bačka sajlent mod
ljubitelji kulta bezobzirnosti
klarinetišu sindrom solipsizma

mi ljudi, mi smo najgori
što je više morona to je jača korona
i ostale krupnice

ništa više nije kao što nikad nije ni bilo
no biggie & let it roll
sve dok slon i dalje sedi mirno
stoga nije nikakva sramota biti android

ali ako možete
budite odvažni
kao morski konjić
dok se upinje
krmeći kroz vodu
tokom oluje

***

NAJLEPŠE NEMANJE SMISLA

zaljubio sam se u devojku iz mumbaja
da, iz indije
poslao sam joj pesmu “diya hai“
iz devetnaestog veka
indijskog pesnika mirze ghaliba
nakon što sam je čuo kako ju je uglazbila arooj aftab
poslao sam joj pesmu kako bi mi pomogla oko prevoda
ona pomalo razume farsi i urdu
a naravno govori hindi
i engleski

ne jednom
više puta sam se zaljubio u najlepšu devojku iz mumbaja
koja sada živi u sjedinjenim državama
inžinjer je mašinstva a radi kao dizajner proizvoda
zapravo je likovna umetnica
i bori se za prava trans rodnih osoba
volontira u feminističkoj organizaciji
prvenstveno boreći se protiv FGC (female genital cutting)
i pruža podršku žrtvama silovanja i seksualnog uznemiravanja

ima najlepše septum i nostril pirsinge
video sam nekoliko prelepih očiju
ali ni jedne nisu tako posebne kao par njenih crnih očiju
kao što ni jedne nisu tako posebno daleko
puka disperzija neizvodljivosti
dok ovde u titrajima skapavam
uz zanemarljivo blažene nijanse bluza
ona se u minus petoj vremenskoj zoni šeta
noseći sa sobom rough trade ceger
ili vergla pedale svog ljubičastog bicikla

najlepša

sluša ploče beyonce ili war on drugs,
a ja na to ne prevrćem očima
šatro čita žižeka
a na to prevrtljive oči nisu u potpunosti imune
ipak misli da pravim dobru muziku
pre sedam godina mi je rekla da imam spektakularn glas
ne znam šta sada misli
možda i bolje
kao da je bitno
otresla je prašinu sa mene
najlepša devojka iz mumbaja

iako sasvim definitivno nisam njen tip
iako je sve ovo preko svake granice spuki
i bipolarno ludo
a govorim to dok preko skajpa dodajemo jedno drugome slanik
poslednje je vreme
kali yuga
čak je i beznadežnost potrprašila pete
i bez mog katastrofiziranja

ali ona
dok se otima laganim poluosmesima
i kada se odmeće spiralnim stubištem nemogućnosti
dok krotko prodire ka suncu nekog drugog sistema
kada se smeje projekciji stvarnosti iza čeličnog rikvanta
kada su razlozi sve što nam nije ostalo
i kada želja više ne opravdava sebe samu
jednako je najlepša devojka iz mumbaja

hej
arora
podseti me
zašto je ovo
najlepše nemanje smisla

samo još jednom

molim te

***

ZVALI SMO TO DAN

zvali smo to dan
zvali smo to noć
po obodima
skaradnih poluperiferija
svi prizori gnjecave jalovine
nerašćišćenih buvljaka
činiše se najlepšim

i svaka baobab devojka
kao najdivnija
jer njena ljubav je osobita
tautološki neponovljiva
kao belokljuna žuna
prikaže se sada
i verovatno više nikada

zvali smo to dan
zvali smo to noć
ništa ne krije veće iznenađenje
od proste običnosti
zvuka opruga starih kauča
slepljenih stomaka
bez povoca vođenih besposlenih dana
izronjenih blaga sa dna besplatnih kupališta

pod mostovima
večito nedovršenih trotoara
tu gde smo se par puta sastali
i rastali
i gde mahovina prekriva
korteks ovog ovde nepomnika
tu gde će sada biti posut prah
uz par omiljenih pesama

zvali smo to dan
zvali smo to noć
slaveći život u suton
grleći pretnju zarad tog osećaja
ponovo pronađenih vikenda

ko se usuđuje
da bilo koji naredni tren
nazove poslednjim
kada je sva lepota u časku
u vožnji
na biciklima do obala reka
reka za udaviti se

_________________________________________

GORAN GRUBIŠIĆ, rođen 1979. godine, iz Subotice, muzičar (član bendova Wooden Ambulance i Ana Never), autor zbirke poezije „Alpaka među lamama“ (Librarion, 2022.)

