KONCERT ZA TVOJE UŠI
Važne stvari su prošle.
Sve što je moglo već se dogodilo.
Kraljevi su zbačeni, mitovi ispričani,
Republika rastočena u ravnodušnosti.
Vino, nepoverljivo, zri u bačvama.
Reke su stavljene u cevi,
A cevi odbačene na smetlište.
Još su tamo, jer smetlište
Ne odbacuje ništa, niti se
Povlači na rezervni položaj.
Ono što se nije dogodilo
To je život u koji nismo ušli,
To je nekoliko života
Koji nisu ni naši, ni tuđi,
Ni rođeni, ni nerođeni,
Ni život, ni smrt.
Treba obnoviti priče,
Na izvoru ugasiti žeđ.
Oslušnuti glas vetra
Među telima zgrada.
Mladi, bučni ljudi
Poništiće slova kanona.
U njihovim zvižducima biće složen
Koncert samo za tvoje uši.
***
SVE, SKORO SVE
Prelazi ulicu, oprezno,
Izdaleka već njušeći
Automobile koji će,
Uz škripu kočnica,
Proleteti pored njega,
Onda se naglo vraća nazad,
U skoku, kao da je sam,
Dok nemoćno besne
Oni koji voze i mi koji posmatramo,
I jedni i drugi zacenjeni od straha,
Ne zna se šta ga pokreće,
Ni šta ga potom vraća
Na tačku s koje je krenuo,
Kao večno vraćanje istog,
Kao dokaz da će sve, skoro sve,
Doći na svoje mesto.
A ono što neće doći
To baš čekam dok netremice
Gledam šta je bilo
I šta će još biti
S tom zveri koja se pretvara
U slučajnog prolaznika.
***
SLEPI MIŠ
Kroz otvoren prozor kancelarije
Iz jutarnje promaglice
Uleteo je slepi miš.
Crni komadić uglja
Potekao s nekog dalekog tresetišta.
Dvokrilac sa unutrašnjim sagorevanjem.
Udarao je u sve zidove,
Čas vidljive i meni, čas nevidljive
Svakome ko bi to gledao. Osim njemu,
Glavnom junaku ovog događaja
O čijoj se koži, uostalom,
Najviše i radilo.
Sudarao se s preprekama
Koje ja nisam video,
Ali mora da ih je bilo,
Jer ih je on video.
Tresao se u groznici napora
Da nađe izlaz,
Kao da mu je to jedino važno,
Kao da je to jedini izlaz.
Ta crna grudva straha
Vitlala mi je pred licem
Kao da nosi vest izdaleka.
Onda je uzmakao,
Dižući ruke od mene,
I nestao u otvorenom prozoru,
Očigledno nepomiren, užasnut čak,
Tim prostorom u kom je proticao
Moj svakodnevni život.
***
U ŠACI
Proći će stotine godina,
I neki će mladić,
Jednog dana,
Verovatno u poznu jesen,
Otići u biblioteku
Kako bi posetio naš život.
Zatražiće hrpe današnjih novina
U kojima će, podignutih obrva, čitati
O zločinima i ubistvima,
O zverstvima i bezakonju,
O patnji i poniženju,
O izdaji i neprijateljstvu,
O strahu i grehu.
O onima koji su govorili
A bilo bi bolje da su ćutali.
O onima koji su ćutali
A morali su da govore.
Posle nekog vremena,
Odbaciće novine,
Biće mu dosta svega,
I kao sveznajući pripovedač
Izaći će u blistav dan.
Što je još gore,
Sve će mu biti jasno
Kao da naš život
Drži u nestrpljivoj šaci.
