MOČVARA ŽELJA
Sve osećaje koji ti pale požare po telu,
želje što grebu pluća
i misli koje stežu za vrat,
starost će ugasiti.
Sočni kremasti svemir u tebi,
presušiće.
Melodije koje su imale miris
i vodile te na putovanja,
daljine u pesmama,
daljine u mislima,
jedna žitka preplavljujuća čežnja
za onim tamo, za odlaskom u ljude,
u predele, u pojmove,
u sve što nije ja,
sada polako implodira,
povlači pipke sa sveta
i želi da se sklupča u meni.
Mladost se plašila neostvarenih želja,
mislila da se sa njima odlazi u grob.
Smrt neće pokositi samo aktualnu mene,
već hiljade potencijalnih ja.
Nisam samo trska, ja sam močvara želja
i smrt će jednom doći sa bagerima i betonom,
da ih počupa i napravi trg.
Ništa ne uznemiruje kao pomisao
na iznenadni pomor svega što smo želeli.
Ali one ne nestaju sa nama.
Želje umiru pre nas. Jedna po jedna.
Neprimetno.
Starost poručuje:
Nemaš čega da se bojiš.
Nećeš završiti pod humkom neproživljenih snova.
Umrećeš ravnodušan, dovoljan i sam.
***
HAZARDERKA
Jao kako ćeš da me povrediš.
Tačno vidim da hoćeš.
Ne znam da li da ti zapretim unapred,
sa ove distance.
Jer ti ćeš to naravno da negiraš.
Da ti lepo kažem da ću ti prerezati grkljan
nakon što me budeš gledao
kao da ćeš dušu da ispustiš za mnom,
a onda, budeš izgovarao tople ljubavne reči.
Sram te bilo, ugrizi se za jezik
i ne laprdaj ono što osećaš,
ako posle ne znaš da to sprovedeš u život.
Naguzićeš mi srce da pati.
Hoću da znaš da sam toga svesna
i da te ipak ne ostavljam.
Ovo će se završiti loše po mene,
ali koga briga.
Nisam ja pička koja je došla na ovaj svet
da bi apstinirala od života
u strahu od nesrećnih ishoda.
***
PROMOTERI BLUDA
Probudili smo se u Veneciji u proleće,
na prostranom krevetu sa četiri drvena stuba,
u staroj vili sa oslikanim plafonima
i velikom kadom u spavaćoj sobi.
Naša strast je klasična, vanvremenska
i otporna na trendove.
Ne uklapa se u moderne ambijente,
ali tamo gde je sve staro, porozno i vlažno,
gde je komplikovano, opasno i nestvarno,
ona je kao kod kuće.
Znaš da ja ne patetišem u pesmama
i ne zloupotrebljavam imena gradova.
Venecija je izlizan motiv,
ali mene baš briga za motive,
govorim ti o gradu savršenom za nas.
Mi pripadamo tamo.
Falimo suncu na trgovima,
hladovini u sablasno praznim tesnacima,
falimo crkvama, lavovima, festivalima i karnevalima.
Treba nas uglaviti u gužvu,
ozarene od ljubavi,
od iscrpljujuće, znojave, telesne ljubavi.
Treba nas pustiti da iscurimo niz kanale,
da lelujamo poput senki niz slane fasade,
da u brokatnim sobama ostavimo tešku strast.
Zabacila bih glavu preko naslona stolice
i sunčala lice
na Trgu svetog Marka
u gaćama izvrnutim naopačke,
u košulji na kojoj sam promašila jedno dugme,
karmin mi ne bi pratio ivicu usana,
razmazao si ga svojim palčevima.
Sedimo i uzdišemo od miline,
širimo nozdrve da udahnemo grad,
jebeno je lepa ta Venecija.
Volim njene trule zidove
i čipku na rubovima naše posteljine.