ALPAKA MEĐU LAMAMA

među svim lamama ima jedna
koja u svom tom lamskom zbivanju
prečesto ostaje neprimećena
dok je neumorni talasi lamskog mora zapljuskuju
ona sva takva fina i divna
u svojoj skromnosti i plahosti
ostaje povučena i snuždena
dok sve ostale šuruju sa razbibrigom
i u lamskoj školi dobijaju petice
ta sa najfinijom ćubicom ima sve trojke
i samoću

niko se ne pita
niko ne zna šta se zbiva
otkuda taj nežni stvor među svim tim lamama
u lamskoj školi trojke su za one koje se ne ističu
tako mora biti
stoga
ona najnežnija od svih
je dobra
predobra trojka

jedino jedna zvezda daleka
i po danu i po noći
i kad se vidi i kad se ne vidi
večno bdi i misli na nju
ponekad noću
u gluvo doba
zasuzi i zatim žmirne
i kao da daškom noćnog vazduha
šapate šalje
“dete moje divno,
posebnost i nežnost koju poseduješ
su dar,
a ne breme”

ipak
dani se nižu
i ko zna šta će biti
neumornost talasa sve kruni
zvezda koja noću suzi
sada je možda samo kofer prepun briga poslat na dugo putovanje

ali znaj
dobrota, pamet i zdravlje se ne vraćaju
dobrotom, pameću i zdravljem
one prosto to jesu
i one su dovoljan zalog ljubavi i mira
što ti i jesi
svilenkastosti predraga
mekoto moja jedina
alpako među lamama

***

NE POZNAJEM NIKOGA KO KUPUJE STAN

gladan sam
i kao nešto razmišljam
dijagram odnosa među klasama je ono
kada si gladan i kada nemaš šta da jedeš
ali uspeš da nađeš u špajzu makar jednu teglu kompota

ili
gladan si i nemaš šta da jedeš
ali nemaš tu jednu teglu kompota

ili
još gore
a samim tim i verovatnije
nemaš ni špajz

ne poznajem nikoga ko kupuje stan
ko kupuje auto

zato pazi
na kukove
da ti ne pomodre
dok se sav teskoban spuštaš
niz ovaj tegoban tobogan

***

NUSRAT JAHAN RAFI

cenim
negde baš u ovom trenutku
na svim planovima
svi smo tu negde na potezu
između šesto trideset prvog i šesto sedamdeset devetog
životnog gubitka

ali, osećam da sada ne postoji ništa tužnije, užasnije od ovoga
poraženi smo kao ljudi
kao civilizacija
ako se svako ne odredi u odnosu na ovo, onda nas je ovo
sve odredilo

znam
juče, danas, sutra
rećićemo jemen, saudijska arabija, deep web, dole u parku
uvek ćemo nešto šapnuti vetru sile stihije i pomilovaćemo se
neizbežnošću

ipak, sa ovim nemamo više pravo na reči i pojmove
kao što su tragedija, zločin, kataklizma, metastaza...
jer će sve one biti jedna grozna čemerna usrana reč
neživot

________________________________________________________

GORAN GRUBIŠIĆ, rođen 1979. godine, iz Subotice, muzičar (član bendova Wooden Ambulance i Ana Never). „Alpaka među lamama“ je njegova prva zbirka poezije.

NEDOSTAJE LJUBAV PEVAČICE I BUBNJARA

mleko maslačka
nemajke i nečoveka

šakom dečijom
zeljasta stabljika
otkinuta

i ina baza podataka

znam da se ne kaže inekcija
ali ipak

mrzim
da budem prekriven
psećim dlakama
ali volim pse

pomišljao sam na kraj
učestalo
svaki drugi dan

a onda sam pojeo smokve

***

DOGAĐAJ

dva’es’ godina
kasnije
sećam se
kada si me
prvi put
pozvala gore
u svoju sobu
da slušamo
kasetu
automatic for the people

ova
ne ta
ova druga
ta ti je bila omiljena
na albumu

sonja

***

BITUMENSKI PLUG

kako se uzme,
ali dešava se to učestalo
dam tako novac za voz ili autobus
kako bih sedeo i gledao kroz prozor
retke divlje životinje na njivama i pustarama pokraj puta
ili pruga

teško je reći,
ali često tako dam poslednji novac za autobus
ili još bolje voz
samo da bih sedeo i gledao kroz prozor

nizijske sokole koji stoje na vrh stuba ograde
čitave familije srna, preplašenog zeca u trku
i po koju lisicu
jednom,
bilo je to kada nisam putovao sam
na potezu Subotica – Sombor
kroz prozorsko okno voza
videli smo na stotine srna
silina krotokosti, cunami ranjivosti
a onda,
jedne radne nedelje
naprosto nisam otišao na posao
dao sam novac i seo u bus

