Tag: Filip Stojanović

Na drugoj godini fakulteta, sada već daleke 2011. godine, dobio sam od prijatelja džepnu knjigu “Čovek za koga nije bilo tajni (Rihard Zorge)”, o čuvenom sovjetskom obaveštajcu koji je živeo i radio u Tokiju neposredno pre i tokom Drugog svetskog rata. Pored Zorgea i japanskog novinara Jotoku Mijagija, špijunski trio upotpunio je Branko Vukelić, novinar i stalni dopisnik dnevnog beogradskog lista Politika iz Tokija. Špijunska grupa imala je kodno ime – Ramzaj.
Kako je jedan od glavnih junaka bio neko sa naših prostora, knjižica me je uveliko zainteresovala. Pisac, Jurij Koroljkov, je tvrdio da su Mijagi, Zorge i Vukelić bili toliko uspešni u špijuniranju da su Staljinu čak javili tačan datum operacije Barbarosa, što se ispostavilo kao zaista tačno. Izuzev ovih istorijski značajnih fakata, o Branku nisam uspeo da saznam nikakve dodatne pojedinosti iz njegovog života. Jurij je pomenuo tek da je oženio Japanku i da je 1945. godine umro u zatvoru. Romantizovani prikaz tadašnjeg špijunskog delovanja me je toliko opčinio da sam, umesto da spremam ispite, u Narodnu biblioteku odlazio da listam tadašnju Politiku s ciljem da pronađem Brankove tekstove iz predratnog perioda. O, kako sam bio uzbuđen dok sam tražio vesti čoveka koji je imao toliko važnu ulogu u borbi protiv fašizma. Listajući poveće listove Politike, a zatim i digitalizovano izdanje, nailazio sam samo na vesti koje su bile uglavnom potpisane sa „od stalnog dopisnika iz Tokija“. Malo je reći da sam bio razočaran i tužan, da sam makar naišao na inicijale, bar na B.V. Možda ih je i bilo, no nisam uspeo da pregledam sve, jer su neki od brojeva Politike ili bili nedostupni ili u potpunosti nisu postojali. Pregledavanje celokupne građe bi tada iziskivalo previše vremena i verovatno obnavljanje godine na faksu, što nikako nisam smeo da dozvolim. Morao sam da se vratim učenju.
Tragajući poveremeno za još kojom dodatnom informacijom, došao sam do memoara nekog nacističkog kontraobaveštajaca, koji je čitavo jedno poglavlje svojih hvalospevnih memoara posvetio mukama koje su mu zadavali „Zorge i saradnici“, doduše bez pominjanja našeg junaka i bez nacističkih zlodela.
Nekoliko godina kasnije, kada me je istraživačka euforija napustila, slučajno sam naišao na tekst u listu Politika o čoveku koji je preveo Gorski vjenac i Luču Mikrokozmu na japanski jezik. Radilo se o gospodinu Hirošiju Yamasaki Vukeliću, profesoru japanskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i sinu Branka Vukelića, koji je rođen nekoliko meseci pre Brankovog hapšenja. Naravno da sam odlepio. Preguglao sam sve uzduž i popreko i saznao još informacija o Branku. Saznao sam i da su nedavno objavljene dve knjige a na osnovu dostupnih članaka iz Politike koje nisam pronašao i njegovih ličnih pisama iz zatvora: Branko Vukelić – Pisma iz Japana (2014) i Pisma iz tamnice (2017), u kojima je opisan Brankov život i rad.
Naša priča seže dalje u proleće 2015. godine kada sam već u potpunosti skrajnuo fascinaciju Brankom. Tada sam kao student master studija stažirao u UN-u na projektu koji je podržavala Vlada Japana. Jednom prilikom sam od nadređenog dobio zadatak da sačekam japansku delegaciju i da ih sprovedem do konferencijske sale gde je trebalo da se održi sastanak. Stigli su tačno u minut, posve japanski stereotipno. Obraćajući se gostima na engleskom, najmlađi među njima mi je pružio ruku i rekao: „Mihailo, drago mi je. Opušteno matori, ja pričam odlično srpski“. Bio sam potpuno zatečen, jer je najmanje što sam očekivao Japanca koji savršeno govori srpski. Posle par trenutaka, dok smo ulazili u zgradu, prošla mi je misao – kako je moguće da se neko zove Mihailo, liči na Japanca, radi u Srbiji i savršeno govori srpski? Špijun, pa naravno? Ne on, nego njegov deda. Dilemu mi je otklonila njegova vizit karta na kojoj je pisalo Mihailo Hisaši Yamasaki Vukelić. Ponovo sam odlepio. Bio je to Brankov unuk.
Mihailo mi je kasnije ispričao da je njegov deda poreklom iz Osijeka i da je studirao u Francuskoj gde su njega i njegovog brata pred rat zavrbovali komunisti. Njegov brat je, koliko me sećanje služi, studirao tehničke nauke, te je on bio taj koji je konstruisao radio uređaj preko kojeg su Branko, Mijagi i Zorge komunicirali sa Moskvom, slanjem kodiranih poruka sa jednog čamca. Nakon što se priključio komunistima, poslat je u Japan 1932. godine, gde je do hapšenja radio kao dopisnik Politike i tadašnjeg francuskog lista Havas. I kao obaveštajac.
Branko je uhapšen 1941. godine i osuđen je na doživotnu robiju. Umro je u zatvoru 1945. godine. Posthumno je odlikovan Ordenom Otadžbinskog rata (prvog stepena), 5. novembra 1964. od strane Prezidijuma Sovjetskog Saveza.

_____________________________________________________________________________

FILIP STOJANOVIĆ rođen je 1990. godine u Vranju. Diplomirao je i masterirao na Fakultetu bezbednosti u Beogradu. Do sada je publikovao samo naučne radove iz oblasti bezbednosti budući da se bavio istraživačkim radom. Vodi Fond „Svetlana Đurđević Lukić“ kojim se dodeljuju nagrade najboljim studentskim radovima iz oblasti ljudske bezbednosti. U slobodno vreme piše poeziju i prozu. Živi i radi u Beogradu.