Dok si ležao preko mene, utisnula mi se u obraz
kao neki mesnati dekupaž,
pečat požude,
šetam okolo žigosana,
mi smo promoteri bluda,
ulazimo u muzeje raspojasani
i tela su nam topla, nadražena, reaktivna,
a misli prazne, meditativne, dugačke, neisprekidane,
kao drvoredi u Toskani.
****
DOSADA
Podsmevaćemo se svojoj deci.
Za pretke ćemo reći da su govnari.
Ozbiljne i iskrene
zvaćemo “sanjari”.
Bićemo ranjivi i lomiće nas stid
kad zalutamo između velikih Imena.
Ispred uzvišene umetnosti
koja je vajala ukus čovečanstva,
kolutaćemo očima.
Srdačni razgovori
za nas su patetika.
Svađe - nepotebna drama.
Pa i ta ljubav,
i ona je samo Ime
koje smo nasledili.
Nama se bljuje od ljubavnih priča.
Naš sistem je gadljiv na osećanja.
Na autoritete i kanone.
Mi se rugamo Bogovima.
i razmećemo anonimusima.
Stružemo njihova imena
sa zarđalih podzemnih cevovoda.
Čupamo ih iz mraka.
Oni su niko i ništa
i biće zaboravljeni već sutra,
a mi znamo za njih
i zato smo ponosni na sebe.
Mi smo glupaci
sahranjeni u predrasude.
Egocentrični manijaci
u ratu protiv Imena.
Razapinjemo Imena i palimo ih
na lomačama.
Mi smo jadnici.
Generacija cinika.
Moral će otpasti sa nas
kao sasušena krasta.
Ali pusti sad to,
mene brine dosada.
Razumem da smo nemoralni
i da smo govna.
Ali ne razumem
kako vam nije smor
da stalno vrtite ta podjebavanja,
kul fore, doskočice.
Da zaobilazite prave razgovore,
kao hrenovke umotani u cinizam.
Ja sam greh i nemoral uvek zamišljala
kao zabavu.
A vaša ironija guši kao kravata.
Do grla zakopčani u svoju slobodu,
taj sleng postaje kanonski
i vi ste robovi dogme.
Ali neće vas to ubiti.
Ubiće vas dosada.
Ubiće vas podmuklo i neosetno.
I ležaćete tako, ne znajući da ste mrtvi,
pod vedrim prolećnim nebom
punim svetlucavih Imena.
***
ŽUTA KAO SUNCE
Treba mi koplje da se probodem,
da iscuri ova tuga što se ukiselila u meni.
Treba mi mali rez
da ne puknem od pritiska
koji stvara pomisao
na tvoje žuto lice.
Ana mi je rekla
da su ti oči kao žumanca
i da nisu izgubile nadu.
Rekla si joj da zasadi cveće
i da ćeš ići u šetnju
čim ti noge malo splasnu.
Mama, ti si naše sunce.
Sećaš se onog narandžastog telefona
sa brojčanikom?
Kako smo se veselili kad je prvi put zazvonio.
Ana je imala pet, a ja osam godina.
Trkale smo se koja će prva da se javi.
Tehnologija je napredovala od tada.
Danas smo imale video poziv,
plakale smo na ekranima.
Nemamo više snage da tešimo jedna drugu.
Stisnule smo dugme na Vajberu,
gledale se i plakale.
Doktorka je rekla da je pitanje dana
i da se pripremimo.
„Vaša mama je kao lavica, izdržala sve.
Više nemamo rešenja za nju.“
Dunjo moja zlatna,
dušo moja,
majko moja,
ljubim te u žute oči i žute obraze.
Plima žuči ti putuje ka mozgu,
neće se zadržati u nogama.
Rekli su nam da ćeš pasti u komu
i da očekujemo najgore.
A ti si, dete moje, dobroto moja,
legla u bolnički krevet
s nadom da ti se može pomoći.
I bila si nežna prema nama,
pitala si nas da li smo jeli,
rekla si ocu da se ne sekira
i da pazimo na njega
dok se ne vratiš
laganih nogu i belog lica,
da zaliješ cveće i prošetaš,
zamirišeš na bezuslovnu ljubav,
natkriliš nas brigom
i budeš tu.