tada sam video usamljenog ždrala
na njivi,
u okolini Srbobrana,
ili Sentomaša

***

ZA ONE KOJI SU BAREM JEDNOM PRESPAVALI NA Ž STANICI

bipolarnost borovih iglica
ulična imena ljubavnika
betonski greben i naopaka osmica

pre nego što se obistini
proživi kraj dvocifren broj puta
učini to kako treba

kvark kasnog titraja
mesto za ljubljenje bespuća

nervozno meso mesinga
pokvarena mašina
koja i dalje pokušava da radi

kada se desila ova tranzicija
sa kiselog mleka
na jogurt grčkog tipa
naopaka osmico
organelo u celofanskom čvoru
odigraj potez

u prikrajku poslednje barice
i zimogrozive klupe

naopaka osmico
odigraj kraj
jer biti zdrav to je sve

skoro sve
and all that free jazz

______________________________________________________________________

GORAN GRUBIŠIĆ (1979, Subotica), muzičar (Ana Never, Wooden Ambulance). Zasad nema objavljenih izdanja.

DA

ne verujem u zdravo kako si
ne verujem u roditeljstvo
mlade parove sa decom,
koji se voze u porodičnom automobilu marke renault,
model espace

ne verujem u ručno spravljene police za knjige
ne verujem prašini u očima
konjuktivitisu
leptirići su odavno izumrla vrsta

zimnica nihilizma inkorporira slavu nutkajući izmaglicu

ne verujem knedlama,
pohovanom belom mesu
limunadi sa listovima mente

ne verujem krahovima, praskovima, emocionalnim flasterima
najljubavnijim porukama
nedostajanju nesaznatnog kraja

ne verujem pokušajima, odustajanjima
teskobi i smislu šetajućeg kidanja
aritmičnim zavetima i molbama
ne verujem najsvilenijim obraščićima

ne verujem u natapanje jastuka
u tajni obred ridanja
ne verujem noćnom vazduhu i u umirujuće šetnje u gluvo doba
ne verujem u mirne krajeve grada

ne verujem u pod-drugom-svetlošću razlike
ne verujem u rešenja
nemogućnost je jedino stanje

zov prošlosti dostatne budućnosti
klinč sveopšte precenjenosti

ne verujem u pitomost, težak rad i još težu bolest
ne verujem u etičko estetičko krajnje civilizacijsko dobro

ne verujem u muziku
ne verujem u eutanaziju

ne verujem u muziku

***

DAN KADA SAM UZEO ŠTAP ZA HODANJE

ne umem da vozim auto
da kuvam kafu
ne umem da igram bilijar
pikado
ne umem da pravim avion od papira
da pravim balone od žvake
da se klizam, skijam
znam da poslažem figure i kako se koja kreće
ali ipak ne umem da igram šah

život jeste božićni dan
onaj najgori

oni govore da si planinska kap rose
naravno da govore

do sada sam možda gledao kako privlačne devojke završavaju sa imposterima
i imposterke za finim momcima
(but it takes one to know one)
gledao sam kako nečija muzika dobija pažnju i hvalospeve
video sam pesnike koje prati priznanje i fama
kako svaki narkoman i svaka promiskutetna osoba u životu prolazi bolje od mene
video sam besmisao akademizma, dionizma, strejt edžizma
ali esencija uzdizanja jeste u grešci
i sve se pronalazi i gubi u tom skučenom prostoru ljudske bezobzirnosti
ipak sada
svuda i u svemu jedino što vidim su ljudi koji hodaju

žao mi je filme bendvagonže
žao mi je trejs son voltov albume
žao mi je gomboci i barát fülei
žao mi je megi
dekin bajsu koji stojiš naslonjen iza kuće
amati prvi kompletu bubnjeva
dečija sobo
zalud svih sto maraka
zalud svih titanskih trema, čežnjom otrovanih maštanja
jadne moje breze, nebo iznad komšijskog zida
zalud svih prizora kroz musava stakla voza
zalud svih lekara, roditeljskih sitnih zločina
zalud prirode, rođenja u krvi, vremena i inih sistema
dok ćute telefoni zaboravljenih brojeva
talasi osnivači kosmosa uzimaju svu ljubav samo za sebe
jebeš svo ustrojstvo sveta
sada, svuda i u svemu jedino što vidim su ljudi koji hodaju

__________________________________________________________________

GORAN GRUBIŠIĆ (1979, Subotica), muzičar (Ana Never, Wooden Ambulance). Zasad nema objavljenih izdanja.