***
MORALO JE TAKO BITI
Nikada se nije dogodilo,
Nisam plovio morima sa zatisnutim ušima,
Nisam napuštao luke ne znajući gde sam bio,
Ni kuda idem po neuhvatljivom hiru plovidbe,
Nisam bio kapetan koji strepi od mora,
Ni galiot koji se raduje nadolazećem talasu,
Nisam bio brodolomnik, ni stupao na tlo ostrva
Kao da sam poslednji čovek koji će tu doći,
Kao da je to poslednja stopa zemlje na koju ću stati,
Nisam skidao, ni pobijao zastave na vrhovima
Nepobedivih planina obraslih u kamen i sneg,
Potonulih u velike slapove oštrog, igličastog vazduha
Dovoljne da plućna krila raznesu u paramparčad,
Nisam bio rudar, ni silazio u zacenjene alveole zemlje,
Nisam bio arheolog koji je iskopinu koja se napokon
Dokopala svetlosti i lica zemlje prebacivao iz ruke u ruku
Kao vrući krompir, bespomoćno duvajući u oprljene prste,
Nisam bio broker na berzi, ni bibliotekar u Aleksandriji,
Koji udiše prašinu svih knjiga i žvaće prah svih požara,
Ni slobodan od svega padao čekajući da se otvori padobran,
Nisam posadio voćnjak, ni čekao prvu berbu,
Nisam pretakao vino u neiscrpivim bačvama
Starijim od hrasta iz koga su nastale i trajnim kao zemlja
U koju su sada ukopane, daleko od varljive svetlosti,
Od sjaja koji lako napušta a besni kada je napušten,
Nisam sa ocem dočekao zoru na reci, u šumi, ni na njivi,
Nisam seo u transsibirsku železnicu koja je davno
Krenula na put, a još nikada nije stigla, ni sa mnom, ni bez mene,
Nisam se okrenuo oko sebe i na trgu se utopio u masi,
Jedan od mnogih, i neporecivo sam dok svet brblja i vibrira,
Nisam predosetio smrt prijatelja koji je sedeo pored mene,
A ona je morala biti tu, negde pored nas,
Gnezdila se za našim stolom i tražila mesto u gužvi
Koja je nastala oko nas, moralo je tako biti,
Nipošto nije mogla doći niotkuda i kazati:
„I ja sam tu, računajte sa mnom, vi koji niste
Hteli da sitničarite, pa ste zaturili račune toliko
Da sam ja sada njihov glas, a ko ste vi, o tome je
Trebalo ranije da mislite, kasno je sada,
Ako razumete šta sam htela da kažem!“
***
DOK TONEMO U MRAK
Svetlost gasne. I linija horizonta postaje
Samo mrak. Dan kao da je bio tek
Činjenica ljudskog života pre nekoliko vekova.
Zvezde su se pritajile u tami. Ili su već pale
Na zemlju, oborene zavidljivim pogledima i
Odbačene zbog svoje slave i uzvišene svetlosti,
Tako neprirodne u ovim danima prosečnosti.
Znam da je tamo, ispod onog brežuljka, bila
Povaljana trava, a pored samog izvora drvo
Čiji hlad poznajem bolje od većine saputnika.
Sada je sve mrak. Mrak je i linija horizonta.
I sve pre i posle te linije. I ja dok ćutim u mraku.
Uporno gledam, širom otvorenih očiju,
Dlanovima trljam kapke, napregnuto zurim.
Tama, stara dušebrižnica, zuri u mene,
Ja zurim u tamu, rekao bih, ništa se ne događa.
I sve tako, dok tonemo u mrak.
***
GOJKO BOŽOVIĆ (Pljevlja, 1972), pesnik, književni kritičar, esejista, izdavač.
Knjige pesama: Podzemni bioskop (1991), Duša zveri (1993), Pesme o stvarima (1996), Arhipelag (2002), Elementi (2006), Obližnja božanstva (2012), Mapa (2017), Tiha zverka podneva (izabrane pesme i hronike, 2019) i Dok tonemo u mrak (2021).
Knjige eseja: Poezija u vremenu. O srpskoj poeziji druge polovine 20. veka (2000), Mesta koja volimo. Eseji o srpskoj poeziji (2009), Književnost i dani (2018), Kraljevstva bez granica. Eseji o srpskoj poeziji XX i XXI veka (2019) i Igračke sudbine. Eseji o srpskoj književnosti: XIX-XXI vek (2020).
Antologije: Antologija novije srpske poezije (2005), Place We Love. An Anthology of Contemporary Serbian Poetry (2006, 2011) i Svet oko nas. Evropski gradovi u novoj srpskoj pripoveci (2009, 2018).
Nagrade za poeziju: „Matićev šal“, „Brana Cvetković“, „Đura Jakšić“, „Branko Ćopić“, „Europa Giovani International Poetry Prize“, „Kočićevo pero“, „Kočićeva knjiga“ i „Gračanička povelja“.
Nagrada za esejistiku: „Borislav Pekić“.
Dobitnik je nagrade „Vitez poziva“ (2019) za rad u oblasti kulture, književnosti i izdavaštva.
Poezija i eseji Gojka Božovića prevođeni su na engleski, francuski, nemački, italijanski, ruski, španski, holandski, danski, portugalski, češki, mađarski, slovački, poljski, rumunski, bugarski, ukrajinski, slovenački i makedonski jezik.
Knjige izabranih pesama Gojka Božovića objavljene su u Makedoniji (Елементи, 2010), u Bugarskoj (Името на езика, 2016), u Rusiji (Карта и другие стихотворения, 2018), u Hrvatskoj (Iznad vode, 2019) i u Ukrajini (Межi мiстa тa iншi вiршi, 2019). U Makedoniji su objavljene i knjige pesama Gojka Božovića Околни божества : песни и хроники (2014) i Мапа (2019), kao i knjiga eseja Книжевноста и дните (2021).
Bavi se priređivačkim i uredničkim radom.
Osnivač i glavni urednik Izdavačke kuće Arhipelag i Beogradskog festivala evropske književnosti.
Potpredsednik Srpskog PEN centra.
Živi u Beogradu.
fotografija autora: Vesna Lalić
čovjek-časopis 