Duše su nam nabubrele od tuge,
sive su i vlažne kao oblaci.
Iz njih grmi bes.
Besna sam i želim da slomim svet,
da ga smrvim pod đonovima.
Jutros sam u kupatilu sa ustima punim pene
iznad lavaboa viknula NE ŽELIM DA UMREEEŠ!
Pasta za zube mi se slila niz bradu i isprskala ogledalo,
suze su mi se slile u usta,
a ti si i dalje ležala tamo,
otečena i žuta,
jer mene niko ništa ne pita
i ne znam kako
da ti pomognem
da te izlečim
da te rodim.
__________________________________________________________
FRIDA ŠARAR rođena je 1979. u Kruševcu. Autorica knjiga Halter ego (VBZ, 2018.), Ženo, pokrij tu dušu (VBZ, 2021.), Udaljena jednu stvarnost odavde (VBZ, 2022.), te nekoliko stotina kolumni objavljenih na portalima u regionu. Dobitnica međunarodne novinarske nagrade INTERFER za kolumnu „Prvi Hrvat u mom selu“. Članica Hrvatskog društva skladatelja. Pjevačica, autorica tekstova i glazbe u bendu Porno brak. Živi i stvara u Rijeci.
Dobitnica međunarodne novinarske nagrade INTERFER za tekst „Prvi Hrvat u mom selu“.
Početkom naredne godine očekuje se njena nova knjiga „Ženo, pokrij tu dušu“ zbirka tvitova i tvitlongera koji su Fridu svojevremeno učinili poznatom široj internet javnosti, zahvaljujući njenom iskrenom i poetičnom odnosu prema društvenim mrežama, kao i nova zbirka poezije pod radnim nazivom „Udaljena jednu stvarnost odavde“ gde će se naći i njena najčitanija pesma „Jebo vas jezik“ koja je 2019. godine objavljena u časopisima, zbornicima i na portalima širom Balkana, te učinila Fridu jednom od protagonistkinja međunarodnog dokumentarnog serijala Free Spirits u realizaciji Hrvatske radio televizije.
U jednom selu ispod planine Jastrebac svi vole Ivana Šarara.
Pre nego što sam se udala za njega, pričala sam mu o precima, o askurđelu Isaiji koji se pre dvesta godina iz crnogorskog krša doselio u pitomu dolinu reke Rasine, tamo iza Kruševca, na putu za Kopaonik, gde se rodio i moj otac. Šarar, koji i dalje ima radoznalost deteta i ljubav prema geografskim kartama, odmah je počeo da gugla podatke o selu i istog trenutka zapazio da ima oko šesto stanovnika koji su svi do jednog Srbi.
– Ovo selo je etnički čisto. – Pa da. I ne samo selo, celi taj okrug. Kad živiš u Kruševcu, katedrale, sinagoge i džamije su egzotika. Videćemo kako će da reaguju na tebe. Tamo u tim selima lakše možeš da naletiš na Marsovca nego na Hrvata.
A onda sam se setila da grešim. Jedna od najboljih prijateljica moje nane (očeve majke), bila je Hrvatica iz Dalmacije, Mare. Nju je jedan naočit Rasinac doveo iz Banata, gde su oboje nadničili na tuđim imanjima šezdesetih godina. Dobili su tri ćerke i on je umro. Mare ih je sama očuvala, starije dve udala, a o najmlađoj, koja je bila nesposobna, brinula do svoje smrti. Živele su u maloj kućici na vrhu sela. Bez kupatila, sa prozorima čija su dotrajala stakla vremenom zamenili najloni. Kad su došle devedesete i krv čitavog Balkana se zatrovala ratom i mržnjom, Mare je osećala da se „klima“ u selu promenila i da nije više svuda dobrodošla kao ranije. Niko nju nije dirao, nije je maltretirao, nego su ljudi jednostavno postali ogorčeni i suzdržani, poneki pijanica koji sedi na gajbi pred seoskom zadrugom dobacio bi joj:
– Vrati se kod Tuđmana!
