
OD SVIH OGRADA, NAJLEPŠE SU ŽIVE
Blagosiljam te –
Budi prokleta.
Slomi normu koja visi nad tobom,
i krivicu i bezdan,
u nozdrvama se uvlači i prodire
svakodnevni mulj,
u dahu ti se oseća
strah i odustajanje,
samoubijanje, pokornost,
na lažnu poniznost ruke
oko vrata su ti vezane, uvek,
govoriš jedva, a i sa zagušenim glasovima i tuđim
demonima i anđelima, sveci davno penzionisani,
zakopaj ih. Vreme je da prestaneš da zameraš
zemaljskim oblacima, deci vetra i mašte,
izgubljenosti, perju iščupanom
iz ptičjih grla,
Želiš i ti,
Želiš i ti kao oni,
da se otrgneš od „daˮ i „neˮ,
od oblika i normi,
a sebi slične ismеvaš –
sa ludilom preko ćelija kalemljena.
Blagosiljam te –
Ne psuj ti nego ti budi prokleta.
Prihvati oštrinu slobodne misli,
Osvoji nepripadnost i nesrdačnost,
Budi razbarušena, otuđena,
neprihvaćena, pepeljasta.
Budi klanje i rađanje,
Budi divlja šumska ruža s krvavim trnjem,
Ostavi ruže bez trnja
da čame po izlozima, obespravljene,
same od sebe istrošene, prisilno otupele.
Poenta je da se ubodeš,
Poenta je prokrvariš –
da se iznenadiš, vrisneš i padneš,
da zabiješ ruke u trnje
dok ne postaneš živa ograda.
Blagosiljam te,
Budi prokleta.
*
ОД СИТЕ ОГРАДИ НАЈУБАВИ СЕ ЖИВИТЕ
Те благословувам –
Биди проколната.
Скрши ја нормата над тебе висната
е и вината и бездната
во ноздри се протнува и продира
секојдневната тиња
во здивот ти се мириса
страв и откажување
себеуривање, покорност
на лажната понизност рацете
околу врат ѝ се врзани, секогаш
зборуваш одвај, а и со зачмаени гласови и туѓи
демони и ангели, светци одамна пензионирани,
закопај ги. Време е да не прекоруваш
земјени облаци, деца на ветрот и замислата,
изгубеноста, пердуви самооткорнати
од птичји грклани
Сакаш и ти,
Сакаш и ти како нив
да далдисаш, да се откорнеш од „даˮ и „неˮ,
од форми и норми,
а ги ругаш и кудиш тие на тебе слични –
со лудост врз клетки калемена.
Те благословувам –
Не колни ти туку биди ти проколната.
Прифати ја острината на мислата слободна
Освои ги неприпадноста и несрдечноста
Биди разбушавена, отуѓена,
неприфатена, пепелава.
Биди колеж и раѓање
Биди дива шумска ружа со крваво трње
Остави ги безтрњестите ружи
да чмаат по излози, обесправени,
излитени од себе, присилно отапени.
Поентата е да се боцнеш
Поентата е да прокрвариш ‒
да се изненадиш, писнеш и паднеш,
да си ги наденуваш рацете во трње
додека не станеш жива ограда.
Те благословувам,
Биди проколната.
_______________________________
RUKOPISI 48 : zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije / [glavna urednica Jasmina Topić] ; [urednici Srđan Gagić, Stefan Stanojević, Tanja Božić (Slovenija), Gorica Radmilović (Makedonija)] ; [prevele sa slovenačkog i makedonskog jezika Natalija Milovanović i Gorica Radmilović]. – Pančevo : Dom omladine, 2025.