– Jebo te Tuđman, uzvratila bi mu Mare i nastavila svojim putem.
Išla je kod žena kojima je pomagala oko kuće i imanja, a one su pomagale njoj, davale joj hranu, garderobu i sve što treba za bolesnu devojčicu. Jedna od tih žena je bila i moja nana. Mare joj je dolazila gotovo svakodnevno, uvek je sedela pored šporeta smederevca, valjda joj je jadnoj hladnoća ušla u kosti. Nikad se nije navikla na planinsku klimu i smetove snega koji su umeli da budu i dva metra visoki. Popile bi po kuvanu rakiju i smejale se glasno da odjekuje celi potok iza nanine kuće.
Sad više nisu žive. Njihovi zemljani kućerci su se urušili. Pričala sam Šararu o njima gledajući sve to iz potpuno drugačije perspektive. Za mene je Mare uvek bila naša, seoska. Ona je selu dala poseban karakter i ne mogu da zamislim to mesto bez nje. A ovaj put sam pričala o njoj kao nekoj „strankinji“ koja pripada više Šararu nego meni, iako Šarar nikad nije ni upoznao Mare. Kad posmatraš ljude kao pripadnike nacija, umesto kao pripadnike života, mesta i ljudskih srca koje su svojim postojanjem dotakli, onda sve vidiš naopako i pogrešno.
– Mare je probila led. Ti si drugi Hrvat koji će otići tamo.
Prvog dana kad smo stigli i ušli u dvorište, Ivan se zaljubio u selo.
– Hajde da živimo ovde, rekao je.
Odmah je obišao sve sokake, zavirio u šljivake i šumarke, otišao do Rasine. U narednim danima upoznao svaki pedalj sela, jer on nema mira dok ne otkrije i zadnji milimetar novog prostora u kome se nađe. Seljani su gledali iz svojih dvorišta, mislili se „Ko je ovaj nepoznat čovek?“
– ‘E l’ poznaješ ovoga? – Ne znam kuj je. Mora da ‘e od Marine unuke čovek. Vele da je Rvat. – Rvat?? Pa ‘e l’ ne mogade nekoga našega da nađe? – Ćuti, dobro da nije Šiftar! – Pa i to što kažeš. Nego mlogo daleko otišla, kuj da ju pogleda majku i oca kad ostare? – E, a kuj će da pogleda nas? Ćuti bre tamo, ne gleda više niko nikoga. – I to što kažeš.
Domunđavale se dve babe preko plota, gledajući u Šararovu sve sitniju siluetu kako nestaje na putu ka šumi. Taman kad je došao u vrh sela i spremio se da zakorači u divljinu, oslobođen znatiželjnih pogleda iz bašti i dvorišta, gore ispred seoske prodavnice sedeo je jedan mrga od šezdesetak godina i pio pivo.
– Dobar dan, kaže mu Šarar.
Jer u selu se svi svima javljaju.
– Ja tebe ne poznajem! odgovori mrga. – Ne poznajem ni ja tebe, na to će Šarar.
Skrene sa svoje šumske putanje i zaputi se pravo na klupicu pored Mrge. Tu njih dvojica krenu priču, Šarar mu kaže ko je i odakle je. Ispostavi se da je Mrga bivši oficir koji je godinama radio u Puli, pa ga je moj muž obasjao kao sunce kad probije guste oblake i maglu zaborava i istopi ravnodušnost sa srca, pa iznenada oživi dane daleke mladosti i sreće. Mrgi su nakon razgovora blistale oči, poručio je Šararu da pozdravi tasta, rukovali su se, jedan je nastavio svoj put u šumu, a drugi ostao na klupici da još dugo gleda u mostiće koji povezuju seoski put i dvorišta, a ispod kojih teče reka.
O stricu Radomiru sam već pisala. To je stric mog oca. Živi u dvorištu pored našeg i svaki dan dolazi kod nas, kad dođemo na selo. Prvi je upoznao Šarara. Sipali su po jednu šljivovicu, popili na eks, a onda ga je stric poveo u svoje dvorište da mu pokaže staru kuću i imanje. U kamenom podrumu stare kuće, na zidu je visila puška.
– Ti si lovac? pita ga Šarar. – Ma ne. To samo ako naleti neka lisica da davi kokoške i jede jaja. S vremena na vreme neki fazan i to je sve. – Znači nije za Hrvate? – Šta?? A neeee… nikakooo.
Obojica su prasnuli u smeh. Stric je odvrnuo česmu na buretu s rakijom i nalio im još po jednu čašu. Ostali su tamo pola sata, smejali se i pili, došli kod nas na terasu pokušavajući da prepričaju dijalog iz podruma. Stric bi se posle svake rečenice zagrcnuo od smeha i uhvatio za ono mesto ispod rebara koje ga boli nekoliko dana, od kad se okliznuo u svinjcu i ugruvao celu desnu stranu.
U slobodno vreme, stric voli da peva. Iznese razglas i karaoke na sprat nove kuće, izađe na terasu i peva Šabana. Celo selo se ori. I niko se ne buni, nikome to ne smeta. Oko sela ima toliko proplanaka i šuma i tišine, da možeš da se dereš koliko hoćeš i niko ti neće uzeti za zlo. Njima je tišina dosadila. A prekidati čoveka u pesmi, to mu dođe skoro pa gre’ota.
Stric Radomir se toliko sprijateljio sa Ivanom da ga je jednog dana zamalo pitao da mu pomogne nešto u kukuruzu, pošto ne može sam, boli ga to rebro koje je ugruvao u svinjcu. Ali tu ideju nije izneo direktno Šararu, koji bi naravno, odmah pristao, već prvom komšiji Duletu koji mu je odbrusio:
– Radomire, ti nisi čitav! Pa nije on čovek završavao fakultet da bi sad kopao po tvoje žitija!
Tu se Radomir pokolebao i odustao, ali eto dlaka je falila da Ivan Šarar zađe i u njivu, sa motikom i ašovom, iako to nikad do sad nije probao.
Kad odem u selo, ja i ne izađem iz dvorišta. Budem tamo deset dana i ne vidim nikog osim onih koji mi uđu u kuću. Takva sam bila uvek. Večito u svojim mislima, maštanjima, nezainteresovana za ljude i spoljašnji svet. Nemam pojma kako izgleda bilo koja druga ulica u selu osim one u kojoj je moja nana. Znam ukupno desetoro ljudi odande. I svi su mi rođaci. Onda dođe moj muž, sa druge strane Balkanskog poluostrva, upozna selo kao svoj džep. Upozna ljude, napije se sa njima, pozovu ga u podrume i njive. Neki su služili vojsku u Šibeniku, neki su vozili kamione po staroj Jugoslaviji, neki su imali devojku na Krku. Selo postane blago euforično kad u njega dođe Šarar.
Videla je Ivana pre dve godine na pet minuta i to joj je bilo sasvim dovoljno da stekne mišljenje o njemu za sva vremena. Gde god stane, hvali ga u nebesa.
– Bila sam ja kod nji’ lane. Reko da vidim decu, nisam i’ videla još mali kad su bili. Ne mogado da i’ prepoznam! Ovo Bisino stareje se doteralo, lepo ki lutka, će d’ ide u grad da šeta. A muž mu veli: „’E l’ ste spremni, gospođo?“ Ijao grdna, što je dobar!!! Ovi naši baksuzi bi se ponaduvali i samo bi se mrštili. A ono našlo mlogo vaspitanoga i dobroga čoveka!
Babe u selu imaju posebnu moć da procene mladoženju. Sećam se da je jedna dalja rođaka iz Beograda htela da dovede momka kod moje nane da ga proceni. Jer nani ne bi trebalo duže od tri rečenice da donese kompletan sud o kandidatu za ženidbu.
– Mečkonja šljokoprda!
Rekla je jednom za muža svoje nećake. Ja, koja sam uvek dosta dobro razumela njen rečnik, pogledala sam je upitno. Pokazala mi je rukama da je mladoženja previše debeo i ispružila palac prema svojim ustima simulirajući natezanje flaše sa alkoholom. Mečkonja šljokoprda! Presuda je doneta. I bila je, nažalost, u pravu.
Te veštine je nasledila strina Mika, koja mi je pričala o svojoj mladosti, danima kad se udala i rodila decu. Dok beba spava, ona je morala u njivu. Niko te u to vreme na selu nije pitao da li si se tek porodila i da li tebi treba odmor. Trudnica je do zadnjeg dana bila u njivi. A kad se dete rodi, žena se u njivu vraćala dok beba spava. Novac je bio kod svekra. Ako bi krenula u prodavnicu, morala je da mu do detalja opravda spisak za kupovinu. Onda bi došli „oni dani“ u mesecu kad je na spisku bila i „Cik-cak“ vata, pa je crvenela pred svekrom dok nabraja šta bi kupila.
Mnogo su se mučile te naše babe. Ne možemo ni da zamislimo koliko. Posebno one sa sela. Ali su znale sve to da podnesu i izbore se za svoje dostojanstvo. U tom kamenom patrijarhatu za svaki položaj se borilo od nule. Ništa nije bilo unapred dato. Nijedna sloboda, nijedno pravo. To se tokom života osvajalo. Moja nana bi govorila:
– Rađaj decu. Prečišćaj krv!
Njen odnos prema rađanju je bio duboko feministički. Žena rađa radi svog zdravlja. Ne radi potomstva, nataliteta, itd. Ona je smatrala da nas rađanje čini zdravijim i čvršćim.
I nikad me nije učila da treba da dominiram ili, ne daj bože, gazim muža.
– Budi dobra prema svojemu drugu. Ne greši dušu. Moj Živko je mene slušao celog života. Mnogo lepo smo se slagali. Slušala sam i ja njega.
Moja nana, koja je bila nepismena, učila me je ravnopravnosti i samopouzdanju. Od nje sam naučila da ženska samosvest nije nešto što treba da ugrožava muškarca. Njeni principi su bili ljubav i saosećanje. Ona je u svom patrijarhalnom svemiru izgradila sebi pijedestal ravnopravnosti i platformu sa koje se njen glas uvažava i čuje, a da pritom nijednog trenutka nije poželela da sa tog pijedestala vlada i pokorava. Muža je uvek zvala drug.
– Poštuj svoga druga. I on tebe mora da poštuje.
Naše pretkinje sa sela su velemajstori životne borbe, koja nije bila borba za goli opstanak, ali ni borba za pobedu. To je uvek bila borba za suživot i uzajamno poštovanje. I zato one bolje nego iko znaju da cene dobrog muškarca, dobrog muža, dobrog druga. Kad naiđu na takvog, pričaju o njemu svuda, da se glas proširi, da dođe do onih loših, pa se možda i oni malo promene.
U selu moje nane, Ivan Šarar je procenjen kao dobar muž. I ta priča sad živi. Vole ga one babe što se domunđavaju preko plota. Vole ga oni pred zadrugom što piju pivo i što su terali jadnu Mare kod Tuđmana. Voli ga stric Radomir, vole ga moji roditelji. Volim ga i ja. Ja ga volim najviše. Jer ume da uđe u malo, nepoznato, zatvoreno selo, kao potpuni stranac i da za deset dana postane duša i maskota sela. Kad krenemo nazad za Rijeku, sa gepekom punim ajvara i kajmaka, svi mašu za nama kao da im taj auto odvozi mladost, uspomene, devojke sa Krka i onu jadnu Mare prema kojoj je trebalo da svi zajedno budemo mnogo mnogo bolji.
čovjek-časopis 